Књижевне новине

ОЖИВЉЕНА ПРОШЛОСТ

ИЗ ИСТОРИЈЕ (ХОЛАСТИЧКЕ

ФИЛОСОФИЈЕ

Код СРБА У 18. СТОЛЕЋУ

О књижевном раду Јована (Софронија) Младеновића

У РАЗВИТКУ који је наша култура имала У цериоду дугих јер подоста затамњених деценија ХМПЕ столећа, после опште паспвности у раздобљу које му је претходило, највише тешкоћа у раду а џајмање услова за стварање неопходних континуптета имали су; као што је то одавно констатовано, припадници такозване прве генерације пробуђених иптелектуалаца. У времену о којем говорим приличан број најчешће само по имену познатих нам инсаџа био је уверен да ће својим обавезама још понајбоље одговорити уколико све спаге, које су им биле на располагању, уложе у корисне, мада и данас, на жалост, ретко кад хваљене, послове у домену преводилачке ангажованости. Књижевност која је дотад, у прчој половини столећа, чинила заморне кораке у толико пужном раздвајању писмености од литературе, потребовала је, логично, п туђе посредништво за обликовање структуре сопственог језика п мишљења, како би могла да заснује пе само постојано извориште за богатије фондове практичног искуства делања, већ и флексибилније импулсе искуственог сазнања стваралаштва. |

Први резултати ове и овакве уистину прогресивне оријентакије били су саздани у негова њу књижевности нужне, пре свега, за педагошко-просветитељски рад у постојећим школама и, затим, у развејању виших облика духовних прегнућа за циљеве којима је стремила српска православна црква. Међу писцима који су показивали склоности ка философској учености и схоластичким медитацијама, који су, наиме, сувишак интелектуалне енергије давали У 32лог не толико уметничкој нарацији колике мисао пој апстракцији, пажњи научне критике нису измакла остварења Гаврила Стефановића Вениловића, Дионисија Новаковића, Захарије Стефановића Орфелина; Атанасија Димитријевића Секереша, Јована Рајића или темишварског епископа Петра Петровића, мада се, покаткад» пмао на уму п допринос, иако недовољко још проучен, осталих заговорника ове специфичне врсте књижевног умећа, какви су, на пример, били Јовап Чарнојевић, Јован Стефановић Баловић, Димитрија Чарнојевић, Иван Антун Ненадић пили Мојенје Рашковић, Удео, међутим, једног од првих пролагатора философско-тео» лошких идеја учене грчке схоластике, одавно већ заборављеног п одскора поново споменутог Јована (Софронија) Младеновића (1721 1781), готово да никоме више није познат, јер његовог имена, скоро без изузетка, нема у публикацијама посвећеним нашој култури, философији и књижевности. Требало би, с тим у вези, подсетити да је зреле године живота он провео у Русији у релативној изолованости, али п плодној усмерености, због чега се о њему и његовим активностима зна неупоредиво мање од онога колико би то било потребно, упркос чињеници што се о свему томе може расправљати у. неочекиваној исцрпности. Године које су претходиле његовом пресељењу из земље у којој је рођен у земљу у којој је умро, године младалачког сазревања, замрачене су, зачудо, празнинама наше одиста невелике обавештености пи никако не малих недоумица. Једно већ усахло предање, које треба озби-

љно пренспитати, сведочи о томе да је Јован Млаленовић угледао светлост дана у Новом Саду, тада још Петроварадинском Шанцу, не где око 1721: године, да је са оцем, занатлијом пеизвесног угледа, рано прешао у Београд и овде почео да се школује. Повлачење аусгријске војске из северних предела Србије, после двадесетогодишње окупације п више узастопних пораза у рату с Турском, условило је, истовремено, и принудно враћање оца по сина у Нови Сад, где је први наводно, опет отворпо своју радњу, а други наставио са школовањем у Духовној колегији епископа Висариона Павловића. Питање је, ипак, колико је други део овога помена тачан. Ако се у обзир узме непобитно сведочанство о томе да оп никад није научио латински језик у мери колико би му за послове превођења то било неопходно п, даље, да је због тога касније имао непријатности у служби, нарочито у периоду бављења у Русији, у том случају његово похађање наставе у поменутој „латинској академији“ вите је него спорно и остаје, засад, под сенком велике сумње,

О даљој судбини Јована Младеновила аутентичне вести, срећом, постају не само чешће, већ и разноврсније. Крајем 1742. године, па пример, био је рукоположен за свештеника у малој цркви Св. Ђорђа у Новом Саду. Обред посвећења обавио је епископ Висарион Павловић, а чин исповедања свештеник Сава Пантић, Годинама је, затим, држао наставу па грчког језика и православне литургике у Духовпој колегији, педагошком заводу који је већма тежио институцији вишег облика рада, због чега је с правом могао да очекује не толико напредовање у служби, колико могућности за безбелније обављање дужности У пословима којима се већ тада посветио. У његовом иначе једноставном животу, који се формирао пре стицајем различитих него одређепих околности, тај момент сустигао га је средином 1755. када је уз скромну свечаност. бпо инаугурисан за протопопа новосадских цркава и свих шест парохија новосадског протопопијата. Зна се, осим тога, да је 1751. годише ишао у походе Италији и, у повратку кући, бродом доспео у Дубровник,

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

| |.

Крајем 1756. године умро је заштитни: Јована Младеновића, епископ Висарион Павловић, па се дужности намесника Бачке епархије, до повратка Мојсеја Путника из Великог Варадина, прихватио један од викара митрополита Павла Ненадовића. Тих узбуђујућих дана административне поремећености _ Јован Младеновић је, неочекивано, био унапређен у чин егзарха, после чега је неко време био не само члан Конзисторијалног суда у Новом Саду, већ је, чини се, вршно и дужност владичипог заменика на територији читаве епархије; али не задуго, Када му је почетком 1757, године умрла жена, којој архивске вести ни име нису сачувале, било му је, изгледа, предодређено, мада је остао с два малолетна сипа, да радикално измени дотадашњи начин живота,

Већ 27. јуна 1757, а датум није споран, закалуђерио се у манастиру Раковцу, добио монашко име Софроније и дух предао покајничкој аскези, Две године касније, крајем 1759, из-

слављеног Знаменског манастира у Москви, На том положају налазно се неколико година, до 1776, када је због болести био пензиовисан и упућен да старачке дане проведе с калуђерима Крестовоздвиженског манастира у Полтави, Последња вест о њему потиче од 25, августа 1781, када је заувек склопио уморне очи,

Књижевни рад Јована (Софронија) Младеновића чине, углавном, преводи учених теолошких трактата с грчког језика, а највећи број тих превода, познатих нам искључиво по насловима, мада су понеки од њих чак и објављени, настао је у перподу његове пуне зрелости, у Русији» пе према самосталном избору него по договору. Од интереса, међутим, може да буде податак да се истим послом, преводи“ лаштвом, он бавио п у младости, док је живео у Новом Саду; с том разликом што за ово његово рано интересовање за схоластичку философију проучаваошима недостају многе пнформације о томе колико је вештине показао У овим пословима. Од онога, заправо, што се лосад могло установити и што, самим тим; не изазива никакво подозрење, његовим Сбнографима пружена је шанса да разгледају и проуче, у библиотеци Матице српске у Новом Салу, само два рукописа. У првом делу, компликованој расирави грчког архнепископа „Илије Минијатова“ под насловом _ „Краткоје сочјњеније против разделенија Римјанов" (1741), учињен је својеврстан покушај разматрања деликатних проблема у вези са зближавањем два хришћанска света и, истовремено, раздвајањем две хришћанске цркве, док се у другом преводу од непознатог писца, под насловом „Соборноје ученије осмију књигами" (1745), говори, пр ИНегна О. „устаповљенију св(ја)тих апостол

КЕТЕ КОЛВИЦ: „СПОМЕНИЦА КАРАУ ЛИБКНЕХТУ“

ненадно је напустио манастирску братију и пешипе, како се тада углавном комуницирало, пошао на далек пут у Русију, да у њој заувек остане.

Као разлог због чега је напустно манастир и емигрирао из домовине Јован (Софроније) Младеновић навео је, у пријавном листу руским властима, превелику љубав према руској цркви, која је, по њему, била п остала истинита једино у земљи у којој је желео да се настани, али и оправдани страх од унијатске пропаганде, која је постајала све неподношљивија у земљи низ које је приспео. Његови наводи су се, испрва, чинили убедљивим, но лукавим поглаварима руске цркве нису промакле извесне појединости из његовог обоазло жења које су упућивале на опрезност и опомињале да су стварни мотиви његовог бекства морали ла буду други и били, унстину, сасвим друкчији. Оставили су га; привремено, у уверењу да је био искрен у својој исповести п уз препоруку Синода поставили за наставника грчког јазика у једном одељењу Духовне академије у Москва. Наставничку службу, међутим, није добио. Ректор ове угледне академије никако није био вољан да га уведе у дужност стога што се уверио и био сигуран да он не зна, или пак не зна довољно, чак ин оснође латинског језика а уџбеник из којег зе изучавао грчки језик био је написан и штам пан на латинском језику! Да би га извели из невоље у којој се затекао, раздвојен, између осталог, 8 од синова којима аустријске пограничне власти пису издале одобрење за исељење, чланови Синода поставили су га, прво, за конорарног, а убрзо затим и сталног преводиоца с грчког језика при Синодској штампарији у Петрограду,

Пуних десет година, до 1770, Јован (Софроније) Младеновић живео је у својству преводиоца са скромним приходима од 200 рубаља годишње. Мако му се замерало да његови преводи из Грчке богословске литературе нису били писани беспрекорним — „славјано-росијским", како се то од њега захтевало, већ конфузном мешавином у којој се није могао прецизно установити ни основни тип језика, којом је, изгледа, не само писао него и говорио, поред тога што су му стављане примедбе да је у завршеним преводима многа места стилизовао не баш лако прихватљивим терминима и пе увек једноставно појмљиво, фразеологијом, његово познавање грчког (новогрчког2) језика и литературе писане на том језику било му је, ипак» поуздано јемство да ће имати обезбеђену егзистенцију. Дугим радним стажом п повебим бројем преведених дела, од којих су само понека прошла цензуру п изишла из штампарске машине, он је скренуо лажњу на себе и већ крајем 1770, с препорукама до ласкавости, био постављен за игумана про-

чрез Климента, римскаго епископа же и гражданина'» мада н о питањима, истина у нешто мањој мери, која иначе чине стожер проблематнке првога рукописа.

Као добар познавалац грчке богословске литературе и, уз то, наставник грчког језика и православне литургике у Духовној колегији у Новом Саду, Јован (Софроније) Младеновић имао је п повода и разлога, по свим рачунима вероватноће, да настави с превођењем ових и оваквих дела, која сигурно не би имала шири одзив од стране читалачке публике и под условом да су објављена, али о том првобитном периоду његовог преводилаштва, осим два споменута рукописа, нема више никаквих потврда. Из ових година, међутим, потичу неке друге вести које сведоче о посебним видовима његовог књижевног прегнућа, У грчком издању „Проскинетарнона“ (1749) „Христофора Же: фаровића, као н у поновљеном „словенском издању исте књиге из 1781, објављене под насловом „Описаније свјатаго божија града Јерусалима" (прво издање „словенског превода ове књиге објављено је као што је познато, још 1748. године), одштампана су дза епиграма „Јоанеса Младенидиса", упстину Јована Младеновића, у част јерусалимског патријарха Партенија и архимандрита, касније митрополита Птолемаиде» Симеона (у „словенском“ преводу: Симеона Симеоновића!). Другом приликом, враћајући се октобра 175!. године бродом из Италије, Јован Младеновић нашао се при руци дубровачком просветитељу Ивану Марији Матијашевићу око прикупљања грађе за тројезични италијанско-српскохрватско_ (заправо српскословенско) -руски речних, Овај рукопис, пронађен у библиотеци фрањевачког самостана Мале браће у Дубровнику, није доведен крају (делимичном обрадом обухваћене су само речи од „а" до „и из латиничке абецеде), али да је којим чудом био завршен, био би то, по времену, први италијанско-руски и српскохрватско-руски речник а први и свакако последњи покушај израде јединственог речника ова три језика. Сарадња поменуте двојице црквом раздвојених верника, школованог исусовца и самоучког православца, није могла да гарантује трајније вредности и због тога што је први, по свему судећи, слабо био информисан о руском језику, п што други, ви ше је џего сигурно, италијански језих није знао нипошто.

Доласком у Русију крајем 1759. године Јован Младеновић, као монах Софроније, предао се континунраном превођењу богате грчке теолошке литературе. Припремајући се за бек. ство, он је још у манастиру Раковцу почео да преводи, с грчког на руски језик, опсежни „Катихизис свјашченаја или толкованије литургији“, уверавајући самог себе да ће једино на тај начин новим послодавцима, од којих је могао да зависи, пружити стварне доказе 0

певати ананас а НА

својим преводилачким способностима. Мада дочекан с невериџом, дело које је поднео шен зури послужило је као озбиљна препорука следила је, убрзо, и прва поруџбина. реп прајем 1760, у првој години његовог боравка у Русији, повереп му је замашни посао да на рускословенски, званични језик руске право“ славне цркве, преведе капитални беседнички зборник Василија Великог „Шестоднев“, који је касније, под насловом „Васиљевих слов (1781), објављен у редакцији гласовитог тео“ лошког писца и професора Духовне академије у Москви Новикова. О величини обављеног посла довољно доказа има у чињеници да је превод. „Шестоднева", заједно с коментарима 1 исписима Из помоћне литературе, обухватио 239 рукописних свезака овећег формата,

Током 1764. и 1765. године Јован (Софроније) Младеновић превео је пово дело од изузет“ ног значаја, други том ученог трактата Висариона Макре из Јањине под насловом „Введеније служашчеје ко изјасњенију трех главњејших добродјетељеј: вери, надежди и љубви ( у првом тому, који није узео у рад, дата су опширна тумачења о смислу по појму исповедања вере у источној цркви), а одмах затим, чим је петроградски архиепископ Гаврил издао дозволу да ово „введеније" може да буде публиковано, почео је да пореди, допуњује п исправља, уз сарадњу ректора Семинарије У Петрограду Варлаама Синковског, текст словенске „Крмчије"“ (1766) за ново излање. Пошто је Синоду руске православне цркве предао, такође с грчког језика, превод још увек недешифровапог „Зборинка“ (1769) са свим апостолским правилима, одредбама васељенских сабора и житијима светих отаца, као по аутентичну редакцију „Посиог трнода" (1769), У две дуге пи кризама свих ломова испуњене године, 1770. и 1771, преводио је чувене беседе Јована Златоустог „ма псалтир но дванаест празинка", што је, чини се, и његов пајзначајнији преводилачки посао, објављен у Москви у два тома, у редакцији Арсенија Верешчагима, под насловом „Беседи Јоана Златоуста о покајанији пи па њекаторије господније празпики“ (1772).

Сва досад поменута дела Јована (Софронија) Младеновића, са изузетком два рукописа који се чувају у библиотеци Матице српске у Нозом Саду, односе се па руске преводе грчких оригинала. Мада руским, односно рускословенским, језиком 'испочетка није владао колико му је то било потребно за послове којима се мислио бавити, двадесетогодишњим боравком у Москви и Петрограду, поред много чега другог, оп је ту слабију страну своје учености не само учврстио, већ и развио, С грчким језиком, напротив, пије имао сличних тегоба: основно школско образовање стекао ја у грч кој школи У Београду (и Новом Салуг), пуне четири деценије преводио је опсежна дела грчке схоластичке философије, па с тим у вези пије необјашњиво пи то што је на грчком језику понешто и написао. У грчком издању „Просекинетарнона", већ је речено, објавио је два своја епиграма. Као игуман Знаменског манастира у Москви, уз „муке речи" које су сасвим разумљиве, доста времена утрошно је 1775. године да преведе један богословски спис с руског на грчки (новогрчкиг) језик, али је његово изненадно пензионисање, које је убрзо уследило, учинило свакако то да је овај превод остао недовршен. Упркос томе што ово дело никоме више није приступачно, његовим биографима, разуме се, не би смело да остане непознато да је овом приликом он треводио књигу под насловом „Чин архијерејскија при сјаги Јевгенија, архнепископа славјанскаго и херсонскаго",

Књижевни рад Јована (Софронија) Младеновића, као што се види, обухвата повећи број превода сигурно не малог значаја у историјском развитку како руске теолошке учености, тако и српске философске мисли. Личност јамачно лепих способности, простране пнтелигенције и великог радног потенцијала, зналац неколико језика и литературе писане па тим језицима, он је у току четрдесет и више година изузетно самопрегорног делања обавио знатан посао у процесу културног сазревања наших народа, преводећи с грчког на српски (односно српскословенски) и руски, као пи с руског на грчки (заправо новогрчки») језик, дела претежно грчке схоластичке мудрости. Преводио је, уосталом, у перноду када је такав рад исто толико могао да буде значајан колико је било и оригинално књижевно стваралаштво, утолико пре што су не само он, већ пи његови савременици сматрали да се управо таквом активношћу остварују обостране благодети, како за оне од којих се узимало, тако и за онг којима се давало. Ебегово духовно посредништво, а његов књижевни рад пре свега је само то, појавило се одиста у последњем тренутку, кад се више није смело нити могло чекати са улознавањем не само наше, већ и руске читалачке публике, с појединим делима од капиталног теолошко-философског значаја. Друга је, и не мање особена, појединост у томе што је ње-

гова делатност највећим делом заостала у ру-.

копису, непозната, дакле, и заборављела, као п у томе што се о његовим преводима, па и онима објављеним, код нас већ поколењима готово ништа не зна.

Боривоје Маринковић

МАКС БЕКМАН: „ЗМИЈА-ЖЕНА"

ис