Књижевне новине
На тему: песник и доба
Уз број посвећен питањима историје српске књижевности
УПРКОС свим ·двоумицама око социолошког и сличних метода у изучавању књижевности и уме:ности, везаност једног ствараоца за доба у којем је радио у неку руку је основна, да не кажем „основачка", чињеница културне повести. Додуше, ту се не могу прихватити она крајње поједностављена наивно-„марксистичка" тледишта 0 „законитости" предодређености) појаве песника, који би онда био само неки верно изливен образац (од носно, како се то „научније" го-
ворило, „одраз") свога доба. Ипак, постојање и утицај „средине", извесне „моралне темпе-
ратуре", „општег стања нарави и духова", како је то некада доказивао Тен, данас је ван спора. На жалост, то не значи да је тај однос, тај утицај књижевних чинилаца ми чињеница (друштвених, политичких, моралних, научних, уметничких и других) у појединачним случајевима јасно сагледљив и одредљив. Напротив, најчешће једино што је јасно то је да „веза“ постоји) и да је њена вредност чак често, у на тим приликама нарочито, негативна. Тако Скерлић говорећи о Змају утврђбује: „Његове мане, то су мане његовог доба“; а Ба. рац о Шенси: да његови недостапи потичу „У великом дијелу и од свијесног спуштања према публици". Ближе нашем предмету и нашем времену, можемо навести скорашњи суд Милана Кашанина о Богдану Поповићу, опет као о човеку свог времена: „Не може се тражити ни од кога да буде што не може бити... човек ван свог времена, ван свог друштва и ван своје личности".
Први услов, дакле, да се писци па тиме, разуме се, и песници) боље схвате, или бар да се отклоне: неспоразуми, јесте — да их читамо „у њиховом времену". То значи: не нашим данашњим очима и мерилима, или бар никако не само њима. Заправо, касније, ми можемо и треба да песнике судамс“ независно од било каквих околности; 0 „обзивима"“ да и не говоримо. Али, најпре, треба по нешто научити и понешто разлучити. Треба их, те песнике, схватити у њиховој „срелмани", у њиховим правим радостима, заносима, падовима, поразима. Ву хо_ је поучно оно што пише најновији истраживач дела Војислава Илића Малорад Павић у једном закључку: „Као што ви димо, Илићеве песме добијају сасвим друго осветљење када се ставе у време у којем су настале, од оног осветљења у којем смо навикли да их видимо".
Могло би се лавести повише сличних примера. Штавише, као да није све само у времену и околностима у којима је једна песма настала. Миодраг Павловић у предговору своје познате „Антологије српског песништва" износи своје ново и занимљиво искуство о значају гласила и места где је песма објављена: „Није нам се ретко дешавало ља смо песме које нисмо запазили читајући књиге песама откривади тек када смо их поново налазили појединачно одштампане у часописима и Аистовима међу дидактичким и политичким члан. цима, у случајном спрегу са осталом _ поезијом свога тренутка. Чини нам се да је за доношење 'естетскога и књижевно-историјског суда важније видети како су и где песме објављиване нето отворити критичко излање цело купних дела ауторових".
Кад је реч о српским пе сниџима из поменутог (1901—1914), једна празнина и један парадокс одмах. боду оч1. Већ седам деценија, од самог почетка века до данас, много и стално се расправљало о везама и односу ових песника са француском књижевношћу, о чему је најзад одбрањена и објављена и опсежна докторска дисертација Владете Р. Кошутића; док, на. против, везе тих наших песника међу собом, њихов однос према сопственом добу, према домаћој средини и књижевном наслеђу све је то, све досад остало по пуно занемарено. Тако, на при мер, за поједине стихове Дучића и Ракића имамо већ и по неко. лико (!) изнађених (а понекаћ бисмо рекли и изнуђених) ино: страних „извора", тј поетпостав. љених, могућних извора: али је чак и за зналце изненађење кал се у је ноћ скорашњој „маргинашта" у „Летопису Матице срп ске" (1963) уверљиво покаже ла Лечић нетпто лугује им једном А олнос тих
Милети Јакшићу! двојице песника — како је по том на истом месту писап овог Наетемее от 7. страни
Драгиша Витошевић
(ај, једног“
времена _
БЕОГРАД, 1. МАРТ 1972
ГОДИНА ХХУ.
БРОЈ 410
ЖЕНЕ НОВИНЕ
ВЕОСКНКАР Виз ог готојас1ј.
о ин
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
„БОРБИНЕ“ ГОДИНЕ
Деветнаестог _ фебруара врло свечано обележена је педесета година од по. јаве првог броја „Борбе“,
ника", у ствари гласила забрањене Комунистичке партије Југославије. Лис) је излазио до 1929 (шестојануарска · диктатура) пошто је у међувремену много пута цензурисан и забрањиван (само у је“ ној тодини, 1928, забрањен је 52 пута). Под не промењеним _ насловом, „Борба" је поново штампана у ослобођеном Ужицу, 19. октобра 1941, са Титовим уводником. До 27. новембра те године. изашло је осамнаест бројева листа, Првог октобра 1942. „Борба" се огласила у селу Дринићу. Нова непријатељска офанзива прекинуће, опет насилно, живот листа 27. фебруара 1943. Једва двадесетак дана после ослобођења Београла, 15. новембра 1944, „Борба" ће почети да излази као легални орган Комунистичке партије Југославије. Од 9. јуна 1954. она је лист Социјалистичког савеза радног народа Ју гославије и матично из дање велике новинске куће са истим именом.
НАСЛОВНА СТРАНА „БОРБЕ" од 8. НОВЕМБРА 1928. ГОДИНЕ
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
Акропољ Олижи од Сопоћана
СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ И ЊИХОВА ФУНКЦИЈА ДАНАС
ДА СУ (СПОМЕНИЦИ културе „памћење једног народа кристали.
ро је позната мисао у оним циви: лизованим срединама, које култу.
у схватају као доказ своје особе-
ности:и самобитности, као творачку снагу која им је давала маха у прошлости и одржала их до на ших дана, као интегралну, чак условљавајућу компоненту свих друштвених процеса. Свест о њи ховој вредности и њиховом зна чају, о потреби сталног синтети“ зовања _ традиције и модерних тражења, привилегија је оних на рода који су остварили пуну еманципацију духа. Ових дана, посред. ством телевизије, имали смо прилике да се упознамо са брижљивим настојањима у Данској да се старе грађевине, улице и тргови сачувају од рушилачких претњи времена и људи, да се задржавањем материјалних облика проп: лости потпуни, хуманизира и улепша садашњост.
Безбројни су такви прамери и другде, у Енглеској, · Италији, Пољској. Они упућују на размиш: љање о нашој ситуацији им одвећ честим неспоразумима између историографско-уметничких, сКултуролошких и научних циљева с једне стране, и утилитарних, дневних, прагматичких и националистичко-политичких амбиција с дру: те. О недоследности у третману и коришћењу културно-историјских споменика. |
У Матарушкој Бањи, 22. фебруара, на позив друштвених организација и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, окупи-
Переа тавена и кмоуот.
оралне вани рани као „независног политич- 101 471 ЗУАКЕ ЗЕЏЕРЕ 1 ЗОВОТЕ. — МРАЗМК 3 Орооуокм о ГЕГОУК:
5 МЕА7 МАЦИМ, РЕТУ, МАМЈ. КАСКЕХА (1, 1ла (РОССКАТ). - АТОРМК РО ког и друштвеног недел> «1.152. 0. 6, 5ТЈЕРАМ УКОМС, РЕК. МАОМА. МЕРОМСКУА (МЛСА 22. 3 де УП КЕ
тој 80.
Робјефа рголебетоке Окобагк тадтеко-зе аске аувате Зоујебске зосђанста
ВАОрМСКО-БЕ АСКЕ М
ОУ
РОЈЕрИМ О ВКОЈ ЗТОЈГ 8 158 — МИЗРСХА РЕЕТРСАТА 24 ТИТЕМУАО | 12. ТА 1МОЗЕМ5УТУО П 28—, — КАСИМ РОТ. 5ТЕрТОМСЕ вКОЈ 3660".
ПУКАКА „МЕНКАКТИЕ«, ИЈСА 25, ОППОУАКА: ОЈСКО ЈОТЕА,
веадтећ, Ссећутеак 8. “аепеа (поуетвбга) 1925.
вод. па СУП.)
7. Х!. 1917. – 7. Х!. 1928.
2 Пехоћис це шаатпа је (етее ртуг Џеие 1 те харосећа обтуатенје
Оуо је 41. харђепа ш 45. Џедапа
Вгој: 1. 5915-21.
кг. Чграупо одује тихо и Хангеђи габгапије (сте ет
88. 19. хак. о Затр! шјагеоје | гамигахапје ђгоја 79. роугетепор ИзКорба »Ногђа« од 7. поуетђга 1928. кој Јгјаг! и Тантеђи, гад! и пјети оЏзшноџ СТапка па ргуој знгапјс] роб пазјоуовт: »7. ХЕ. 1917. — 17. ХЕ 1928. РОВЈЕРА РКОТЕТЕКЕКЕ ОКТОВАКЗКЕ КЕУОШЈСЈЕ ЏРАКЊА ЈЕ ТЕМЕГЈЕ РЕУЕ КАОМСКЕ ОРЕТАУЕ ЗОУЈЕТ5КЕ ОМЈЕ | ПМЕ ТАРОСЕКА ОЗТУАКЕМЈЕ БОСЈАШМ2МА« и сђејо54, таби па збгатс! Фгшкој | Стапка род пазјоуопа: УОМАпимок 2 У0Т« (веирас «геб у об гјес|: »Опе« гедак 42 обоко, бо тјеб!: | »дгзауа« гедак 28 одогдо | Копасло па !ној мгамјс! |у Сраака род пачјоуот: »РАКСЕ, Џ 44 ТЈЕВМА 49 ТАРШЕМА« од тел: »ОУО« зирас 4 4. гедак 8. обохдо бео тујеб; »КАрА« гедак 4. одохао, “:
јег задгбаји розгепо рохјуапје угаЧјапа, да зИот ти јепјаји Џзвау 1 хешацаке хакоље.
0 (оп ођау јез:
зовано у уметничку форму“ доб--
користе У туризму и
1. Ке; гедаг. гаупајеђчфуи м Таргеђи Ште, Ча оуп 22“
ђгапи одтаћ |еугбу | изрјен оуашо заорећ
7, кг. зифепот зош па розшрапје ро закоти о З!атрћ; 3. одроуогпот шгедтки В!аги Уа ти, ргју. папује еп.
Тангер, Каскеуа ш!. 122 (ројикаћ.
„ Кг. дгбаупо одује тко 1) Тафгеђи, Чпе 6. поустђга 1928,
Ке. агфауп одујеб кг 2115
Зјођода зеатре је рокорана! О4 зарђепа зуакод бгоја
ро 478. одујентиуц пазе »Воге«, бота2! тарђепћуапје 1 ги
""жок тебата ро гедти | пјекоуџи ригерсјта. Тајпе „Окгов-
пјсе« Ме зи од ромоје ћ закона 1 Омпуа, Мам којропем |
ргебрјабте! пат јау аји, да пи ргитић од 20. па и вета од 39 |гавија уђе о4 3 ђгоја 11 и орке п! једпока.
Еуо (о је обода 1Укагјулпја пузћ ршет матре, који
те т и ргакз! зргоуоћ,
Ва Ти чођода затре!
ли су се представници политичког и културног мнења 25 општина' ибарско-моравског - краја, да би утврдили какав је однос друштва према традицији, односно да ли се материјални докази духовне, естетске и борбене прошлости развијању тничких патриотских и социјалистичках вредности. Разговор је одржан у право време, после Конгреса културне акције, и на правом месту — у близини таквих монумената, као што су Сопоћани, Студеница, Рас, Петрова црква, Љубостиња, Жича, Маглич, Милешево, Кадињача, Слободиште, Спомен-парк 6.000 стрељаних У Краљеву 'ИТА. Захваљујући упорности и преданом раду стручња ка регионалног Завода за заштиту споменака, цело подручје је снимљено, сви непокретни и покретни споменици су евидентирани, и колико год се могло — конзервирани, сачувани од пропадања и заборава. Међутим, матери. јалне, стручне и техничке мотућности далеко су мање од важности културно-историјских објеката и потреба да они данас оживе, да буду приступачни и отворени, да допринесу укупности културног живота, да обогате садржаје образовања и васпитавања, ла буду туристичка атракција и по несс и љубав народа.
Не ретко споменике угрожавају амбиције урбаниста и архитеката, обездушена стихија, која би да се скоројевићски нарцисоилно наметне и докаже. Мало је недостајало па да се недавно у
,
Брусу поруши веома стара школа, и да се на истом месту подигне нова самоуслуга — да се спомен на више десетина тенерација које су уткале свој живот у наше национално биће замени неонском халом, хладњачама и жичаним корпама! Затим, у истом _ овом граду, требало је да се стогодишња библиотека адаптира у дечје обданиште! А џ Краљеву се разматра предлог да се спомен на стрељане у Јасену премести због инвестиционих планова фабрике вагона...
Не мања опасност потиче од помодне (а све више комерцијалне) појаве колекционарства, која нас разним тајним каналима ли шава веома вредних предмета уметничког, етнолошког, архивског и историјског карактера. и одвећ је мало правих потеза у за конодавсту и друштвеној иницијативи да се ови пљачкашки походи осујете. Кад се свему овоме дода _ необавештеност, незнање, небрига и чак варварство, испољавано на разне начине, стиче се
тисак да није нимало дако од ранити нашу културну баштину, и да треба много учинита да се створи атмосфера привржености и љубави према старинама.
Све ово је утолико важније што Србија има озбиљне турис тичке амбиције, што наши сред њовековни манастири, богатством архитектонике, пластике и особеног ликовног израза, привлаче
Наставак на 2. страни
Миодраг Илић
у овом Броју: —
ПИТАЊА ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ |
рагиша _ Витошевић: НА ТЕМУ: ПЕСНИК И ДОБА
Славко Леовац: МАШТОВИТЕ | ПЕСНИЧКЕ ИГРЕ БОРБА МАРКОВИЋА. КОДЕРА Милован Витезовић: СТОТА ТОДИНА РАДОЈА ДОМА-
НОВИБА Предраг Протић: ЈОВАН СКЕРЛИЋ И ЈОАКИМ ВУЈИЋ
Дрггољуб _ Влатковић: ЈОВАН СКЕРЛИЋ И СРЕМ ЧЕВ „ВУКАДИН“
Драгутин Огњановић: ДУ ШАН ВАСИЉЕВ — ПЕСник БУНТА И ПОРАЗА
Душан Матић: УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (1Х)
ПЕСМЕ Ристе Тошовића, А лександра Ристовића, Србољуба Митића, Душка Трифуновића, Елвире Рајковић, Радмиле Стефановић и Милана Узелца
РАЗГОВОР СА СВЈАТОСЛАВОМ РИХТЕРОМ — специјално за „Књижевне новине“ водио Винко Шале
САТИРИЧНИ И ХУМОРИ-
стични ТЕКСТОВИ Вла-
де Булатовића ВИБ-а, И-
звана Шопа, Растка Заки-
ћа, Миодрага Стојановића и Саве Марића
ЛИКОВИ НАШЕГ ВРЕМЕНА
ПАКАО ЈЕ МОЈ РАЈ
„И тамо ћеш наћи мир свој" (најбогатији Швеђанин, Марк Валенберт — самоубипа)
ОДУВЕК је било потребно ла се верује.
Када није било — да ће бити, када се отимало — да ће се вратити, када се боловало — да ће се оздравити, да ће се оживети изнова после смрти,
Да би. веровање. имало смисла паметни ствараоци религија обећавали су награде, Њихова величина зависила је од показане послуштности, Од поштовања светих дотми, од дубине вере,
У почетку су биле предвиђене и ситне награде, Међутим, тас смрти био је толико тежак да су људи на супротну страну били приморани да ставе свој највећи „адут“, Као главну премију измислили су рај,
Прихватајући веровање, људи су изменили свој дотадашњи живот, Он је постајао лакши и осмишљенији, Леђа копача нису више прскала под пљуском ужарене кише летњег сунца, рударима је и дубоко под земљом ваздух постајао свежији, а мрак мање мрачан, зидари се нису плашили висина, војници метка, Рај је унео мир У срца људска.
Мочљиво је да су разни народи и различите религије измислили различите рајеве. Били су само пресликавање, само пројекција њихових тежњи, њихових неостварених заживотних жеља,
Баш према наклоности успорсних, белим сунцем опијених сладокусаца тамно треперавих женских чари, рафинираних и статичних становника југа и Ислам је проповедао рај пун чаробних лепотина — хурија, које у лаким прозрачним веловима ходају џенетом, руку и недара пуних слатких обећања чудесних напитака и посластица, мрких од прженог ш1ећера, и тамне топле арапске страсти Баш каква је бескрајна љубав према лелујавој савани, према лудом галопу на леђима знојних натих мустанга и мушком, ризичном, омамљујућем лову буфала, испуњавала срца црвенокожаца и учење Великог Манитуа обећавало је после смрти пространа Вечна ловишта у којима има АОВОЉНО траве за све мустанте, довољно 80де, довољно буфала за сва уста првенопутих,
Баш каква је била потреба за пријатељством, миром и дубоком љубављу, као што је жеља за сазнањем мучила старе, увек зара-
нуди обоје, У њему ће свако срести своје натмилије и моћи ће да вечно, У миру, остане са њима, Свако ће моћи да бесконачно дуго лебли у белим чулесним облапима и да ужива у милости божјој, приближавајући се истини вечној обасјан сјајем светлости ЊегорРе. у
Наставак на 2 страни
Иван Ормаи
ћене, Европљане, хришћански рај