Књижевне новине

пр лаиљн па лас љадрс фали тен затвара

ПОЗОРИШТЕ

ово искушење

Уз премијеру „Терасе“ Јована Христића на великој сцени

Народног позоришта

ТРЕНУТАК кроз који пролази паша драмска литература готово је драматичан: о биљних и истинских нових дела толико је мало да права позоришта кише нису у стању да на њима граде своје репертоарске планове. Између Лукићеве метафоричиости, Пекићеве – затворености, Кишових успутних интересовања. Поповићевог верба лизма, Михизонве мелодрамске орнаменти ке; Беловићеве лажне поезије. и Студеновог наивног романтизма оформило се неко чулно стање које подстиче меразумљиве критеријуме и истиче захтеве пито обесхрабрују. Уважавају се текстови по томе ко их пише и коме су памењели, фаворизује се помодност а презире текући репертоар, сутерирају закључци п програми који још више повећавају понако велику конфузију. Када се све то зна — постаје разумљиво што је позоришни свет са посебним мнте-

ресовањем дочекао извођење „Терасе" Јо-_

вана. Христића, писца чији су ранији ко мади оставили утисак сериозности, професионализма, примамљиве _мисаопости, 32нимљиве тематике по прихватљиве асопија тивности, 1

Представа је, ваља одмах – нагласити, својим | укупним _ потенцијалом — веома импресивна. У њеном _ деловању | пма лепоте и вредности, правог театарског чина, нечег што је истовремено и класично и модерно у структури ин форми, интензитета и пластике која указује па сложену унутрарњу активност. Чему представа ду“ гује своју моћ и пеловитостг Текстуг Режији, или самој игриг

Видети квалитет већ у самој чињеници да се писац одважио на превазилажење својих драматуршких схема и при томе испољио . веће · интересовање за савремену тематику било би -сувише неодговорно и непристрасно. Исто тако, тешко је поверовати да мотив смрти и ситуација у домену пролазности и безнађа представљају, сами по себи, нешто ново и необичпо. Ово тим пре што је камену терасу у сенци чемпреса и надомак морског жала још Изо Војновић импресивно оцртао као оквир у коме иропада човек, То је онај суморни час у коме се спонтано меша трагичност различитих генерација. Извапредна сценографија Пегра Пашића, у којој доминира истурена бела плоча све до самог гледалиш та, могла би да прими и познато Војновићево дело „На тараци". Асоцијације по из весна спонтана поређења тешко је избећи: дова стара кућа патинама, намештајем и гатмосфером по свему, подсећа-па амбијент оних познатих стари; дубровачких тоспађрских. вила и летњиковаца. Бланка са, свим својим успоменама припада том свету на који неодољиво подсећају монограми умрлих укуђана утканих на столњаку који ће Олти касније изгледати као њен властити одар. Нала Шкрињар је ту увелу и остарсау госпођу, равнодунниу према свему што се догађа изван њеног света илузија предлставила реалистично као једно сасвим одревено, · пепроменљиво али и загонетно психолошко стање. Она је симбол те старе тенерације о којој радо говоре четрдесетотодишњаци мада у њеној близини пе из гледају нимало срећни Иван је, у лику Радета Марковића, као лекар, изабрао упра-

во ову терасу, таздарицу, старе зидове мо

оронули намештај за одмор. свога друш“ тва, односно привид у коме има више чамо тиње него истинске радости и тде се искреност преображава у самообману, јер се сви

· они налазе више у домену смрти него жи-

вота. Прерано је за њега, а и за његовог пријатеља Владана, кога Милош _ Жутић експонира као крајње исуротичну, саможи“ ву и површину особу, да се повлаче у успомене, По оном што они говоре п како се понашају изгледа да тих успомена никада.

"неће ни бити — јер су актери потпуно

лишени идеала и оних правих узаврелих емопија којима се тако дуго хране наша. "сећања. Добрила Стојнић, ма колико да је уверљива и истинита у приказивању лика. младе МИКИ Вере која је овде дошла ради Ивана, свога професора, да би се зближила са Владаном п касније све то напустила, не открива ништа ново о младима, њиховој сротичности и лакомислености тако да је то ипак само успела фотеграфија тужне разузданости. У овом круту и атмосфери коју пијс тешко препозна. ти — све се унапред зна.

Христићева драма има реалистички вео-

ма прецизне дијалоге, Они су састављени „од сасвим,

обичних “речи, свакодневних фраза, са пуно осећања за појединости и детаље п по ритму подсећају доста на конверзанију каква је данас уобичајена у модерној литератури. У томе је аутор веома вешт тако да сликовите: индикације имају претензију чак да замене социјалне оквире самог збивања, У извесним пасажима текст се спушта до намерне баналности! Писац много говори, стално нешто коментарише или уошштава, али ово што је најважније -— ни једног часа не наводи на разумевање за судбину личности до које му је.толико стало и која умире. Чак вам не допушта да сазнамо какви су,то људи, шта се са њима догодило и до које их мере изнутра заокупљује ова драма. Шта знамо о Вери2 Зашто је напушта Влоданг Зашто такав чо-

"век нема никаквог, ни мисаоног ни емоци-

оналног, контакта са гледалиштем2 Каква је он димензија збивањаг Није ли Иванова пажња тек пуко сажаљење» Воли ди он Веру или је У, питању промашеност једне штуре амбиције; „Тераса" није стање ду" ха, ма колико редитељ инсистирао, на томе, већ драма психологије каквих је било доста на почетку овог века, Није, важно, међутим, дали је све. тома „неки начан већ виђено или доживљено, да ли је инспи-

ПРИЖЕЕНЕНОВИНЕ 5

рисано „Тарацом" или „Иваповим", већ што се у овом ткиву не палази основа за јелну оритиналнију поетичност, Фактограф ска једноличност, псређења, узајамне везе и реакције толико су у тој својој пренагла шеној једноставности логички да делују све мање животно и људски, Желели бисмо више унутарњег сензибилитета, залажења у оне скривене пределе човекове приреде где се поистовећују рационално пи ирационално, рађа непосредност и метафоричност, где све не мора бити до краја доречено и где се многе ствари па и саме емоције удвајају, постају сложеније и много слободније како бисмо открили све те људе у новом светлу друштвених заблуда и превирања, Јер, то је далеко више и 32нимљивије него што су Иванове п Владу“ пове теорије о нашем интелектудлцу, Лако је довести болесну жену на терасу п омогућити свима да кажу шта желе и да је на крају оставе! И трагичност има своју лепоту, ону сурову пдезију која јој обезбеђује ле само литерарну него ни сценску врелпост. Христић је писац од угледа м прећут

кивање ових заблуда било бин лицемерно...

Зар у свему овоме не бисмо могли да видимо и само један покушај, искушење, гражење праве стваралачке вокације2

Бајчетићев однос према тексту није ни,

мало рутински: доживљава га сасвим личпо, као један посебни догађај, субјективизира и ослобађа свих условности како би унутар тих истих оквира обликовао сопствено дело пуно загонетних слутњи, сензибилности и суптилних наговештаја. Редитељска визија је до те мере јасна и целовита да у самој реализацији није начињен

ниједен несмотрени покрет; личности су померене из њихових баналних позиција,

гако да п сам ток радње добија димензију које нема у тексту; руше се одређене конвенције и све проприма активније обележје пи обличје. Неспоразуми долазе управо отуда што се текст процењује на основу оног како га је представио редитељ. Отуд

| по увек лепа, блага у својим

никад нисмо сигурни шта је од свега. оног

шта јава! Да ди се смрт игра са животом или живот са безнађем2 У тој игри Бајчетићево супериорно осећање стила долази до пуног изражаја: Вера је представљена и као сан п као стварност -која саму себе уништава! Њен долазак на терасу, са осмехом препуним задаха смрти, делује сво“ јом унутарњом жестином тотово шокантно, Неда Спасојевић је на џзглед смирена поступцима и нежна у опхођењу, да би се повремено препуштала крицима. препуним нечег искон ског зато живи и трули у пости мах. Ова

игра није имала ничег репродуктивног у'

себи и представља непосредни израз који, ма колико пронстицао из пишчевих речи и глумачке личности, поприма облик новог и потпуно независног.

Оно што је битно јесте да Предраг Бајчетић поседује модезин сценски сензибилитет и да га постулира испод збивања где је год то потребно. Бори се врло ефикасно против. штурости и егсистичности свакодневних речи и гради представу у једној просторној концепцији која мпого рачуна са ~зинјским кретањима, светлом, музиком по штимунтом као динамичним облици ма који непрекидно теже ла булу нешто вееше од оног датог. Дескринтивни реализам је обогаћен емоцијом и овим скрпвеним слементима који целом збпвању дају карактер нечег субјективно веома значајног. То Радет“ Марковићу омогућује да трага пад собом и,у Ивану нађе себе: свака његова реч колико год казује толико п скрива, шири асоцијативност, држи гледалиште у напетости и представу непре кидно спажи унутарњим иптензитетом тако да је истовремено присутан у сваком покрету и свакој ситуацији. У тој итри има рафинмана и стила, зрелости и једно| ставности, снаге и дискретности, шарма и | драматичности.

Христић је својим текстом подстакао веома ефикасно жељену сценску активност, Због тих промењених односа и целовитости експресије не треба у његовом де"ду тражити вредност саму по себи п одвојену “од ове представе, „Терасу" је немогуће и замислити у пекој друтачијој поставци! То најпотпуније објашњава успех редитеља и самог ансамбла, а уједно и потвр ђује колико је тежак пут домаће драмске аптературе до аутентичних, самосталних | по супериорних вредности.

" Петар Волк

СА ПРЕДСТАВЕ „ТЕРАСЕ" ЈОВАНА ХРИСТИЋА У БЕОГРАДСКОМ

МИЛОШ

НАРОДНОМ | ПОЗОРИШТУ —

ЖУТИЋ, ДОБРИЛА СКОЈНИЋ, НЕДА СПАСОЈЕВИЋ И РАДЕ МАРКОВИЋ

Иван Цековић_

И ЗЕМЉА ЈЕ КО МАСЛАЧАК

или окретање око осе и пјевање

(Дјечја пјесма Груби ратар Сва од несна И не спава За старије | Као златар Ноћобдије) | Украшава Земље тјело ] Сунце челом

| Расцвјетава ЗАР ПРОКЛЕТ ЛЕТ| Вјетар леже

| Сан у труби.

| Човјек. љуби Земља стеже

Муња кресну

Небо таме

Ко стог сламе Лизну пламен 4. Земља бљесну

До дна јаме "РИТАМ ШТИТА Човјек тресну у свом песну

На го камен.

"Сунце кријес Ваздан. крије

Мр · Орач оре

2 МЕ Бразда зоре

г Руком сије Лудо сјеме Срцем рије

· Сна вријеме Страве бијес '

| Лаве чемер

НЕИМАР Ио | САЊАР ЧОВЈЕК — |

У високо

Свитну око Искра процва ТЕ Земља. доцва је

| НАТРАГ ДО СНА

о.

ДОТИЦАЊЕ. | | И НИЦАЊЕ |

! Врућ од снова Човјек сјетан. Више горак | ИЗ кревета. Ко из рова Краче ћутке До прозора Баца лутке

Земља нага И наг човјек Призор блага Дана довјек

| |

Свог свијета И гугутке Тјера с крова

8. . | · ТУЧАК ЛУЧА | | Буне круна:

9: И њен тучак ; · Земља: то је ДО ЛЕКАРА људи пуна.

: Пуна. луча Зоран корак До човјека А пој горак Од човјека | До лелека | |

И побуна

Праште боје

Дугом маште

Мајке доје

Помлад ватре Жеђ пепела

| Тучак цвијета

| Док планета

| Зуји ројем

| Кобна лета

| - Ко уклета

| Траг да затре

| Сунца свела

| Сну пепела

Без гријеха Ни утјеха Рђе брстен Сунца. прстен Осмијеха

Сам се човјек Довјек врти Око себе

Осе смрти 4 До вјек снебљен

7, , МЕ: БИЧ и ПОКЛИЧ

| Дрхти борје

„Њена локалне улоте, помирује

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСА ка

УМЕТНИЧКА СВЕСТ И ВРЕМЕ

Борђе Андрејевић-Кун: Слике, Галерија САНУ

СВАКИ нови сусрет са делима Борђа Андрејевића Куна враћа нас на још отворено пштање односа уметничке свести и друштва као на трагичну и још непревазиђену антиномију бића уметности и ње ног временског одређења у склопу конкретних естетичких координата као обли ка стања духа суоченог са својом јаловом и никада достигнутом улогом у суптини друштвених кретања. Кун је, можла најтрагичније (мада и са изузетном снагом), осетио те супротности, не због своје стваралачке немоћи већ због опе распепљености свести која у проблем стваралаштво улази комплексном _ структуром својих садржаја на другој линији континунтета уметности и њене. темпоралне условљености. Тај проблем код Куна је специфично испољен јер се његова окренутост ниским, затвореним хоризонтима злослутног времена уочи другог светског рата, перманентно сукобљавала са јаком, зкепанзивном и неуништивом потребом да се остане на позипијама чистог ликовног казивања. Али ин његова ангажованост у толитичком животу била је исто толико искрена и исто толико јака. :

И ова изложба у Галерији Српске академије наука и уметпости као да је срачу ната управо на ту потребу да се што“ је могуће сигурније осветли лик Куна сликара. Ако је почео, крајем треће деценије, поичен париским искуствима, од Сезана преко Модиљанија до Паскина, виртуозном зрелошћу да гради дело по законима чврсте унутрашње логике ликовног елемента, стварајући _ низ | првокласних _ аутопоргрета ни мртвих природа, он је начин, скоро одједном, ускочио у само срце естетичких проблема епохе. И без тотребе да се улази у неке схематске стилске класификације п поделе јасно је да је он пут од конструктивизма до експресивне отворености форме и лирске суздржаности боје превалио“ за релативно

_ кратко време, знајући као мало ко да у-

нутрашњу напетост ликовног средства заустави на граници његове свеобухватне пш привидне недоречености, Такав је тесов „Аутопортрет са шеширом" из 1929, у којем су -структура и простор, како је то тачно рекао др М. Коларић, решени „ла класичан начин, са извесним _рембандовским контрапунктом у осветљењу и Олатом стилизацијом". Овај аутопортрет, невеликих димензија (27Х18,5), без _ јаких колористичких акцената, помало мрк и затворен у згуснуту материју, делује монументално и симболично. Но без обзира па промене које су уследиле, што се већ види на „Мртвој природи" из исте године која помало стилизованим формама п отвореним колоритом на фону зелене површине задире у поетску сензибилност сликара, остаје чињеница Кунове верности грађења дела изнутра, из самог бића сликарске материје, без тежњи „отвореном делу" са ре перкусијама на стање друштвене свести гпохе. Слика је свет за себе, пуна своје

властите лепоте, сама себи довољна, „неап- |

тажована". Такви су и његови актови јелрих младих жена, датих ЗГУСНУТОМ материјом, пастуозно и са фино одмереним декоративним површинама. Кун је тада сликар естета, рафиновани практичар, мада је још од ране младости усадио У себе искрене симпатије за радничку класу. И када напушта групу „Облик" и са пријатељима формира. групу „Живот“, у његовој свести о1вафа се пукотина, биће као да се дели на биће-сликара н ОСиће-агитатора. Његово стваралачко језгро бива привремено потисмуто у друти план. Па ипак, и оне Кунове слике које су настале у тешким условима цензуре, затвора, логора и политичке искључивости („Кујна бр. 4", „Мајка", „У ћелији"), које су својом суштином окренуте отвореним проблемима епохе м које су израз подвојености сликарске свести, још нису спуштене на ниво пароле и голе илу-

страције идеје. Ни у његовим најбољим де-.

лима из периода сопијалистичког реализма коти он никада није поистоветио са својим доратним социјалним реализмом („На положају“, 1946, „Сведоци ужаса" п „14. де цембар", 1948) није потпуно изгубљена веза са његовим делом с краја треће и почетка четврте деценије, мада су та дела у концепту више декоративна него структурална, више вањска него унутрашња, Но упркос томе, то није врхунски Кун, то није онај сликар који је — пако то није довољно наглашено — својом – интунцијом

продро до самог дна стваралачког чина.

И када се педесетих година, у блажој клими, вратио једном тематски слободнијем свету, значило је то истовремено п њетов повратак на проблеме више естетске него „садржајне". Значило је то повратак

боји, њеној експресивној снази, њеној от-

вореној природи и моћи да својим односима и унутарњим сјајем гради садржај дела п чврсте основе композиције. Опет су ту портрети, мртве природе, старо оружје и крчази, жене у народним ношњама, пејзажи и градови, рибе и бокали. А бола, свежа и експанзивна, отворена и ослобо"чежњу за чврстим делом са недосањаном _Куновом потребом да слико постане песма и музика, радост за очи и ситурно уточиште ства ралачке свести, И да време није било тако сурово да узме сликара да би добило борца, данас би било мање горчине пред овим делом које, упркос свему, чврсто стоји у времену.

Већ традиционално богато опремљени каталог садржи звалачки писан, аналитички прелговор из пера дра Миодрага Колорића, без којег би ова изложба имала више отворених питања. ;

Срето Бошњак

на тај