Књижевне новине

љетне сисао

пп опна пина Вл прав пи и –

сала ~ аи разл е бије ис ==

у .

датива љута пара пи или ==

катализатор

ТРАДИЦИЈА. КРИТИКА, ПОЕЗИЈА

Ниставак са 1. стране товорника и'заговорника националног препорода м етичког спецификума по сваку цијену, и умјетност и духовне творевине уопште треба прије свега да изражавају најпартикуларније одлике локалВог поднебља и неког регионалног духа. Отуда и бесмислена теза о своћђењу естетских критерија на етничке. Опасност од оваквог редукционизма је вишеструка и непредвидљива: најуочљивија посљедица је брза квантификација квазн — ауховних творевина и компромитовање духа културних институција. Оба ова феномена, узрочно повезана, резултат су нарушавања једног система духовних вриједности и усвајања пахијских критерија вредновања. Ма ове начелне аберантности свједоци смо и низа практичних бесмислица: свједоци смо појаве низа дјела, како литерарних тако и ликовних, код којих је експлоатисање локалне боје и питореск> ног фолклорног арсенала вестиментарног и језичког карактера У флагрантној супротности са основним духом дјела, његовом мисаоношћу и формално-стилским карактеристикама. Овдје је очито традиција само декоративна 06аанда, лажна фасада за један сасвим друкчији духовни садржај и оријентацију. Зато критичар мора стадно имати на уму све могућно“ сти злоупотребе тог непресушног извора изазовних искушења. који зовемо традиција. И као што традицију не смијемо запоставља“ ти тако јој још мање смијемо навлачити лажне маске. о Наравно, да би традиција постала, мисаони агенс и духовни 1 савременог човјека она прије свега мора да. изражава довршену и кохерентну слику ма кар једног аспекта постојања, то јест да досегне свој „експресивни максимум“ као први услов свог духовног идентитета. У нашем духовном хоризонту такве прим“ јере пружају нам сриска народна епика (са свим дериватима национадно-ослободилачког мита од па. тетичне етзалтације напноналних

| "вреднота до етичких и метафизи- , | "виких сдилема "човјеки суоченог са

неизбјежношћу судбине) п богата фолклорно-рустикална _ традиција као пандан или несвјесна реакција на трчко-византијско културно насљеђе које је, уз хришћанску духовну _ традицију, вајековима било једино истинско жариште мисаоне и поетске инспирације. М коликој мјери је та традиција

и данас жива и служи као аутентично врело стваралачког надахнућа _ најбоље нам поке

зује чињеница да је она У дјелима најбољих српских пјесника у последњих сто тодина остварила максимум умјетничке и естетске кристализације обједињујући на тај начин и изворност свог говора и универзалност свог значења. Традиција је, дакле, онај животворни дио искуства једног народа који траје као стални извор нових стваралачких подухвата. Захваљујући том извору у српској пбезији су могла настати дјела кеја су истовремено израз креативног духа традиције п тематски пресјек свијести савременог човјека. У том смислу традиција. се наставља и обогаћује у дјелима оних стваралаца који су за њу везани најдубљим везама аутентичне духовне комуникације; М, дбрнуто: пјеснички чин је могућ једино као релација. према. иску. ствима националне духовне традиције. Другим ријечима, традиџија је мртва ако се не наставља у дјелима свог духовног потомства, као што је н пјесник осуВењ на имитацију ако је преки“ нуо органску везу са традинијом. Маскирану традицију п инсцениране спектакле лажног националног Ауха, вријеме ће неумољиво разоткрити и заборавити. ! Осаобођена могућих неспоразума око појма традиције п њеног стваралачког укључивања у то кове савременог духовног кретања, критичка мисао биће у стању да валоризује само оне мисаоне и афективне поруке прошлости које на свом путу кроз историју нису ништа изгубили од аџтентичности свог товора м непосредности свог доживљаја свијета. Дру тим ријечима, одбацујући догматизам естетских канона п идеоаошких императива, критика се окреће тајнама унутрашње артикулације дјела, то. јест укупности његових психолошких, длруштвених и естетских именитеља, сагледаних у свјетлу налопштијих ег зистенцијалних одређења. у Припадност | једној | ДУХОВНОЈ традицији огледа се У суштинској прожетости тшесничке свијести елементима _ вјековне мисаоне и животне праксе која је истовремена обликована по као тоталитет

о КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

умјетничких, филозофских, правно-политичких, моралних и рели тијских образаца. Свака национална поезија посједује специфичан фонд архетипских слика и симболичких концепата који образују и уједињују | тенетску платформу пјесничког товора и етзистенцијалну структуру пјесничке свијести:. у енглеској поезији, између осталог, откривамо елементе про-

· тестантске традиције и тумачења

библијских летенди у духу те, тра диције; француска поезија је умала класичне узоре код Грка п Римљана, а касније — мистику и етзотику средњег вијека; словенске литературе пмају фолклорну

"традицију, националне летенде и

одњегован Аух епског колективизма, итд. у

Један вид критичког истражи“ вања поезије условљен је свакако и постојањем традиције као аутентичног извора пјесничке мис: ли. У том смислу није тешко уочити како веома различити токови српске поезије, од Њетошевог спског визионаоства у служби наиноналних идеала преко ониричког езотеризма Лазе Костића и фолклорног мита Момчила Настасијевића · до. Попиног етзистенцијалног херметизма и историјске пројекције мита Миодрага Павловића, затварају јединствену МИсаоно-имагинарну спиралу идентичне егзистенцијалне потресености бића суоченот са понором властите истине и слијепом фаталношћу бесмислене механике свијета. Према томе, пред критичара се постављају два основна. циља: омогућити успостављање Увијек нове релације према дјелу и предочити нужност његове пројекције у историји идеја. Јер из ван тог нужног историзма дјело не посједује никакву непосредну књижевно-естетску реалност. Сва» ка анализа формалних структура. која не води рачуна о историјском контексту дјела, његовој супстанцијалној вези са свијетом у коме је оно настало, каои о његовом интенционалном елану н иманентној хуманистичкој пору“ ци, води у чисти византинизам и литерарну статистику.

Критика поезије прати раст пјесничког говора од статичког конпепта традиције до њене динамичке универзализапије као облика аџховне праксе, На тај начин и појам поезије добија своје прецизније значење: као израз и обачк. митске свијести, поезија се рађа у“ суочењу индивидуалног искуства ни субјективних порива са духовним _ пасљеђем _ колективне свијести. Изван овог суочења на-

_ стају | само- дјела периферног ни

мерног карактера.

1" Окретање тенези пуееничког то-

вора не значи нипошто свођење поезије на историјске детерминанте; у питању је само методолошки захтјев везивања пјесничке ријечи са духовним — структурама које служе као оквир п израз = сторијског кретања. Везана за традицију, поезија се потврђује као духовна вриједност тек „пре корачивањем иманентнол“, скоком у будућност. То је скок У бескрај могућности, у стално _ зазивање смисла, у коначно очишћење гтовора. Маларме је говорио да је права тенеза поезије — у будућности. Очито и домен критике на тај начин добија неслућене размјере испољавања: од критичког освјетљења. традиције до издва-

јања аутентичних облика пјесничког језика, критичар санједи путеве неизвјесности и отпора, путеве афирмације мноштва искуствених по значењеких структура. које својом пјесничком артикулапијом добијају дефинитивни ум јетнички смисао. Једном ријечју, критичка мисао прати процес постске трансформације „менталних структура“ (А. Толдман) до њи ховог коначног естетског уобли-

чења.

Никола Ковач

ПРОСТОРИ КУЛТУРНИХ АКЦИЈА

Наставак са] стране

ади по на стварним потребама тих средина. ·

Ипак, најважнији простор трајања. Конгреса, тачније — развоја и напредовања _ културе, _ јесте: редовни културни живој. То су програми и делатност мно гобројних институција, и профе сионадних и аматерских; Дана. их у нашој Републици има око 5.000... И ако оне не прихватс Конгрес, ако га не прихвате у сво 10] редовној, али непрестано не тованој и унапређиваној акцији у у својим сталним и, надамо се, све интензивнијим културним комуникацијама, онда, ће антажовање друштвених организација от ти и недовољно и непотпуно,

Културне институције могу и треба да буду они истински и за несени покретачи и носиоци културних акција, Оне су дужне да стварају пове пределе својих У

ТЕОРЕ ШОАЦ: „УАИЧНА СЦЕНА"

тицаја у радним организацијама, на селу и у школама, односно да из тих средина добију нове чи-

таоце, тлаедаоце, слушаоце, посетиоце, пове љубитеље м нове зналце,

. Слаичну одговорност, можда У јавном смислу и ширу, имају ре дакције листова и радио и телевизијских станица, и то у једнакој мери и оне са најширим разастирањем, као ин оне које имају локални или, чак, простор само јед не радне организације. 5: Културно биће Србије, богато и, сиромашно у исто време, нарочито у предности због заједнице више народа и народности и њихових и различитих и сличних култура, тражи истовремену и одговорну бриту и за културни лик сваке средине, али и за стваралачко напредо вање сваког народа и сва ке народности-у нашој. РБепина еј А 6 али ин иде ез њиховог јединствено 7 прогресивном и смислу особито, али и без њиховог равноправног развијања, нарочито без успона стваралаштва, нема културне будућности наше Републике.

Све амбиције, па и оне које данас сматрамо реалним, биће у о стваривању озбиљно сукобљене са материјалним моћима и немоћима културе.

Познато је: нисмо задовољни материјалном основом културе... Алан н оно што има (а укупни културни динар у Србији прошле године је износио тотово 130 милијарди старих динара), не иде увек у културу, У потребне

"програме и стварне садржаје.

Многа средства одвлачи шунд, са свим својим и све развијенијим им све наметљивијим видовима, али и конфекција забаве м свакакви други лажни, мното популарисани програми.

бл

Привреда је „друговала“ са културом. Често, истина, случајно се опредељујући, _ понекад _ сасвим приватно, али и све више схвата-

јући њене моћи за радничку класу. Међутим — то се мора јасно,

без икаквих ограда, признати није било довољно система у о

стваривању права на култу“ ру радног човека. Такође, _ материјална _ помоћ

привреде култури, што је често био једини исход такозване интеграције привреде и културе, била је-тотово успешно онемогућена пореском политиком, која је ви-

_АУПОПОРТРЕТ"

ЕМНА ноадеЕ:

КУ

хуманистичком ,

соким допривосима (И АО 33%/0) „кажњавала" сваки привредни динар намењен култури.

Село је тодинама. било за општи кудтурни преображај мање важ но. Нису баш тако давна, времена. кад су фолклор и други видови и садржине народне уметности означавани као изразита извори“ шта неукуса. Те се године, памти се то добро, поклапају са наглим и, говорило се, неразумљивим замирањем аматеризма. Те се године, исто тако, могу означити и као тодине коначног одвајања школа од културе.

Селу се морамо вратити. И да нећемо — морали бисмо, пре све та због свести да је културни ниво народа и народности озбиљно условљен и културном стварношћу села. Село, међутим, не тражи само патронске и блатонакло-

не погледе и помоћи из својих, општинских центара Село тражи. | "поимању културе полази“

хентАрнок "пбнегде је то

"пут, понегде струја, а понегде чи-

таоница или аматерско друштво, али. шире културно ангажовање школе свакако и.свуда. Такође, село тражи и свој сопствени, макар и сасвим скромни и понекад неприметни стваралачки израз.

Одтоворност за културу. —— самоуправљањем — пренета је на општину. Истина, не увек пи довољне могућности. Међутим, ни остале друштвено-политичке заједнице нису без велике и праве од товорности за културни раст народа и народности у нашој Ре публици. Једнострано би било, и опасно чак, нреношењем права сматрати да су престале и обавезе. То би највише штетило култури. У ствари, једино је потребно да свако одговорно ради свој посао. Тиме се највише доприноси укупном _ напредовању _ културе. Договор, који је до сада често изостајао, мора пи може да од страни неспоразиуме. Чекања ко ће први повући потез, не могу да значе плодотворно тле за културу. Предстоји, бар за паредно пе тогодишње _ време, утврђивање функција и обавеза Републике у КУАТУРри.

То треба очекивати да се учини и у општинама, али не рутински и никако са превеликим страстима, које не би омогућавале природни спој реалности н визије.

Одговорност општине за културни преображај није само обавеза државних органа. То је мното више договор свих у њој — једнако запослених и њихових организација, као п оних који чине и стварају културно лице једне средине.

При том, није непотрсоно још једном подсетити, да би свако културно „затварање“ општине у своје транице или још горе у своју малу „метрополу“ — управо штетило самој тој општини, а нај више њеном културном развоју. Једино општине са концепцијом сигурног КулТУРНОГ живота могу да буду отворене за све вредне културне садржине.

Овакав став, углавном и засад само принципијелно _ прихватан, подстиче на међуопштинску са радњу, којој, опет, не би смела да буде страна природна (никако: административна!) културна регионализација. Мосталом, нови кУАТУоНИ центри већ зраче, привлаче и више

_ него било каква ранија среска и

друта средиттта утичу на повезаност и на јединствене концепте. Није све у постојању установа (не

" тури и њеној

морамо сви да имамо позоришта и сркестре), али је много У по. стојању услова да сви културни програми могу да буду свуда.

Нови културни центри деманту. ју тезу, радо и често истицану, 0 равномерном културном развоју. То је неизвестан захтев. Отуда Је управо због познате стварности, недовољно одмерена идеја о ле метрополизацији културе као Је диној потребној појави у нашој Републици. То би значило стајање развијених — да их стигну они други, Прихватљивија је, и то је Контрес понудио као могућност, депровинцијализација културе. То подразумева да садашњи _ центри, отварајући се, функционално и сараднички утичу на стварање нових, а ови опет, исто то чинећи, да делују на стварање нових мањих, али ништа мање значајних.

Неспорно је да принципи морају бити увек и за све исти. Ако бисмо тражили да развијени сачекају мање развијене, онда би било природно да се и усвоји захтев неразвијених да сви чекају њих... То није излаз. Решење је у амбицији свих да се мењају и да се сустижу, престижу... Па, разуме се, ко је више кадар. У томе, међутим, Република мора чмати слуха и правовремено, одреЂујући приоритете, опредељивати се за конкретну помоћ.

Двадесет прве

Ово време (после СКЈ), и

седвине Председништва.

сторијски драгоцено за АРУШТВО, |

подсећа и на потребу залатања. да култура нема, макар ни У оним најмање примећиваним садржинама, било шта што би било неукус, кич или било какав други про

машај, Прогресивни хуманистички садржаји морају бити једино

својство наше културе. Морамо се супротставити свим традиционааизмима, лажним митовима и на» ционалистичким концептима. Кулљудској поруци, ако је истинска и стварна, увек је то сметало, онемогућујући је у право у неисицрпном дијалогу са човеком.

Тако замишљеној, култури је страна и свака изолованост или свака наметљивост. Уосталом, не може се тражити да општина 6уде отворена за све вредности, а при том се затварати у републичке или напионалне границе. Зрелост једне културе, и њена могућност да доприноси човеку, управо је у томе ла може да прихвати свако истинско 'оствазење, све оно што

помаже друштву. -

У назној Републици, уз постојање више националности, то мора да буде пракса, дневна реалност и услов напретка,

Овакав културни развој подразумева нови: однос друштва према култури, што. је Конгресом, чини се, установљено.

Међутим, остаје сада да сем у самој култури развију и развијају нови односи. Самоуправност културе — не изричем непознато — није у потпуности и свестрано остварена. _Идилични Оуџетски мир још многима погодује. Бирократски односи, ма колико их Умивали друштвеним формама, имају за многе и даље велике предности. Привидно заустављени монополи и данас имају упоришта, која рађају групе, уске н формално уређене односе,

10.

Културно-просветне заједнице у културној политици, која се ослања на самоуправљање, прогресивне садржине и, разуме се, на Поруке Конгреса, имају и важну и потребну одтоворност. И шансу. Обавезе, свакако.

Културно-просветне _ заједнице морају да престану да буду случајно интересовање средине. Напротив; свака друштвена средина, која има амбиција да се искаже у култури, мораће да има — као озбиљног и' трајног учесника у културној политици — једну организацију, која „обједињује деловање установа у култури, привредних п других радних организација у културној акцији, као и културних, просветних и других јавних радника и за културу за. интеоесованих радних људи..:

То је данас — културно-про.

светна заједница! |.

Разуме се, принципи не постају лако живот. Биће то' у оној мери, пак, реално — ако смо чврсто опредељени за самоуправни кон цепт друштва и демократске са држине културне политике.

кожо»

Културно сутра наше Републике зависи од свих.

То је, свакако, заслуга и Конгреса, али је, особито, последица укупног друштвеног развоја и наше самоуправне праксе.

То је, осталом, и могућност културно-просветних заједница.

Милош 1] евтић

не аи ер твари ИН Ирина ве ираи цивила