Књижевне новине

„Јошх је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити увиђаввији и прожман већом љубављу према своме роду. Нека васпитаници буду бољи од својих васпитача; то је најнскренија жеља наша". (Радоје Домановић;

“ „Као у Страдији", „Одјек"' 29, јаптара · 1903)

" ПРЕ СЕДАМ ГОДИНА редакција часописа

„Гледишта" организовала је разговор о данашњем (тадашњем) тренутку српске сатире („Гледишта", април 1966). У разговоРу је учествовало неколико најугледнијих лисаца—сатиричара и неколико 'угледних књижевних тедретичара, есејиста и критичара. Овај разговор, као што је све уобичајеније загсличне разговоре, није ништа значатније открио, нити је указао на нешпло битно пово. Једина занимљива теза односила се на традицију српске сатире. После подужег дијалога дошло се до чудног закључка — да традиција српске сатире и не постоји и да је то само једна „танка књижица Радоја Домановића". Овај став је заузет две године после изласка Домановићевих сабраних дела – (едиција „Српски писци", Радоје Домановић; Сабрана слала три тома, страна – 1620, „Просвета“, Београд, 1964). Има се утисак да су учесници разговора подлеглњо утимају школске лектире за више разреде основних школа, где је Домановић, попут великог сатиричара Понатана Свифта, по. турен деци као. њихова омиљена лектира. Наравно, дечјој машти одговара Домановићева прича „Марко Краљевић по Аруги пут међу Србима", нарочито догодовштина кад Марко; на Шарцу, са: шестоперцем у руци, вија једног Оициклисту, али сама идеја и порука ове Домановићеве приче најмање је дечја.

Релоје Домановић је, без сумње, највећи морални гигант, и паш највећи сатиричар у своме, а, вероватно, и у будућем – времену. Био је'савест епохе. Ако та посматрамо уско, као писца коме је једино место у српској литератури (што је погрешно, јер је:у- последњој деценији изашло неколико превода Домановића на светске језике, у Западној Немачкој је чак водио на листи Оестселера), онда је он био и остао савест једног народа. Светезар Марковић је сматрао да су песниџи пробуђени део народа. У свом времену Домановић је више од било ког. писца | (Митровића, Скерлића, Веселинокућа, Сремца, па чак п Нушића) оно пробуђени део свога народа, вић — сатиричар имао је своје време од неких пет-шест година: од својих двадесет петих година, до својих тридесетих голина, нам од почетка 1898. до средине 1903. ТоАнине, У најжандаомскитем влемену које, се може срести у историји Србије. Казамати су билн пуни политичких криваца и поштених и слободољубивих људи, слободе су укидане сваким даном, а штампа изложена највећем терору полиције, тако да је број забрањени“ листова премашивао позамашпу _троцифрену бројку. У том времену Домановић исписује око хиљаду страница, које објављује или, — које бивају забрањене.

Тако је“ једном приликом писао:

„Има једна прича о некаквом памет ном министру. полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео, у свему, па чак ну: мелитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, трешни народ, подитао споменик са натписом;

„НАРОДА ВЕЛИКОМ РОДОЉУБУ КОЈИ ЈЕ СПАСАО ЗЕМЉУ ОА О БУНТОВНИХ ЧЛАНАКА"

Господин Веља Тодоровић се ревносно

труди да доститле овог поменутог министра из некакве луде земље". . Последњи Обревовић заводио је своју

Апктатуру. Смењивале су се владе. Укидани су чак и устави. Домановић је бивао отпуштан и пстерпван из службе, алп се није смењивао, „Глатол мислитпл треба укинути, јер је врло опасан по поредак земље и постојеће стање", — и Домановић је мислио, када: је свако слободоумно мишљење бпло забрањено. Министре је називао „гутачима устава", „министрима пандурске крви", „проданим, тадним дутама", „ниским људима на високим положајима" пуџим о „авчних ћефова". „болеспих канона" пода су „ласкавци који би за добру плату прогласили за, племенито хело да се пола народа повеша!' Мутни но скопо ИСрНОА владавине дра Владана Борђевића, који је ол бившег републиканца постао лични пријатељ п заступник _ „Његовог величанства краља Коцкара", назвао је аменом — _„ВЛАДАНОВШТИНА", између мноштва изведени-

про Ко

ца. од Владановог ммена. Овај назив је оттпао у народи у.љему се одомаћио. Данас, а п раније, угледни историчари,

ппшући о овом времену, називају период Вааланове влале -—= домановићевски · „владановштина", „А „владанов-

када је

штину“ заменила влада. генерала „Димнтрија Цпицар-Марковића, Домановић је и а Ена ои но име, присутно као

историјски "назив, „свалбено министар

"ство".

ДЛомано-.

| , |

ма

Вођи Радикалне странке, којој је Домановић припадао, и Никола Пашићи Стојан Протић, ћутали су, правећи се да им не примећују шта сеу земљи догађа, Лашић, бивши бакуњиста, повукао се у добровољни кућни притвор, Протић, бивти марксиста, изјавио је „да неће ништа да чини, јер нема са ким да чини, ни за. кога да чини". Директно алудирајући на ЛПаштћев кукавичлук, у том глувом времему, Домановић је написао сатиру „Вођа“, Прецизна експертиза би показала да' је „Воба" универзална сатира на све вође као Пашићева брада, али стваралачка имагинативност и снага Домановићеве књижевне опсервације у овој причи превазишла је првобитну намеру писца да. направи дневну убојиту сатиру, тако је „Вођа" универзална сатира на све вође са којима је народ слепо срљао-у своју пропаст (у прошлости, садашњости пи будућности) и стоји, раме уз раме уз на Јпробранија дела светске сатире. ;

Било је то време компромиса, Међу јединима који нису ишли. на компромисе био је Домановић, „Настало је лудо ·-време клањања" — говорио је у том времену млади, студент Димитрије Туцовић... Домановић је био међу реткима који нису метанисали, Негде, у том времену помрчине, у Београду је ушла у моду _„Олендрофова метода за учење страних језика". Ову методу Домановић је повезао са ме тодом завођења црне диктатуре од стране“ | ђенералске владе:

„—- Имате ли ви владу2 Е

= Не, ми Срби исмамо једну добру владу, али г. Пинцар-Марковић има једну чизму.

— Имате ли слободу збора и договора2

= Не, ми немамо слободу збора и договора, али т. Веља Тодоровић има жандаре. — Је ли ово једна клупа2

– Не, то није једна клупа, то је један миипстар просвете.

— Једе ли ваша купус2

— Не, наша стрина не једе радо кисео купус, алн наша влада пише смеште програме, ~

— Има ли новца у државној благајниз

— Не, у државној благајнн нема новца, али министар финансија радо чита словен-

Срби једну добру

стрина _ радо кисео

ску граматику,"

Глас Домановића био је једини глас обесправљеног народа. Непзмерна је вера Домановићева у тај народ, да неће извршити самоубиство и неће дозволити заво-

ћење најцрње диктатуре. Толика љубав према народу тешко. се може срести код било кога писца. Али то осећање за све

народне патње ослобођено је код Домановића у његовом сапатништву с народом, патоса и патетике. Ово осећање, извирући пз горчине и туге, избија и када се Дома-

новић са резигнацијом обраћа народу: „Добри народе, твоја ропска и одана по-

саушност, учинила те је великим и ваљамим народом! Сељачка п блатњава Србија била је толико широка у његовом великом срцу: „Реченица: „Више виде четири ока него два". Куд то може да буде2! То треба исправити п рећи: „Два генералска ока више виде него цео народ!" Реченица: „У ратара црне руке, али бела погача" мирише на социјализам, чак нихилизам. То треба леште рећи: „У ратара црне руке, али он не сме имати белу погачу", Каква би то тек земља изгледала да сеу њој допусти да којекакви сељаци, радници п каљотаже једу својим прним ручетинама белу погачу. Те је анархија, гажење

ПЕДЕЉА АЛБАНСКОГ ФИЛМА — СЦЕНА И3 ФИАМА

„КОМЕСАР СВЕТЛОСТИ“ У РЕЖИЈИ ДИМИТРИЈА АНАТНОСТИЈА и ВИКТОРА БИКЕ

СТОТА ГОДИНА РАДОЈА ДОМАНОВИЋА |

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

устава по закона, позивање народа на буну! Добар сељак треба да гладује и тек понеки пут да једс мало овсена скроба, а беле погаче су за власти земаљске"!

Домановић није написао ниједну причу и ниједан сатирични текст, чија би порука била да је народ глуп и затудан као Нушићев Јосип из Трбушнице, како се то овај народ представља у свим сатиричним и хумористичким текстовима, од Домановића паовамо (што је, узгред буди речено, телевизија свесрдно, кроз своје серије, прихватила).

Познато је да писци нису извршили ниједну револуцију и нису извели ниједан Аржавни удар или преврат. Домановић такође није. Али његов глас је бно шест година. глас који је, преко „Одјека" и друтих листова, хиљадоструко — одјекивао. Када је требало грађанске куражи ла се каже: ја сам против тота да се један наРод претвори у жигосано стадо, Домановић се јављао, Тако је он учествовао, као глас савести, као глас опомене, у припремама преврата који се одиграо 29. маја 1903. тодине и којп је нескромно, од мнотих људи оног времена, па чак и од социјалисте Драговића, био назван пи мање ни више него револуцијом. После тога је у Србији настао — демократски период, уставне монархије. _ Демократија је добро дошла народу, али то је био крај писце сатиричара Радоја Домановића.

Ако је тачно да велика времена дају велике људе, тачно је и да се у мрачним диктаторским временима јављају т велики сатпричари.

Уколико смо ми Срби, утолико је он све више Домановић;

„Ил сам Баво не зна шта смо ми Срби богу требали, Сео Ђаво па се чуди: Србин нема опанке, а купује кишобран, соли нема у кући, а има визит карте, куће нема, а пазари прозоре, деца се гуше по мрачним и влажним избицама, а Срби се сетили да се лече чак на Далеком истоку, Запста се ћаво не чуди џабе, а кад се он чуди, онда се већ види колико је сати. Наш женски свет у Београду најактивније пегује ову врсту паше расе".

Бојим се да смо та заборавили – неправедно, више нето што смо га и знали. Било је још Домановићевих времена, али није у њима било Домановића,

Умро је: у својој тридесетпетој тодини, када тек почиње време зрелог писца. Он је срећом много раније сазрео: као писац, Отргла та је туберкулоза, поразна болест за српску литературу,

Да је жив, већ би годину.

Као двадесетогодишњак, написао је ше смо, пријатељу Ристи Одавићу, из кога ми се једна реченица учинила најпогоднијом да завтшим овај сентиментални текст;

„Нећу се борити, ни мачем, ни шарком лушком, већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силвије" ол мачева Светских освајача".

"Било је. Стварно је било.

закорачис у стоту

Милован Витезовић '

Милан Узелац Ошкриће стшбари |

НА ГРАНИЦИ ЗВУКА

Острвише се чемани на твоје мраве очи, јер хтедох тело од земље да скријем,

на ничијој земљи остварим почетак, мисао ми мртву негде сред небеса.

Открива се говор као напор мора

и ло њему лик се преплиће са водом, вртови под сенком здробише дубину, почетак тишине и дрхтање њено.

На граници звука пресрела те јесен, једно мрачно доба кад сан се прикрада ст док бол се губи са куцањем сата бачена си телом у срце празнине.

ТРЕПЕТ БЕЗЛИЧНОСТИ

Нечујан глас је у простору мртвих док слушамо трубост разбеснелог неку чудну причу што сан изопачи не уткавши ствари у одблесак света.

мора,

Ова друга стварност кроз бол се казује и по нама вршља као гладне звери скамењене звуком на ивици дана.

Сва прошлост је овде стопљена. у трепег, тледајућа мрамор, налазимо себе,

И ХААДНОМ се водом праштамо од света, оно што је прво, пека крај нам буде,

РАСПЛИТАЊЕ ВЕЗА

Затворен пут је са срцем празнине нестао из гласа на рукама твојим, М Аок крв се слеже са капима мора Једна реч нам поглед за белипу веже.

Назиремо светлост, док говор притајен, дуж твице ножа ванвремено траје

и тела нам прати жуборење воде,

лик смешан са бојом коју гута пламен.

Лоходе нас сене из прикрајка света

и погледом својим везове расплићу,

на тканини пнабор претачу у меру,

н смеју се гласом који стран нам није.

ОТКРИЋЕ СТВАРИ

У средишту оног што из ништа расле

#41 тради по њему раздељене ствари,

пеко време света продуженом мером, суочен сам с оним што нам биће нуди.

Узглобљено све је у облик почетка

те ликова мноштво разједини себе,

на пестварној слици тде реч се надјача, лик предмета следи већ искидан товођр,

Можда нисмо тамо тде бих хтео бити итов суочен са оним што мисао гуши, · неоткривен свет ми одузима речи

и слућено пишем на маргини звука.

ЗАГОНЕТНОСТ

На танапој пити, нарушеној смаслом, понекад заблиста загонетност ствари м кад све се смири на граници звука растојање бива за временост дуже.

Сад измиче оно. што нам руке спута, јер јуримо стазом којој крај се дужи и дАОК стена свака видик располути, понавља се оно што сазнасмо јуче.

Одвојени телом од средишта бића

без успеха кожу развлачимо ножем, по сећању чудном размештамо речи, тајновитост света тито лежи у њима,

САГЛАСНОСТ САТОВА

Свуд око нас ледп се камен,

а причају да овде мирује море,

да путник застане обезнаћен стењем м тлас му рибе под водом пагризу.

Смехом би хтели да свладамо песак, јер сви смо странци за судбину мора, закон се ствара у дубини „ствари

ван којег су знаџи загубили себе,

Лубина кроз тело. провлачи тренутке покрет којим звуци разоре тишину, јер разни сати куцају у нама,

а два Од њих се сатласе па крају.

У СРЕДИШТУ ВОДЕ

Тонемо све брже у средиште воде ми плавог морска од светла нас лели, нестварне се сене сред обзорја слале а рибе под кожом уточиште желе.

и кад море пссак таложи па очни осећамо време, за умрле страно,

пеку другу вечност попознатих руку, јер слаби смо телом ван духа празнине,

На руке пам леже осећај тишнис

и мир заточења у срце се селн, стварамо простор за налетео ветра и одесак белутка што постање брии

ОБМАНА МОРА

Не остајсм више сам, ла море саслаушам, ни, његов ход по телу мртвих пливача који у светлост зиронс, а песак прома мо потом се смире на перавном дну

Ако се-вола са шумом помами ми слани укус савлада горчина кроз тела наша тапутаће рибе, говором мртвих и смехом мел

Сада све више затварамо круг, сомана мора у српс се сели, н како расте са намд дубина смисло ствари у сан се претв:

КЊИЖЕНРНОВИНЕ 4