Књижевне новине
у "Сан Бовани. ди. Мелуа, „лаое их нису чекале; они су чекали
НЕДРЕМЉИВО ока: у ! лађе.
| ИНТЕРВЛГУ
пир ари пре таи га ит парна речни излазе ње арта анти теетаеаи
а реновира Бр ја дана ар нада трна л 1
Мали идеолошки вихори
ме не интересују
вв са француским књижевником
Жан Мари Ле Клезио-ом
ПРЕ ТРИ-ЧЕТИРИ ГОДИНЕ песник ми антиквар Мони де Були причао ми је о својој младости. Ништа ме није у тим“ сећањима толико одушевило' колико прича о путовању Оријент-експресом од Париза до Београда. Пут је, просто речено, толико дуго трајао да је био сам по себи роман. Па, ипак, иако је та генерација толико дуго путовала до Европе, била је информисана из прве руке о свему. И што је најчудније паралелно је корачала са својом генерапијом. Данас су се ствари измениле — путује се до Париза, авпоном, два сата и, углавном, информише се из друте руке. Наравно, није ово био први разлог да се обратим писцу своје генерације Ле Клезио-у.
Основни разлог за дијалог би. ло је опште уверење француске критике да је Ле Клезио данас један од најинтересантнијих фран пуских писаца. Његов роман „Рат“ (1970) дочекан је са истим. инте. ресовањем као и први »Ргосе5. «уетђај« (1962), који је одмах био натрађен наградом Теофраст-Ренодо. Тема овог писца је интегтрални живот. Споља — пише један критичар — личности Ле Клезио-а увек изгледа да помало посрћу и да су пијане од запрепаш.ћетња. Али, оне не посрћу, оне играју игру смрти..
Природа њетове прозе објаш:-
њава и његов презир према свему |
што је еснаф. Разговор за јавност који је прихватио · отуда је АВОструко занимљив.
е — Реците, шта публини, која не зна много о вама, треба прво "рећи о вама»
= Рођен сам 13. априла 1940. гадине у Ници. Волим да путујем. Волим живот. Ја нисам писац.
'Ф — Оставимо „питање. пис„ца",... Имате ли утисак да припадате „међугенерацији" која се индивидуално реализује2 Генерацпија која вам претходи — „нови роман“ и она која је иза вас најмлађа, „колективнстичке“ су. 'ЖСмета ли вам тог
__—- „Колективистичке", кажете» Шта је тог Оног тренутка када поттишу своје књиге постају инонрируе. # — Критичари тврде да сте духовни син Мишоа и Лотреамосна, Шта мислите о „надреалистичкој интервенпији“2 У једном општијем смислу, да ли сте корис"тили искуства надреализма2
о Волим Џотса, Фокнера, Јохана Бојгра ~ знате ли „Камелеона"2 — то је изузетно индивиду. алистичка књига. Надреализам је, такоће, добар. То је начин да се види свакодневно, да се воли живот.
е — Поп-арт нам показује фантастику баналног, док ви дефинишете фантастику конкретног на један други начин — које су разанке2
— Покушаво _ да — одговорим кратко — не приказујем фантас= току баналности, већ лепото ба= налности, узбудљивост. изазбовност, пријатност баналности. Источна мисао (зен и веда) дала је изванредне ствари.
Ф — Вилите ли неке сличнос-' ти између себе и. истраживања Ливинг. театра. |
= Апвинг театар не познајем добро. Али хепенинг (Јоћп Саге, Сеотре Втесћу, ћа Момје Уоипа) и позориште улице, 125 те! Раскз мексички, то је добпто, то допри= носи да се променимо.
. — Шта мислите о Маркузеу2 — Не познајем Маркузеа.
е — ДХа ли су вас икада преокупирала питања форме2 /
Волим да пишем. Преоку. паиште формом нису моје птеокупачије. Оно то ме преокупита тесте тези, завођење речима, моћ речи; матстори тезика (тосподаре. ње речима, новизгм). Имао сам муке да.научим да говоћим. Ја нисам бат у великом пријатељ. ству с копзениноналним језиком, ћајим се. подозриз сам.
• — Налазите ли ла критичка мисао | структурализма поједностављиле ти писања 2 :
| Мали идеолошки вихори Евпопе ме не интересују. Језик, то је: једна мистика; зарнез "Видите, 80970 сам тћаво одговорио;
Разтовар водила
Вера Тренковић
ЖАН МАРИ ЛЕ КЛЕЗКО
ЛЕТОПИС „Релативизам“ Душана Матића
КРАЈЕМ прошле године (23. децембра), у новосадској Народној библиотеци, Душан Матић је са ДАрашком Ређепом водио књижевни разговор, у већ традиционалном термину, у реновираним просторијама овог старог здања на почетку Дунавске улице. Том при+ ликом Матић је говорио о Растку Петровићу и његовом осећању историје, о нашем модерном релативном свету у коме и писац, по неминовности судбине, такође постаје релативиста, о границама које су га вечито опседале, увек друкчије а једнако опасне и злокобне, вечито ограничавале, о са. временом издељеном свету, најзал о детињству. Истичући неопходну меру толеранпије и укидања тих наших свакојаких, малих, атарских гранипа, Матић је поново, али посве друкчије, товорио о случају, коментаришући један свој давни текст у коме се каже: „Свет и постоји бат зато што је неко тај посао, узалудни а неизбежни, јелном започео, не да га ловоши, већ да би неко рути дошао. Он је ту да изгори, ла изгори до краја. Да гори свет, зли не да изгори свет. И други с њем. Он није ту да града савпшена оглелала у којима бп авоти био слеп и мртав :олблесак". Тај подмукли живот, како би рекао Жак Ваше, био је, тако, поново у пептру пажње Мишана Матића, који је коментарисао став Азагана М. Јепемића из есета „Песник под звезланим пећом": „СА животом може да изађе на
рај само поезија, кота му је, бар лопекле, слична сволом моћи за стваоањем телткот броја форми". Сотоотстављајући се и ове повосалске вечери круто лотити меотог Зил п затвопенот круга који су та опселзам, од взоемена летињства, али п од времена ауствиј ске стпажапе на ставлмл Допава н Саве, ТЛекспизове улипе и Бањипе, песник „Батлале" је гасвим новом расветом обаслао већ позпате, класичне тренутке своје поезије. Ледегет година Гимназије у Требињу
"Поводом прославе 50-годишњице
Гимназије у Треб.љњу, недавно је из штампе изашла књига „Гимназија у Требињу 1921—1971.“, укусно опремљена и садржајно врло
разноврсна, На 360 страница, пре-_
ко 40 аутора, некадашњих ученика ове најстарије васпитно-образовне устапове у источном делу Херцеговине, изнело је своје сећње на гимназијске године, професоре, своје хрутове и оне којих више нема, Књига је илустрована фотографијама из живота школе, а на крају се наллзи списак свих ученика који су били уписани у ову школу, Додајмо, на крају, да је указом председника Републике АХруга Тита, за педесет голина плоАног рада, требињска Гимназија оданкована Орденом братства и јединства са златним венцем,
УЗГРРА
БУДИ замки
Баставак са ЕУ Ма
У Павлу зе оменнухог знао“ је напамет „Баука", као. ехо: 5
Рогећ Масће ипа мапа.
Учинило му се било да је тада први пут разумео шта је, то песма.
"
То пролеће:и лето над Србијом, за Павла Мрака, минули с као сан. :
Релатаван. мир на Дрини, "Сави и Дунаву, на тој текућој' воденој граници, крвавој читавог. прошлог лета и јесени, бистрој овог пролећа 15-те, као и да није била граница, већ огледало у коме су треперили тотово исти људски тласови с једне и Друге стране, а границу је могла да испише. само непријатељска, туђа рука, тај релативни мир учинио је да почне да се одвија скоро нормално мирнодопски живот у позадини, А 1озадина је била цела Србија, о Бу Дрине, Саве и Дунава. И Тимока где се гомнлаао некакав. чудан мрак. и усред летњег сјаја. Новине су даље излазиле. Појавиле се и неке. нове. Изашао је чак. и нови број часописа „Дело“. |
И књите се неке појавише У излозима књижара. Ето и Пе РгоТапаз5 Оскара Вајлда У. преводу Исидоре Секулић отлелао је видело дана тог пролећа. На концергама свирала се ,1812" · Чајковског и Бетовен. И „Марсељеза". Неки су се 7“ публици збуњивали Кал, би се међу осталим савезничким химнама, обавезним на тим ратним коншертима, зачела и „Марсемеза“. Да ам да устану или не> Та некад револтпиопарна, сада. ложавна химпа Франтуске, раније код нас, била 1е; песма која се чула само са усана радника у поворкама. ·
Школе нису радиле; х“ њима су биле болнице. За Баке беше настао велики распуст, коме нису видели скоро краја. У малој кућици, у винограду, на палини Багдале, тде се био. сместио: ледан мавА музичар Чех, избетлима из Ђеограла. као м толике друте избеглице, Павле Мрак је тих месеци сахтпао ТТопена, и пови-пут Баха. Хани и ноћи отицалди су уз лаки штом као вола на лулама Котиевачких чесама; Читао је „Утопљеве аутте“, „Тако је говорио Заратиства“, „Економску теорију Карла Маокса" ол Кауцког: понављао “ себи: „Како је лепа. вечерас књеттњипа Салома": замиттљен, иствајан читао је „Лоти“ Сттуарта Мила у“ преводу Васиљевића, из тамо негде тодине 1870, „Постанак фела" од Ларвина и за свагда та збунила ттича о бомаарима; „Нечисту крв“-и „Сањина".
Ко све онда није читао „Сањива"! И „Сапутнике“ Исидоре. Секулић. Презирао је шах, и, љубав и ивркут птица. Запамтио је 'очи једне високе девојчице која се увек шетала са својим исто тако високим оцем од споменика ка Баглали, а онда дуж расалника до главне улице, тле су од првог дана пристизања избеглишпа из престонице и северних кпајева, заједно са млалим мештанима, отворили „корзо“, и чије жуборење гласова.
и.ХОА корака није могао ни 1е-,
гавац да разреди и угаси. Запамтио је за свагда Павле Мрак Митровића нам Дојчиловића, не мог“ ла се сетим тачно ње гтовог имена; Павла Мрака нема, он је негде изгубљен, за увек или не,
КЊИЖЕВНРНОВИНЕ
Уређивачки одбор: Филипо ДавНА, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, Араган М. Је ремић (главни и одговорни уредник), Азубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног о уредника), Чедомир Мирковић, Боглан А. Поповић, Владимир 8. Предић (секретар редакције), Владимир Стојштн. Бранимир Шћепановић. Техничко-уметни. чка опрема: Драгомир Димитријевић,.
Књижевни савет: др, Лимитрије. Вученов, Предраг. Делибашић, Енвер Берћеку, 40 Милош Малић, Аушан Матић, др Војни Матић, Момчило Миланков, др Арашко Рећђеп, ара Рибникар, Аџпан . Сковрап, Алекса – Челебоновић, Зуко. „Џумхур, Пал Шафер Идејно решење срафичка; опреме: Богдан Кршић.
Ансл излазн сваке друге суботе. Цена 1,530 дала; Годишња третилата 38, полу аашња 15 динара, аза иностранство аво. струко.' Лист издаје Новинско-излавачко. тре аузеће „Књижевне новине" Београд, Францу. ска7. Аиректор Војислав Вујовић Гелефо ни: 627-286 _ (релакција) а -626-020 ((комерци: фално · одељење п администрација). Гекући рачун 608-1-208-1 Рукописа се не враћају. Штампа: „Гдас" Београд, Ваајковићева 8.
0 опу
ве знам ништа. 5: њим' се_ и ина-. че. никад ништа "није знало; ни кад ће се појавиги, ни кад:ће не-. стати: Сећао се тог свог старијег Аруга; из тих дана, чије су очи гореле, чудним · црним, грозничавим. сјајем, а рука му се, мршава. и кошчата, грчила и ломила као на неком унутрашњем силовитом ветру: расправљали су, док су људи у зараћеној Европи гинули немилице, а воловским колима набацане као снопље 'проносили умрле од тифусасокаком ка: гробЉу, "расправљали крај Расине о тлаупости, неправди“ и ужасу · грата, 'о'зау — био је толстолевац — противу кога се не треба, борити, и 0' ОНОМ. АУДОМ Аостојевсковом питању—замци: да ли ради, напретка вивилизације,' може да се жртвује живот ма и једног јединог: детета
Аух пустоловине ђикљао је меВу "младима; 'као. пркос између калдрме. Неки. његови другови отишан суџ војску, као: добровољци. Како“ нису примали. Ђаке, а једини доказ биле су чисте руке, они би учинили све да им руке огрубе-и постану радничке. Тако су“ улазили у ратну авантуру, и'тако их је носио хук рата. То та није много“ привлачило. Нила буде 'болничар крај. рањеника. Није волео јодоформ. ~ потаји, смишљао је: да бежи у свет,'као и сви:они коти се приближавају седамнаестој тодини: и имају бујну машту. У сутитини, био је ду боко несрећан Није га. нигде ·Аржало место, Налазно "било какав повод, макакав изговор да нетле шмоугне, да" 'отпотује. Да оде. Није ни слутио да је то биха три. према за,једно: невиђено; „непредвиђено путешествије. |
"И тако прође пролеће. и: тако прође" лето. Као“ невидљивом у ком однесено:. у
Ј пи фе
'Амстрија, је: имала свој италдијански фронт; али, изгледа то није био. никакав:твра орах за њеле војнике, иако су гинули као снопоље; Пи свем том Аустпила мож= да. не: би: ти потила на Србтту, те чесени 1915: имала је своје унотраштње тлавобоње, аћи че Немачжа водила своју зедукосветску поаштику, На · запалном. фронту неприлатељске војске су се окопале у рововима, огралиле се 604Уикавом жетОМ, Те НИСУ МОГТАН ТИ напред ни назад. Кад није могла даље:на Запа, а на руском Ффронту разгтпанале се битке:у степском бескпату, Немачкој 1е остао јРано блиски Исток. та: зна Пот за Инлиту2 Ту је било меетпе: тут је водно преко мале Србије.
Немачкој. су-билн потребни, неки бпзн мспеси. Рат се олотовлачио. Хране “ средњој, Европи све је витпе нелостатало. Веза с Турском Виљему 1! све се више чимила: неопхолном. И кал почетком јесени затрмеше топови калибра 42 см. на Лупаву, Спбија се пзненађена, 'запрепатићена, тртла , из свог . летњет сна. видела је. најелном, да Батодан. Рудник. блато њено и ено. беспуће. 'за тај калтбав од 42 см не значе нтлпта. Ла нема дретог излаза. већ ла писпред Макензенових_ тотпа мора да нс. три свој гобиствени, топли, отпор, како 1е Макензен не .би са својим опремљеним и “итраним тропама олптоо као. поепветали маслачак. 'И. да нетде прерије: обруч и настави“борбу. "Прва 5ој: је мисао била: савезНици. Одступање је. отпочело. МогАО. је да буде вратоломно, незаАрживо. Али су.се опиралн. и'ка.мен, и "земља. "А једна поворка крену, као некад у сеобама, џ беспуће, 7: неизвесност. . ОА помођи савезника“ није "било ни трага. Не. мачко-аустотска армтпа је наступала. Бугарска се придружила. Напад. на: Србију“ дошао је и са истока; „А онда ширила се вест као изненадна: плима да.се један део. ентаеских и: француских трупа „станпнонирачих кол_ Галипоља. искрцавао 7 Солуну. Нах осакаћеном Србијом опет је: блеснула нада. Станице дуж руте, Бевђелија: Ниш искитиле су се" савезничким “и: српским "заставама и венцима од. јесењег пвећа. Ваза. пане “и пусте, станине су: уместо савезника · дочекале Немце; Аустританце и Бугаре, са покислаим заставама чије су се боје: мешале и'са: жалосно смешним раскваштеним; венцима од" цвећа. "Искрцавање се: настављало. „Требало је отворити лјелан истурен: положај за одбрану“ "Средоземља. "Беспутка балканска земља, далеко од“ база спаблевања, пије их. занимала. 0 чајање. Адм' од Понзрена преко албанских | "паанина; опет је блсснула нала: савезнички, бролови. и опет: обмана. "Нала вара: а адн 9485 кање Топ вене Почео је ла: схвата Патле. Мат: као лале пела Соби: та: морала "ла сазна“ у свом. месу да звно најпре“ мора да“ УРА како. била у“ из
ж
У. пустом пристаништу само стене и крш, И једна зграда ОА неотесаног камена. И мало песка. И ледно. мало, ограђено гробље с неколико чемпреса. У њему су били сахрањени неки од оних који су 1912, гонећи турску војску на западној страни Балкана до саме обале мора, дојурили на својим брзим копненим коњима. Изнурени и жедни коњи су полетели:у море. И, одједном, престравњени, као избезумљени, пропели се, Уустукнули, и јурнули назад. Њиштали су, помахнитали. Као ла су. "били "рањени негле у самој
утроби...
„Да лије икада јелан пустолов, који је спалио за собом све мостове,-злочином, несрећном љубаћду, Или оним лудим немиуопим жаром што понекад понесе човека негде напред, у беспуће, ма гле. у нигамну, само не ту тле му се уапи уткивају у: дане њему Оолских, под небом познатим, јелноличним и:пгуним торких успомена.
. "Даглм је икад тај пустолов без имена и пара, с толико стпасне зебње и устрепталости у сриу, чекао, у „непознатом пристаништу, да се убаци с угљем у брод, и скрије најзад у какав мрачан кутак прекоокеанског бпола, који ће. га понети у неизвесност. нов, страшан живот беде или сјаја2
- Ма ли је икад бродо; ломнвик, избачен на пусто острво, с толико усраности, Аозивао лађу. која У даљини промиче испупг гајући дим као грдне, црне, безобличне птичурине што се дуго расплињавају над 'злокобном, тРОВОМ, суморном ом мора, као што су ови Ба пуно туђем таџ, чекајући туђи брод, с непријатељем за пе„тама, разасути, разбапани, по том песку,.и као песак, витлани ратвом олујом, чекали на лађу тих мутних.. занх Дана месепџа лецембра 1915. тодине по старом
БРИХ ХЕКЕЛ: „АВЕ ЖЕНЕ МА ОБАЛИ"
Дани су пролазили несносно дути;: Све је мање имало да се једе. Море је час тихо, час хучно шумело. Плима; Осека. Бура. Небо је било тешко и оловно. Видик „мутан и низак. Пљуштале су ки"ше. Затим би дунуо ветар,: брзо сушио: песак, оно малобројних под шаторима, скрпљених на брзу“руку, а највише оних који су "без икаквог заклона, крај угашених ватри беспомоћно чучали, подигао би на ноге. Искилао би облаке. грануло би сунце. Пучина, дотле тупа и суморна, заблистала би; бистра и прозрачна, а' таласи, "на својим немирним креслама, ноСИНАН "би разигране, заслепљујуће искре уместо: беле пене, нначе кад се вода олујно ваља ка жалу и ломко стење под шибом буре.
""Навле: Мрак, који се ретко псповедао, прнанком нашег последњег сусрета, рекао ми је полаушаплатом ла све што зна о животу, и што | је научио о животу но смоти, научио је ту, тог лепембрл, 1915. по "старом, у Сан Бовани ди Медуа, ту међе тим изгубљеним м унезвереним богу: тима, чије су очи немо вребале да се па улазу “залив појави боол. Павау Мраку ст чинило ла свег те патње нису биле вишта поседа тим изненадним блеском лепоте, кад сунце озађи пучину. Упттао је у себе, себи за цео живот, ту далеку равполуттиу петину сунта, Логди, нестрпљит, јетки, „немоћни, само су 1елно пидели т само. јело глелади З1а– мећи 'олаз у залив, чеклхм дл се кроз сиви вилик назпе лађа. Неке су лађе дошле до улаза, а онда нагазиле. на. мину м оллетеле “ ваздух. ;
О: томе су непђестано ГОВОРИ АН, нагађали, око тога се сваћали. ОХ уста ло уста кружтаа 1е џтеттпа магична реч: „ЛАандс је: нема, али сутва сигурно". А онпла. натедном, „сујеведну, опп би забутали. Љеетито УЋУРКИРДАН јелин дроге као: Аагсу се ПА атак ла пе урекну Аолазак . даће. Пртчали су о Аотим стватима, ттавили се ра-
селани. Предвече 6 ) е у запевала.. ар
Душан Матић