Књижевне новине

папина тања и авииатанишљи етата иее пеиљи стиња та пива

ред плива касте“

ППИ ИЕ Дарн аљламиванра а р ди аакваниње гаса верска радије титан

,

МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ

Песпиштво модерне екепреенце

Милутин Петровић: „ТЛАВА. НА ПАЊУ“, „Просвета“, Београд, 1971.

УВЕК СМО БИЛИ за песнике који не сакрализују споје певање, већ га преиспитују и изнова зачињу са сваком новом књигом. Милутин Петровић, аутор песничких књита „Тако она хоће" и „Дрзновено рождество", јесте такав песник,

Лирски свет оваплоћен кроз неку врсту сецирања свесних слика, изнутра освешЋених, који памтимо из збирке „Тако она хоће", п утемељивање централних, крупних лирских токова, о коме сведочи „Дрзновено рождество", добија у песниковој новој збирци „Глава па пању" својеврспу допуну. Понесен једним штприм, модерним песничким духом, Петровић је растворио ову своју књигу као какву књигу живота и смрти у свету већ потамнелом, охладнелом, чија свест замире.

„Свако, некако, чини зло", каже песник. Измичу часови дозревања п смирења, који. су зрачили властитом; светлошћи,. а налолази вакуум свести. Падају "речи као семе које ће уролити питањима и сумњом у ваљаност присуства у томе свету и могућности његовог усвајања. Све се одвита у једној истој илузији пометања. хода по путу чији је крај догледан, Реч је о путу ка ништавилу.

Линија успона пи линија пада, о којима је, поводом Петровићевог песништва писао Милан Комненић, бивају сада пресечене хоризонталном лмиџмијом лирског одигравања, распростртом 24 тНоишт. Лирски догабај је, такође, релативизован, учињен продужетком питања о бесмислу.

„Жене на умору узимао сам за дружбенице", песма која доноси још један низ исказа о измицању п равнодушном ХОдАУ времена пи ствари, уводи нас, можда понајбоље, у својеврсну метафизику хоризопталних склизнућа коју развија песник.

Засновано на нечему што би се пре моТао назвати акустиком но мелодијом речи, сасвим сваколневних али ипак ван контекста ускодневис логике, ово певање је веома молеоно, ослобођено овешталих дилема, У њему има нешто од својеврсног дексичког сенчетња. Реч је ту налик, по своме дејству, остављању хоризонталних потеза-трагоза. Реч је, укратко, малик зраку протиснутом кроз рупицу на застору. Шкрта, једноставна, а ипак са бојама спектра у сеои. Па тако и за песништво које разматрамо не важи примелба о омебености или искључивости, мимо онога што је песник же. лео, односно остваритао зракастим филтрирањем по ппеисптитивањем усмерљивости лексичких дејстава.

Уобличено кроз испитивање мо испробавање, не властитих могућности присуства им свету, већ могућности уважавања дистанџе, као закона тога света, ово певање

" инсистира на релапији од ствари ка би-

ћу, па тек онла ол бића ка стварима. „Одостраг схвати", каже песник у једном лирском криптограму. и

„Мехурићи свих величина", који су сведопи „последњег лаганог померања (песма „Мехурићи, ти мехурићи") приближава ју овај хоризонтални свет сферичној материјалности и космичком устројству. Тако Петровићево модерно певање, везано за конкретне обрисе појавног света, долази У дослух са апстрактним истинама универзума. Међутим, кретање трамваја, његов хоризонтални ход, чине основну симболичку осу која окупља урбане елементе певања. Овај одомаћени реквизит дечије поезије У Петровићевом певању постаје универзални симбол типа Хароновог чамца. Он кружи традом препуним заботава, примајући жртве или их избацујући у недра набујале матице људске подвојености.

Ти путници и сапутници доживљавају без патетике властиту обезбоговљену Судбину као ону која је „за сваког", „ма ког. Песник не искупљује пи њих, ни самога се“ бе. Странствовање, је обострано и прећутно уважено. Зашто је, онда, глава стављена на пањ — Да би ствари биле сагледане са апсолутне дистанце, а ппак са осетљивим мерилом онога који је, жртвеним чином, збацио сав терет оозира.

Срба Игњатовић

КРИТИКА

Метанаучни поглед на евет

Светомир Б. Николајевић: „МИСАО КАО ОДРАЗ ВРЕМЕНА“, пишчево издање, Београд, 1971.

ФИЛОСОФСКА ДЕЛА су код нас доста ре тка, па је утолико неочекиваније што наилазимо на књигу која није дело професионалног философа и објављено је напором самог аутора. То, међутим, никако не значи да је ово дело резултат размишљања једног аматера, јер у њему налазимо један прилично обавештен шп доследан ток. Градећи своју мисао, аутор полази од схватања да се преко времена као феномена може допрети до суштине физичке и социјалне средине у којој се одвија човеков живот Светомир Б. Николајевић. сматра да философи и научници не систематишу појаве објективне стварности, већ сопствене појмове о стварима који садрже суштину стварности, те у том смислауџ мисао је одраз времена, одраз који је апроксимативан стварности али не и идентичан с њом.

Књига је написана као расправа у два дела. У првом делу мисао као одраз зремена посматрана је психолошки, гносеолошки и социолошки, али је у свему томе присутна и једна метафизичка поента. Писац заступа гледиште да се нашим мењањем представа о свету мења и свет, па, према томе, у историји види остварење духа, који се тако фантастично развија да га је тешко самерити по докучити:

Посматрајући ток времена као једну од битних категорија, Николајевић прика зује етапе реалистичке концепције, схватање Канта, учење Бергсона и других, како би истакао своју замисао времена насупрот физичком времену: историјско време би изражавало прошлост друштва које би се својом животном линијом кретања могло да прикаже као понашање једне личности. Аутор не признаје могућност понављања друштвено-историјских збивања и могућност ма. каквог научног предвиђања догађаја. Моевојим мисаоним. преокупацијама – Николајевић _ подвлачи надмоћ идеја над искуством и, сматрајући да идеологије изграђују друштвено биће, философији одређује велику улогу у развоју природних наука. КЕ 5

М другом делу књиге писац, говорећи о смеровима и фазама научног сазнања, брани идеју апсолутне слободе људске воље и делатности, али истиче и постојање одређеног реда у друштвеном току и хармоније у развоју људске свести, У приказивању последња три века историјских збивања, писац сматра да се механицистичко-атомистички карактер ХУШ века изражава теоријом друштвеног уговора и уопште духом рационализма и либерализма. За Х1Х век аутор каже да је то епоха. у којој доминирају четири идеологије; волунтаризам, еволуционизам, либерализам. и конзерватизам, али, не прихватајући Марксову доктрину о надградњи, доказује да се сви друштвени цроцеси одвијају у колективној свести људи. О ХХ веку писац говори као о добу које је дочекало развој једног духовног система са свима одликама антропоморфизма, психологизма и спиритуализма, тако да је панмеханицизам ХУШ века сада прерастао у панхуманизам, према принципу да је спољашњи преображај последица преображаја људских представа. Ове појаве ХХ века Нико лајевић схвата у дУХУ | природнонаучног идеализма у коме доминира прагматизам. као општа карактеристика научног духа,

док суштину савременог хуманизма види

у идејама егзистенцијализма.

Пролазећи кроз пишчеве идеје, крећемо се, у ствари, кроз философско расуђивање које је у суштини еволуционистичко пи хуманистичко, Николајевић одаје признање људском развитку у последња три века кога крунише побе-

"да хармоније над хаосом. Сваки поједи-

нап је учинио корак даље у свом стваралаштву у односу на свог претходника, као што је то учинила и свака нова генерација у поређењу са ранијом, тако да је у низу тих узастопних победа логоса, Род, људски пепрекидно остваривао _ достојнији живот за човека.

Штавише, писац је, на темељу многобројних чињеница, дошао до смелих хи-

"потеза о људској природи п дао чак и ви-

зионарске погледе у смер садашњих дру штвено-историјских збивања. У том свом замаху полазио је, међутим, и од извес-

них већ превазиђених схватања и прене- .

брегавао збатну улогу економско-материјалних фактора у друштву и његову борбу класа. Некадашња идеја панславенства код њега се преобразила у мдеју европоцентризма, а рационалмстичка метода У интунционизам. Поглед на свет писац не индукује из, некуства већ из идеја (стр. 108), па се још позива на давно превазиБено схватање Ајнштајна, Но и поред тога општа концепција Николајевићева веома је блиска савременој антропологији и представља плод напора да се опште дру“ штвене кризе данашњег човека превазиђу у метансторијским и метанаучним формама. У крајњој инстанци, то је илузоран напор, али је тај напор испуњен рефлексијама пуним оштроумних и занимљивих ставова.

Слободан Џетровић_

|

СЛОБОДАН МУМИЋ

Рустачни (ја

· Слободан Џунић: „КУРЈАК“, пишчево издање, Београд, 1971.

НАЈНОВИЈОМ књигом своје прозе Слободан Џунић продубљује континуптете једне интимне опредељености за људе пољу скост, валере и језик оних планинских села Србије око Пирота, која су, извесно, стални извор његових приповедачких инспирација. Ово тврђење, међутим, подразумева, даље, већ канишетирана утврђивата „локалног колорита", „везаности писца за родно тле", „сраслост са амбијентом", ИТД.

Не треба заборавити, међутим, да постоје два вида такозваног локализма: локали зам који је само потка за неке општије, дакле, најстварније уметничке истине, и, други лдокализам, који остаје танка мит аутентичности, готово бисмо рекли само пуки фолклористички елемепат, често тужамн, непревазиђен својом уметничком истином. Андрићева Босна, његов „турски вакат", Десничина Загора п сиво-бела а од крви тмаста Лалићева Црна Гора, баш као и Бабељева зачарана тета, — то је збир сегмеата великих светова, оних истих људских драма, радости ни туга, које се одвијају као једна јединствена људска прича у селима Нормандије, у Бруклину, или Донбасу, у сливовима Жуте реке, на свим мери дијанима где се човек собом дориче. Баш као чудесни Џунићев Пенча, тај наш нежно-опори Кола Брењон, савим наш и сасвим непоповљив, истинит као довитљивац и као осамљеник, истинит у својим мизјаловљеним надама и веровањима и, просто, он сам, као такав, и као део Србије коју собом пепрестано дориче.

Тако Џунић пе прича до унедоглед само своју причу о Пенчи п још мање врти „своју тему“ до онс опоре, торке тачке замора. Он прича, просто, један континуитет, једноставно, једно живљење које за оног ко му приђе пријања, а ипак остаје своје, самосвојно до непреводивости на језик наших урбано-потрошачких категорија.

Чини ми се, дакле, да је управо овај „дуализам“ баш озе Џунићеве књиге исто. времено пи њена највећа вредност. Друго, у извесном смислу, у смислу једне стабилне структуре уметничког говора, књига је ово „равна": она нема узлета и падова нити се делови „Прстепа" издижу изнад „Бабине деветине", а „Крунидбене свечаности" изнад „Златсоке"...

Просто, сага о Пенчи — сага је о Добру и Залу, Сиротињи пи Глади, довитљивости рођеној из горчине поносно-ведрог мучеништва. А таква, ова сага, у минијатури, тотово по строгим канонима класичне сонатне форме, живи свој самосвојан живот као један овештали, помало старовремеки им готово заборављени алиу много чему не и пепотребни оптимизам. Оптимизам рустичног сјаја, целовите људскости и саме ненаметљиве појаве ове књиге. Књиге која се појавила ван мање или више успешно конципираних издавачких про грама разних предузећа која обелодањују књиге домаћих писаца. А то ову књигу, извесно, не дисквалификује, ни као прозу, ни као посебно издање. Напротив, даје јој атрибут и једног часног чина писца, који је, дакле, пстписује мн као њен издавач, и без остатка.

Бранко Пеић

ПРЕДЕО СА

КАРА. ШМИТ—РОТЛАУФ; СУНЦЕ м"

„РУСКИ

пљмиасиститинвинии сишњи 7 пилвна ме т еввиенлеврстзакн тези рит Пад панели ар титан ван аширттаирвевавеше нота увере ране гтеирањиарета слана 7

Иван В. Лалић

Писмо Џону Беримену на вест о његовој смрти

Београд, 11. јашуар 1972.

Драги пријатељу (ви сте ме сами Овластили — не тако давно, али Прадавно за вас — да вам се овако Обраћам), у вашој виспреној студији О Стивну Крејну живи чињеница Његове смрти, која донекле је Налик на вашу — јер реч је о скоку У воду; онда, када. се тргнутак Напуни својом негативном мером. Дозволите, из ваше перспективе Завидим банас Крејну, чија смрт је Потпуно без остазка: скок у ноћи Преко огреде замумланог брода У фосфорпо светлуцање таласа. Мексичког залива; све остало 12 Поетика о размеру и мери Тренутка смрти песника.

А ви сте Игабрали свој претежни тренутак У хладној, црној води јануара У Минеаполису (знам, лед је на води Ко срча; онда полиција, блесак Флешева репортера, п записник: Тело је професора прснађено... И тако даље; ваше је одело Мокро и мало скорено од леда, ваше Наочари су остале у муљу). Недавно Целан, у сличном избору Изабрао је Сену, једног марта Или априлс. — остао је дуго У води, а његово тело није Имало оне тристалне ивице Што палазимо на. његовој песми... Свакако, те су смрти врло сличне: Сувише слатка, страшна песма птица. У расточеном живчаномг стаблу, Сиренски, пев славуја, или можда Славујски нев сирена, чудовишта · Што јављају се да омеђе простор Коначног чина, испражњен у трену Кад је на рубу речи само блесак Из трозничаво смишљеног средишта. Које се грози од своје самоће —

Претпостављам да сад је свег у реду И да је цена мања него што је Израчунао Данте (сећате се...) Још преостајс да се израчуна Тежина речи неизговорених, Пепела ватрс што пије горела == Тај негативни биланс одговора Прекинутог у надахнућу скока. У прљаву и хладну, црну воду Разумем то порицање почетка, Године, који славимо, да кажем, По сваку цену —

али схватите ме, Ви којег најзад свлада искушење Предности краћег пута: Сви. смо ипак Добили више но заслужујемо., — _Храброст је ваша храброст расипних«а, И ценећи је, бирам да се дивим Храбрости оних што остају спремни Да даље дају своје одговоре

И када уста. што питају ћуте.

Јелица Лазаревић

Пролећни акорди

Пламти сунце У твојим очима. Не гаси их. Некп обоје изгоримо у њима.

Доста смо своју љубав међу звездама скривали. Показаћемо је сунцу да се напије животних радости.

Испићемо до дна љубав, о младости, да би утехом испунили самоћу у старости,

Уживали смо у пламену зоре. И нисмо приметили кад су у њему звезде изгореле.

Испреплетали. смо своје жизоте као јелени : рогове. Само зреме може да схрати наше муке.

Лажи ме, лажи! у Твоје су лажи мелем за моје снозе рањене.

Узалуд тражимо кристални цвет међу нама. Сломила та је наша река подивљала.

Ушао си у мој живот са пролећем. И отишао са њим односећи мојг снове.

По нашем дому још нам кораци звоне, док су нам руке туће среће пуне.

Коме хитамо, самопо, кад су сви драги наши у нама2

Прошла сам журно рај нашег опустелог. дома,

да се не-бих одазвала. уплаканим успоменама.

Ноћи, куда журимо, . кад нас његова жеље нигде нг чека2

Један другог. се данас сећамо само по ожиљцима у срцу.

Свитац је нсшој срећи пут осветљавао. Где ли је сад одлутао2

Што ме точкови времена даље носе од тебе, то моја жеље ка животу више хрле.

Пред нама је много путева изукрштено. Којим ћемо, срце, поћи да опгт не | залутамо :

љЉубав ме је болом заробила. О, песмо, ослебоди ми крила!

Солвеј», дај ми своје плаве цветовг, да њима украсим своје снове,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ