Књижевне новине

таи арми или па = = = дане и виа те пвишимрагтаљавеиеииљинлевие икона гл љатетиие тетиништашие арт енде егтвиељ емитера =

таи имања ка

ПРОБЛЕМИ КЊИЖЕВНОСТИ _

ИЗМЕЂУ ИРОПИЈЕ ЈЕ И УТОП

( - 10 : |

Запнен на марганама књиге Лава ранк женивт и. револуција“ у. издању „Отокара Кершованија“, Ријека, 1971.

ЛАВ ТРОЦКИ као тумач књижевности и књижевних појава — можда ни нехотице урућује на сличну активност Лењина, и

леханова. Као што је познало, време није допуштало Лењшну да се више бави питањима књижевности, особито њиховом методолошком и теоријском страном, О Херцену и Толстоју је писао као публи: пист-оргапизатор Ренел Нона ног покрета; извесно је да није волео Мајнковеко: и пролеткултовске песнике, да“ је радо читао Демјана Бедног, да су његови љу бимци били П 15 н МА ен недавно се дознало да је чак п „Дневник Сатане" Леонида, Андрејева. побудно његово интересовање. али | је на · свим — исказима Лењина о књижевности и' уметности ле: жао печат признања да у тој области није комплетан, п када је Клари Шеткнн саопштавао да не разуме дела експресио низма, футуризма н кубизма, то "је значи. до да их оцењује искључиво као читалац и гледалац.

Плеханов је имао већих амбиција у овом погледу, његова пажња је била усмерена и на теоријску страну питања књи-

жевности и уметности, н није случајно што је баш он дефинисао задатке марк систичке књижевне критике, Чувени де“ сети по четрнаести том његових сабраних дела, уз књите о Чернишевском, Толстоју и историји руске друштвене мисли, пред стављају Плеханова као централну ин. не заобилазну Пиру у овом нимало завид; ном подручју, У много чему појава Лава Троцког у својству књижевног критичара дугује Плехановљевом наслеђу, поготово ако се имају у виду његове књиге. из. конпипованот и делимично објављеног , изда: ља, сабраних дела — „Култура старог света" и „Култура прелазног времена", За разлику од Лењина, Троцки. попут Плехе“ нова у својим текстовима о књижевности н уметности не: жели да буде само чита. лац и гледалац.

Бернард Шо и Карл Радек су очиглел но у праву кад истичу изузетне лилерарне способности _ Троцког-публицисто и критичара, То се запажа чак иу недовољно хомогеном опусу какав је његова књи га из 1923. године „Књижевност и револуција". Она је својевремено пожњеда вели

ки успех (неке карактеристике Троцког — рецимо, формалиста — касније су чес-.

то панављане, посебно у текстовима Ни: колаја Бухорина „О фо; Мо методу у уметности“ и Павла Меднедева , АЕН салијеризам, О формалном методу",1925), аан је потом из познатих разлога пала У заборав. Остаје, међутим, питање у којој мери је она данас нешто. више од документа једног драматичног времена по ње тових не мање драматичних полемика.

Други Асо књиге „Књижевност н револуција“ доноси под заједничким насловом „Уочи нових дана" текстове које је Троц: ки објавио у емиграцији, измећу 1908, п 1914. године. Они немају претензију да пруже потпунију слику руске и европске кљижевности и уметности датог периода; у предговору књизи Троцки наглашава да су посвећени раздобљу „егонстичког препорода, естетске „истанчаности“, индиви“ ауализирања, побуржоазирања _— пинтели“ тенције" , који су довели до њеног „родо“ љубља“ у време првог светског рата ни њеног саботерства, безидејнаости, мржње и контрареволуппонарности у време ревоауције; чланпи који се односе на култур“ ни н уметнички живот Запада у истом периоду укључени су у књигу „да покажу у ком је правцу ишао илеолошки препо“ род. руске интелигенције".

Чланак „О интелигенцији". из 1912. тодине олаје комплетан поглед Трацкоу

на тему. У основи полемика са: охватањи“.

ма Иванова-Разумника и Мерешковског о месијанској улози руске интелитенције у историјском развоју, он прелази оквире

свог задатка пи израста у једну од нађе.

жих осуда _ руске — интелигенције. По Тропком, руска интелитенција је одвајкада само у машти замењивала партије, класе, народ; она. је уместо народа про

живљавала културне епохе и бирала ту теве развоја, па у том смислу ништа

није могла да унесе у ризницу неторијског кретања: ту су с једнаким учинком декабристи, Херпен. Чернишевски, Лаз

ров, Михајловски, Соловјов, Достојевски;

Тропки, за кога ни Толстој није казао ништа ново свету, само за Бакуњина на: лази нешто налик на комплимент заслунономе за историју европског радничког покрета.

Крилатипа према којој је „руски интелектуалац до тридесете године, радикал, а после тота = нитков", помаже Тропком ха открије другу негативту ту ин телителипје — несталиост њених назора; сп је бележи код Белинскот, код. јунака Гончаровљевот романа „Обронак" Марка

Волохова теосвим трироано, +) Берђајева, Струвеа, Мерешкогског, де Барапорског И Арутих прелставника ере укњи-

жевног раепала", против којих је мо упе репа његова критичка оштрина, Смисне ове критичке оштрице. је јасан; ска иптелитетшта је пазда била саме Уелуж-

на, што је пајбоље ди азало преме после пораза ретолушије 1908, године, у коме су

КЊИЖЕВНРНОВИЕ 7

| ! | ! ; | | | |

"његовим

| ристички часопне

"песника који сечног

чак и бивши легални марксисти променили оријентацију. Троцки је зацело у праву кад са социјал- демократског станс“ вишта мегативно оцењује арцибашевшти“ ну и култ месијанства од Струнеа и Философова. до БВерђајева и Мерешковског, али он дезоријентисаност руске интелигенције погрешно проглашава за закониту појаву датог раздобља. То се најбоље види У текстовима _„К. Чуковски" л '„Велобођење речи“ из 1914. године. Пишући о проблемима. западне култу ре, "Рропки је слично мишљење изнео у

„приказу књиге Макса Адлера „Социјалн-

зам пи "интелигенција" (1910), упркос тен“ денцији. из написа о руској, интедигенци-

"ји да јој сесупрбтстави традиција европреј духовног ангажовања. У _ положају Чуковског овог пута су се нашли хумо· „Симплицисимус“ им драмски писац Ведекинд. Трошки, потце“ њује напоре леве групе карикатуриста и су владали. умовима. про немачког" грађанина, занамарује сарадњу у овој ревији најистакнутијих европејаца. од Мопасана и Томаса Мана до Тухолског п Арнолда Цвајга, чак изнео слути да ће Толстој податке из. „Симпак МЕ. препоручати историчарима 22,

к 23. века, а орган КП Немачке „Боте фане" наћи повод да прештампа његове убојите карикатуре; по њему „Симплицисимус" има успеха код публике јер не зове никуда. И текст о Ведекинду носи жиг сећања на краткотрајни сусрет умет“ насти и сонијализма; аутор „Четири го» дшишња доба“ је за омаловажавање зато што је његова популарност зајемчена управо у редовима руског „књижевног распада". Троцки у Ведекинду види само циника, скептика и естету, пропуштајући да открије експреснонисту; његов закљу“

ЛАВ ТРОЦКИ

чак је да је Ведекинд понудио руској интелигенцији оно што јој је било потребно — комбинацију сопијалног нихилизма. како би јој олакшао ликвидацију револуционарне прошлости“, ин сротски естетивам како би је „утешио због увреде, коју јој је нанела историја 1905. године",

Неповерљив према наступу руског фу туризма, предреволупнонарни Троцки не ма разумевања пи за експресионизам; + време „Моста; и уПлавог јахала" (своје врене реакција на минхенску сецесију). он пажлатво испитује судбину позног им преснонизма бечке сецесије, као да је у питању врхунско достигнуће модерне з2 падне уметности, У једном каснијем раз говору с Јуријем Ањенковом, Троцки се жали да једначина револуција н уметност није откривена (тема француске ре: волуције није изражена у сликарству), називајући револуцију у уметности „Ло“ кадном", „веома – затвореном, неприступазном · шивоким слојевима МедаЛаЧА

Кине а парни пита етернет ап ПН палила и не

_ рање културе: пролетаријата,

| Анктирати

Ваља признати да је текст Тропког 0 послеоктобарској књижевности, уз то пр ви у низу, у методслошком пи књижевно историјском погледу далеко поузданији од приручника П, Когана, В, Љвов-Рогачевског, ВБ. Јевгењева-Максимова п Т.Гор бачова. Аутор као да је постао толерант“ нији према оном делу списатељске пнтеАигенције коју је Октобар одвео у емиграцију: он се задовољава кратким негативним портретима. 3. Гипиус п В. Розано. ва, како би подвукао стари ефекат, п овом кругу додаје Белог. Много шта Троцки готово смишљена превиђа; џ““ Замјатину види само „острвљанина“ (не н аутора написа „Плашим. се“ и романа „Мн", упркос томе што се као политичар _У то доба, као н Лењин, изјаснио за борбу против бирократизовања. партије), Горког оцењује само уз пут као „ љубазног свештеника културе“ (мада „Несавремене мис: аи" низ 1917—1918. тодине погађају пи ње тов лични став према руској нителитен“ цији), рани Бабељ му још није на обзорју. Мето. тако, умнотоме коригује став: Мајаковеки он футуристи су на путу ки револуцији, Јесењин је негде између Кљу“ јева п Мајаковског и у сваком случају имаће јот шта да каже, статистички по сао формалиста име сврху, антнтенденци“ озност верапионована. не смета (тон том, на појам тенденциозности у уметности Троцки гледа оригинално — као па пока ПБ ничку потребу“ руске интелигенције про шелог нека), чак се но реалнетичка верност „Дома чуда“ Ирине Одојевцеве, будуће емигранткиње, може поздравети (што ова „ученица Гумиљова" неће заборавити да помене ни после ветше од четрдесет година, у успоменама „На обалама Неве").

Ипак, и поред признања реалистичко линији после Октобра, термин Троцког „сапутници“ („попутчики“, не "спутни ки") казије да поверење није потпуно: Пиљњак, В. Иванов и Јесењин насу уметници револуције, онн сваког часа могу залутати у услужност старој духовној боји књижевности. Само једно дело овог периода Тропки издиже изнад осталих = Бавкову „дванаесторицу“, алпо уз ограду да његов вечити живот не значи да је у питању уметност револуције: Блок је со мо доказ да велика књижевност, како је мислио и Плвханов, настаје искључиво У ери декаденпије класе, а песник „Дв:наестарице" је највећи симбол старе спохе, Напоредо с термином „сатутитил Троцки искива и термин „сељаковатн", који не погађа само интелигенцију што тражи савез са заосталим сељаштвом а не са напредном радничком класом; тер" мин је, како еведочи текст о Кљујеву, усмерен нарочито против духовног нивоа руског сељака што је, у овом случају, потпуно одговарало политичким погледима аутора: као што је познато, Троцки ј2 био 'ининијатор потоње Стаљинове поли тике присилне колективизације села им

соџпериндуистрајализаније земље на рачун руског сељаштва. Термини _ „апутници" и „сељаковање "

са свим импликацијама доказују да је Троцки остао доследан старом схватању да племићка п грађанска (сада н сељач ка) интелигенција не могу створити револуцибнарну уметност, да оне у најбољем случају служе као Бубриво за будућу културу. Позитивни примери су у овом погледу оскудни: Бедни ни Безименски („Безименски уме и у одсеку милиције ла открије револупију", пише Троцки у прел говору књиге овог пролетерског песника „Како мирише живот"). Но, Троцког пе брину овакви резултати, јер се прави плодови револуционарне културе очекују тек у бескласном друштву, под окриљем општељудске културе, С тим је у непо средној вези не само његово изузетно мишљење о шансама пролетерске култу. Ре, него н о односу партије према уметнасти у прелазном периоду ка социјалиг

му а, најпосле, и о слици синтетичке културе бескласног друштва, Тропки сматра да пролетаријал неће имати времена ди изгради своју културу, јер је политичку власт морао да преузме пре него што је успео да овлада грађанском културом (ту се он разилази са Каутским и Бериштајном, који су предлагали да пролетаријат најпре овлада културом класе која одлази, па тек онда преузме политичко кормило, друштва), а класна борба ће та спречили да се по освајању политичке власти више антажује на послу усвајања грађанске културе (ту се он тополижава једном Лењиновом ставу из 1923, године, који се тиче закључка да бн „за поче так била довољна и права грађанска култура"); уз то, прелазни пернод ће бити знатно краћи од оног периода у коме је. буржоазија имала прнанке да створи своју културу пре него што је наговеети“ ла своју водећу полнтичку улогу,

Онигледно је у овој толико НАПРАОНО концепцији да је она у пуној зависност! од неповерења "'роцког према ревра ушне: нарној улози интелигенције ни сељаштва, као и од сазнања да усамљени пи неуки прелетериј није кадар да сазда врхун-

културу достојну социјалистичке бу' лУђИВЕЋЕ Зато Троцки говори само о со; пајилветнко) култури и сопијалистичкој уметности; зато он и не сматра да партија може имати програм утицаја на ствода она тре“ а да делегира | своје прелеставнике у арбитражу над савременом уметношћу: његова девиза је да се уметнику не може о'рећени тематски – задатак,

али да продеторска класа има право ла

оцењује да'ли он „ехватање света Домеетроја преводи на језик акмензма" или то не чичи. Једину значајнију улогу у просуазном периоду партија, по Тронком, мо: 78 одитрати у спречавању политички еке десне уметности и сабирању позитивних реалистичких чињеница; све остало зави“ си од способности радничке класе да У својству хетемона брже или спорије овла. ла масовном, свеотштом и народном културвом, Погледи Троиког на питање односа књижевнбети и револуције завршавају се, етбга, истраживањем културе. будућнести, почев Од натлашаћања потребе за стварањем вовјетске комедије "

Милорад Павић

ПАРТИЈА ШАХА С МЕКСИЧКИМ ФИГУРАМА

На шах табли с мексичким фигурама

Ми, балканска света тројица

Играмо Бледоликих и Индијанаца.

Огравен страхом и тоњен кубанским

бурама.

На таблу се искрмао Кортес опојасам светлом

слободњацима и топовима

Са белим коњима,

Штанаца. Под Попскатепетлом Конквистадори, типанско отварање 1517. Цу писти мах коњички гамбит ,

И, једна бела Мадона над армадама

И на њеноме крилу 4—7 пп шах.

На другој страни по копну и вади

Теноктитлана тамни Моктесума П

Са светим Т, на језику

Опрема својег Лстеке, своје пернате змије за .лет,

И бацаче смичевог камења и бацаче пелоте

По прној дијагона. ти пушта брзо ко слех.

Он прави рокаду и Тлалока с тљивом

И бога кише Чак-Мула у дуги

И бошњу мем, ље Коатлику

Дазива на с--5

Индијска одбрана и (на 2—8) :шеХ

и;

Но ми. Стаест поп ипш.

Словесници п иконокласти.

Ми, који сучемо фитурс, и ма смо у рату.

Не разумемо и на видимо ми ни ПРЦИКА

Ни армаду краља Кастиље где се пали

И ми на Балкану имама рат.

Почиње молепствије и дан Христове страсти

Један источнији зиах

Итрамо с мексичким фигурама:

Преко црнобелога поља теку Ситница и Лаб

11 уз клевете срећу се Полумесец и Крст

На белој дијагонали.

Надире бели кнез Лазар Хребељановић

И црни та краљевом крилу је слаа

Синилијанка на Косовом пољу

ју Мофе.Рате у Паризу

тј победу над коранским сурама

1389.

К пбилић с белота коња копље,

Тробија татор и срце увате,

На с—3 прети мат.

ЈУ

црни Белазид на крилу тигра

Има инимијативу у име Алаха:

Стлп огњени од неба до земље!

„Устани Лазаре, џмстани!" -= вичемо Оглом кнезу =

„На коња, на 4–-6)"

и тедна бледа Госпа нас внемље

М Југовиће шаље у њену да чест

„своте Ситипиу до Лаба и они тТедва

Тоодиђу у други ред прних пешака

Га помоћ белома коњу (опкољеноме на

с=>2) Уто. Тада, 7 18. потезу бели кнез Лаза гезета Ла су фигопа мексичке пли неке ттеће ЈГ да то ните његова паттија шаха: Мала фФигупа отказује посттиност Ставља тлаву на длан н овбиа да игра.

тратедије па до настојања _ да — се опрта синтетичка уметност социјализма и одреди смер културне изградње и самоваспитавања комунистичког човека као вишег друштвено-биолошког _ типа, – поди!нутог на ниво Аристотела, Гетед и Маре: са. Ова утопистичка визија Троцког је максимално ведра, и његове речи из „Дневника у изгнанству" којима Ањенкоз завршава своја сећања — „Живот је леп, Нека та будући нараштаји очисте од сваког зла, од насиља, од окрутности, па ће у њему потпуно уживати“ — о изузетно потврђују.

Ипак, совјетска уметност се није раз вијала према прогнозама Троцког. С друто стране, ни сам Троцки није био касни је доследан свом оптимистичком мишље“ њу: то показују; некролог Јесењину, подеМика с теоријом социјалнетичког ревлизма, некролог Горком са сликом пораза ве. Уиког уметника, а можда понајвише соАндарисање са акцијом Бретона да ње тово пзгнаничко нме узме као симбол поАаптичке борбе надреализма у оквиру „Ме. Ђупародно федерације независне ревблу пионарне уметности". У критичким 'тачхама замисао Тропког о уметности соцнјализма указује се као заблула. Но, има У њој и нечега што остајс, што је наджизело време и његово дилеме, То су, пре свога, млога размишљања о сулбини свег ске културе у историјском контексту друттвених споха, Нису пезапимљиво пи не ке пројекције Тропког које су почетком двадесетих година одзвањале као утопија: оннтетичка уметност већ увелико лаје плоАове, теорија релативитета ин птома 4 нису неприхватљиве за совјетску науку, предстоји, како показује један прилог у последњем броју „Питања естетике" (19717, и ревизија совјетских – поглела на психе" аналитичке теорије Фројда, чији је усам' љени поборник бпо Троики, Надасве, од дични стил Тропког, који заведе чак но кал је посрели погрешна теорија, мора имати приврженике; нека поглавља, ол којих оно о Блоку није ни послелње ни јелипо, делују као врсне есејистичке минијатуре, а то је пише него довољно ли се јелил Књига, ма колико се њени птромашаји крили већ “ схватању самог наслова, изел. ме из серије пскључиво истор пских да“ кумената.

Миливоје Јовановић