Књижевне новине

арта ваља ратова прање нарави аланина иронија али проналаска авио њ аланина али

КРИТИКА, ПОЕЗИЈА

Уз овај број посвећен критици

АКО ТРАДИЦИЈУ провизорно дефинишемо као искуство колективне свијести постало на беспућима историје, а поезију као кристаАпзацију субјективлог елана, опда критици поезије остаје да сагледа загонетин систем веза између хаотичие ноћи праоблика и сувереног поретка пјесничких симбола.

У том тјеспацу између тамеи свјетлости, стихије и хармоније,

критичка мисао рекреира путању имагинарне свијести и властитим језиком оживљава и вреднује духовни садржај дјела. Уза сав ге неролизаторски и деструктивни карактер, критика ипак полази од претпоставки које ни сам пјесник није могао заобићи: стваралачки чин је нужно везан за један исто-

ријски контекст (у смислу исто-,

рије идеја и историје умјетничких стилова) и у свом коначном

освјешћењу носи поруку о човје- |

ковој вези са историјом свијета и њеним судбинским понорима. У том смислу питање односа поезије и традиције добија трајно актуелну важност, јер повезује двије духовне области које се у свијести модерног човјека допуњују и условљавају као различити аспекти јединственог животног са» Аржаја.

Под традицијом, у њеном културно-историјском — то јест статичком аспекту, подразумијева се фонд остварених и потврБених вриједности конституисаних у облику институција, система, дјела, нарави, оријентација... И у свом спекулативном и у свом практичко-ортанизационом облику традиција је друштвено-историјска категорија и, према томе, под. ложна верификацији и критеријима разних научних дисциплина.

Да ди и за умјетника (који не оперише сазнајним категоријама, нити тражи научну истину и исто. ријеку вјеродостојност) традиција има исто значење2 Свакако не! У умјетниковој. свијести традиција је један облик митизованог искуства који ајелује више као инспнративни мовенс него као тотов образан и савршен узор. Како ум-

јегнички товор није ни имитанија.

ни дескрипција, него преображење, ко јест „прекођачење иманентпог“ и деформација, традиција је само медиј и духовна клима,лу којој су мисао, односно дјело, мотли настати. Наравно, дјело не настаје. изван простора и историје, оно је укоријењено у њима; али ако та укорије: ђеност храни дје ло и даје му спеппфична обиљежја, она га не ствара. Према томе, за. критичара је битно да јасно одреди домен традиције (и тиме утврди и њен смисао и снагу зрачења) и да пз перспективе потреба и захтјева савременог човјека дефипитле | палидност елемената преузетих из фонда духовне традиције. _

Критика ће оправдати ризик који на себе преузима и очувати морални интегритет своје мисије једино ако традицију схвати у њеном динамичком аспекту — не као величање готових духовних и естетских образаца, него као мо билни елан критичке ревалоризације мјерила и идола и отварање најшире перспективе за нове креативне „импулсе, Традиција живи у нама све док је научни, умјетнички и филозофски дух ствара„лачки обликују и представљају као дио најинтимнијих дилема нашег савременог живота. Традиција, уз коју се најчешће ставља квалификатив национална, мора постати општедуховна аквизиција најуниверзалнијег значења ни најширих _ хуманистичких перспектива. Иначе се петрифицира као очевидни доказ заблуда јел ног времена.

Критичка мисао не може а да не буде окренута и традицији, јер сваки приступ дјелу подразумијева и његово: везивање за законитости развитка стилова, то јест његово укључивање у најшире токове еволуције идеја и умјетничке технике. А ту критичка мисао полаже први испит савјести. Критика треба да утврди и ис такне онај животворни дио традиције и општекултурног насљеђа које прекорачује границе друштва. и епохе који су га санкционисали и Аопире до нас као потенџијални израз и наших духовних потреба. Ово је нарочито важно данас кад модерни митомани оживљавају тампире из историје наших заблула и наше културне биједе, кад егзалтирано (али дубоко прорачунато) величају лажне идоле прогтлости који још живе као хералдичко знамење или кошмарна опсест'а миспирисаних митомана. У гапвама тих гласно

страни

“

„Наставах на 2.

Никола Ковач со

| аи 16. ЈАНМАР 1972. ТОДИНА ХХЛУ

„тек

_БРОЈ 407

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ.

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

СА ИЗЛОЖБЕ „НЕМАЧКА ГРАФИКА 1910—1930" У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У БЕОГРАДУ, НЕКОЛИКО РЕПРОДУКЦИЈА — ЕРНСТ БАРЛАХ:

25. Сан Бовани ди Медуа, децембра 1915.

Одломак из недавно пронађених _ „Записа“ најмлађег Јагодића. Рукопис је несрећен, нечитак. Многе странице недостају. Како који фрагмент буде“ сређен, биће овде забележен.

7. децембар 1941.

У НЕКОЈ ИСТОРИЈИ првог светског рата, Павле Мрак је био наптао, пре неколико година, следеће . цитате из Дневника Ремона Поенкареа, тадатињег председника Француске републике:

Париз, 1 јануар 1915. пио и Вивиани нитату се да ли не би билао. могућно опремити, у сарадњи с Енглезима, један експедициони' корпус од четири или пет стотина хиљада људи, који би напали Аустро-Утарску с бока, преко Србије:

А недељу дапа затим, истом том негованом руком, исто тако мирно, спокојно, записано је:

7 јануар 1915. — Врховни командант војске енергично. се из

јаштњава против сваке операпије на Истоку; њему је, каже нам, потребно. присуство целокупне војске овле на фронту.

првог светског рата. Тако је, између једног петка и једног четвотка, била запечаћена сулбина Ср. Зите све да краја рата, дакле. п „Анвпо лето", п повлачење и „Голтота" Албаније “и. Кајмакчалан, пре нето што је ико то У овој земљи м могло да наслути.

Запањен, запемео, разореп, Пав-

ле Мрак кад је ово прочитао још,

је имао смтагс само толико да ми укаже прстом на реч преко Србије, п тада је заћутао, и пикад ри. те вије говодио ни 0 херојству, ни о' трателији, на о побелама, јер му се "инило да увек слуша полсмех ових двеју углачаних, угла. Бених, и до савпттенства ппистојних реченипа. Тоед ало је ла схватим, мислио је. Павле Мак, ла ом. хоће ла -ми каже: Србија. је била. дакае,.зл ТВИХ. само Лелно поље на тлаховској табли лталектичке заврзламе великосветске по.

| Тако су се, ето, повлачили им. гиутали пиони на ттахопској табли

" својих непријатеља „већ,

„НАДА И ОЧАЈАЊЕ"

со Др 18

литике и стратегије, разумљиве само моћницима, али не и њему обичном смртнику.

Наравно, Поенкаре, није тада био ником рекао ништа. Била је то државна тајна, материјал за будуће мемоаре и дневнике. Напротив, једна француска батерија појавила се тог пролећа на висовима око Београда, можда на Тордлаку, као символ Француске савезничке помоћи. Појавили су се са по једним или два топа по други савезници, ту, на положајима око Београда...

с %

А, онда, светски рат пламсавао као сваки рат. Британска империја морала је да чува Блиски исток ми Суеп. Можда, у некој далекој перспек-

се рас-

тиви, и Ипдију2 Није ди се, пре.

више од једног века, један други континенталац Наполеон усудио да крене у осватање Индије2 Енглези покушавају да се пробију кроз Дарданеле и заузму Џариград. Пробијање се завршило искрцавањем код Галипоља им ту је стопирала та черчиловски охоло замишљена операција. Британске трупе остале су ту до краја рата. Нису се макле с места. Али за Србијанце и то је био зрачак наде. Ближи су нам сад, мислили су они. Ту су на Балкану, за сваки случај...

Па онла, у априлу те исте 1915. године, Италија коначно напушта непријатељски“ табор Тројног савеза и улази у рат на страни Ан. танте. Како смо све моћнији, мислили су у Србији. Истина, нико у Србији није тачно знао шта је писало у Лондонском утовору; о

"томе се само зуцкало. Уосталом,

државници, политичари по тишчи духом Србије за сто толина њене историје били су научили да очекују све и свашта не само од и Од својих затптитиика. КОЈИ су се некад звали Аустрија и Русија, па су им се у то време почела да мењају имена, и према томе знали су тпта их чека сутра, ми били спремни да се увек некако дочекају на ноге...

Међутим, у“ једно гсу 6; ма уверепи: овога пролећа и лета Аустрија је имала других. брига; неће имати кал да обнавља споје пора. зе'на Перу и Колубари било каквим покушајем ка Ђагрдану, и ла поново крене-на Србију. Није по-

требно паточито истипати кохико

се Србија била отргла после Рудника од оног заптепаттћења које ту је бчло захватило прошлог дета 1914, у

Сад победничка, пако измрцва-

репа и тифоидна, читавог тог по-

СА КОЈЕ У ОВОМ БРОЈУ ДОНОСИМО

несеног лета 1915. била је као опијена, охола, да не кажем, и лакомислена. била, А тешки облаци, како се то некад обично писало. у тешка времена, на маргинама старих књига, и како се то и данас пише у новинским извештајима п новинским чланцима свих листова света, гомилали су се нал Балканом, а највише над Србијом. У Софији је бло „цар", звао се Ферлинанд Кобуршки, у Атини краљ Константин, зет пара Виу љема немачког.

Узалуд су долазиле паметте, такозване паметне опомене Србији да треба да попусти, Шта да попусти Коме да попустиг Шта је остало иначе м одговорним државницима и свим осталим у Србији него да се на те гласове праве луди и да верују у срећну звезА „и овог камена земље Србије" и — да се спремају и за немотућно. — Ког2 Зар ми... победници 2 Ми, који смо скршили две аустријске офанзиве2 Ми да се погаЂамо, ми да правимо уступке, коме2 неком малом самозваном, Ба д= кану страном, цару! Варали су се сви државници ш војсковође којт су говорили падифичким, склад ним језиком Гетеа, да су сатерали Србију о“ мшшоловку, сигурни у своје мисаоне прорачуне кад су је окружили са свих страна своТИМ војскама и својим принчевима исте крви.

Заборавили су ла се понекад зид може провалити и главом, и само главом кад се мора, и итчупати гвоздене решетке голим рукама. Павле Мрак знао је, иако му је тек било нешто више од шеснаест тодина, да свом том хаосу и привидној логици није крив: складни језик Гетеа, ни крв која. штуми испод тог говора. Тог јутра кад је пошао главном улицом, све до споменика им даље до нове пркве, још једном је то дубоко и осетио, тледајући дуж тротоара, с јелне и друге стране улице, сурване, измучене, сатрвене пешачењем чак са Колубаре, аустријске заробљенике, занемеле и слећепе крви. Павла Мрака као да је лупиао сазнање ла ом, ето, У овом тренутку у њима не може да види непријатеље, већ само патнике, обичне, слабе, смотне људе, с очима плавим, немоћним и празним,

управљеним ка мутном, децембарском небу, | Неки тетеовски „баук" понео

их је на безуман пут рата:

Ко језди тако позно Кроз ноћ и ветар тај, То отац с чедом својим Кроз пусти јаше крај

Маставак на 12. страни,

у овом БРОЈУ: "

ушан. Матић: УЗГРЕД ву. ДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО

- Никола Ковач: ТРАДИЦИЈА, КРИТИКА, ПОЕЗИЈА

Бранко. Поповић; РАЗВОЈНА "ЛИНИЈА РОМАНА МИХАИЛА. ЛАЛИБА . у

Милвкоје Јовановић; књиЖЕВНА СХВАТАЊА ЛЛВА ТРООПКОГ

Боривоје Маринковић: ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИ . ЖЕВНОСТИ ХУШ ВЕКА

Јован. Јанићијевић: _ КЊИ· ЖЕВНО ДЕЛО АЛЕКСЛН „ДРА ТВАРДОВСКОГ

0 новим књигама Оскара Ла вича, Слободана Џтунића, · Џавла Угринова, Борђа Тонфуновића, Светомта Николајевића, Сретена Асановића, Велимира Милошевчћа, Милутина Петровића. Слоболава Поповића н Бранка Чучка пипкту: Миодраг Рапковић, . Бранко Пеић, Филип Давид, Милутин Срећковић, Слободан Петровић, Војин слав Минић, Радомир Ивановић, . Срба Игњатоо вић, Бранко Поповић и Рајко Петров Ного ПЕСМЕ Ивана В. Лолића, Милорала Павића. Изата Мексвића и Јелице Лаза- · | ревић

културних

акција

Крајем децембра прош: ле године одржана је Шеста редовна скупштина Култур.

· но-просветне заједнице (Срољје. У оквиру свечаног дела, којим је обележена псгииестогодишњинца рада свих организација у нашој РепубЛици, потпредседних Репуб“ личког извршног већа Алек-

. сандар Бакочевић је предао Културно-просветној. . зајед“ ници' Србије Орден заслуга за народ са сребрним зрацима. У радном Блу Скупиле не, после. уводних. излагања Милапа. _ Боковића, | Ивана. Вучковића и Гвоздена. Јованића, вођена. је дискусија 1 усвојен Програм културних акција до 1975. године после крагујевачког Конгреса. На крају, Скутатина, је нзабрала нови Републички одбор. За председника је. забдран Стеван Мајсторовић, а за секретара Милош Јевтић. Замолили смо, тим 1ово дом, Милоша Јевтићи. да наше читаоце упозна са о сновним садржајима Скуп“ штине.

КУЛТУРА, која је потребла и свима и свуда, није пезер-

висака, само за „образоване н ни је привилегија једино развијених"

средина. . Сам тај стави само постојање. таквог начела ·-— неоспорно по

тврђеног, и на крагујевачком Конгресу — међутим, нису довољни. Не може се веровати да је после "Конгреса све решено или да не сада све бити лако. То би била неопростива заблуда. Утолико већа — што би самозадовољство постигнутим, лако и неприметно умањило, па и одстранило амбицију за новим, још вреднијим. без чега, иначе, не може. да се очекује напредовање културе.

Конгрес може, свакако, да ко ристи — и друштву и култури дам једино: ак» се оно што је био смисао и дух његов, и. што се у "много. чему уобличило У његовим Порукама, оствари, ако се одмах почне да остварује. .

Усвојени програм Културно ' тросветне заједнице Србије, који се може схватити претежно као оквир, али им као неминовно под: сећање, заједно са програмима осталих, републичких организација (трограмима ИК СК Србије, Синликата, Савеза омладине, ССРН, Републичке _ заједнице _ културе, Републичког секретаријата за о бразовање и културу, уметничких удружења и других), представља део трајања Конгреса, свакако важан и потребан,

Важнији, међутим, део јесу програми, У општинама, програми засновани и на моћима,

Наставак · на 2. страни

· Милош Јевт ић