Књижевне новине
| ТРАДИЦ
Наставак са 1. стране
ним од многих традиционалних условности и догми, заблуда и ми: това, толико и духовно негогтојаним и лабилним, егзистенцијално угроженим, неспокојним. Велике истине које су се преносиле с генерације на генерацију, више не бСлистају па небесима сазна: ња: сменили су их ројеви свитгца у ковитлацима таме; разастрло се велико тражење, анализе, ду. "боке недоумице у свему и пред свим. Традиционализам у култу ри п друштву, снажно се испољава, углавном, у земљи Октобарске револуције и у земљама које следе њен друштвени поредак мн
тип културе. Изван тих простора.
антитрадиционализам је владајући дух ове епохе. Из њега пропсходи један нихилизам у ставу про ма прошлости и традицији, који постаје најраширенији менталитст и стихија младих генерација; он
је израз и самоуверења човека технолошке и потрошачке ере, самоуверења које носи матери-
јално технички прогрес; али, тај свеопшти ипзхилизам јесте и реакџија на безбројна осакаћења и о бешчовечења људске — личности, морално лицемерје и духовно бе спуће, попољеним у свим постојећим друштвеним пореџима и самом карактеру наше цивилизације. Рекло би се да је модерни ни: хилизам _ најрадикалнији — исход прогреса мн њему најадекватнији дух. Његова појава, наравно У примитивним и екстензивним 06 лицима лако је мочљива и у ју тословенском друштву.
Џивилизација која осваја ни наше тле, учинила је промену као такву својим суштинским СвВОјством и вредношћу; промена јој је постала : циљ и средство. покретачки мотив и судбина. Живимо у тешкој драми промена и под титанијом повог; колективно смо неуротизовани променама и брзи ном., Све се то дубоко одразило
на све наше визије, опште љул-'
ске плеале, друтитвене погледе на будућност. А погледи у прошлост, охпос према тралипијама и памћење људско, немају већи друштвени смигао ако нису отнова по гледа у будућност, стварања новог, заснивања и образлагања колективие пале,.Са тог станови те пдсматрано, у општем „стању хужаг итпег времена; 'очитлелни су по ови моменти: кластану сопн јалистичку визију булућности, мотивисану слоболом, натвишом хуманотићу и моралом, потискују 1 угтожавају разни економистичко"потреттачки пројекти по технократске тптоспекције тотадно инАустииалнаованог им технолошког аруттва, које се, уз традиц“оналне заблуде по илузије, види, угла ном, кас сстватен илелл потрошачког. хелонизма п функиооналне културе., Разни Футуролози протичу иам будућност као свет раликално ппектнутог континумтета. као крај свих великих трахип], као потпуне смену врео мо сти. Лејствујуће сопиталистичко аптитезе овим. поојектима, антитезе хуматитсттичких мотивација, као ла губе смату ттиђих поктетененх чинилама. По свему, булуУћмост нам је вероватно нега гледљтта пи неизвеснија но икала ол Перикла ло Малооа. али 1 та мечзвеспост по садржају није тралиплонална: п она је нова ни
као но све ломпас мепрестано пољ мечљива. па је тиме Питно олћеђен и наш ововременски одног
птема традицијама уопште.
Матерталнотехничко, _ економско п културно ујелињавање и универзализација света, све послоапте модерних средстава међуљудског саобраћања, нас“атање но: вих и бројних интелектузаних делатности. изразито инитернационалпог карактера, дакле, настајање светске узајамне економике по раБање модерне науке п уметности, сасвим угрожава или обезврођује, чинило се ло јуче, трајне наппопалне н регтоналне вредности п тралиппје.
Међутим, постојећи ток и карактер | универзализаније света, носи сеобом п обезличење, укила стваталачке посебности з могућ ности, поништава слободе п равноптапиости. ховоди до опште превате масе, броја, количине, о
посно 10 монополне, апсолутпе презласти великих, па разумна омбтана извесних својих трал-
шија и напор за очувањем својих наћпоналних _ вреднасти, посебчоста по континуптета, постаје у“ на шем времену битна претпоставка сваког хуманизма. Колико је у ст" ооматним друштвима и културама малих парода ланас могућа, п под којим је условима могућа успетна одбрана псторијског и ствапалачког "интегритета извесних културних пелина'и личности, сасвим је х«руго тттање.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Јо
, своју
"ћом извесноштћу стварало
| Добрица Ћосић
Поред оваквих мотивација става према одређеној традицији м њеној вредности, у овом времену одржавање и неговање традиције може бити, често и јесте, и израз пемоћи да се својој савремености створи одговарајући друштвени м културни _ облик, па се поразно бежи у прошлост и обмањује тра дицијом, траже историјски докази и за назадну националну и Културну илдеологају. Управо такав романтизам делује аветињски и наказно и у југословенским границама. Али на „десни" романти: зам, пије паметно одговарати ни „левим“ романтизмом. Ако међу нама нема ума и очију за велике истине, треба бар ширити свест да немамо времена ни за велике заблуде.
Влалајуће илдеолошко схватање историје п традиције, као приступ пи систем мишљења, можла доживљава најбезизгледнију кри-
зу. Та криза идеолошке истине ишје 'узрочена само превлашћу
догматизма, који је, рекао бих, најчешћи исход идеолошког мизшљења као доктрине и следбени-
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ
штва, као интелектуалног начела и моралног опредељења. Та криза идеолошке истине није претежно ни последица изневгравања, недоследности, издаје, тих свакако најопштијих појава у пракси примена свих идеја и идеала у свим добима и просторима. Та криза идеолошке истине није у бити ни резултат одсуства знагнијих стваралачких моћи наших савременика, нако су и ти моменти, песумњиво, присутни ко значајни. Идеолошка тумачења прошлости чак и кад су на највишем ступњу, по природи својих мотиваџија, тешко могу да превазиђу прагматичну _ функиионалпост и морализам као метод процена и начело суда историјских догађаја, личности и појава. Наш историјски тренутак свим својим батним претпоставкама, стањем у социјалистичком свелу и несагледивим тргтедијама народа и људи м ХХ веку, свакако очигледније но у доба Марксове .Немачке идеологије", обелодањују сазнајну ограниченост тмдеолотије п њепу немоћ да потводи по учини дејствутуће присутном, садржајно потпунију ни у времену трајнију људскодруштвену, људско-историјску суштину прошлости.
Да не ширимо опис општег стања са најопштијим закључцима и са становишта односа према прошлости и традицији, савремеви хуманизам, ако жели да Има салржајнију по трајнију историјску мотивацију и покретачку моћ и смисао, несумњиво је, мора да се заснива на интегоалнијем времену; да „збира у једно сва вре-
" мена": “ време садашње ствађа-
мачки да уводи прошло и условава та будућим. Да би. се са ве своте, ново, да бп се човек као стварглачко п истофијско биће бранио ох духовне пустоши но ништавности које мнотим својим садожајима носе техничко:технолошка средина, идеолошко доттштво, потрошачка параноја' робне пооизводње, кометпијализована КУАТАра и институптализацила људског делатног подручја, мопта се данас, са што унивеозалнијих и нових стамовитта, слгтоварџати шта су егзистенииталне вредности исто ките и свога тла, које напионалне тралиније ималу хуматистиоки саложај и полстипазну могућност. Јет, ако желимо устештизле ла се супвотставимо онима коћи вертту само у јелну натпиомнадину тпал "ту по њом мам нагрђуто угивгуг " сламају вилике, ми нећемо“ на-
ићи на сагласност и подршку ве ћег дела умнијих савременика и младе генерације, ако тврдимо да се „људска и национална прошлост и садашњост дели само на светлост и таму, на добро и 340, на истину п лаж. Принуђени смо на одбацивање свих априорних судова и вредности. Као што се одавно зна, све на овом свету заслужује да се подвргава стваралачкој сумњи и порицању, НОВОЈ анализи, новим становиштима и путевима у сазнавању истина.
'П
Бројни су интелектуални н АРУ" штвени разлози који од свих мМислећих и неспокојних људи ове земље захтевају национално ОслОбођен, на знању заснован, хуманистички мотивисан а социјали' стички доследан став према својој националној традицији. Такав став никако не треба да води секташком, идеолошком осиромашењу националне културе. Напро“ тив. Разумем га као пут ка вишој, свестраној потврди свих вредности, и свега што је у позитивном смислу подстицајно данас, Постојеће стваралачке снаге, уперен сам одавно, веома, веома су скромне у тратнијим резултатима и могућностима. А да и не говоримо 0 скоро трагичном односу наших субјективних стваралачких могућности, са објективним, 6230 растућим интелектуалним _ потребама пелокупног друштва. Ако се уз такво стање било којим обли: ком _ ниподаштавања, модерном гаупошћу и традиционалном ле њошћу духа, у савремени инте дектуални живот друштва, у“ колективни ум, осећања. и машту, нео уводи, не чизи активним, све што је вредно створено, смишља но и сневапо на папионаланом тлу и простору, онда народ на чијем дезику говодимо и мислимо. сумљам да може тмати будућност којој се може радовати. Наиме, њетов дух ће бити историјски о' бесхрабрен, разозчен _ модетним прими тАвиИзмОоМ, обезличен масовном, потрошачком кулатуђом.
Вишенационални _ састав Југославије, различит друштвени и културни развој, различитост материталних, културних, менталитетских п психолошких склопова
Си стушњева, религија и етоса, ра-
зличите тралиције и искуства у поимању = вредности“ слободе и равноправности, чине однос према националној прошлости и тра: дипији пзузетно сложеним, ако не и морално најтежим интелек. туалним проблемом на |угословенском простору. Мислити и делали разумно п са хуманистичким Ци љем, олносно социјалистички м савремено, могуће је овде и ланас једино ако се слободно ш са мбећењем ослобаћамо пе само напионалистичких схватања и стоа: сти, нето и неких напионалних, тав. самобитних, олносно _ регтоналних и партикуларних својстава и тежњи.
Никакво вредно и трајно зајел: ниттво ите у љулској и Аруштвеној зајелнтапи могуће ако ми У њега упосимо све што смо били и све што јесмо. Зајехлеиштво нацтја је животно могуће и исто
|
| |
ријски трајно једино оно у које се не ступа са свим својим „ма ционалним и историјским тотали. тетом", са свим историјским са: држајима и традицијама, са
ловањем националних пораза, кривотворењем странпутица, заблуда, н Ђености у прошлом време: ну. Заједништво, тј. социјалистичко југословенство, као историјска, друштвена и државна претпоставка демократског социјализма на овом делићу света, могуће је ако се сви подједнако трудимо да у наш заједнички живот, кул-
туру џ саобраћање, уносимо нај.
боље што имамо, односно, само оно што је хумано, истинито им трајно као садржај, а слобсдарско по духу, дакле, оно што нас зближује, оно што је потреоно и подстицајно савременом човеку без обара на националну припад ност. Погубне су традиције суп“ ротних садржаја.
Покушај распада социјалисти“
ке идеологије на југослотенском тлу и образовање биоократских националних илдеолопија, збива се под одлучујућим упливом одређених националних традишита. Пол разумевајући молерну _ фпазеологију, интелектуални неморал ми и деолошко липемерје сила регта- урације, најобилнија – аогумечта “дија против југословенског јединоства и демократског социтализма. заснива се управо на „истоои!ском наслеђу", „историјском под ву", „историјском континуитету, дакле, на оној напионалној тра' дипији за коју се широко и мното намвно веровало ла се поли тиоки окончала АВНОТеем, и 1945. н 1948. године, Ако би се на те напионалне межње и иратиомал“ не деструклије у име „астосилског" и „државног птава олтоварало „историјским тоталитетом“ на попмер и сепског нарола, Дакде, и оном силом зла и тлауПОСТИ у њему, онла није потоебча ма шта ла се предвиде исходи таквих судара.
Управо и зато имамо све раз лоте да подвогнемо савлеменог п свегтвано!, олносно нетралициопалној поовети по поопени све са: држеје и облике напионалне традиште, Дакле, посопску соптиталистичку _ традитити, ми данас не можемо да ттихвлтамо по наче“
| дима млезљоттки утпетћеног доле | дизма историје по сусмотеки веђе. | не рапилнадмзе датемматнво, Ни у | сотилалтлетичкоћ | тпРАтТИТИ | срп | ског народа пије утемеамемо само напфелно, резелутиднатло, хумано, само паметно лело по тазимпа темењл, Салпже се у нашој, сет јамастичко! тпалитти по теттео заћлуле,. теже м илеје, које је помзазила истађита којима НЗ
| ромажтван нат народ т' нап те-
| пематита. ЕРЕ Изгледа ми да је неопходно, па савогменим научним сазнањима
и историјским искуствима, у ретроспективи једног столећа, размо: трити еволушићу | сопиалистичке мисли у српском наролу, од ње ног зачињања до наших лама, а најпре од Светозара Марковића до Димитрија Туцовића, кота, по | свему што се и повошно зна, у мсторијском кретању испољава видно сужавање хуманистичке и демократске суштине но извесних универзалних дрмштвених по кул турвих тежњи њеног ролоначел.ника. Раднички покрет Спбизе који се пбразовао на почетку ХХ зе ка, већ у свом зачетку и наступу, свакако под дејством немачке сопијал-лемоктатије, али и не само ње, понео је н неке негативне п 6 нестојтјски трагичне млеје, пео
Изет Сарајлић
АОМОВИНО, ТИ СИ КАО ЗАРАВЉЕ
Баш кад сам почео да верујем
да сам сасвам престао да је волим
Југославија је поново ушла у моје срце
као Лара Антипова у срце Јурија Живага. Читао бих Стендала
али након три прочитана. поглавља,
закључивао бих да уопште нисам пратио
шта се то тамо дешава с госпођвицом де ла Мол, но
свих тих двадесет најзанимљивијих страница. „Црвеног и црног" мислио сам упорно на Јузаславију. Она је била
у том добовању кише и у обећање једне лепе песме
која ме је чекала у будућности. Антипова. —
"говорио сам јој сав у бунилу — као да сам надокнаВивао
време у коме сам чешће. изговарао име једне париске уличице
него њено. Па ја сам могао умрети
а да јој не напишем ову песму. Југославија!
Шта бих ја без ње, која је током ових двадесет годима,
које су тако упорно радиле на претварању моје будућности
у хрпу прошлих година, тако мало марила за мене2 Као да сам се родио у Ливерпулу или у Франкфурту на Мајни
никад да ми каже Добра ти јутро, Сарајлићу! Али
зар је то њена дужност — свако јутро
постављати по једно најлетше сунце изнад наших кућаг И зар смо ми њу питали шта је то што је мучи. Јер “ она би
понекад плакала, она која није плакала
ни кад су је, везану, спроводили у Јасеновац. Она је и у Лушвицу певала. Калтенбрунера. би при њеном помену
спопадао нервни напад. И ето
кад сам мислио да сам сасвим престао да је волим ћ она ми се поново јавља = толико лепа: да ја ову песму о њој не желим ни завршити...
нај комплекс наше непросвећено сти, идеолошког доктринарства, примитивне партијске и класне митоманије и политичког секта, штва. Комунистичка партија Југо. славије примиће у себе и цедо то негативно наслеђе српске социјал демократије и паше непросве, ћености, које ће постати једна од идејних претпоставки булуће ста љинизације сопијалистичког пок рета Југославије. Управо за ширу обнову социјалистичке мисан и морала у нашем друштву, има много смисла кратички размишСљати о историјској еволуцији с0пијалистичких идеја у Србији, како би се убедљиво порекло све што је недемократско, нехумано и назадно у њима. То је, ваљда, и пут да се истакне пи потврди онај веома снажан хуманистички и универзалистички дух српске сопијалистичке мисли, једна ос лобођена, револуционарна визија друштва и судбине Србије и из рода на Балкану и југоистоку Евроне, визија која заслужује да се уноси у свест и инспиративно стваралачко подручје наших са. временика. Глелано са ширих кул турних пи друштвених становишта, ми стојимо пред обавезом стварне рехабилитације, и афирмациле, тог драгоценог духа наше напионалне културе, те сна“ жне _ револуционарне, слободарске традипије српског нарозла, Да, баш о рехабилитапији је реч. Интелектуалној и моралној. И пред „левилпом" пи ред стварном и де] ствујућом „десницом". Пред мла“ дом гечерацијом пре свега. Због ње највише.
Рекао бих, ни једна духовна.те- |
жња и идејна · вредност, ни јел: но друштвено схватање и програматска мисао наше прошлости, није тако потиснута и заборавље“ на, идеолошки изманипулисана им понижена демагогијом, потпењена. и несхваћена од савремених марк систа п хуманиста, остављена ван универзитета и општег образова. ња, гурнута “" архиве, сведена на јубилејске манифестације неко. лико докторских дисертација, како се то збило ни како се збива са соншјалистичком миљу п револуционазном | трамтцијсм у "Србтти, од Светозара Марковића до Лимитрија Туцовића,
Њен истоттски успон о стубио је први светски рат, који је од: нео протатонисте и интелектула“ ну активистичку омладину; Ко минтеона је скилажем глава и сво. јом стаљинистиоком илеологијом судђово онемогућила послератну обнову и настављање; део срп "ског сопијалистпикот покђетл ко-
и није утао у" К', нетопитски .
лова
је катичанваог теке Ретов“
_ понеталице_ авпеменети
или МАУ ИРЛУ редов котраре | волуције.
„Мотштено · тововећи у нашем
времену нису учињени озбиљни и успеттнији напори да се кпитччки обпови “о ствазалачкиг приме. пи било шта из тог стапог, „мл ално-осалног", демокпатског, сло“ бохатског по хуманог СОПИ'аАИЗМА који се мисапо. сневгао по жизел од Светогапа Маркезића до Лте миттитла Туповућа. Несумтиво је мтоттски тај стапи сопиталозам, Утопијски п по пипсхохчма _џелокупне псторије 0ол 7871. до 1971. Да, утоптеки, али тачно толоеко колико је утоптски и Маоксов науччи _ сопитјализам. — Званичзу матксисти, ако Светозара Марковаћа н Димитота Туповића не сматтају илеолошким бебама, позивају се на њих, углавном, кал им је потребан пеки убедљиви цитат против степске буржоазије и њеног хегемонизма,
Тешко је поверовати да се то догодило само по инерцији кратког памћења, незнања и одсуства свестраније културе. Томе. „за бовављању" и ниподаштавању #деја п тежњи Светозара Марковића и целокупне српске социјаАаистичке плејаде биће натверо ватнији узрок сама револупнонарна природа, сама соптталистичка суштина њихових идеја п погледа; дакле: слободарски, демокралски, хуманистички дуУХ У њиховим схватањима и пиљевима. Дух ослобођен напноналне скучености, конзервативних српских, бллканских, јужнословенских · оптерећења по тралипионалних „псточних" заблуда; дух супротстављања. свакој власти пад народом и људи ма; дух тућ сваком власништву, привилегијама, бирократско хе јевархијском устројству аруштва; дух коренито и савесне критике свега свог п свега постојећег; дух највишег морала у политити до на свим пословима око судбине народа; дух који је по најбољим тежњама и снази убеђења, био у самом воху евзопске и светска Хрмштвене мисли; ДУХ | који | се
животом платио и смрћу потвре:
дно. | А такве смоти у овој земљи, као
да представљату највиши Неход . људске судбине. М, по фопмули:
класичне трателмије, победу Исто. :
рије над човеком којл покушава ла мења свет“)
#)у Саотитсње пао симнозијуму „Стогохишњипа Париске комуне н сопијалистичка мисао Себије пл Спетозара Марковића до Димитрија Туцовића",
4135
завр- |