Књижевне новине
ван ваш,
| | | + |
"стоје, не би зналн да се
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ.
ОТВОРЕНА ТШТАЊА __
(РИСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА (у)
Неке ситнице језикословне
МОГЛИ БИСМО, а то је чинио м Вук, раз једначити употребу дужег и краћег облика предлога с(а). Пуни облик са мора се употребљавати само испред речи које почињу гласовима с,3, ши ж, може, али не мора, доћи испред речи које почињу са два или више сугласника, а у свему осталом треба да стоји г.
То важи и за предлог к(а) који је жив у свим словенским језицима, а није ни у нашем сасвим мртав, пототову не у књи.жевном језику. Нема разлога да вишезначан предлог код потискује к(а) какво је стање у говорном језику. Треба писати; идем к њему, идем лекаРу или к лекару итд.
Треба да оживимо у књижевном језику употребу неодређеног придевског вида и у косим падежима (впр. добар човек, обра чсвека, добру човеку итд) и именичку деклинаџцију присвојних заменица (нпр. његов, његова, његову итд.). Не, наравно, на тај начин што бисмо избанцивали друкчије облике, већ да бисмо освежили стил. То су раније чинили и наши писим и наши новинари, па је штетно прекилати ту традицију им тај континуитет,
Зашто смо одбојни према бохемизмима кад нам је и чешки близак језика Зашто не бисмо преузели реч тедамн кад ту реч имају, осим Хрвата.и Словенаца м Чесп, ни Пољаци, п Словаци. МИ Руси имају посебну реч за седмицу дана (недела) и неде ум као седми дану тедну али седмици дана (воскресеиђе). У неким се нашим народним говорима, у Херцеговини, вероватно с разлогом, чува турцизам хефта којим се означава седмица дана. Бохемизам начело може се каткад наћи, али већина оиз принципа“ пише латинизам принцит, а сустав мије лоша ·реч. значи систем, а систем је доста оптерећен разноразном употпебом, па та можемо растеретити,
Једна крупница језикословна
Новосадским договором била је предвиђена израда заједничких стручних терминологија, То је за сада пало у воду. Корестим се овом приликом да кажем да бисмо ми таквој изради могли сами приступити. Лко желимо чувати оно у шта верујемо, пе треба да нам смета криза
логовора. Наше су стручне терминологије
недовољно богате и прецизне. Нико „нам не може забранити да их поправимо во да м њих унесемо све богатство штирега ср: ског и несрпског штокавског простора, све могућности наше морфологије и сва добра, решења ма где постигнута. Учинимо то једнострано, па ће, можда, пухнути п 60. љи ветрови с друге етранг. Нека и не пухиу, учинимо све оно што је у интересу књижевнојезичког јелинства и језичке културе! Црна Гора и БиХ би сигурно биле заинтересоване за такве подухвате. То је зелик посао п дуго би трајао. Потребни су новац, кадрови, програми-и велико строзење. Али је изнад свега потребна потпора. оних који би то платили, А- ово није тако сиромашна земља нити се сиромаштвом може ићи напред.
Писање страних имена
Правопис (наш садашњи, заједнички) лопушта двојство које се, попут других лвојстава, У пракси очитује као српско-хрватска поларизација. Како су нам. двојства, то је очигледно, нанела више штете него користи, треба их превладати не обазирући се на то како друти поступају. Што је до ове поларизације дошло, ваља узроке тражити не само у политици и психологији већ и у писму којим се претежно служимо; ћирилици. Наиме, сви народи,који пишу латиницом преносе туба имепа изворно, и обратно, они који пишу пионаницом, „преводе" их, транскрибују. С обзиром на стање писмености у“ ширим масама, Хрвати би имали разлога да при првом спомену страног имена даду „превод“ у загради што чине само неки листови, а књига никада. Али, у.то се не могу упуштати. У нас је Срба обичај да доносимо имена транскрибовано, без обзира на то да ли је текст одштампан латиницом или ћирилицом. Мислим да је то из више разлога погрешно.
Ако има (а верујем ла има) техничких могућности, ћириличка би штампа могла. у загради доносити изворно име при првом спомену без обзира на то да ли је опо ћиРЕЛИЧКОГ палми лативичког порекла. Зашто Ђани, и сви други, не би магли знати да се Шекспир изворно пише Зћакезреаге. а, Хрушчов — Хоттцев. Тиме би се могло буАнти и поодубљивати интересовање за стване језике, уместо што се полстичу ле. тост и незаинтсресованост. Наравно, трепало би исто да важи и за текстове штам. мане латинипом.
Како је латиница друто српско писмо, знано већини писмених Срба, немојмо Љуле осуђивати на једностраност, необаве теност или полуобавештеност на које су, на. известан начин, осуђени ови који по. анају само ћирилицу, или само латиницу. Го. наше двојство не мора. бити само тешкопа, оно се може претворити и значајну предност. р
Зашто људи, и они који о страним је. зицима не знају ништа друго осим да поу Никсон типе Михоп, Брант — Вгапаф, Хит — Неа, Брежњев — Брехслев, Солжењтшин = Сол.
'Сустав'
"довно налазп
"да су
женицњн итд. То их, дакако, не би осиромашило. Тиме би се могао покопати један од емоционалних набоја, а људи су снти разних набоја.
Важно синтаксичко питање: употреба инфинитива
Има више разлога због којих сматрам употребу инфинитива важним питањем на. ше синтаксе. Он је пре свега у живој употреби код Срба у западној Србији, у Босни и Херџеговини, у Хрватској и Шрној Гори,
У многих српских писаца инфинитив се чешће среће наго везник да с пре-
зентом. Споменуо бих, осим Вука Караџића, ове писце: Лазу Лаза ревића, Лазу Костића, -' Васу
Пелагића,. П. П. Његоша, Слобо-
дана Јовановића, Петра Кочи ћа, Иву Андрића, Исидору Секулић, а од савременика Бранка
Бопића. У неких је постотак употребљених инфинитива и 80% тамо тде се данас, У штампи и публицистици, готово репрезентом. да“ о
БОРБЕ АНДРЕЈЕРИЋ—КУН: „МРТВА ПРИРОДА" (1963)
Крајње необавештене подсетио бих на познате реченице или изреке из народне поезије, књижевних дела и народних песама: — Хајдук може битни ко је к» дар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати; — Благо оном ко де вјека живи, имао се раштан роднити; —— Све ће то народ позлатитл; = Стадо моје, само ћеш остати, мојису ме решили удати; — Кад ћеш доћи мој соколе, под мој прозор плакати; — И ту мајка одољет не могла.., а ове, који се нису давно венчали, подсетио бих на потписану обавезу: — Су-
пружниши су дужни једно другоме бити верни и узајамно се помагати.
Онима, које би ово питање морало занимати, препоручујем да прочитају читаво једно поглавље које улотреби инфинитива,
У својој другој књизи дела „Савремени српскохрватски језик" (Београд, Научна
књига, 1969, стр. 731—745), посвећује академик Михаило Стевановић. Запазио сам да их и он сам употребљава у 90% случајева, у обема својим књигама, у којима је могао употребити п другу могућност: вез ник да с презентом.
Укратко бих напоменуо да се будуће време у књижевном језику твори помоћу енклитичког облика презента помоћног глагола хтети и инфинитива (ја ћу доћи, он ће путовати, итд). Употреба везника да с презентом
· за твороу футура, премда честа у товорном
језику источне Србије и Београда, веома. је ретка у књижевном језику. Моје је мишљење да нормативна граматика не би то никако смела допустити у редовном књижевном језику. Ако то допустимо;. лишавамо се потребне разлике у звачењу између, рецимо, ових реченица: Ја нећу доћи ијЈа нећу ла дођем, ми отварамо пут потпуном нестанку инфинитива у источној варијанти. Деси ли се то, нема ништа од јединства књижевног језика.
Инфинитив се још употребљава (све то многобројним примерима из српске књижевности поткрепљтле у споменутој књизи академик Стевановић) као допуна:
а) Уза све облике тлагола хтети (Хте се показати достојна чики. на повеђења — В. Петровић, „Земља", 1237,
6) Уз облике тлатола моћи и одричног безлично употребљеног тлатола дати се (Мотао је он нићи у колу хоћеш кућу, Л. Лазаревић, „Понповетке". 92: Опо
се не да речима описати, Б. Нушић, „Наролви посланик". 62).
в) Уз облике тлагола морати (Они морају падити, А. Лазаревић, „При поветке". 937. 4 г) Уз безлично употребљене глаголе: тђе. батн, ваљатин и вредети.
А) Као допуна гтлатолу имати у значе-
њу безлично употребљеног глагола требати.
Б) Уз следеће глаголе непотпуног значења: желети, заборавити, знати, покушати, мислити, намеравати, одаучити, смети, умети.
е) Уз почетно-свршене глаголе: почети, узети, стати, наставити, престати, ита.
ж) Уз модалне прилошке изразе неполпуног значења и многе изразе с именицама и придевима: бити кадар, склон, во љан; милина је, штета је, итд; корисно 16, лепо је, добро би било, ита. (Примера је толико — то је јасно свакоме ко имало познаје нашу књижевност и наш књижевни језик — да их нема смисла ми наводити)
Морам овде рећи једну чудну ствар, Школовао сам се у Пожаревцу где је инфинитив скоро мртав, а родио се и детињство провео у једноме српском селу у Херцеговини, у којем је везник да с презентом непознат или јелва познат. Сви су ме учитељи и наставниџи језика упозоравали на то да је инфинитив немачка конструкција и да га треба замењивати „нашом“ конструкцијом; везник да с презентом. Како сам се за језик одувек занимао, давно сам уочио ову заблуду и увек је с муком настојао разбијати. Не знам ко је крив за толику распрострањеност ове заблуде и међу пнтелектуалпима, У последњих петнаестак то-
дина сусретао сам се с многим интелектуалцима Србије и Босне који су у школама посисалн сличну заблуду мада су у говору п писању употребљавали инфинитив. Саичну заблуду носе у себи многи лектори · које познајем, пи многи наставници наше језика. Много је људи уверено да је то немачка конструкција, а неки једноставно мисле да је то „хрваштина". Морам нагласити да се инфинитив употребљава у свим индоевропским језицима и свим словенским језицима (многи људи знају руски, па им то мора бити јасно), осим у македонском и бугарском, па је бесмислено товорити о терманизму.
Сматра се да је-до ишчезавања инфинитива у бугарском и македонском језику дошло под утицајем грчке синтаксе. у којој се-то раније збило. То се проширило и на суседне србијанске говоре, а касније и нешто даље. У западној Србији инфинитив је пн данас врло жив, а веома је жив у. то– ворном језику Срба (наравно; не само њих). у Војводини, Босни и Херпеговини, Хрватско. -
Биб је веома жив и у србијанској штампи и публицистици између два рата, а непосредно после рата живљи него данас. Жив је и у савременој књижевности, али и многи савремени писац вероватно носи споменуту заблуду у себи. у
Битно је друкчије стање у штампи им публицистици, на радију и телевизији, у уџбеницима и преводилачкој литературт данас. Узрок томе могу бити сличне заблуде, емоционални набоји и товорими 1език многих србијанских средина. Томе „дакању“ на руку иду и многобројне послератне дискусије у којима то да, особито с обзиром на невелику слободу изражавања и говора, служи као поштапалипа приликом домттљања и премитљања. Постојање „несретног" глагола требати, који је у“ значењу „морати" обично безличан (има — у то сам се више лута уверио — и чисто српских крајева у којима се он. изворно, употребљава и као „нормалан" глагол), Тачало је и јача тенлен. пију лакања. У Србтји се ђелотно пите: „треба да идем", требало ла идем", „требало би дл ипдем“, Због инсистирања на обавезно пезличном катактеру овога тлатола појављују се тешкоће нађочито у олпосним рђеченитама с петфектом у множини, Новине. су пуне немотућих конструкција: „који су тре бало ла дођу у посету" моји су требаљо да нам се јаве" ита. Траматичари (и сам М. Стевановић) препоручуји ,и овде „те“. лан „незграплност" свакако остаје. На пример у“ печенипи „Стигли с“ сви они кој" је (или су) требало да стигну" мени се ова конструкпила и са „ле“ но са „су“ чини полјелнако незтпратном. Мпсмим ла би у перфекту мо конлитионалу. псобата ~ оваквим реченинама,; требало допустити
|
| | | |
· сти,
пуну предикацију. Не видим шта бисмо изгубили ако бисмо допустили да се може рећи „Сви они који су требалн доћи (или да дођу). Мислим, напротив, да бисмо могли тиме спречити одумирање инфинитива. Иначе ће се десити (а то се у говорном језику Београда већ догађа, а среће се и у штампи) да и глато морати постане безличан (свакодневно се чује мора да учим, мора да идем на посао итд.). Безлична конструкпија треба да“ могла би остати чак ако и допустимо конструкцију угребао сам" и требао бих".
Овде бих могао још напоменути да се реч да употребљава веома често у наттем језику и има разнолике функције. Она је и везмик, и знак афирмације и реч којом почињу упитне реченице, итд. Сећам се, било је то пре две-три године, једног наслова у „Политици", који гласи: „да Ап Милиција може да буде способна да .се снађе у новим усхловима". Било би сасвим оправдано да су бар два да изостављена, а могла су. без икакве штете по смисао реченице, изостати и сва три. А оно у новим “слаовима" могло је бити „у мовим приликама". И стална рубрика у. „Лодитици" „Да лмн знате" не би морала тако гласити. Могла би гласити јелноставно „Знате ли", Нема никаквог разлога да се, поред упитне речце. и, употребљава пн да јер се упитне рече.
· нице могу творити чистом инверзијом, то
јест с тлаголом на почетку и речцом ам уза њ, У енглеском језику нпр, реч. ха (аб има. разнолику Функцију: везник, моказна заменица, показни придев, односна заменица, итд: Да би свој језик расте. ретили 04 вишеструке употребе те речт,. Енглези је изостављају и тамо где се, она. у нас и, другим језицима никад не би мотла. „изоставити, На примет, реченипа Лће таг (ћак Т за значи Човек којет сам видео, Ово #ћаб значи који, али се ено. најчешће изоставља. Да се стваон у натем књижевном језику нормално развијају. п ми бисмо се растеђе. ћивали третеране употребе везника. да.
„Како стање у нашем језику вероватно боље од нас познају они, тј. неки од оних, који умиру од среће што, напокон, „свој језик могу звати својим именом“ (питам се само ко им је то право до сада ускраћивао), могло се и десити да се одлуче на пепање језика по сваку џшену. Ако не схватимо на чему се темеље леобе (употреба инфипитива има у тим деобама важно место; ја сам се, читајући многобројне 'чазп. ке пн проучавајући њихову „научну“ аргементацију, у то ните пута уверио), на чему се заснива не само прогаалење пе. себнога хрватског књижевног језика веб и настојање да се подстакне ствапање по, себнога | црногорског хњижевног 1језнка (нашли су се за то и саралнинит у „стбуч. тапима“" као што су Рамие РВалојевић п ројислав Никчевић), лесиће се обе о чем“ сам већ говорио: растакање и омога тито се, бел обзита на регноплхце самасцејае. гра хиционално. сматва сопском 7, твом, Не. позивам на борбе табтињо 0читах културних и језичких пбемо, ти ле5ногорских, ни босанскохетцетјеаоктиу хрватских (најмање против ових послех. њих), али позивам све оне који могу схво тити шта се заппаво лептава у језику култури да напусте летартију, ллесутеле. ност и нехат како би се спасило реиуеи но-лезичко и.култуоно 1телинства српског народа и заједништво (ако је јелимнетра већ' немогуће) с књижевним језикем н културом друтих наптих нарола који говоре пи пишу једним (тоемлд не је мачеве Ним) свпскохрватским АН хвенељсти. ским језиком. .
Налам се да је свиска лиштистика пе вукла поуку из онога што се десило МАЋ се могло десити. Верујем да ће се с ових страна и даље (и још више) пружати руке м градити мостови, да ће се показивату тодерантност и широкогрулност, и да ће имзостати сваки знак осионости, самоуве рености н лажне надмоћности, Великодили.мост мн толерантност увек говоре о разборитости. Одсутност свести да је у нсточ. ној варијанти потребно н хорисно употреб: љавати н неговати све оно што је добро У народном језику и све оно што ваља у западној варијанти не говори ни о искре. ној жељи за језичким јединством не о разборнитости.
(Крај)
о"
Бранислав Брборић
У]
ХВРХАРА МАРКС: