Књижевне новине
ПОДСЕЋАЊА
| Александра Твардовеког
Поводом смрти знаменитог совјетског песника
= а Е па о поља а а пансиона ата пл па патили немани лан даривао п а таг
шле године одјекнула је вест која је дубоко растужила све љубитеље савремене совјетске књижевности: умро је један од њених највреднијих посленика, Александар Трифонович Твардовски, Овај песник, за кога готово сви његови савременици мисле да је можда највећи кога је Русија данас имада. рођен је 1910, у једном сиромашном сеоцету крај Смоленска, Његово детињство мало се разхликовало од делињства друге сеоске деме: воља за животом и немаштина, рано су га научиле да У раду види извор сваке среће, Од свог оца, ковача, човека писмена и скоро образована, чуо је прве стихове и сазнао за чари књиге, Малишан је заволео Пушкина, Љермонтова, Кољцова, Њекрасова, који ће му и убудуће бити узори, Са четрнаест година Твардовски већ увелико пише песме, а ускоро ће почеги да их објављује, Прелазак у Москву 1929. године подстиче млаАог песника на још живљу књижевну делатност, Као дописник обласних редакција Твардовски обилази колхозе, упознајући се са новим друштвеним односима, Резултат тих путовања није само хрпа углавном безначајних стихова и прозе о социјалистичком преображају села него и одлична. поема. „Земља Муравија“, која је т данас једно од песникових врхунских остварења, Садржина ове поеме није одвећ сложена: кад је био основан колхоз У његовом сеау, Никита Моргунок није хтео да. му приступи: запрегао је кљусе и пошао колима да тражи место где нема колективизације; путовао је дуго, прошао је мноте крајеве, много видео и сазнао, стално тражећи земљу Муравију, отеловљење вековног сна сељака о земљи у којој теку млечне реке међу обалама од сира — али је није нашао; коњ му је омршавио, сам је оронуо и оседео; увидео је, најзад, да нема другог пута осим колхозног и постао је колхозник. Испевана извазитим, СлИКОВИТИМ
језиком, у смелом, разноврсном
ритму, „Земља Муравија“ је, упр-. кос местимичној натегнутости израза, значајно песничко дело веАиког замаха,
Важан логађај у животу Твардовског је велики отаџбински рат, борба „не ради славе — ради живота на земљи“, На фронту. измеЊу битака, родио се њетов најцеловитији, најстварнији јунак, ведра јуначина Василије Тјоркин, Поема _ „Василије Тјоркин“ по склопу није друго до лирски дневник, Свако поглавље, свака појединост је целина за себе; све их спаја главна личност, несебични борац за слободу домовине, прави човек социјализма, Мако писана без плана и налохват, поема се одликује изванредном чистоћом стила. Насликана вештом руком правог мајстора, дивна својства Тјоркинове личности учинила су овог јунака толико блиским читаоцима да су они поверовали У његово стварно постојање, Ратној тематици посвећена је и поема „Кућа крај пута“, у којој се приказује трагична позадина рата, Друга глава овог нешто збрканог и расплинутог дела вероватно је једно од најбољих музичких 0о+ стварења Твардовског; дубина о+ сновне мисли, снага осећања, 60гатство мелодије и, нарочито, шкртост, строгост у испољавању свег тог обиља — ретко се налазе у толикој мери и код бољих писаца, Иако се ни ове поеме не. одликују нарочито чврстом композиџијом, „Даљина за даљином“ кој“ већина совјетских писаца и критичара сматра најзрелијом пе-
сниковом творевином — представ- |
ља пре збир одломака из путне бележнице неголи јединствену целину, Међутим, преплетеност описа догађаја, утисака са путовања, лирских одступања п публицисти-
чких исказа; истовременост сагле-
дања прошлости, садашњости и будућности; спојеност општег и
посебног, друштвеног и личног — |
чине ово дело необично сложеним. Анализа узрока и последица култа личности — нарочито у глави „Овако је то било“ — претворила се у последњој поеми Твардовског „Тјоркин на оном свету“ у жестоку сатиру против догматизма и бирократије, Боравак тешко рањеног али живог Тјоокина на оном свету, у коме владају
непојмљиви закони непријез
за све лепо, добро, живо и истинито — само је фантастична, симболична паслика једног одаљуђеног овоземаљског света, који је у проилости нанео много зла песниковим савременнинвма мн сународницима, а који још увек мије сасвим покопан,
Док је у поемама дао пуну меру своје даровитости, у краћим песмама Твардовски се најчешће тешко и неспретно изра-
"жавао. Разлог томе треба тражи-
„нови процват бан
ти, свакако, у њетовој способно сти да слика портрете и развија. радњу — а то су основна обележја поеме која нагиње ету — али м у његовој мани да се разлије, Тежња ка епу очевидна је и у најбољим песмама Твардовског: песмама — портретима о деда:Даннау и шаљнзим романсама У ритму поск је, Насупрот миш љењу А, Тарасенкова и других да.
је лепота зреле анрнке Твардов- |
ског у њеној мисаоности, подвући управо извесну површ ност те мисаоности, Твардовски уме да слика, живо и снажно; да развије музичку фразу, често језгровиту и пуну прелива; аан чим напусти музику својих осећања н слику, која се из тих осећања рас= цветава, чим почне да прича, 48 расправља, да. умује — он је смушен и повјипан, Тек поједине песме из последње збирке (настале од 1959. до 1967, тодине) оданкују се нешто већом дубином,
Ма колико се поједине песме м поеме међусобно разликовале по темама или онази израза, све ане имају једно заједничко обележје: оне показују песникову искрену оданост своме народу, жељу за обичним, меизузетним местом у друштву, велику љубав према људима, Ако многим дели» ма Твардовског недостају дражи које ствара мајшта, непосредност осећања чини његову поезију узбудљивом ин дратом,
__Али, можлаји више нето својим стваралаштвом, 'Твардовски је савременој совје
ности допринео као уредник ча+ сописа „Нови мир“ и као човек, Уређујући најугледнији књижевни часопис СССР од 1950, до 1954. и од 1958, до 1970. године, он је омогућио да се појаве бројна значајна дела. нове совјетске прозе: „Мамила“ и „Збогом, Гуљсари!“ Чингиза Ајтматова, „Тишина“ Јурија Бондарева, , но мишљење“ Данила Гранина, „Сеоски дневник“ Ефима Дороша, „ЉУдМ, године, живот“ Иље Бренбурга, „На Иртину“ и „Совн кланац“ Сергеја Залигина, „Сеоска свакидашњица“ Валентина Овечкина, „Сентиментални роман“ Вере Панове, „Тројка, седмица, кеш“ и „Суђење“ Владимира Тендрјакова, и многа друга, Међу песницима који су се у том раздобљу јављали на страницама „Новог мира“ довољно је истаћи Ану Ахматову, Евгенија Јевтушенка, Бориса Пастернака, Марину Цветајеву, и многе младе и најмлађе, Посефна је заслуга Твардовског што је први прихватио такве писце као што су Тројепољски, _Ајтматов, Солжењицин,
Настојећи да часопис учини што живљим и аруштвено кориснијим, Твардовски је пружио прилику економистима, привредницима п другим стручњацима да изложе своје ставове о привредним, културним и осталим друштвеним питањима, Ауто запостављена мемоарска књижевност доживела је „Новом миру“, где су се, осим Еренбургових, појавиле и успомене Паустовског, Мајског, А, Цветајеве.
~ У рукама Твардовског овај ча~
сопис је постао гласник нових тежњи совјетске књижевности и огледало најнапреднијих настојања У Ар ' после конгреса. КПСС, О томе сведочи и уредников програмски напис „Поводом јубилеја“ из 1965, у којем пише: мСтрах од тога неће ли нам нашкодити даровито дело које верно приказује оно што осуђујемо у свом животу — Једноставно је данак предрасуди која је још у-
· век | прилично распрострањена,
Све што је даровито п истинито у уметности ~ све нам је корисно, И. напротив, свака патворина, свака лаж, као и свака наша непромишљеност штети нам и наши непријатељи је најлакше могу и-
"скористити против нас,
| Исту такву честитост погледа испољио је Твардовски у тако "званом „Солжењицинову случају“, Објавивши 1962, Солжењицинову приповетку „један дан Ивана Денисовича“, ФН је открио совјетском читаоџу овог писца, о коме је у свом уводнику 1965, године
тписао: „Пред њим је велик пут,
који много обећава, на коме, на-
јетској књижев- |
равно, може бити тешкоћа, ин застоја, п промашаја, али, верујем, биће и још значајнијих успеха п достигнућа“, Још годину дана. раније (1964) уредништво „Но-
вог мира“ закључило је са Солжењицином уговор за објављивање романа „У првом кругу“, Мећутим, не само што се то није остварило. него ни друга Солже= њицинова дела нису угледала све= та, Зато је овај писац 16, маја. 1967, упутио отворено писмо Кон= гресу Савеза писаца СССР мн затражио да му се омогући издавање дела у домовини, На седници Секретаријата Савеза писаца ОА 22. септембра 1967, тражено је да се Солжењицин огради од изјава. и написа о себи у иностранству, како би се отклониле клевете које о њему круже у СССР, Тада је Твардовски изјавио: „Солжењицин не може ништа да предузме против клевета, Наша је ствар, ствар Савеза писаца, да демантујемо ове лажи У целој јавности, (.. )уШто се тиче „Одељка за рак“. уредништво „Новог мира“ не види разлоте зашто не би тре-
бало да објави роман, наравно са.
неким изменама“, Пошто овај састанак није донео никакве резултате, Твардовски се, ја 36
обратио повом секретару Савез писаца СОСР Феђину отвореним писмом, у коме је истакао Солжењицинову крупну улогу у развоју савремене совјетске књижевности и нагласио да питања која. је он покренуо не траже одтоворе него решавање и да Управа греши. што се бави формом а не садржином његовог писма, као н што се о целом случају расправља „иза затворених врата“, Необичном храброшћу и историјском самосветту одишу речи Твардовског: „Сада треба схватити — то је изванредно важно и не лопушта одлагање — да се не бавимо Солжењицином као приватним лицем. колико тод би се он могао и аично ценити, него зато што он стоји у тачки где се секу две супротне тежње друштвене свести у нашој књижевности, једна Од којих захваљујући неизбежности историјског процеса — указује на прошлост, док је друга усмеђена ка будућности“, Поводом судбине „Олељка за рак“. Твардовски упућује Феђину оштре речи прекора: „Ја сматрам, Константине Александровичу, да ми, унеколико, треба да будемо више заннтересовани за објављивање овог романа него његов писац, из једноставног разлога јер је злочин да широким читалачким _ круговима, који су научили да цене Солжењицина. ускратимо тако значајно дело“, Знамо да су настојања Твардовског п других била безуспешна, Али она не могу бити неплодна,
Да би се поуздано оценио књижевни _и књижевноисторијски значај Твардовског, треба да прође још доста времена, Суд савременика никад није сасвим хладан; увек је помућен нечим личним, Кад једном у будућности буде изгубила привлачну свежину, до које ми толико држимо, и буде, тако нага, предата на милост по немилост оних који немају право да буду осетљиви, сигурно је да његова поезија неће више моћи да значи много: превише везана за своје време она ће већим делом морати да увене са њим, Међутим, у књижевности каткад настану тренуци када су за њен развој важнији људи него писци. Александар Твардовски је носио у себи најарагоценије што један писац тада може да оствари: 40вечност, Зато се о њему, можда, неће говорити да је створио велику књижевност, али ће се, свакако, знати да ју је у великој мери омогућио, МИ ма колико хладан био будући судија, он неће смети
"да пренебрегне његово дело, јер
ће у њему, У патњама и радостима које оно изражава и лепоти којом оно зрачи, морати да нађе далеку клицу своје величине,
Јован Јанићијевић.
)
| | | | | | | | | |
тама нити стила ет та тип ти див ал ги
а аи врста таи пет
~ музичких свечаности. · јавио телефоном: „Идем на некоболницу, на испити-,
Александар Твардовски
Нова земља
На новом тлу, у крају откривеном За срећу, живот бива тежак дуго, И све се чини одбојно, и треном
Јави се спомен на поднебље друго.
Тек доцније се пусти корен овде: Спомене друге: живот мора стећи, Ту нова деца треба да се роде, ,
Ту ваља старима у земљу лећи.
На себе драговољно преузесмо Најтеже доба новога насеља, . Зно у којем сместише се тесно Туге и стаза незнаних весеља.
Године труда, стриљивог уздања Лали смо земљи свотот, и отада Вртови, њиве, фабрике и здања, Све што искрсну ту, из наше рада,
Све у чем беху истралност. и воља. Ла победу однесе звмља нова,
И браће наше, и отаца гтобља Бораца њених, њених витезова, —
Та с нашом земљом нас занавек здружи. Служимо њој, а кад нам живот мине, Нек она свету цваст још, лепшу пружи, од
тмине:
Ко свелост своју моћнију
Нек светлост борбе и напара кренпха Напред похита, к многим годинама. Да не би свему пришли бд почетка Насељеници потоњи, за нама.
(1981) Превео Лав ЗАХАРОВ
Бранко Драгутиновић |
НЕДАВНА СМРТ БРАНКА ДАРА. ГУТИНОВИЋА, драматурга београдске Опере и музичког критичара „Политике“, учинила је да: се одмах осети велика празнина у нашем културном животу. Тачније, та се празнина осетила. још када је Драгутиновић започео, почетком октобра прошле године, своје лечење у болници, па су мо рали изостати његови прикази концерата у оквиру Београдских Тада ми се
лико дана у
вање, сигурно долазим на БЕ-
МУС“. Ади, није се вратио; његово |
место у МГ реду партера у ведикој сали Коларчева. универзитета остало је празно. Београдски му зички живот остао је сиромашнији, јер је нестало човека који се већ близу пола столећа, истина са краћим прекидима (од којих је један између 1941. и 1945), пасионирано бавио музичком критиком, пишући најпре, од 1926. до 1929, у „Новостима“, чији је главни уредник био Отокар Кершовани. Када је због Обзнане тај лист престао излазити, Драгутиновић сарађује У књижевним и музи чким часописима (поред осталог, у предратном периоду био је критичар и секретар „Звука“), да би од 1935—1938. своје критике објављивао у „Правди“. Од 1945. па све до прешле године био је стални музички критичар „Политике“ и у том периоду успео је дефинитивно да изгради свој стил,
Као и Рене Дименил или Жак Лоншан, само у знатно већој мери, јер је реч о нашој средини и нашим новинама, Хратутиновић је успео да своју изванредну ерудицију, проницљиву аналитичност и велико искуство подреди неумољивим _ захтевима стубаца и нонпарела и да пишући лапидарним стилом и изричући стручне оцене композиторских и извођачких достигнућа, буде јасан и разумљив широкој маси читалаца. Ту своју особину Дра гутиновић је развио тотово до перфекције и спојио је са необичном _ истрајношћу — хроничара: није било. музичке приредбе у Београду коју би он пропустио да чује и пропрати критичком 0ценом, макар и у неколико редака. Не може се рећи како је делатност Бранка Драгутиновића намнлазила увек и свуда на разумевање. Критика редовно изазива отпоре, али у нашој средини, лишеној осећања за било какве континуитете, деценије критичарског рада Бранка Драгутиновића, изазивале су различите реакције и то чак у редовима оних од којих се то најмање могао очекивати. Међутим, без његових критика будући историчар културе у Беотраду и Србији неће моћи ни. почети своја истраживања.
Ипак, поред редовне делатности
“ београдској Опери — где је ње
тово присуство било више него дратоцено, јер је оком и. ухом искусног стручњака перманентно пратио делатност оперског ин ба: летског ансамбла ни својим опажањима и примедбама, напоредо са радом на музичкој критици, знатно доприносио узлизању из вођачких квалитета представа —
НОВИНСКИХ _
ЛЕДОХОД
Лед иде, велик, громаде, Креће се кроз ноћ и дан,
- И све је шира водена бразда
| | | | |
| | |
Између обала и леда.
Раном зором, југром димним Гледаб сам низ обалу далеку Комадиће зимског пута Како отпловише низ реку.
Преко реке широке
Водио је пртином пут прави. Том стазом, тим путем Ишао сам зими к теби...
Изаћи ћу, "изаћи ћу напослетку, О, како су воде високе,
Лед иде ланчићегм ретким Средином реке.
И таласи су високи.
Проћи ће још неки дан —
С првим, с првим парабродом Отићи ће и бићу сом.
(1936)
Знам, моја кривица пије Што други
Нису дошли из рата,
У том, што они =
Ко старији, хо млаћи Осташе тамо,
И није реч о томе,
Да нг умех да заштитим Да могах,
Реч није о томе Ал ипак, ипах, ипак...
(1966)
Превели П. ЧУДИЋ и И. ХАЏИ
БРАНКО АРАГУТИНОВИЋ
Драгутиновић је успео да напише и више значајних студија, које недвосмислено говоре да је његово познавање материје било неупоредиво веће но што се то могло испољавати на малом новинском простору. Од капиталног је значаја његова студија „Пролегомена за историју Опере и Балета Народног позоришта“, објављена У зборнику „Један век Народног позоришта“, а не мање драгоцен је и његов прилог публикацији „Бела књига о опери“, коју је Народно
"позориште у Београду објавило
1970. године.
Због обимне ми богате резултатима _ критичарске — делатности Бранка Драгутиновића често се заборављају његове друге актигности. Реч је о његовом пелагошком раду (од 1930—1938. био је професор музике у Првој мушкој тимназији) и, нарочито, о његовој диригентској делатности у Академском певачком друштву „Обилић“, чијим је концертима са успехом дириговао како у Београду и Југославији, тако и у иностранству (Пољска, Чехословачка, Аустрија, Немачка, Швајцарска, Румунија, Бугарска, Грчка и Турска). Мање је познато да је поред музике Бранко Драгутиновић готово исто тако пасионирано пратио и збивана; на књижевном пољу. Некадашњи студент Богдана Поповића (поред Музичке школе у Београду, Драгутиновић је апсолвирао на трупи _ упоредне књижевности), пикада није изгубио. интересовање за догађаје У књижевности, како нашој тако и страној. Читајући књиге п часоиисе (тотово да и нема књижевног часописа и листа чији није био претплатник), он се, у кратким преласима, одматао, информисао и инспирисао. То је богатило м оплобивало његов критичарски опус чинећи га непоновЉивим. Рашко ВБ. Јовановић
ин НННП аи
=
ај _—