Књижевне новине
ПИТАЊА ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
МАШТОВИТЕ ЈЕЗИЧКЕ ИТРЕ
ЂОРЂА МАРКОВИЋА КОДЕРА
БОРБЕ МАРКОВИЋ КОДЕР објавио је мањи део од онога што је написао и то спев „Роморанку“ (Сан матере српске). Из јел: ног писма што га је упутио својој рођаци Марији Поповић Пунктаторки види се да је он 1858. године завршио „Роморанку", да је писао „Толковку“ уз ово дело и да је радио на другој књизи под именом „Мило-' брука и Девесиље". Године 1862. појавила се „Роморанка 1“, у 1636 'стихова, са обимним 'коментаром; '„Разјасницом“. Шта је: од свега тога ушло у ову издату КЊИТУ стихова, не знамо. Чињеница је, и према насловној страни, да је Кодер желео да објави и другу књигу „Роморанке“. То није успео, На основу неких бележака у часописима „Даница“ и „Јавор“ (из 1862) може се закључити да су његови знанци очекивали да ће „Роморанка 1“ постићи знатнији успех. Међутим, она је прошла готово незапажено. Додуше, уредништво „Јавора“ (1863) коментарише једну непотписану похвалну критику речима да би „под застором необичности... радо нашли више науке и нежне појезије, које месни познанипи од г. Марковића очекивају“. Под тим благим прекором крио се оштар суд о њетовом песничком раду, који се јављао, понекад, скоро све до наших дана, да је Кодер крајње неразумљив писац и дуда глава. Можда су, због тота, његови савременици и понеки историчари далеко више писали о његовој личности, о његовом чудном животу, нето о томе што је као песник дао и што је желео да оствари.
Сећања Јаше Игњатовића и Милана Савића дају нам повода да мислимо да је Кодер изненађивао своје познанике рационалистичким и идеалистичким замислима, забављачким хумором и аскетском повученошћу, великом енергијом да учи и спознаје разне дисциплине и извесним презиром да систематизује своја знања. Био је боем посебног кова: независан, доста Усамљен, без друштвених амбиција, спикурејац у том смислу што се није лишавао неких задовољстава, киничар у том погледу што је могао да се задовољи и минималним у животу.
_ Својим песништвом Кодер се не веже директно, амбициозно, за неки књижевни покрет, за неку философију, чак ни за од ређену, познату књижевну традицију. То не значи да је био незналица. Знао је немачки, мађарски, талијански, енглески, француски језик (неки наводе да је познавао једанаест језика!). Читао је велике писце, од Хомера до својих савременика. Понеке од њих спомиње у својим делима. Каткад наслућујемо да су му била позната песничка искуства извесних аутора. Међутим, они су га само подстицали да се упусти у своју језичко-поетску авантуру, да У нашем језику, у његовој изворној и надреалној традицији изрази природу и човекову свеколику традицију.
Није следио Вука Караџића, најмање његову песничку браћу. „Роморанку“ је штампао и старим словима, стилом који се никако није могао допадати Вуковим следбениџима. Ипак, пре ће бити да је неке Вукове полазне идеје о народном језику Кодер хтео да изведе до краја, без обзира на то да ли ће тиме нарушити Вукове норме и занемарити тадашњу реалну ситуацију., Сам каже да пише језиком „простих матера из Срема, Бачке и Баната“. Кодер је, како истиче Игњатовић у „Мемоарима“, истицао прост народ управо зато што не зна други језик сем свога, а свој језик осећа и познаје ен Е- чистим видовима. Вукове и Милутиновићеве амбиције Кодер је концентрисао у тежње изучавања материнског, женског језичког и поетског стварања. Јер, у мајкама се не само обнавља мистика рађања људског: живота
нега т' мистика стварања језика: и поезије. |
То је иманентна поетика, готово (бисмо могли рећи мистично-лингвистичка поетика Борђа Марковића Кодера. Она је, зацедо, занимљива, за своје доба изненађујућа, и асоцира, у ширим оквирима, оне постике и песништва модерних песника који су покушали да у изворним, митским и митскојезичким супстратима пронађу подстицаје за виталније певање и стварање колективнијих слика и спознаја, ,
Међутим, Кодер не подражава језик простих жена — „Влашићеве Маре у Сетедину“ или „Алке, у кући Марије Мирковићке. удовице у Сегедину“. Он говори језиком који само донекле, најчешће се то примећује у неким изоловано узетим речима и синтагмама, има за основу језик простих жена. По томе како жели да песнички говори, како језички експериментише, по томе како настоји да сублимно и идеално пева, Кодер се доста одваја од
тих- „простих матера“, од језичког основа. Г
што припада тим женама. „Роморанку 1“, на пример, започиње извесним измешаним представама и веровањима, датим у прози, па наставља овим стиховима:
Суручица, та ми срце мути, Кад помислим на ревену другах, Што из торе зентилају пољем, И слежу се, на чичке, и чешљи. На сундице ружице од Чкаља. Стасају на кранлицу витине, 'резимице, ожујке жутице. Дакталице отоболе крилца. Млакалац им рујке подинеуша. На прсима, срца галопири Полусињах, и вриски угоркињах, Ливолиша, лептирају зраком, Низимиие, влапке у повразе. У порасту, уз њих млада кола, Са сундицах цивуљ цвркутају иаелима, ирбе, имијсв, цибибајче ... •
У време кад наши романтичарски пес
ници певају у духу И према нормама Ву.
кове реформе, Кодерови стихови делују као изазов лудака или као зов будућности. У новије доба, некима се чини да је Кодеров песнички говор изум песника који синтетизира старо српско песништво и народну поезију изражену у лирским песмама, гаталицама, бајалицама, пословицама итд. и да антиципира ново песништво, битно ново управо својим маштовитим језичким играма у којима се исказује човеков 'изворан дух. М: потрази за прецима који су "наслућивали модерне форме поезије и песничких експеримената, такви ретки испитивачи наше традиције запазили су и Ко. дера. Ипак, упркос добрим намерама, им они су морали бити заклети, пасионирани истраживачи да би могли стрпљиво и са потпуном пажњом читати „Роморанку“. Тако и ми морамо читати обимни сачувани рукопис необјављених стихова, који се, бар тематски ако не стилски, може да посматра независно од „Роморанке 1“. То су, ~ ствари, два рукописа, можда два самостална дела: „Сунтша" и „Сан матере српске" (око 5500 стихова). .
Углавном је писао у десетерцу. Није избегавао ни неке, утврђене облике стандардног епског говора. Без неког реда и склада употребљавао је и риму. Али, је зичко-музичка експресивност је тако интензивна, тако концентрисана у самим речима и синтагмама, да пуцају оквири десетерца и модели епског и лирског народног говора. Кад- он у „Роморанци 1“ каже:
Сад — све стреле у вретен осенке У сливенкци даровни 2ласовах Надмећу. се, Ланке и прекланке, Накланке, за сладег первенством, Зебе ти ту, Нинк-ћир-пи-осмуле. Са Жиоци Жију- Жин- швиуре, Мрсигласи јечкају шепутом,
И шаланкоџ вискић, млатулају ...
—онда су, очито, традиционални десетерац и понеке „бабске“ синтагме још само 0стаци народног и стандарног говора. Кодер је чудесним фопетским комбинацијама трансформисао дечје језичке игре и првобитне гаталице и бајалице.
Та експресивност је у функцији његових збијених метафора, у функцији његових песничких слика, које се непојамно, сибилски повезују у митологије. У ствари, то је једно пустоловно језичко преображавање многоврсних форми, од гласова до митова. Само непрекидном изворно-слободном метаморфозом језика приближићемо се исконској, несвесној чистоти битка природе, њеној души, њеном млеку. И као што је у млеку природе клица генија, Ро: денца — као што каже Кодер, тако исто у
помлеку природе је клица сваке метаморфо:
зе и стварања. Кодерово фантастично језичко трагање за клицама природе, његово битно архаично (архе) језичко стварање слика и метафора космоса, земље, биља, живих бића — све то дато под привидом познатог језика наших матера и баба, нашег народног десетерца-, давало је посебан вид надреалности његовом песништву, Чак и Кодерове разјаснице у „Роморанци 1“, и у рукопису „Сунца“, наставља ју, унеколико шире и мрсе стиховани текст, или назначују нове језичке просторе песничке надреалности,
Узалудно је веровати да ће посебна експертиза, упорно и луцидно трагање 0могућити да се сачини некакав езотерички систем Кодерових загонетки и одгонетки, одређена мистична структура митологија и симбола. Без обзира шта је све хтео да
| уч ни, Кодер, је улетио у велику авантуру:
да форме језика трансформише у поезију језичких тонова и пиктуралних обриса, да речи — значења преобрази у говоре сфера, биља и земље. Тај битно нови песнички товор у нашем језику Кодер није створио. Он га је стварао, понекад из стиха у стих, у сизифовском заносу. Само песници који су искусили тежину речи и њихову релативну немоћ цениће Кодерову песничку
авантуру.
НЕДЕЉА АЛБАНСКОГ ФИЛМА — СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „ПОБЕДА НАД СМРБУ“
МИЛКАНИЈА И БЕЗИМА ЕРЕБОРЕ
Ипак се не може рећи да Борђе Марковић није говорио као што су говорили дотадашњи песници задојени „млеком искони“, У његовом обимном опусу стихова. антологичар ће наћи и стихове који даровито преображавају искуства и форме, који су истинска поезија језика и поезија у језику. Неки стихови, као што су из „Стидка" („Јавор", 1862) показују како Кодер оригинално, језички хуморно трансформира патос старијег певања и мишљења. Управо тај непосредни, језичко-постски исказан хумор спасава понекад песника Од патетичног херметичног говора. У „Роморанци Т' налазимо, такође, сликовито из-
ажен сентиментални тоналитет уз дис кретне и многозначне симболе биља и звезда. Извесни фрагменти исказују на један нови, хтонски еротички начин словенску сетну ноту осећања:
Пред њиме су два зелена бора, У напредку устри суниокрети, На два млаза бије леденица.
Ти су млази Харјатидах дојке; Размоти су сви трезли у руже, Жива трава што нигде не спава, Жаочи се, измено развија.
То је моја најјаснија боја,
Ја по гзаду моје време слутим, Жива трава по свом угодију.
То ми мутне предсказује дане Кад суморне, никада одморне. На. души ми спосе росе нема...
Највиша Кодерова достигнућа су у мањим одломцима, у неким стиховима, у не ким синтагмама, у пропламсајима који су не само антиципација модерне надреалистичке и, неосимболистичке поезије него су и посебна поезија у језику, са ненаметљивим саутњама симбола природе у цели-
"ни. Те фрагмент поезије наћи ћемо наро-
чито у рукопису „Сан матере српске“ иу рукопису „Сунца“ (који је Б. Вукадиновић објавио у Делу, 1971, 4), Док нам неки од ломци из: „Сунца“ (види поглавље „С овог света у на не-неповрат“) могу да асоцирају стару српску поезију и поезију Момчила Настасијевића, дотле неки фрагменти задржавају и данас један непоновљиви по етско-језички израз:
Са златном ивицом невин уста. С немом икром им ветрастим мрезием, Тек сујета на сунцу и зраку.
Славко Леовац
РЕДИТЕЉА ПИРА
„
Борђе Марковић Кодер Из
= .. „Сишдка
Кукурек је од поганца лек. (Алка из Сирига код Сетедина)
Кад је мати, млоге огорке од свога детета примила болело је њу, што је близу:
Стаје чеду љето!“ — и што ово мора да .» Ј
рекне; „Моја помладица, утројено уздисање, и петорак (века тлођиздравље) све Упорно и срдито дуби, све се пи-распирине губи“. Златан мајкин, на то себи преговара, почем су сладка материна уста, сапутнице муве напљувале.
На развлаке Бог сатире сламке.
Вели Алка у кући Марије Мирковићке удовице у Сегедину. —
Даље вели: Свака снаша бежи од дна
оченаша,; —
ДХаба чедо вија, што мајку пребија. —
ПОЛАНЧИЦА чемернога сина (Ређеп5дем5е). Стидак ми је ван вештине суно Умориће, нестаће починиа Кота мори само спреша трава. Да је мене уморила Сава Боље 6' било, него што м' мајка спава Ал навјеки, у неразбор спава. Да је мене уморила Драва Зар би био ја зелена трава, Да с прељубим ја црву, пи мраву Да прокрозим ницу тавпаице Да наслоним ја лице на лице, Мога Лода стани се виода, Да лелујам танком лазом стазолм: Уцвељене вапунасте мазе Да туземчим да ту зачеленчим Јер ја млеко“) кијам на далеко. Да с' повијем и постанем страва Жута трава, мајке загрљаја, Бела света гадна измишљенка, Да ужасе, ројим ја узасе, Измишљена. чада, гнуса, зада, Јербо с' слажу пресне утробице Жизнодавке — у земље тавнину. Ди ја сладак санак, данноћ гоним, Да ја ланем, виш не проговорим, Тим преметом, да тиштим и пиштим, И постанем јадац ПЛОЈА““) гадац. И да бдијем, кад приземно спава, Беотрад је ди се тако страда.
Ово вели баба без школског свради.
(Објављено у „Јавору“ 1862, бр. 19)
жу Млеко: не од швајцарке, овце и коза, но + устукне, и плаче и сузи мати од бола, па та доји
а тата извији и пролете вија.
о Плој: Сунце, месец, звезде, море, воде, плоса-
де, усашдице умиљци, горе, дугови, дубраве ми пр.
ба фељам
Александар Ристовић
СЛИКЕ СА ПУТОВАЊА
КРУГ |
Када упрете поглед у некакав предмет (који је близу или сасвим далеко), осетите нечије руке које вам за трен прекрију лице,
и онај који вам стоји иза леђа настоји да одгонетнете његово име,
пре него што се угрне лампа или се урежу у сећање јасне црте, хладни прсти, део одеће.
НЕКО (ИЛИ НЕКОЗ)
Нема ни красуљака, ни отворене књиге, ни лаког домахивања кроз честар —
само (20т0во) величанствено постојање једног истог „предмета“, „себе сама", личности једнаке некој другој,
чије натекле јагодице и наусница од
житног прашка. указују на дечачку природу: чарање и дах дволичности.
СМРТ У РИБЊАКУ
Да бисте живели...
Да бисте, корак по корак, освајали неку. измишљотину, као што се цртају слова, сустиже птица или одгонетају време и човек.
Да бисте држали на узици СВЕ ТЕ СЕНКЕ којима не знасмо имена а чији су уздаси били толико налик људским да ми је једино преостајало да пратим исти триг не одлучујући се између светлог 1" тамног.
Та драж је управо у томе што сте престали постојати у часу кад сам изговорио ваше име!
" ЕЈ %Ж
О, празници! О, сновиђења!
Докрајчите ту приповест, затворите окно, ставите штап у паоке точка!
(и оно друго: бледило на образу док лежсите неки час отворених уста кад вам хладно тело времењаче пређе преко прсију и босог стопала.
И
5