Књижевне новине

| | |

ПАВЛЕ УГРИНОВ

Хроника са обала Тисе

Павле Угрвнов: „ДОМАЈА“, Каирос — Културни центар, Нови Сад, 1971.

ПРОЗА Павла Угринова има изузетну судбину у српској књижевности. Ван уобичаЈених стилских и генерацијских токова, по многочему особена и самосвојна, измицала је најчешће аналитичком перу књижевних критичара. Сада је већ јасно да је према прози Угринова чињена неправда. Она је можда почесто у извесној мери била „ексклузивна", за „сладокусце", али је данас већ очевидно да је то проза изванредне унутрашње композиције и високог артизма,

. Нова књига Павла Угринова сједињује осам поетских хроника под зајелничким називом „Домаја". По многочему ова се књига издваја из досадашшњег опуса Угринова, али је такође и суштински повезана са „Елементима 1' и „Елементима ПР".

УМ „Елементима“ материјални свет 'се разлаже и „демонтира" до размера фантастичног. Овом разлагању подлежу како предмети из материјалног света (,„Блажени Га гледа коштицу") тако и прустовски механизми сећања или, јелноставно један слегаптан покрет хрта у трку.

„ДХомаја" је, за разлику, летопис и хро ника са историјском подлогом п позадимном. Тамо је било говора о изванредној анализи детаља, о филмском крупном плану, овле је реч о хреничарској ширини покрета, о тоталу. Али, нова проза је стилски по садржајно пропзишла из „Елемената". Заправо, „Блементи" су у њој салржа ни, били су њен основни потицај и покрет, успорен и разложен, слика детаља која ће се у свести попут биљке која се грана раз вити до широке панораме,

Снагом и искуством писца иза којег сто ји низ зрелих књига Угринов у „Домаји" приказује трајање и осипање оног нашег живља што је некада насељавао Војну границу, па је абиније нашао – уточиште дуж обала Тисе, тражећи у некој чудној, судбинској, готове мистичној вези са реком смисао својој егзистенцији. Ничу прве насеобине, шајкаши п гусари постају трговци, оллазе па школе. Рађају се и умиру, попстовећујући жевоте са добрима, црквама, кућама, дрвеним речним купатилима, са Реком. |

То је драма једног великог организма, њетовог детињства, његове младости п старости. Последњи Црнчевићи одвојени од воле нестају у вртлогу града, изгубљени на копну безнађа, лалеко од Реке, лишени исконске, митске снаге, умиру 01 ргтнути Од сопственог корепа. У новом свету они су узалуд тражили“ могућност пдептификације. .

Угриновљева проза је изразити образац молерније струје српског прозног израза. Реченица је чиста и разуђена, беспрекорна у стилској израђености. Ту је све близу перфекције што је чак оглашено маном ове прозе. Јер њени аналитичари готово да су били заплашени таквом „чистотом стила". Угринов је, пезаслужено, стицао тлаас пнеца који је „сав у стилу" опседнут согствепим артизмом,. Међутим, већ “је паж љиви читатац „Елемената 1' и „Елемената П" могао осетити унутрашњу _ араматику ових проза, причу која се остварује „изнутра". У „Аомаји" (поднаслов је „Елементи Ш1) драматика постоји п на спољашњем плану, То је упрошћено казапо, на известан начини „читљићији" текст, што је, можла, један ол путева да ова особена проза стигне ло тирет крмџм:а читалаца Н тако се подвргне анализи и суду бројније пороте.

Филип Давид

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

КРИТИКА

Човек у рату – рат у човеку

Сретен Асановић;: „ЛИЈЕПА СМРТ“, „Графички завод“, Титоград, 1971.

У ИЗБОР кратких прича Согтена Аса-

новића_ „Лијепа смрт" ушле су приче које је писац раније објавио у збиркама: „Не тледај у сунце", „Ду-

ти тренуци“ и „Мгра ватром", као и пет приповедака које су сада први пут објављене у књизи: „Низводно ка југу", „Педим у цвијету“, „Тужбалица", „Грки мир“ и „Васкре". Уредници „Луче" Бранко Бањевић, Сретен Перовић и Милорад Стојовић компоновали су овај избор у сарадњи са писцем предговора Ратком Божовићем, према тематској и мотивској сродности прича и према сличности атмосфера у њима, јер то су више приче стања, нето приче акпије +

Асановићева проза јасно је ситуирана и у простарном и у временском смислу, У погледу простора то је пишчев завичај, Ћемовско поље у ужем смислу завичаја, а У погледу времена то је она тешко одредљива временска гранична сигуација коју бисмо могли назвати пи рат ни мир. Мебђутим, ове просторно-времепске међе Асановићеге прозе нису ни стлбилне, ни општеважеће, — оне су само карактеристичне за највећи број његових трича, У ширем смислу, завичајни простор пишчењв,обухрата сунчапо полмебље прпоторскогт јута, а време средину и крај рата и онај период мн. ра у коме се ратне последице доживљавају, осећају и трпе као врелн дах скорашњих трогичних ратних догађаја, — погибије, сахране, попавнавања ратних рачуна одмаздом итд. Но, има и прича које су фабулом везане за лоба балканских ратова, за тодине глади и епидемију колере са почетка друге депеније нашега. века (,„Свадба" и „Васкре"), така да се може рећи =— рат је опсесивна титштчева тема, рат уопште, а не јелан његов тренутак или једно његово по» приште, .

Јунаци Асановићеве прозе изазивају више лвоумипа него њена тематска опредељења и њени теографски предели. Идентификовање свих личности не може се свести на просто именовање појединачних 416 па то препознавање њихове судбине, Најчешће се не ради о некој изузетној поједи. начној судбини јунака, већ о појави, тако да се са више оправланости може говорити о ликовима-оличењима нето о појеамначним портретима јунака, о њиховим ИНАИВИдУЗАНИМ својствима џм каасичном смислу. Јунаке Асановићеве прозе рађа животна ситуација, она их обанкује. кре. ира, она ствара њих, а не онн њу. У томе треба тражити н узрок извесне њихове пасивпости у односу на догађаје, јер они најчетуће сносе последице тих догађаја иако их сами нису иништрали. Могло би се рећи ла се јунаци Асаповићеве прозе збнвају у рату исто онако спонтано као што се рат збива у њима. Међутим, ако нису актери животних ситуација, Асановићеви јунаци нису ни једноставни живи, персонификовани производи тих ситуација. Између његових јунака п животних ситуа. ција постоје: многе узајамне везе и односи, па управо због тога остаје отворено питање њихове егзистенције, њихове индивидуалности п животне аутентичности,

Писац даје могућност различитих поетских интерпретанија смисла и значења егзистенпије његових јунака. Рат н ратне околности, рат као зтуснути живот и збијено време логабаја, као доба разноврених лутцевних и просторних таскоба, треба ставетти у први нади личних ин ходективних животних ситуација у којима Асановићеви тунаши доживљавају поразе н искушења. Антропотеотрафски фактори, природа полчедља, климатски услови но условљености, гакоћђе имају значајан утицај на човека латог у овој прози, Моћају се узети у 06. зир и психолошка конститунија ових јунака, морална традипија кају они носе у себи, оформљена под утинајем историјских чинилаца, јер све та може да послужи као основа за тумачење често необичних поступака личности ове тпозе.

Не треба, пак, занемарити ни поетску димензију ових ликовних-оличења. То је у основи реалистичка проза, али универзалност њеног израза често се гради и пости= же поетским средствима — лиоским визитама природе и човека у њој. Асановићеви јунати се крећу на периферији ратних догађаја схваћених у војничком емисаџ, али трагичну животну судбину у људском смисау доживљавају у самој жижи ратних ОКОАНПОСТИ. Хуманистичкн пашчев однос премп јунанпима његових приповедака носи и“ себи одлике епске објективности. Писан са истом ласледношћу слика кукавичлум партизана илегалца који неколико дана проподи жив сахрањен у једној празној гробници, као што доследно представља лезертерстно једног италијанског војника и тратикомичне ситуације кроз које он пролази на путу свог бекства од смрти, Мсановићеви јунаци покушавају да заобиг ћу најгоре у рату, али они тратику рата посе и У себи — од тота не могу пббећи. Они се уплићу у врзино коло ратних догаћаја, али иу души носе ратни кошмар који их изнутра слама, повија ин сатире.

б | Војислав Минић

СРЕТЕН АСАНОВИЋ

Лиреска _ неспокојетва

Слободан Поповић: „ПЛИМЕ“, „Графички завод“, Титоград, 1970.

ЗБИРКА ЛИРСКИХ МИНИЈАТУРА Слободана Поповића садржи педесетак песама, распоређених у пет скупина под карактеристичним насловима: „Никад крова", „Барикаде", „Слијепи јахач", „Гнијезда сунца" и „Ватра бјежи од мене". Попови“ ћева поезија настаје из наглашене тежње да се снагом погтске речи ухвати и у битним тачкама покаже немир живљења. У њој се региструју таласања песникова расположења и, најчешће, фиксирају и осми“ шиљавајо крајње позиције на оној колеб“ љивој линији између мира и немира, спокојства п очаја.

Песме у скупини „Никад крова" синте: тизују савнајни резултати с пропалих излета у сусрет срећи, надањима, љубави, спокојству. У узалудној тежњи да задржи ЗА Еле. да реализује жеље 1 жуде ње, ди“наслути ово што АОДАВИ Да ВИА ши недостижно, да побегне изван степе њених траница у којима је принуђен да траје — поетски субјект је распет измебу немоћи. и озлеђености. Бол те озлећђености прелива се у стихове. Бол је, међутим, ститан. Пре нето стигну у песму емотивни сокови се исцеле, Да би постале мудре, речи стресају дрхтавице емоција из којих су проистекле. Лобија се облик поетске рефлексије, настале из сабраног искуства, из стања довољно удаљеног од подстицај них емотивних импулса.

Све песме су осенчене блатом сетом, чак и оне у скупини љубавних стихова („Тнијезда сунца"). И ту се даје више насаућена и недомашена љубав, неголи страст у њеном трајању. А омања скупи“ на „Барикаде“ зрачи меланхолијом вечитих јалових залетања да се прекораче суабинске барикаде. Прибежиште које песник тражи у просторима језика („Слијепи јахач") само је још једно неуспешно кретање кроз непрозирни свет, па се и тај пораз претвара у ванпај погрешно опредељеног поетског субјекта.

Слободан Поповић следи јеано песничка искуство које је, по сведеној форми казивања, блиско Момчилу Настасијевнћу и Васку: Попи. Његов је израз лишен епске распричаности и оне врсте патетике којој једнако плаћају данак неки други песници из Црне Горе. У мале песничке форме, скоро минијатуре, Поповић уме да вешто сабије поетску поруку, каткад, одвитие. експливитно изражену. Вредности ове пдезије су веше у сабраном искуству и насатћеној истини, неголи у ритуалу језика, Песник не искушава језик, мада сеп њиме коректно служи. Језик се сувише залржао у инструменталној "функцији; 1език је више посредник између песника и света, а. мање свет релевантан и сам по себи. Зато бит било. врло корнено по ову пбезију кал би се њен развој усмеравао ка стваралачком преображају језика.

Основни поступпи у обликовању песме полазе од начела контраста и изненађења које проузрокује сучељавање удаљених или тешко спојивих феномена. После не: колико варијашиа напорелних контрастних исказа, најчешће се смисаони токови песме. нагло скупљају ла. би, разретиутући тајну песме, одјелном блеснули у реловној закључној поенти.

Певом својом збирком песама Слобохан Поповић је превазишао оквире ретио налне поезије и створио озбиљну основу за даљ песнички успон.

Бранко Поповић

маште

ОД ИДУЋЕГ БРОЈА СТАЛНИ КРИТИЧАРИ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" БИЋЕ ЗОРАН ГАВРИЛОВИВ, ПАВЛЕ ЗОРИЋ, ЉУБИША ЈЕРЕМИЋ, ЧЕДОМИР МИРКОВИЋ, БОГДАН "А. ПОПОВИЋ И РАДОЈИЦА ТАУТО" ВИВ

Песма и њени

народни извори

Велимир Милошевић: „НЕБЕСКИ ВИНОГРАДИ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.

ОБОГАЋЕНО песничко искуство Милошевићево, у новој збирци, вишестрано се показује. Први шиклус је написан у дистисима. УМ њему је, Као и у великом делу збирке, главна карактеристика — пан“ теизам. То основно опредељење песник почиње да излаже у привидно поједностављеној фактури песме, експресијом ко ја ће тек касније добити изражајну пу: ноћу, Као да је намерно употребљавао скучени регистар осећања, настојећи да речима поврати основни смисао, да сликом продуби тај смисао п да му ново значење- Структура песме понекад носи неке ознаке бајке, у другим циклусима намерно је превучена патином архаичног израза, а. у великом делу збирке Милошевићева поезија је настајала на изворишту народне лирске песме која је обогаћена новим песничким доживљајем и новим изражајним могућностима.

Видна линија успона, у међусобној валоризацији, започеће од оног часа када започиње визуелизација. Ретко се код другог песника може наћи толико ви: зуелних детаља и пиктуралних појединости. Песма „Наранџа" као да је више рађена средствима ликовног но књижевног израза. Знатан је број песама у којима преовладавају пејзажи медитеранског под небља, пуног светлости и јарких боја (пре овладава, кад код експресиониста, плава боја)

Показује се извесна мистика у одно• су предметног п непредметног света, од носа у коме се померају обриси. Светлост је прафеномен живота („Светлост која се нада"). М њој се он ствара, развија, нестаје н обнавља. Уместо упитника честе су констатације — плод новостеченот сазнања и виђења света, било да се ради о песмама целовито успелим („Љубити бити „светлост“, „Омама", „Пољубих ка мен“, „Цвет који дишем“ ми друге) или онима које плене само појединим деловима' („Сухо ми грло од песме," „Прочитах негде на своду").

У наредном циклусу осетно се променио дах, дух и ритам казивања. Осећа се већа амплитуда између појединих песама. Песме су пуне симболике (најлепша песма збирке је „Моја те песма видела"). Чешће се открива песников интерес за нове мотиве, Радије се залази у поднебље детињства п тада ствара песме у пеоромантичарском маниру Изузетно је сим. болична и медитативна песма „Са неба сипи белина".

Песник је део природе пи свемира, осет љив за све што се у њима дешава. Он те: жи ка разумевању сродног. У тој тежњи понекад се своди његова поезија на наративну окосницу. Понекад је неуједначено саопштена (та неуједначеност у песничким дометима видна је и у међусобном вредновању циклуса). Има мотивских и лексичких понављања. Тада долази до девалвације поетског израза п доживљаја те поезије. Као и у мање успелим песмама народне љубавне поезије, тако и у тро ћем Милошевићевом циклусу појављује се један број представа које нису довољно слојевите п симболичне да бн трајале у свету поезије. То се нарочито односи на циклус „Вичан читању звезда".

Четврти циклус одликује извесна чаивна, еидетичка слика света. У њему се осећа мирис земље. Сва је од младалачких немира у прешветалом амбијенту. Но, после прве две песме мења се однос, Сре. дином циклуса туби се оно виталистичко, паганско и фФаунско осећање живота и навдаче се тамне сенке и скепса, али при крају циклуса поново доминира витали: зам, Слика је понекад саопштена инвер“ тно, као и поређење. Целовитост овог цик> луса, за разанку од претходних, састоји

се у томе што песме циклуса не могу стајати самостално, будући да бочним

прожимањем добијају пове песничке валере. Оно што је на почетку речено о на мерном поједностављивању песничког израза, о мајсторству које је садржано од носом према основном и пренесеном значењу речи, нарочито је илустровано последњим пиклусом „Небеских винограда“, који је аутентична поента читаве збирке: Рађена је са рефрезима, у континуданом току по ритму. Готово све песме овог циклуса су изразито лирски обојене, снажно и упечатљиво саопштене п, без ме Бупростопа, пажљиво у сваком — детаљу рађене. Оне потврђују брижан песников однос у компоновању читаве збирке.

Велимир Милошевић је „Небеским ви: ногралдима“, у највећем броју песама, ос тварио аутентичан поетски израз и оботатио свој песничке опус, мада нам је не велик број песама увршћених у ову збијку бно ни од раније познат. А најбољим остварењима успео је да врати поезији чист лирски доживљај и да модерним сен зибилитетом и истанчаним слухом, 7 по. некад поједностављеној, традилионллној форми изражавања, искаже своје вићење света. Стота смо сигурни да ће „Небески виногради _ изазвати по задржати читао чеву пажњу. ' .

Радомир Ивановић

= ПН