Књижевне новине

Јања анина дасци а виа ин лљањ па не-агв ера анининивинивиннв ки Еп =

ХРМТМКА

Потрева за епилогом

Оскар Давичо: „ЗАВИЧАЈИ“, „Нолит“, Београд, 1971.

ЧЕСТО- СЕ. ПРИПОВЕДАЧ веже за судби“ ну ликова до те мере да његова власти та потреба да докрајчи линије у једној уметнички целовитој грађи прераста у потребу за епилогом. Књигом под називом „Завичаји" Оскар Давичо окончава судбину Слободана Раденика, за когу је читалац веровао да је омеђена тетралотијом „Робија", додајући на тај начин нову димензију како Слободановом ЛИКУ, тако пи предмету којим се овај циклус ро мана бави, његовој „плеолошкој" основи.

Не само што пајновији, пети 'Освочуг овог пиклуса романа личи на неку врету емилога у којем се разрешују нити судби“ не јунака, већ је, самом Давичовом потребом да Слободанову судбину епилогизи“ ра, пред читаоца постављен проблем, на изглед веома једноставан: да ди је у од носу“ „Завичаја" према тетралогији у су штемзи изпажена ауторова скривена намера да испише неку врсту вителелног обзазовног романа пли, пак, разлика ФОА скозо трилесег година између дешавања у тетралогији и у овом еп"логу има супртинскији смпсао, не открива ли се у томе настојање да се поедстави дубока, и трагична, разл"ка између илеала и њего вог остварења 2

На самом почетку треба истаћи више слојност Давичовог птиповедачког посту ка, онај апоски набој по којем се са и» весношћу може поспозеати Давичова сигурна рука. Та вишеслојност ствата Од његових јичака модеоне хепоје у којима се преламају токови историје у козон живимо, коју стваопамо и у којој поавнмо конвопуте. Читалац је заведен, оч мора ха веђује птиповелачевом таласу, Ромач и помиње тако као“ ла читалац случајно „упадћ у еивЕћ Слоболана "Раленика "Све што се с њим летава понпада једном виАу личне истотије, испрмччане у повом ли иу једмиме, која без тог случајног упала пам без добтаг објективног приповедача, сктивеног иза главног јунака, не би била обе ла лањена.

То значи да је облективни поитовелач “ овом поману па изглед потиснут у АруГИ тлан, јео су „Завичаји" и састављени 04 Слоболанових повегћања и самомсповести. Али читалац ће веома брзо схватити да није упао случајео, већ да је силбена главног јунака, омеђена овим романом, обелодањена у тренутку који је за самог јунака налзчачатнити: причање почиње даном којим би, поема ппогнози лекађа, тре“ бало да се завоши Слободагов живот.

Очигледно је да се Слободан исповеда са олређеном намером: њему је важно да, посмртно, поражен најзад тешком ин не излаечивом болешћу, себи објасни власти ту позицију у Аруштвеним токовима, сми сао властите борбе у историли. Сама чи њениџа да се у центар дешавања постав“ ља судбина човека „који је радио све што је револуција, у име друштвеног добра, тражила од њега као ознаша, удбаша н суповта, тих осганизација на изглед све де“

"традиптаније револуцнонаоности а све гра-

дираније стручне полицијске квалифткованости“, има отроман интерес за савре' меног читаоца коли, макар и у књижев-е ном обашку, очекује јасне одговоре.

Са друге стране, временска дистанца. о дешавању између „Робије“ н „Завичаја" наметнула је приповедачу обавезу да се испричају и догађаји који строго узевши не припадају. роману, Роман сачињен Од исповести, сећања, података и одломака. Слободанових интроспекција отктива п приповедачеву потребу да успостави везе између тетралогије ни епилога и на тај начин учини прихватљивом промене у Слоболановом карактеру, а то значи оства» ри један за читаоца прихватљив кочтинуитет. Иако је задатак успостављања веза остављен Слободановим присећањима, чи“ талац лако препознаје сигурну руку иза главмог лика скоивеног аутора,

Трећи план би био нека воста теографског, полчтичког по историјског миљеа. Захваљујући том плану, аутору је пружена могућност да облекттвизира, да потвр АМ ИМАМ оповогне, Слоболанове закључке. И најзад, постоји и четвоти план, на ко јем се успостављају тајанствене, симболичке, поетске везе између јунака и читаоца, план који измиче дефинисању и који говори не о истортти већ о лепоти живљења, одрипања и борбе. Ова веома овлашно оцртана структура планова на којима се олвија запоаво окончава Сло·

(боланова судбина праћена је бројним ме-

Ђуплановима, то ће рећи, нијансама лирског говорења које чине тежим пут читао“ ша поема књизи. Међутим, важно је ла линија судбине главног |унака плелставља константу којој је Давичо подредио све у развијању романа и ради чијег је коначног исхода изградио сложену међбузавис“ост приповедачких осветљења и планова. Парадоксално звучи. констатација да ји од самог почетка романа читалац свестан да би се овај романеепилог могао

ОСКАР. ДАВИЧО ни

свести а стотинак страна равним и об јективним гласом испричане завршнице. Али, читалац је такође свестан да се проблем абревијације не може озбиљно поставити а да се при том не наруши песничка лепота им сложеност Слободанове исповести, Тон вишеслојне исповести доприноси утиску о херојској трагичности главног јунака и представља један од начина да читалац поверује у могућност су= штинске и дубоке промене Слободановог лика, Истини за вољу, после скоро три десет годила, овај лик има мало слично. сти са ликом из тетралогије. У тетралогији Слободан има времена за акцију, за магистрахну веру у исправност свог стављања у службу револуције, у „Завичају" он је преплашен болешћу, сумњичав и опседнут питањима о исправности власти тих опредељења. Чак и када ·снева, он снева страшне снове у којима се мешају дотађаји и ликови, временски планови, случајни познаници, најзад и мотви, ти хитлени _дозиви или опомене прошлости који у њему парастају опасније од 6бомести. :

Упозоравајући на „образовну“ компо“ ненту циклуса Давичових романа, треба истовђемено рећи да је, уместо стварања. континуптета, Давичо као приповедач 'ус« поставио својеврстан облик допуњавања догађаја у временском и емоционалном дисконтинунтету, Тетралогија и њен ени: лог се налазе у извесној негразмеби ко:а пи Слободанову сулбину чини значатнитом, Догађаји који су се десили у међувременузеу иептимани. овлашно, тако да јемно по: крајњем исходу читалац може ла

суди “и осети колики је јаз између Сло-

боданових намера но његових поступака. То што се пред собом Слоболан вајтка да је увек био п остао војник револутите, не може до краја да њему самом буле одговор на питање; „Да ли неко мота да буде увек Суидан чувар рајских интеџеса, своје класе по џену на буде прљав и буде крвав2..."

И однос главног јунака према осталим ликовима у роману одређен је у сутпти ви обликом исповести, те и Лепојевић = Брана Кафана па и маестрално грађени лик Сош преастављату израз једне свести која се таспала, јелногт сазнања које у“ ши одушевљење и једног живота који изалудно настоји да се поново подигне.

Ако се случајном читаоцу учини да се „Завичајима" завршава прича не само о Слободану Даденику већ и о природи и

опсегу једног заноса и борбе, одређење да, |

Завичајни" представљају врсту епилота ко-

ји проширује и друкчије | димензионира ликлус"романа о робијању значи да и овај Давичов роман има све лепе особине поелског говора којима се одликовала м тетралогија. '

Миодраг Рапковић

Нетраживање средњовековне поетике

Борће Трифуновић: „ПОРТРЕТ У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ“,

Крушевац, 1971.

'МОТИВИ ДОСАДАШЊИХ ИНТЕРЕСОВА.

ЊА за садржаје м облике наше средњовековне књижевности, судбином до скоро затурене иза често непрозирних, тамом отуђених векова, образују углавном два правца истраживања. Једним правцем,

'и најпре, квенули су научници, да оживе

утрнула жаришта духа и ишчитају рукописе отргнуте времену, радујући се'сваком као доказу нашег духовног изгревања у видокругу историје, п објашњавајући их најчешће са позиција историографије и филологије. Песницима је, потом, припао другачији вид запитаности пред старим текстовима. Неки су преко њих осетили безмерје тамног и неизрепивог словенства (Растко Петровић), друти су старинску звуковност језика окречули против себе у драматичној упаничепости ОД поетске неловољности живот говотења (Момчило Настасијевић). А Васко Попа и Миодраг

„Багдала“,

љиљани == ти налити дата ван

Павловић су Аанас нашли у инсин ративном изразу старих писаца вишезначан улог људског и песничког у историју, понуђен овим данима на употребу много ширу од једнообразнот утврђивања естетских вредности,

Ретко се догађа да се ова два правна испитивања Сложе у једну личност и у њој одјекну сагласјем научног и постског, Таква личност најце науке ланас без сумње је Ђорђе Трифуновић, медневалист ретког дара н велике плодности, чија на: учника оријентација, пз књиге у књигу, настоји да се аргументовано докаже и у оба правца искрчи област коју, захваљујући многим огледима и студијама што их је потписао, можемо назвати „средњовековна постика" Без обзира на то што није песник у непосредном значењу овога појма, он приступа српскословенској ктотжевној речи као песничком осведочењу, коћим се и иначе најпотпуније афирмише сума оствареног израза. Брижљива рахоз налост његових изучавања срелњовековне књижевности временом се помепала ка имтегралном обухватању домета |једмог не: правелно забопављеног „духовног жулбо“ вања“ и латано освајала зграду давнапе њег песмотвођја, чије угаоне каменове Тоифуновић сала ситурно васпоставља. ки“ ко бисмо под њеним _своловима позово чули одбегле и утихле гласове и тако дефимитивно упознали тихову | ноомативту поетику, онакву какво! је стремила пзло купна луховеаст срелњег века. После пала на „Србљаку" с таквом намертм створен де и његов натновтћи оглед „Портрет у српској средњовековној књижевности".

Испитивачким | опсегом овога огледа свестрано се стилиоа комплеко недовољно прогчене књижевте иконографије срелмњовековних писапа и ђетава огневни тлјоб“ лем олноса духовног по телесног порттета, “ намепама земне поетике м чијој је идес“ аогизи, го Винавеловим речима, „релитиозво осећање, преко текета. постало лома неопхолности мпитиљења". Пестска норма у писана спедтета века, гезамислива из ван трагично окамењене јелносмеовости визатетске пелитиозне мисли, устоазљено је жутила ла се у свакој аитератној Ситиуанити забтави пред телесним, погплашена свим оним што 1е човека могло удаљи ти од парства небеског. без остатка констоуисана кад слето петачљевање тединке уиверзалном духу. Но ма колико саторевала у жЖУдњИи за тоталном кригтализашијем духовног, ова књижевеост није из себе МОГАА Оастранити профиле _телесности, али је зато свесно чулне импресије лика подрелила ковституртању ДУХОВНОГ пботћета личности. Да би објаснио ту нормативну завитност наше књижевности од византијске, Трифуновић је претходно ис такао најважније елементе којима визан-

ЂОРБЕ ТРИФУНОВИЋ

тијски писци траде телесни портрет, квантитетом и функцијом безусловно подређен самболима из којих се саздаје духовни портрет главног јунака, и истовремено озчачио саичан однос н у бугарској и у ру ској књижевности према основним чиниоцима. портретисања ликова, са напоменом да оскудна изворна трађа не доказује тодико непосредност веза између византијске и источнословенске књижевне праксе, колико пружа обиље података о идентич“ ном третману духовних особина по њиховом уграђивању у портрет.

Разуме се, аутор огледа је хтео да м:мо општих појава у грађењу телесног портрета открије „пут до тражења одлика на: ционалног израза“, унапред свестан да се џ литератури. која тежи ка унивеозалном исказу животног смисла такве одлике могу наћи само спорадично, понајвише у биографијама. Испитујући распон норме 0

· Зећанина до Преписивача Четворојеван-

Беља. из 1560. године, он је сабирао шкрте описе телесног изгледа влалара и цркве них великодостојника, тражио каменчине недовршеног мозанка фигуре, заустављао се на фрагментима, распапчаним утистима, испуштеним наговештајима, и на крату дошао до слелећег закључка: „Служећи се само чиниоцима телесног. описа, средњовековни писци нису остватили Ми потпун телесни поттрет, Поирола односа између ствараоца и подвига условљавала је стварање доховног портпета. Стога је унетраттњи подстипај излаза увек снаж“ нији, па и преплтлатенији". Истовремено, овим огледом Трпфуновић употпуњује своја истраживања натпе срелњовеков не поетике, сигурно рашчлањава њену ес тетизовану духовност и с гтавом указује

„да је била на висини културе у којој се

изградила и којој је припадала.

Милутин Срећковић

=

| | | | | |

|

_ Ново име

Бранко Чучак: „О НИШТА И _ ОСТАЛОМ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1971.

У. САРАЈЕВУ су се прошле године појавиле двије врло запажене прве књиге пјесама које су у тзв, књижезну јавност брзо увеле двије изразите нидивидуалности, два пјесничка имена: Марка Вешовића и Стевана Тонтића, Вешовићева „Недеља" је добила Дучићеву и Бранкову нар у, а Тонтићева „Наука о души и друге веселе приче" награду листа „Младост". Осим јелних жирија овим књитама, са својим ласкавим опцјенама, увелико је била склона и књижевна критика, Сарајевски критичар Новица Пегкозић је тада, у анкети „Књижевних новина", баш поводом њихових књига говорио да су ова два песника у Босни и Херцеговини отворила нови пјеснички хоризонт. А између десетак првих. књига, које су се ове јесени појавиле у Сарајеву, изразито се излвата пјеснички првјенац Бранка Чучка „О Ништа и остало ““", Нисам, међутим, сигуран да ће му бити склони ни официјелни жирији нити официјелна критика.

Чучак се прије стихова прочуо неконвенционалним и вољло радикалним приказима у омладинској штампи, који су у себи имали својеврсног хумора и рафиниране деструкције, која не респектује никакве официлелне вриједности, а нема потребе да свој негаторски став озбиљније 06разлаже. Такву врсту критике својевремено су његовали малреалисти према КОтима овај тесинчк и иначе има афинитета. Већ се тада видјело, а у стиховима у дефинитавно песвједочило да је Чучак елементарна, робустна тјесничка личност, јакбт темпевамента,. 1елан из поролипе оних чија је плесма заправо експлозија виталитета, један од оних која би могао, “ трагању за апсолутним, како би то пекла Исилођа Секулић, „умрети ол поскања дамапа", Већ по насловтма меких тесама („Жевђмгтика!, „Катаоза",. „Шок“ итал може се претпоставити да се пали о пртастапој пббени тесничког субјекта који, пепет вудкриа, мора мтењати залећвиц, затечени свијет — свејелно да ли стихом ила нведртикулисаним вузаском. Чучак 1е пјесник модерног сензибилитета, реског, поовокативног стиха који не ттеза од базааног и поогаичног, песник који =“ смот“, онако узгред, У артом, зна ла доћатпи: „О затаво смотижуфим..." Ова поезија је триба, ау страху од књишкости ипо стилизо= ваности, напално свђова, њеч аутоз има канићбалдска чула са којима би за зарони “ прилеснеу материју, 7 месо живота. и то са. незаситом стпатићу којој према спаса; „Сркнимо крадомиџе балаву атмосфћету". Заволљива авантура ехспетимента и превоатнички нагони млдлића расттозали СУ ову књигу, у којој се свега на геколико млеста та захукталост сабоалл да би из ње потекла лиоска тиесма тотово тралттионалног ритма, Али, позва књита МЛЗАОГ шесника и не треба да буле олватте улелначена и од те углачаности стаормала. У очиглелном пођасте тлесничке писмености коректних песама има на ппетек ријетке су, зато, пјесничке личности, А по узбудљивом изазову мо ризику, по мнутарњем немиру, Чучак је једна Ол њих:

Изгледа да су у трапу н посљедњи

жрабпи сакривени дијалог са слијепцима и кртицама, водг.

Неумлесно би било сада товоџити о неким његовим невјештинама (вјештине су ствар рутине), о антераоним сролнитима, од траговима аектиое нам о помолности покоје стеофе која је у непотоебној близини тзв. поотестне поезије. Неумјесно. кажем, јер смо гласу овога тиесника пов!еровали:

Лежим на сунцу Знојим се Воњам Смрдим Литепо ми 12 Знам да ми расту нокти и длаке Дишем Мало те спарно Пинпам се Размазујем знот Гледам у небо Мало ме пече Кожа 12 пнеуматик Надим“=“ се пора Црвеним Оно дрво личи на ДЕ-мол Она површина такође Ттенутак — све · на Дб.мол личи Преврћем се Дишем Одпазим у хладовану Понешто питеска остало те птилитепљено за зној („Дневник од 23. новембра 1625. године")

У овој урођеничкој тесми, препуној то-

· лико јелноставних и љулских па лости, Тед

којима се пристојни, патријархални стих вапе умивене лирике ' “позно затваћао, Чучак 1е спасао јелан тоеснутак свјежине сви 1 ста ох поолазности исто опако као тпто те умио ттенттак омота, суше и клонућа сажети у Весмислецу по не. постолећу ријеч ракнилатријево. Најзад, можда треба поновити због Чучка кота не занима половзичност,. ла оста. те само она тлесма која се у села сабђала — фрагменти експепимента су 1еха потресни торзо кад „Ђаво дође под своје". ·

Рајко Петров Ного

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

офици~ .

о интнинивааницрањеИЦ-–пецопеимињењ-—=—