Књижевне новине
| НА ТЕМУ: ПЕСНИК И ДОБА
Наставак са 1. стране
рада напоменуо — још је много шири и занимљивији, Или, узмимо Ракића, чија су сва иностргна „дуговања“ безброј пута „књижена" по „прокњижавана", али за којег још као да се и не помишља да је могао нешто примити ! научити и од Војислава Илића. Речи Скерлићеве из 1912. године. да је Ракић „једини од песника свога времена који није претрпео утицај Војислава Илића" — ог већ су дословно схваћене и примљене већ одавно, тј. отада; као школска истина, А већ најужи увид у песнички речник ове двојице лиричара показује да је низ и» раза (прозаирама) који нам се чине као својствено „ракићегски" пре тога имао — Војислав. Штавзице, као и у претходном случају Милете Јакшића по Дучића, п овде је однос двојице пегника ол већег књижевноисториј ског интереса.
Још пије довољно ни у доволној ширини схваћена она мисао песпиха Елиота: „Ниједан песник, ипјелан уметник нема сам за се бе цоловито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте опена његовог односа према мртвим песницима и уметницима... Мислим _ да је ово принцип естетичке, а не само историјске критике".
Колико занемаривање псторијског оквира понекад замагљује праву слику и наводи на погрешну оцену — може да-се види и на једном примеру малочас снпоменутог Миодрага Павловића, Пи: штући пре десетак година у листу „Данас" врло строго о Милану Ракићу, Павловић је овоме замгрио, поред осталог, м „надмеиџу анатему" бачену на мале песнике у песми „ПЏеснику". То изгледа убедљиво, али само на први пог. лед, и уопште узевши, Кад упог» намо оповремену поплаву стихотворства и многе отпоре против ње, и кад знамо да је Ракићева песма била у истини, како Матош исправно примећује, „лозинка, повог кољена и нових естетичких потреба" — лако ћемо се уверпти да ствар са песниковом наводном „надменошћу" стсји увелико друкчије и знатно безазлеичје.
У охсуству познавања оног што је стите, заједничко, „временско", праве се непрестано не са мо омашке него п много крупигје попршности и упрошћавања, На пример, изгледа да не треба мното позучавања да би се схватило да је време 1901—1914. 7 српској књижевности грађанска споха извесног песпичког пидм видупамзма у којој су сопшалие теме сасвим узгредни тренуци и понајвише _ наслеђе _ књижевне прошлости; а социјалистичке теме прави изузеци, Па ипак, у једпој локторској дисертација о Милутину Бојићу објављеној не давло истиче се како млади БоЈјић „није у тим својим првим песничким размишљањима о пре роди п животу полазио од мат: ријалистички здравог раппонал пог језгра људске мисли" по како није познавао литературу „чији су ставови засновани на ноучном материјализму“, Човек не зид ло ап је више смешно, пили тужио ла се данас тако (,„маучно“") това
ри о песнику који је поменутг песме писао кад је имао једва седамнаест млин осамнаест ГОДНпа, по поготову да се пссниет: „оправдава“ што није бпо „паучпи материјалист" — у време ка ха то у српском песптитву пио ите бОпо!
На кају, лодајмо да је однос
пре оба много више потр зап, ргоолеспан, па и изопачаван, пнего по је изучаван, Тај однос.
6 У
.
од битне важности за књижевну историју, а такоћђе и сам појам доба — нису уочени ни разматрани У свој својој сложености, Безбројне песникове везе и АуГОвања, са преплетањем времена садашњег прошлог пи будућег, п оквира завичајних, националних и европских — све то заслужује много вшше мажње,. И тек од „измирења“ тих неизбежних дхтова по од. оног „преостатка" уистину почиње прави песник пи велико, до општег значаја дигну то, песништво, =“
Одломак из уводног дела „Српско песипштво 1901—1914"'
расприве
Храгишпа Витошевић _
ПАКАО ЈЕ МОЈ РАЈ
Наставак са |, стране
Али, колико има и људи има п рајева, Колико има људи има промашаја и неостварених жеља, И нада да ће се све једном остварити, |
У тој борби за рајеве, једни су успели да своје рајеве остваре на земљи, стварајући тако пакао од живота оних других, Тим другим није преостало ништа друто но да измисле, или бар поверују у нове, ванземаљске рајеве, У своје рајеве, Чудно, али њихови рајеви беху увек налик онима које су већ на земљи, заживотно, пред њиховим очима стварали и уживали други, мепешнији, Машта је у већине људи (била и остала скромна, Скромност је, кажу, врлина,
Тако су се временом стварали и рушили рајеви, који су одувек били само производ уздаха несрећника једне земље, једног доба, једног света, неуслшшена жеља једних који немају, да имају оно што други надомак њихових празних шака безбрижно и обесно уживају, Тако су врховне вредности једног друштва, једне. људске скупине, једног времена, узимане за мерила рајских обећања, Тако п овај свет ланас нуди своја,
Врховне вредности овога света почивају у поплавама безумпе и слепе томиле опседпуте куповином и поседовањем, Људи хрлас ка својим рајевима не обраћајући па-
жњу па противречност | високог стандарда, на опасност која се крије у ждрелу прождрљиве потрошачке свести, чије немило-
срдне зубе већ осећају неки нароАп па северу „најстаријег“ контипента, у махнитости „бољег пл „макшет“ живота, при коме овај оповргава самог себе, престајући да то уопште п буде, Опседнутост фетишом куповања свега, најчешће безвредних предмета, најчеће. фалсификата стварне потребе данашњег човека, пајчешће суротата укуса и било какве поруке, постаје све присутнија, поста је обавеза, Велике модне куће играју се изгледом данашњег човека, опе та издужују п скраћују, оне му мењају боју косе и боју очију, већ према потребама своје машинерије, према врсти и боји материјала који су тренутно заостали у вишку у гтитантским складиштима, _ Модни — криковни прекривају крикове гладних, 60месних, преварених, обесправљепих, прекрива!“ лелек над убијеним у крвавим обрачунима ратова, Мода се мења из дана у дан пи одбацује застареле п неупотреоупве, људе, људе са исмодерном бојом коже, са неинтересантном бојом очпју, Дезени се вртоглаво мењају, пмена нових, промењених модних хитова. већ опседају чула, Јуче је то било првено, данас љуоичасто, сутра пшрно, Јуче је било
модерно бити борац за човечност,
за равпоправност, било је молер-
|
но поделити 'хлеб са пријатељем и гладним, данас је модерно имати крзно, злато, дијаманте, РевоХуција је са својим идеалима јуче била највећи „хит“, данас је то, за многе, готово смешно, старо, одбачено рухо.
Из дана у дан шири се опсенарство шарених какофонијских мистова, опсенарство ЗВУЧНИХ ица лажних филмова о лаж-
| им, пнеуматичким, људима, Ре-
кламе, разнобојна паковања, нападне фасаде, постају важније од онога у њима, од онога иза, Та
рекламократија која данас буја као хиорпдани заметак под утица-
ујем радиоактивног зрачења, пре-
вазилази чак и застрашујућа предвићања Фредерика Пола,
У том хаосу опседнутости набеђеним и на тм вредностима, човек, онемогућен да види, тражи и пронађе праве вредности ван себе и У себи, лута по свету пластичних лутака, све док једвог дана не примети да уместо пра-
"ВИХ има вештачке трепавице, ве-
штачку косу, перику, да је топло месо заменио пенастом пластичном масом, да има стаклене очи, Алп, најчешће, он чак није у стању да то схвати, мада осећа последице те преваре, те празнине,
Рајеви овога света неће избећи људској глупости која у похлецНОЈ по слепој трци уништава свој сопствени род, која црним отпад ним водама уништава реке, језера, мора, И у њима ће постојати остаци некадашњих храмова, уместо којих неће бити подигнути нови, постојаће напуштена деца, изгуољена. у лутању по згајупштима, на рушевинама једног света уместо кога још није (изграђен нови
Прашином посути човек журбе, изгуољен у бројевима и металном звуку вредности, и даље наставма лутање, Он нестаје низ реку прешлштености наметнутим вред-
ностима по наметнутим ценама, Купљивост „свега“ – хијерархија
цена, уз потребу за угледом у том свету лажних драгуља, начинила је од њега побу коју у бесцење продају или купују власници монструозних складишта — отубених људских душа, Помпсао да је човек рођен само зато да.би неком заслепљеном поседничком Манијаку омотућно уживање у још једном пару блештавих ђинђува, још једпим утодним папучицама, помисао да је његова вредност у рукама стравичних пауковских трустова управо толика, ужасава, У Светској историји бешчашћа, која је сваким даном све већа, остају прном бојом исписане цифре његове. цене, Цене која из дапа у лан пада све ниже,
Умипрући за такав свет =-=- и због таквог света — људи ће из њега одлазпти у неки други, Џраведни мученици добиће своје рајеве ма небесима, неправедни ће остајати у својим рајевима на земљи, А када ови други изгубе јелног дана п ове, преселиће се у истоветне, чак и нешто луксузније, рајеве на небесима,
Тамо ће настојати да понове своју „успешну“ младост пз претходлног света, да наставе своје отимачке походе, да доврше недоврштене замкове покупе ново, најмодерније рухо, да се домогну најновијих рајских хитова, Бесмртни становник рајских вртова имаће прилику да у бесконачност настави своју лудачку, слепу, трку ка сјају неког још недобијеног Лампиона, ка новим, још примамљивијим рекламама, ка још невиђеној роби,
Мако немам сувише искуства, одричем се таквог раја и својевољно оллазим “ пакао,
Иван Ормаи
АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА _
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ВААДИМИРА ВУЛЕВИВА
АКРОПОЉ БЛИЖИ ОД СОПОБАНА
Наставак са 1. стране сваке године више десетина хиљада посетилаца из Југославије пи других земаља. Њима није баш лако да пронађу, рецимо, чувени црноречки манастир Св. ЛПетра Коришког, Острвицу, и многе друте беспутне знаменитости. Исто тако, мало се зна и све више заборавља да је у вили Карајовића, у“ самој Матарушкој Бањи, под вођством Химлера 1944. године припреман неуспели десант на Дрвар, да је у истој кући била ординација познате лекарке и родољуба др Милеве Карајовић. Рука молера збрисалг је заувек урезане мапе Вермахта, које би данас биле неодољива туристичка атракција итд.
Средњовековни _маластири су разлог да се у ове крајеве дође, али и да се врло брзо оде. Јер, нема готово никаквих могућности да се преноћи, нити било шта да се купи. Знаменита итуманија манастира Љубостиње Варвара пи њених седамдесетак сестара више су искористиле туристичку конјунктуру пего привредне организаније; калуђерице продају тканине, везове пш разне друге рукотвортне, сувенире и чувено вино. У Студеници калуђери продају дијапозитиве, али их у Краљеву нема ни у најснабдевенијим — про: давницама,
Колико је: друштвена иниција-
тива затајила, види се и по томе
што су у свим манастирима једини тумачи наше прошлости — монаси. Понегде веома образовани, а понегде неуки. Уместо да посетиоце дочекују кустоси пи продавнице научне литературе, дочекује их чинодејствовање и импровизација, куатно а религијско тумачење средњег века, мит и легенда. Наставници не могу да обраде методаску јединицу „културно-историјски споменици на нашем подруч ју", јер о њима знају врло мало, а немају ни начина да се обавесте путем штампане речи, Зато ралије децу воде на екскурзије у Тресет и Венецију, него у обилазак манастира п спомен-паркова. Није случајно речено да ученици у Краљеву више знају о Акропољу него о Сопоћанима.
Да закључимо: споменици се чувају, али не користе у функцији прогреса; о њима се више говори, него што се пише, они су обавијени нитима легенде и препуштени националистима, као аргтумент „ненадмашиве величине" српства у прошлости; готово нико не настоји да наше културно-историјско _ наслеђе презентара младима објективно и васпитно. Не треба наглашавати да су споменици национално благо, које још нисмо довољно открили и показали свету, из чијих извора још нисмо довољно захватили да осмислимо и оплеменимо нашу свакодневицу, да баш ова сведочанства о заједничком живљењу народа на Балкану употребимо као катализатор зближавања и
путоказ будућности,
Миодраг Илић
НАГРАДА „МИЛАН БОГДАНОВИЋ“ ДРАШКУ РЕБЕПУ
Жири у саставу Милосав Мирковић (председник), Милош И. Бандић, Томислав Мијовић и Геза Јухас донео је одлуку да се награда „Милан Богдановић“ за нај бољу новинску критику објављену у 1971. години додели дРу Драшку _ Ребепу. Ову награду, већ четврту годину, додељује Куатурно-просветна заједница Србије, а она се састоји из повеље и новчаног износа од 3.000 динара. Награда је Ређепу додељена за критику коју је јуна 1971. године објавио преко Радио Новог Сада о збирни песама младог новосалдскот песника Пере Зупца.
ЛЕТОПИС 4
„ђорбино“ дуго памћење
Могло би се рећи да је „Борба“ данас, о својој педесетогодишњипи, држећа средовечна другарица шАм, још тачније, пристала дама у зрелом добу, Ако се поређење не чини нарочито срећним, требаХо би, свакако, додати да тој дами године, не представљају терет у оној мери у којој прошлост жели да је саобрази своме лику, Упра80 супротно: прошлост је онај камен кушње на којем она проверава своју младост, „Борба“ чак није у обавези кокете да прикрива своје године и да доказује да их има мање него што их има, Она се им ту понаша мимо обичаја: уместо да призна да је тек на лоХовини четврте деценије живота, она, с израженим поносом, слави ступање _ међу шездесетогодишњаке, Оно што може, као у овом случају, да открива извесне парадоксе у „Борбином“ понашању према. властитој прошлости последица је не њене шармантне тврдоглавости, већ околности да је она својим животом управљала и онда кад, реално, живот није био на. њеној страни, У том смислу, она. је, у два периода свога живота, на примеран начин делила судбину оних којила је, од првог дана, обећавала сунце, мако је сама, против своје воље, за час свога рођења изабрала сумрачје „несрећне и напаћене земље“, У крилатици да „Борба не би била борба кад би се плашила борбе, избаченој пре педесет година, не би данас требало тражити друли контекст осим оног који јој је дала ћудљива али разумна историја, ту је „Борба“ у предности над, својим живим вршњацима, јер чак и на белинама цензорских интервенција чува Ауго памћење баш као ми у словима хронике времена с којом је поистоветила свој век,
„Борба“, наравно, ни у овим годинама, нема амбиција да полаже право на историју, пошто је историја, у односу на „Борбу“, то право узела за себе, То је значајна чињеница «коју, ипак, треба уважавати само до границе коју одређују не заноси славља већ искуство којим управља једино време, Средовечној другарици је јасно да и младост ваља уважавати са будном свешћу о годинама које су на прагу, а никако с поверењем у свемоћну инспиративност борбеног поклича младости,
Феликс Пашић
Франц Елене
У деведесетој години умро је у Бриселу истакнути белгијски писац француској језичког израза Франц Еленс, чије је право име било Фредерик Ван Ерменген. Пренето што је постао професионални писац, бавио се адвокатуром и бло државни службеник. Прву књигу је штампао још 1898. године, а са последњом, коју је духовито назвао „Наставак“ (изашла је из штампе новембра 1971, а саАржи песме написане од 1968. до 1970. године), објавио је ни мање ни више — ако рачунамо и по новљена издања — него 191 књиту! Зато је за њега с правом речено да му је писање било исто тако неопходна потреба као дисање, У његовом делу су се склад но допуњавали проза, есејистика и поезија, а ако бал се у њима тражило јединство, оно би се, чиви се, могло наћи у појму који је истакао сам Еленс — „реална фантастичност", Његова поезија је произишла из симболизма, зацртала је експресионизам, а имала је извесне сличности и са немачким романтизмом. Еленс је писао фантастично-надреалистачке романе о тајнама Фландрије, али и романе са социјалном и пенхолошком проблематиком, Иако објављен још пре више од пола века, његов роман „Мелузина ли Хаљина од. сафира" (1921) прелставља једно од капиталних дела савремене фантастичне литературе. На његово стваралаштво је лонекле утицало и старије ин новије фламанско сллкарство. ређивао је и чувени часопис „Зелени диск", који је мењао име али не и дух (најпре се звао „Знакови Француске и Белгије") и стога је с правом доживео прештампавање и поновно објављивање у четири тома. Еленс је један од оних бег. гијских писаца који, упркос 10ме што пишу на француском је зику, ОАЛУЧНО истлчу своју белтијску специфичност, можда " због фламанског порекла, М због света тога, поводом његове смр. ти, познати франпуски књижевни Хритачар Мбег Жуен у књижев НОМ „ Аисту „Франпуска књижев БОСТ написао је: „Истовремено « Францом Еленсом умире мн нешто ол Белтије",
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ = >