Књижевне новине

Иван В. Лалић

Београд са старих

фотографија

Лакована дрвена кутија боје шумског меда,

На дугим зглавкастим ногама воденог инсекта

Светлуца гладним киклопским оком, Гута коров и травуљину, гута ћерамиду Крова на. савској падини, прегриза реку Мало узводно од ушћа, ;

Заједно са сећањем на пљусак

У мочварној равниши, преко —

Лишај на мокрим опекама. тврбаве

Замишља облик вртова на брисаном простору

(А на глави шешир помодан и бео)

Време на Сахат-кули удаљава се, као звезда, Кад окренете лист где отисак је отиска Априлске неке светлости што још мирише На барут, на жреч, на чамовину,

На ваздух надом разрован —

Тако присуствујете рађању геометрије

На дунавској падини: тарабе и благо,

И можда већ Миршиу липе с питомог Врачара

У том убрзапом кретању

'Тде двоножне сенке остају залепљене

За прашњави тренутак калдрме, безимено, Као мушице о ветробран; међутим

На Теразијама, где камени лавови Бљују здраво сребро, све су мере неизвесне: Мало ниже гологлави књаз Уседа у седло, 1882, И бронзаном руком показује кулисе Које гута јучерашњи ваздух,

онај исти Чије се зрнце једно венчава са крвљу Руке што преврће листове: историја се тако Са памћењем помеша, као са Дунавом Саза; Покушајте сада да листате књигу

Унатраг — | на прстима остаје пепео.

Али још. увех постоји могућност Правог наставка: дописати књигу Коју су други саставили за нас --= Одљуштити са мрежњаче киклопа Заборављену светлост; попети. се Опет на трамвај на Теразијама. И померити тако равнотежу Између јуче пи сутра, ситним тетом Памћења данас; прећи преко моста Што опет виси само због. тренутка Шреласка, стваран у ваздуху бившег, 128. авом што је отекла у кише Отискивана у безброј конија, Та слика живи зато што се враћа, Слична и никад истоветна, да би Познала себе у оку што стари. Изнутра, као плод у сенци; тако Сважим повратком расте и будућност.

На једном фосилу светлости из 1865. Са крова зграде коју тек што је подигао Миша Анастасјевићђљ свомђ отечеству

Види се огромна башта у коју нећете ући —

Нема пламеног мача: пут пречи симетрија Простора замшиљено да пролази ко време; медени мирис високих липа запечаћен је

У урне, депонован са друге стране сећања; Из овог правца свет је затворен; ту нема

Пукотине, ни да оштрица ножа, ни да пљоснахто

Срце липиног листа. прове;

Видљив на хексагону прастарог горког саћа,

Међу Ђубретом, поргд шљунчара, поред пруге; Камена стабљика огромне руже ваздуха што се

Отвара слој по слој, а мирис је врсмг Можда сте тамо разумели,

Можда сте тамо чули: окреће се точак, Можда сте тамо чули: шуме, шуме крила.

Сафет Бурина

Ка завршју

Иде човјек за судбином, креће, иде са дубином до мостова, до ширине до прелаза

путује на врху снова до границе, до немира

. куда свак ће да се винс

с оштрицама жарких слова са доласком мрачна вира.

И на путу срета сјене

пи шум чудан, звон даљине, срета људе, дјецу, сене, босе, снене,

без хаљина.

Иде човјек низ незнано, иде, жури за љепотом сакривеном у. свемиру, хита, јури У незвано

до лагуне

до кривине бола пуне, крије се за својим плотом да одахне у немиру.

Иде човтек својим друмом

иде звуком, таласима,

окуђи свјетлом, буком, таумом ка завпшту — облацима,

ка говама непознатим

куд долази сваког дана

људске ријеке — мрачна плима.

но можда сте умели. Ући кроз другу слику, па сишли сте на Дунав Низ правац туђег потледа, и отворили клопку:

Један истоветан детаљ, привидна случајност Да, стоји Небојша кула, тај стуб који се диже

а авалива Цара пиљевина ивии алела аса == == = > а у снљвн

Модерност |

и песништво

Миодраг Павловић -

НА МНОГА ПИТАЊА у вези са модерном уметношћу не умем да одговорим, ;

На нека од тих пштања не. осећам потребу да одтоворим.

Оно што одликује модерну уметност, или оно што јој недостаје, није једном заувек одлучено. У модерној уметности м поезији све је доведено у питање, што не значи да све у њима пропада.

Шта пропада у модерној поезији, а шта не (облик2 реч значење») зависи од модерних песника. Ако се они повуку, остаће на критичарима и философима да отпевају дугачко опело. Певајући то опело, они ће сами постати песници,

Ако се јаш неко заварава, треба јасно рећи: књижевни родови и облици су смртни. Нема викаквих гарантија за перманентност литерарних феномена. Чак ни емпиријских. ·

Али не треба ни пасти под сугестију антропоморфне идеје да све што је смртно, мора и да умре. Смрт уметности и поезије не изгледа ми неминовном Када би та смрт била неминовна, онда не би важио став да је све под знаком питања. Све би било извесно.

Каже се; уметност у доба техничке цивилизације. Да ли је наша цивилизација | пре свега дефинисана техничком компо| нентом, матином2 Колико је машина при-

сутна у нама самима2 Или је пресуднији технички поилаз међуљудским односима, политика2 Или смо прожети светићу о техничкој природи самог човека2 Хоћемо ли ту техничку антропологију да подржавамо или да је оспоравамо2 |

Речено је да модерна уметност није трансценлдентна, и шта све из тота произлази. Да ли је то чињеница која се мора прихватити, или је реч о пасположењу које преовлађује, о укусу публике»

Да ли је за уметност уопште важно је ли она трансцендентна или није2

Проблем је у ствари у томе што више не можемо узети трансцендентност као нешто унапред дато, као нешто извесно. Потребна је нова реалност трансценденције, реалност негативног.

> Видови 'транспенденције који нису изтубљени: · критичност, негапија, утопизам. Чак је и алијенција један од облика трапсценденције, Нећемо критику, идеологију, теорију

уместо уметности.

Уметност п поезија су створитељице, ако ничег другог, оно бар једног простора. Теоријска критика не ствара нов простор, она се креће у просторима који су већ дати.

Модерни стил. Док се епоха модерне уметности не закључи, не знамо да ли мо дерна уметност има свој стил, или нема. То Не се показати накнадно. Верујем да постоји стил модерне уметности, мако не могу да га дефинишем.

Висока и популарна уметност. Оно што се често сматра кризом или смрћу уметности, у ствари је криза или смрт такозваних високих облика и жанрова.

Више пута је било показано како је висока уметност настајала на основу популарне уметности нли поезије. Данас су све уочљивији примери претварања високих облика у популарне (роман, лирика, сликарство). Таквих прелаза било је и пре, више него што се обично истиче (музика, народни плес, усмени сп и приповедање).

из АЛБУМА

УМЕТНИЧКИХ

· Популарна уметност није модерна уметност. Понекад популарне форме освежавају модерни израз. Црначка пластика, на пример, није популарна уметност.

Модерна поезија. и уметност по дефиницији су нешто ново и савремено. Како брзо изгледа конвенционално им застарело оно што се појавило као ново и необично! Има Ан сигурније основе за назив „модерно"г Пресудније у модерној уметности чини ми се то да је опа тешка.

Тешка уметност је увек нова. Уметност компликована, вишеслојна, вишесмислена. Оно што је од старс уметности остало тешко, остало је и модерно.

: Својом тежином, непрозирношћу, она је побуњена, антималограћанска, пеконформистичка, пеприлатолљива.

Радо ћу да кажем, можда у терминима социјалне психологије, да је за мене модерна уметност она која ствара антисап ку свога друштва,

Антислика; оно што је супротно текућој митологији једног друштва, што оспорава прилатођену психологију свакодневице, навикнуте облике осећања, устаљене реакци. је па и устаљене идсале. Та слика се укорењује у екстремима, светлим п тамним.

Атензам је пркос једном друштву са ппституционализованом религнозношћу.

Сиромаштво је антислика једног друштва посвећеног стицању новца.

Братство међу људима је антислика једног друштва обузетог грабежом, мржњом, фрагментапцијом, економском мо психолорлком. Антислика критикује психолошку, политичку, вредносну фасаду једног друштва. Она је толико радикална у тој крити. ци, да није политичка, није ефикасна, није програматска. Антислика је и критика прихваћене уметности једног друштва. Она је критика рутинских облика живота и комуницирања у једном друштву, пи оног што може да постане рутинско,

Антислика није полемичка, није политичка, јер се налази на једном дубљем нивоу имагинације, потиче из дубљих законитости социјалне психологије. Модерна песничка слика се никада не може изједначити са реализмом у уметности, маколико тај реализам био критичан. Реализам увек прихвата дати простор свакодневице, и онда кад хоће да га модификује. и

Антислика критикује н свој сопствени уметнички медијум.

. Чиста критика изражајног медијума џије антислика,

Чиста. игра није критика.

Антисаика није само разарач постојећих вредности, она може да. истиче социјално неприхваћене вредности: еротизам, етоти. зам, екстатичну транспевденцију.

„Најрадикалнија антислика може ла лобг пе изглед помирљивости.

Бог и Сатана су велике антисликес чулног људског света уопште, Визија Револуције је антислика устаљених друштава, критика друштвеног космоса човековог. Богиње и ботови љубави су антислике ерот.ског живота човековот.

ФОТОГРАФИЈА — СТЕВА БОГДАНОВИЋ: СКИЦА ЗА ТАПИСЕРИЈУ

Љубомир Симовић У"

Послепоноћница

Четири сата ујутро у октодру,

то је далеко од зоре!.

Низашта није тај час!

Пијанке су завршене,

са улица се повлаче улимарке,

— једна јато кокошака, друга знојава лађа, =

скупљају се У некој пивпици,

једу месо, срчу чорбу од лука.

Девојци која седи на канти за рубре,

подвивши. репину, удвара се пас.

Плећка вола с неба је скинута,

празна се цакли месечева кука.

Кроз насеља. пацова, опушак прљавом водом ношен,

"у неку крчму подземну доплових

Чађаве перјанице, неопране сукње,

задах зноја, бљувотине и лука;

неки: лопов, иг будећи се,

чашу кишнице — да кажем: вина = испија, из уха слепца који спава | излазе гуштери, мишеви, слепићи,

из бабурастог носа цури

и разлива се преко стола крв,

— да и не долазим одакле долазим спопала би ме, читаоче, мука.

„Праунуче" — небалсамована рука.

таче ми раме == „поручи лонче вина!

Франсоа!“ — наклони се, и представи ма редом

убице, лопове, језичарке, траље,

секадашее, ботаље, распоне, сецикесе,

служавке, слуге, сифилистичаре,

пијанив у коми, безносе љубавнице

безногих и пијаних тровача.

Сваки ми од њих показа кварне зубе

„Ја сам својина свог одела.

Ја свога ножа. Ја своје кесе.

Ја молим бога да те обесе".

Где сам већ видсо сва та лица>

Бавола држећи за жилав реп

ткач преко подземног неба лети:

јер учинивиш добро липшљаше да је за свагда

од сваког суда слободан,

тај ће га Ђаво у казан однети!

Узевши ме за руку, Франсов рече: „Доста је!" и поведе ме,

— сад је то неки виноград, леденим вином окреписмо се, било је пуно снега.

Шаку са грожђем пружајути некој злотокрилој птици,

„Нигов те нисам водио — рече никакве крчме, никаквог дима, никаквог пакла, упамти, није било. Ниси ти овај напуштао свет,

био си само у његовој јаснијој слици".

Драган Колунџија

У сазвежђу руку и ногу

Удри ме или ме прими за свој сто.

Прими ме.за свој сто и удри ме.

Касно се враћам кући. Ти си сама

џ твоји су прсти порерани. по величини.

Удри ме и немој да ме примиш за свој сто.

Прими ме за свој сто. Удри ме пре времена.

Цвет сам ти донео. Ти знаш цвет соји ја доносим. Прими ме за сто, лева, ' удри ме, намах, десна руко.

2 Окренут сам ноћас њој и богу.

Дирам брескве, Оне влажне, У кошари ноћи.

Извлачим ноге из ћутања, Снагу из дреновине, Прелазим на пролеће,

На лаву и јунака, брзо.

Јунака треба да понесе Једина „моја. Окренут сам ноћас жени и устима.

Чапољу, У овоме граду, Пљушти и пљушти киша. Га сам под брадом јунака, Ја сам под стрехом, | Окренут ноћас теби,

Једина, Једини.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4