Књижевне новине

| | | |

~ друптвема

ЕСЕЈ

РАЗВОЈНА ЛИНИЈА РОМАНА

МИХАНЛА АМАИЋА

МИХАИЛО ЛАЛИЋ је у пуној стваралач-. кој снази, па је рано за целовитије 'закључке о његовој романескној и приповедачкој уметности. Зато. ћемо овде, углав: ном разматрати проблематику везану за верзије Лалићевих романа. |. Гледајући, пак, свих шест Лалићевих романа, долазимо до парадоксалног сазнања: уметник је непрерађене оставио са мо своје романе-првенце: „Свадбу“.и „Зло прољеће". Наравно, занемарујемо при том ситне (најчешће стилске) интервенције У каснијим издањима ова два романа. Значи ли то да та два романа имају приви-. детовано место у пишчевој интерној.вред носној лествици Или је аутор мање. оселљив према евентуалним пропустима у романима с таквом тематском основом и так вим уметничким третманом те тематике». Или, једноставно, није стигао да.их прерадиг Ваља одмах рећи да је у тој ства-. ралачкој фази однос уметника према револуцији, доминантној теми. свих његових романа, најмање критичан: Није било у тој уметничкој фази ни естетских, ни идеолошких разлога да се хвата. уко-

штац с противречностима унутар "сопстве-.

ног (револуционарног) покрета. „Свадба; је стварана у фази романтичног одушев: љења револуцијом, Био је:.то: литерарни. одјек незавршеног славља њене -тријум-. фалне победе, изданак једне. екстатичне климе: романтична љубав младе револуционарне уметности и младе револуције. Уметничко · евоцирање револуције искрено је схватано као саставни део, револуиионарне активности уметника. Зато тада. није ни било разлаза између идеолошке и естетске мотивације ни у самом" ствара-,

оцу % . ст „Свадба“ је израз скоро. потпуне. сагласности _ ауторове поетике и опште

духовне климе. Тако се добило полетно дело: ведрином времена из којег је нас тало,. озрачило је и тмурне видике. времена приче. Проговорио је “у „Свадби“ еруптивном снагом, један неначети. таленат, ослободило се акумулирано ·-уметнич“. ко и животно искуство, И кроз традишионалну . форму и некултивисану изражајну технику, зрачила је снага, уметничке не посредности, _ изворности и виталности; открила се поетска дубина испод. једноставности „наивне“ форме. „Аутор није морао савлађивати — ни. у себини у мате-, ријалу — друге врсте отпора сем естетичких. Сразмерно свом дотадашњем, умет-, ничком искуству, он је скоро „без осталка" реализовао своју уметничку замисао. Зато између аутора и његовог првенца ни касније није било спора толике јачине да

" доведе до радикалне прераде. романа. Та-

кав „роман-првенац може часно да заузи“ ма почетно.место у једном изванредно значајном романсијерском опусу, који по артистичком савршенству далеко превазилази „Свадбу". па У „ЗАО прољеће" представља „важан. заокрет. Од њега почиње — да је тако назовемо Лалићева велика шкода уметности романа, Ако.је „Свадба“ абармисала _Лалаћеву изузетну, даровитост, „Зло прољеће" је, постало брилијајтно. сведочанство школовања те даро“ витости, потврда успелости једног, напорног рала да се савлада вештина романескне уметности. Њиме је. отворен пут ка савешеној приповелној форми, После ет ског, скоро десетерачког витештва, „Свал, де", бучног оптимизма, ведрине и у најтрагичнијим околностима, „Зло прољеће" доноса стишани мир лирске сете. Реторику и непосредност отворене сцене, смењују камерни тонови дисциплиноване поезије сећања, евокација детињства и,евокаимја љубави. Чини се да је „Свалбу“ писао ратник, неодложене . униформе и оружја, а „Зло прољеће" (само) ратом позлеђека уметник. Тему рата и ревоауције „Зло прољеће" захвата од почет ка, с нескривеном амбипијом да овај ро ман буде (мимо „Свалбе") зачетак је

динственог тематског опуса, који ће, пра-.

"тећи из романа у роман неколико мар" кантних Амкова — прекрити цело то (за романсијера опсесивно) ратно време. Већ самим повратком ка прошаом,. Зло прољеће" обезбеђује тематику. из стварно. сти извеснијег начина постојања.. Заго; с те релативно. пристојне, дистанце, аутор прати једно друштвено комептање, које није мање проблематично. по. себи, али-му је смањена осетљивост и отпорност према слободнајим романсилерским зах ватима. На тој дистанпи _ фактографске појединости губе рељефност, па, за уметника који мора да их преобликује или заобилази, губе и снагу обавезујућих фик сних обриса. б јр + , ЈУ

С друге стране, у. „Злом прољећу". је Сидо услова за слободније романси дерске захвате, јер је тематика још далеко ол времена кризе ослободилачког по крета, и нарочито далеко од оне колеб“ љтвости самих учесника тог покрета, настале за тзв, „осеке револуције", која. те у. тематском средишту сва три следећа, прерађена романа: „Раскида", „ЛАелејске тође" и „Хајке". На том" осетљивом унутарњем о конфликту ' (ревоуупионата и револупионарног · покрета). „длом прољећу" се не заснивају развојни токови романа. као што је то једним лелом случај У другим поменутим ,Лалићевим гоманима. Није у овом роману било значајнијих догађаја из области те унутавње конфликтне линије,:па ни ризи ка субјективности „у њиховом третману, нити, лидема око њихове. природе ин око смисла и обима укључивања У роман. Јер, гледано из перспективе. других веззија „Раскида", „Лелејске горе" и г„жаћ ке“, чини се ла У време писања првих верзија тих романа, нису ни. у аутору доз" рела сва сазнања о тој појави, нити је лима поголовала" „објективни-

7

пррирни НОВИВЕ

“ Исто

јем' (и за романсијера слободнијем) њеном приказивању. Та стваралачка тескоба: морала се: негативно одразити, како на степен домашаја суштина и њихову изражајну пуноћу, тако и 'на укупну уме тничку успелост романа. Зато их је аутор и' прерадио. „Зло прољеће", међутим, настало у. срећном споју зрелијег уметничког искуства, чврсто трасиране и ја сно виђене "тематске основе и ничим не спутаног уметничког поступка — добио је одмах 'задовољавајући степен: уметничке перфекције, па зато и до. данас сачувало свој почетни облик. '

Тако је Лалић са прва два романа показао довољно квалитета, потребних за велика уметничка остварења: необичну даровитост, изузетну стваралачку енер-

гију и релативну овладаност романсијер'ском вештином: А

Прве · верзије „Раскида".и „Лелејске горе" сужавају тематско поље око главног. јунака, концентришу. се на знатно краће време и ужи круг проблема ако. до“ миенирајућег лика, па готово прерастају у романе „личности. Са спољашњих, кру пних и видљивих планова. овде се нагло скреће ка опажању унутарњег, ка уметничком | „снимању“ сложених психолошких стања јунака. Као што су главни јунаци ових романа по много чему комплементарне личности, тако су „Раскид“ и, „Лелејска' гора" два ком плементарна романа, пасу им. у кључним тачкама, и историје сличне. Као "да је прва. „Лелејска гора" настала. из потребе да се покаже и друга варијанта, и други, „перспективнији“. излаз из „сличних полазних околности, и да.,буде директна аопуна- „Раскиду“, да темељније. осветли 1 „Васкиду“._недовољно показане трауме замотништва, које напуштенога јунака доводе до пада: Тајовић је контрарни АВОЈник _Доселића. Обојица су конципирани као револуционари, који су, на почетку кризе осамљености и напуштености морални. и идејни чистунци. Обојица настоје да и у тим најтежим околностима „осеке револуције" одрже морални кик, револуционара, иако су разривени сумњама да су безнадежно издвојени, га то небригом или грешком руководилаца покрета. Међутим, битка за једновремено очување и моралне и животне егзистенције у таквим: неприликама мора: ла је бити изгубљена. Практачнији и психички еластичнији, Тајовић. то на време увиђа. Прихвата девизу: „Зао чинити ко се од'зла: брани, ту злочинства нема никаквога". Страда нешто од његовог по-

-четног. моралног ореола — али он пре-

жива. Револуционар 'Доселић, морал ни заточеник светачке душе, није могао прихватити такав пут и постаје плен непријатеља. |

Прве верзије „Раскида“ и „Лелејске горе“ — кроз два контрарно усмерена. револуционара — дају уметничку визију два ' изузетно мучна искуства самотништва, и два карактеристична избора излазе. ћег пута из лавиринта ратних _недаћа осамљених бораца револуције. На ширем плану, дата су два концепта човекова кретања: ка револуционарној измени света н две визије схватања хуманистичког понашања на том путу. Оба та два амби циозна и врао модерно конципирана романа нису у првим верзијама сасвим задовољила аутора: „Раскнд“ није добро примљен "ни код једног дела критике. Аутор је био под дејством јаке субјективне везаности за ту још свежу тематику. Та, у неким слојевима романа, готово вид љива биографска спрега аутора и јунака хранила је романсијера аутентичним животним соковима, али је и спутавала ства. ралачки размах и објективност писца, који (како показују друге верзије њего-

"ВЕХ романа) велики уметнички домет по

стиже управо У обликовању имагинативне и временски удаљене поетске грађе. тако, микроаналитички заокрет У

књижевном поступку морао је оставити обележја. своје експерименталне фазе

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

· Видели смо како је у првом „Раскиду“ колебање у третману тематике уУслОБЛЛАО колебљивост и у напору да се одржи структурно јединство романа, што се нарочито одражава у променама припове“ лачеве позвције. „Лелејска гора" је, меБутим, и у свом првобитном облику значајан роман, а кроз нови стваралачки под, виг- (прерадом) толико је обогаћена да је израсла у роман европског значаја.

Ваља нагласити — јер то је мало до сада истицано — да је Лалић | велики критичар друштва. Међутим, у поштеној грађанској намера да не делује при кривено, и у тежњи да не оштети истину прекривајући је глазуром уметничких средстава, он је у тој критици (посебно у првој „Лелејској гори") био сувише директан, па критичка страст није могла да сакрије ни своју субјективну жуч. У другим верзијама „Раскида" и „Лелејске' горе" критичка оријентација не губи снагу, ни ти се, у суштини, друкчије усмерава. Она се транспоновањем култивише, силази са „површине“ у индиректнији, литерарнији вид испољавања, а уз то се, кроз неке нове акценте, још и актуализује. У тој промени ауторовог кратичког и естетичког става према стварности ранијих рома на, и наглашеном актуализирању критичности у другим верзијама романа, ·-соци“ олошка би критика видела знаке. несагласности писца-револушионара са њему савременим развојним токовима револуције;

"Разлаз аутора с ранијим структурним ре-...

шењима · романа, сматрао би се, једним делом, и као последица лабављења складних веза романсијера и друштвено-политичких структура стварности која га окружује. Рали потпуности треба додати да је романсијер, поготову ангажовани умет ник Лалићева типа, у вечитом разлазу са несавршенствима свега постојећег, па п са несавошенствима света уметничких 06лика које сам ствара. Разумљиво је што баш ту (у том сопственом, креираном све ту) најпре, и најефикасније, реагује.

Прве верзије „Раскида" и, „Лелејске торе" представљају истраживачку фазу у модернизовању Лалићевог _ роман“ сијерског поступка, фазу у којој доминира тежња да се овлада сложеном изражајном техником, да се захвате дубине унутарњег света јунака, микро-свет њихових суптилних психолошких прелива. Била су то дела (укључујући и необјављену верзију „Хајке") прелазне стваралачке фазе, већ у процесу настајања захваћена кризом веровања у сопствена и" претходна уметничка решења, врло про дуктивном кризом самокритичког преисмитивања, трагалаитва и позитивне стваралачке преоријентације.

„Хајка" долази као сублимација и кру на те преоријентапије. У њој нове тенденције проседеа достижу зрелост и АОвршеност. Ту се у срећној синтези остварују сва уметничка сазнања из претхолног истраживачког искуства. Сам обновљени стваралачки процес, као интерни метод уметничког рада на лелм, представља откриће за аутора: У обнов: љеном књижевном поступку активирају се у аутору до тада притајена богатства рапионалне, критичке компоненте његовог стваралачког лара. С преимућством дистанце и дозрелот уметничког искуства, та компонента постаже комплементарни склад са снажном имагинативном компонентом, која се и у накнадном поступку бујно распветава, али уз: смиренији, диСниплинованији ход. Осведочена плолотвор ност обнављања стваралачког пропеса у „Жајки" и преимућства интервенпита критичке стваралачке свести накналном поступку, учинила су „Хатку значајнијом прекретнинпом“ у, Лалићевом романстерском развоју од оне ко:

"ју је донело „Зло. прољеће", Са „Хатком"

започиње нова, најзначајнија фаза, етапа Аругих верзија Лалићевих помана, У колима његова романсијерска уметност Аостиже. свој врхунац.

1 „Жака“ је композипноно најсложеније Лалићево дело. У њој се готово на ис тбм нивоу важности прати лвадесетак ју нака. из. четноп засебна табора, који и'кад се сврстају само у аве супоотстај“ мене стране (у тониче и прогоњепе) потблимавају се само ло растолаа на којег јелни лоџге могу лукетлтра“ ти; Повезани су мскључивостима! Обузла.

тистако мифузиу припотели тпађо но по трећити је лпспитлаини телтистпонот томе.

нескног хтења, а при том избећи -плићаке летективске ттиче, т| не зампсити се“ трућем ево тилт троши гуулума том кавеза, пвесогећетич млеам солетрта и сте туаптта — нето отетупти чаотитита џ птиказати их „покретном камером", врло

променљивог видног угла, кроз микропланове финих психолошких и егзистенцијалних трептаја, — то је значило проналазачки освојити једну уметничку нетакну“ ту област књижевног поступка. Кад све вуче крупном и спољашњем, а све је уметничком транспозицијом; подешено да зрачи кроз суптилности најси ћушнијих, унутрашњих“

раз самих суштина бића — то значи да је уметност овладала и најсложенијом изражајном техником. :

Ако је — како смо већ | рекли — У „Злом. прољећу" Лалић започео своју ве хику школу уметности романа, ту је школу у „Хајци" брилијантно довр=

шио. Ниједно засебно узето Лалићево де

о, па ни" изврсна „Лелејска гора", не садржи толико богатство изражајних фој ми. И мада свој стваралачки врхунац АОстиже у делу које долази непосредно после „Хајке", у другој верзији „Лелејске горе", — самим тим што је у стваралачким грчевима „Хајке" (писане у две верзије!) освојено све што у најбитнитам квалитетима карактертне нову Лалићеву стваралачку оријентацију — „Хајка" пред ставља најзначајнију степеницу у развојној. линији уметности Лалићева романа,

Артуга „Лелејска тера" скоро до савршенства доводи иначе одлично конципрани пројекат прве верзије романа: Већ ~“ том првом пројекту, видели. смо, учињен је, за. Лалићево новије стваралаштво пресудан продор у стања помућене свести јунака и у тзв. другу половину реалности, чиме је поље. литерарно важних чинилаца значајно проширено. Иако је прилазом „с друге стране". зати: цао језички неугажен целаџ, тај прворазредни стваралачки потез, мање је него што се. могло донео. драгуља из тог „тамног вилајета", јер је у првој „Лелејској гори“ спутаван неискуством уметничког „траталаштва ин бојазни да се сувише не залети ка „модернизму". Тек кад је целокупна књижевна критика поздравила то „ре: змицање“". граница реалности, као врло оригиналну новину у књижевном поступ. ку и, нарочито, кал се у стваралачкој пракси „Хајке“ такав поступак снажно уметнички потврдио, те је ослобођен печетног снебивања стекао сигурност, природност и ранг природно утемељеног чтана — тек онда је, на том правцу, и ствара лачка слобода друге „Лелејске горе" могла добити — и пун размах и пун резултат, Тако су иновације у књижевном поступку „Хајке" указале на раније. неслућене. могућности за промену, доградњу и развијање · неких структурних решења у првој „Лелејској гори". Посебно је био инетруктиван пут до поезије, коју у „Хајца" доносе интениозне поихолошке анализе: кошмарних предсмртних стања јунака: Као да је Лалић у њима открио струк турне моделе погодне. да се у другој „Ле: лејској тори“ још дубље и шире заснују неке најосетљивије психолошке леонице Тајовићева лика. Овлађујући савршенијом приповедном техником, друга „лелејска гора“ уз видљиво, открива невидљиво,

може сваку појаву представити „уз сенку | (и кроз сенку. Тако и "љубав си дрво -„д00и- | јају сенке Њихов је „рељеф“, тек осенчен |

—" потпун. Непотпуно је н небо човекова бића без помрачених сазвежђа његове полсвести: За уметника који је својој поезији „стеснио" путању, прикључујући је историји за сведока, — ова могућност „астроаошког“ продора у тамну.половину човекова бића, и ово контрастно олсликавање феномена кроз сопствене негативе, као кроз своје-имагинативне допуне, — значи корисну експанзију опажајног поља пое-

шжаје, излаз у један свет допунског КОЛО

рита, У ненастањепе метафизичке просторе, гле се укрштају и по важности јел“ наче. постојеће са „непостојећим“. У таквом романескном свету, човек је одређен колико сумом припалајућих му квалитета, толико и безбројем одсутних квалите та: Трагичност његове судбине увећана је очајем сиромаштва управо због квалитета којих је лишен.

Друга „Лелејска тора" захвата обиље поезије из стања тих Тајовићевих илузивних додира са „непостојећим“ м,.из „очајног враћања ка окрутним чињенинама постојећег, враћања свету своје мален кости и усамљености: 5

Довољно смо говорили о многобројним другим. уметничким квадмтетима нове „Лелејске горе". Овде истичемо. само оно што је њена специфична одлика, наглашавамо посебност онога пута којим. се "кроз слојевите дубине Тајовићева „бића откривао њен тоталитет. · :

Како се друга „Лелејска тора" и „Хајка", као Лалићеви уметнички врхунци узимају сада као полазна мера уметности његових · новијих дела, то нове верзије _Раскила" и „Прамена таме" нису ни мог ле засијати изузетном _ светлошћу, мада доносе _ изворну поезију и представљају значајна остварења, поготово ако их ценимо. према делима из којих су произиџла. У њима, дакле, нема разикалнијих ино вација у књижевном поступку; сем, на. равно, поетских освежења које доноси свака оригинална поетска слика и сваки срећно. нађени израз, — чега код Лалића има у изобиљу, тако рећи у сваком о дељку. МОН 1 , па

_ Са посебностама, о којима је било довољно речи, у другом „Раскиду"“ и „Поамену таме" продужава се, сад све рути нираније, ' нова“ оријентација у помансиЈерском поступку, и то на уметничком ти воу који значи нову стваралачку афирмапију Лалићеве. уметпоста. Верзијама ова „Ава: "романа. Лалић. је квалитетно. уједна'чио. цео, свој романсијерски опус: низ.њетових романа сад чине, без изузетка, вео-

ма: значајна уметничка остварења.

~ Гашући изнова. већ објављена дела, Калић је успео у ономе што само великима полази за. руком: осавђеменно је " модернизовао своју Ђоманескну уметност; а остао излоран и снажан уметник, лелан између најбољих у целокупној натној књи жевној уметности. Е м љинум, Из. необјављене књите „Романсијерска уметност -М!Е хаила.:Ладића".- - : Ми

Бранко Поповић

душев- · них реаговања, да буде, дакле, говор и из:

па

Ерани љљ а тен тнЕешинањњнебаттиЊ