Књижевне новине
даљња паљљ, питааи-=- У плина И.
| |
НЕДРЕМЉИВО ОКО
УЗГРЕД БУДИ ЗАБЕЛЕЖЕНО (у
27. Јуче ми је рекао (Павле Мрак)
ЈУЧЕ (мај 1966) ми је рекао В. Н.: — У рату ми је било све јасно, Неко је, коме сам веровао до смрти, наређивао, а ја сам слушао, Могу да кажем мирно, преспавао сам рат... Сад више ништа не разумем, Гледам своје пчеле. И њих не разумем, Али знам када ће матица,,. нови рој. Изгледа, то је једино важно,..
Погрешан био ми је живот,
Сва размишљања око тога и тако даље, била би само још једна грешка више,
Знам да се без онога кога нема може итекако живети, Исто тако знам зашто бих другима баш и био толико потребан, Шта ће им „ипак, ипак" та Ђаволска „еластичност" „покретни склад“, штата непрекидна „огледала“. И „можда“, „можда“, Јест, другима нисам потребан, Али су мени други потребни да бих постојао,
Било је најглавније (среда, исти мај), да би се поднео такозвани живот, — Шта да ти кажем о том страшном животуг Започео је са страшном Миленијом, Са страшном Азђм, са страшном Голубицом (морам да напоменем да овај епитет страшан у мом присном речнику често зазвучи и као страстан и као диван и као сладак), Како неочекивано увиЂам да ми је читаво детињство прошло у том као неком зачараном кругу матпијархата, да ли закаснелом или тек обнављајућем, Ето, само њих двојица, који су своје детињство провели у истом граду и не сањајући, У првим својим сећањима на детињство видим свога деду како их води за руку, УМ далеком граду на океану, у коме је катедрала ружичаста, па су и успомене пекако патријархално ружичасте, Мојих дедова шагде нема у мојим успоменама, Па и Јанко, тек тамо око моје десете године, видим га јасније 0пртаног, И то на неком прашњавом путу под слаповима августовског сунца са дизгинима у рукама. Отуда можда у мом памћењу она устрептала визија о коњима, Ваљда зато А их добро запамтим, јер ће их ускоро, тако брзо, нестати, Самлељз их вихор прохујалиХ година: остаће само заједно као.сан, као нека успаванка заједно са фијакерима, Шта сам друго могао ако не да направим тај штит подозрења и ироније између себе и осталих; да будем непробојан: то је то, Како бих иначе опстао без тог штита2 А како направити штит, против 0сталих, без осталих2 Њихове су цигле, мој је једино малтер: мисао, зној и крв,
Били су ми потребни дуги часови лености, потребне су ми биле огромне лењости као степе, као равнице које се губе у недоглед, непролазне и густе као нераскрчене прашуме да бих био могао да откријем велике чини, силне проналаске, дарове правог живота, Па да, био сам дењ као сви дивљаци, они исти чувени варвари од којих су се уплашили Грци толико да су морали да измисле људску науку, класичан склад, лепоту и трагедије,
Био сам без обмана, Сунце је могло да ми сагори, спржи очи, али није могло да ме засени, Да паднем ничице (Павле Мрак, петак истог маја).
Овако, пред отвореним сивкастим небом, једва лако ветровитим, а далеко на другом крају земље, истог тог маја, бележио је Најмлађи Јагодић у своју свеску, без и најмање патетике, Кроз отворен прозор, у даљини, у измаглици, наслућивали су се једноставно полегли брегови, не би се могло рећи планине, око града, као неки кружни давно озидани одбрамбени зил, али већ толико стар, да су та опет покриле шуме, траве и бусење, и куће начичкане села и засеока, који су већ постали готово део вароши, Штрчала су у то сиво небо и два димњака старе фабрике — нова је даље и невидљива је — који смирено пуше свој сивкасти дим и као да том својом неуморношћу смирују сва неспокојства и неподидарности, сву њихову (моју) крваву историју, у којој су (сам) учествовали — И нису (нисам) учествовали, како им (ми) се понекад учини па не знају (не знам) да ли је боља прва варијанта реченице — мрље крви на својим (мојим) рукама, и непосредне и посредне, никако да оперу (оперем) — или је грознија свест да су могли (сам могао), да трају (трајем) и да поднесу (поднесем) крај себе толике ужасе и грозоте, а да су (сам) остали читави, М овом јутарњем, сивкастом, лако ветровитом часу, све је то било, изгле-
дало смирено, негде далеко одпловило као што облаци знају да одплове и смртни грешници, све је то негде далеко, ни сенке више нема, за мене, Ни за њих,
Осећање кривице, осећање одговорности, записивао је даље најмлађи Јагодић, које их (ме) је било прогонило, запљускивало као бујна киша последњих година, прогонило је и Павла Мрака, нису само знали, само да кажу зар је тек двадесет година прошло или боље да кажу већ двадесет година, да узвикну, да је то било У њиховој природи, — они су некако слутили да морају најзад да положе некоме (коме2) рачуне о свему што им се догодило, а пре свега што му се догодило, у ономе шта су они у том дому, у том ко-
„ват 45
АПОЛОН ГЛЕДА ОКРВАВЉЕНОГ МАРСИЈАСА, С УЗВИШЕНИМ
АЛИ КРВ МЛАДОГА ФРУЛАША ПАДА НА ЧЕЛО КАО ДА ЈЕ ОД АЛАБАСТЕРА МАКО СУ МУ МУЗЕ
ЧЕЛО БЛИСТА НА СУНЦУ
2 дељит паефа Парана па ин е == РУЦИ Е И а 77 “ сан у
аова ; сабобо „бавио 2860
Би Јагодић није више бацао поглед кроз отворени прозор: нагнуо се још више над хартијом, и писао, брзо, брзо, као у неком страху, грозници, нестрпљењу да ће МУ промаћи мисао — не сећам се тачно, писао је најмлађи Јагодић, ко су били они који су ми предали оног,,. о томе се касније мното причало, јер никота тамо нисам познавао лично, Рекли су ми били да се тамо јавим, ја сам кренуо, стигао сам без икаквих непријатности и тешкоћа, исте вечери, јавка је била добра, стража ме је одмах пропустила, један дечак, голобради, ме је одвео до школе, мало даље између високих гранатих липа, угледао сам неку црквицу, манастир ће бити, за јабуку, памтим, била је у пуном роду, петроваче их зову, то сам тада научио и никада нисам заборавио, необријане проседе браде, непријатно задригле главе, увек испадне да имају незгодну, бАвратну њушку, никад нисам разумео зашто нам се увек тако чини, те тако лако пристајемо да вршимо,.. Био је диван летњи дан, крајем јула, тачно знам, дивно време, врелина је и у сенци, јара је треперила преко пољане, скривене шумарком крај потока, Нећу никал заборавити његове немир-
ПРЕЗИРОМ БОГА,
УЗВИШЕНОГА; ЊЕГОВО МЛАДО
ВЕБ ОДРАЛЕ СВУ КОЖУ, ПА И КОЖУ СА ЧЕЛА — ПРТЕЖ АУШАНА МАТИЋА
витлацу, у тој драми, трагедији или комедији (крвавој у сваком случају), шта су они чинили, Шта је он чинио2 Изгледало им је, изгледало му је, да то читаво време од повратка и поновног њиховог сусрета нису ништа друго ни мислили ни радили већ су прикупљали доказе и против доказе за тај обрачун, И наједном, с. овим пролећем, с овим све плављим и дубљим небом, изнад овог града, као да је то нестајало с њихове душе, с моје душе, као да је изненада пао с њихових рамена неки тешки камен који су они ВУКАМ, мада нико то није могао да види, нити да зна, Све се плаћа, Све се морало да плати, И поштење њихово, И њихова та невиност, Није било кривице у оном што су, што смо, (што сам) некад говорили; већ у ономе што су пропустили, што сам пропустио, да кажу, да кажем Није било кривице ни злочина у ономе што су (смо) чинили; али у ономе што су (смо) пропустили да ураде2 Шта све они нису урадили, шта све нисам ја џрадио, а могао сам, а могли су! Како су могли, како сам, могао, да не крикнем, да не крикну пред толиким _ гнусобама2 Шта нам друго остаје сем крика пред тим светом, у том свету, (нашемг2), Какзе друге истине Пред отвореним сивкастим, бескрајним небом, без патетике, једва лако ветровитим, да ли та питања најзад престају“ Како су могли, како сам могао, да прођем некада, да прођу, некада, поред толиког злаг Били су поштени, а ипак крадљивци свете ватре, Били су невини, а ипак можда злочинциг Дороти су били 3л0чинци, а.мохда,.. глупо је да се играју, а играју се питања, а играм се питањима као да играм пиљака, Били су крадљивци сгете ватре, а у себи су помишљали покаткад, у себи, мутно, да су били поштени, И да прсте нису опрљили, Не сећам се тачно — најмла-
ИЦ __-_______-----
не, зелене, замагљене очи, А наједном као да је у њима блеснула нека нада, један зрак, кад ме је угледао“ и разумео да ја... Моје летње беле панталоне и моја пругаста мајица, као да су му говориле да нека доброта лежи у њима, али можда и несигурност, Пустио сам га да иде испред мене, Ни сада не могу да разумем да тако дуго треба да се један _мртав човек сруши на земљу. Најстрашније ми се чини што је све то тако лако а ипак том ништавилу нема краја, Још ни до данас нисам сигуран да:то није био неко други, (мај, 1966),
Душан Матић
КЊИЖЕВНЕ, НОВИНЕ
Уређивачки одбор: Филио ДавнА, „Васко Ивановић, Миодраг Шлић, Драган М. је ремић (главни а одговорни џрелник), . у. биша |еремић, Вук Крњевић (заменне славног уредника), Чедомир Мирковић, Боглав 4. Поповић, Владимир 8. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметниака опрема: Драгомир Димитријевић.
Књижевни савет: др Димитрије Вученов, Предра Делибашић, Енвер Берћеку, АР Милов Шлић Душав Матић др Војин Матић. Момчило Миланков, ар Драшко Ређеп, Јара Рибникар, Аушав Сковран, Алекса _ Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер „Идејно решење графичке опреме; Богдав Кршић.
Аист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претилата 30, полуго дишња 15 динара, а,за иностранство 480 струко. лист издаје Новинско-излавачко пре. аџзеће, „Књижевне новине“ Београд. Францу ска. Директор Војислав Вујовић 1елефо. ни: 627-286 (редакција) и 526-020 (комерце“ јално одељење а администрација) 1екући рачув 608-1-208:1. Рукописи се не враћају, Штампа: Глас" Бепграа. Влајковићева Х
" ња,. Од осећајних и
~
4
ЛЕТОПИС АЕТОТИС. ЛЕТОПИСАРТОТИС ЛЕТОПИС
Прпеутност Цесарићеве лирике
Поводом песникове седамдесетогодишњице
Добриша Цесарић, један Од најпопуларнијих хрватских лиричара, слави седамдесетогодишњицу ЖИвота. Овај значајан јубилеј биће свакако повод да се још једном проговори о стиховима песника који је стекао подједнако поштовање публике и критике, чије се песме радо читају, и, цитирају, 248 су истовремено и -предмет-озоиј“ ног критичарског проучавања и интерпретације,
Лирика Добрише Цесарића је вишеслојна, разноврсна и богата. Ретки су песници који су успели да у релативно малом броју песама пруже толико тема и мотива, да покажу толико различита по-
етска интересовања и расположе-
лакокрилих љубавних стихова, преко социјалне лирике баладичног звука и описне песме проткане својеврсном симболиком до рефлексивних тонова једног људског и стваралачког искуства, Цесарић је остао веран поступку заснованом на сублимацији језичког израза, ефектној употреби песничке слике, као и необичној музикалности, То му је омогућило да постане и што је још битније — остане савремен, данас колико и, почетком тридесетих година, када је „Дириком“ стао у први ред хрватске поезије,
И у тренуцима када, се највише говори о кризи поезије, или још чешће о кризи читалаца поезије, место и популарност Добрише Цесарића као да не долазе у питање, То је она врста популарности какву могу _ стећи само песници бардског типа, они који свој глас поистовећују с тласом народа, с општим тежњама своје генерације, или пак покоји истински лиричар, песник интиме, вечних тема и расположења, Добриша Цесарић је близак овом другом типу песника, али неколиким значајним одликама своје поезије он превазилази међе интимне лирике и 0стварује једну целовитију визију света с бројним противречности ма. у њему, час испуњену истинском радошћу живљења, час опет прожету тамним колоритом људског нестајања, немоћи, скепсе, патње. Такав песник, изван школских класификација и категоризација, свакоме пружа читалачки доживљај чији интензитет не зависи само од песника, већ и од читаоца, Неко се задовољи песниковом исповешћу, најједноставнијим исказом, неко у његовим стиховима открива стилску перфектуацију и артистичко савршенство, а неко песничку мисао скривену у тамном вилајету поетске структуре, То нам објашњава присутност Цесарићеве лирике у разним амбијентима и ситуацијама, од музичких фестивала до научних скупова, од споменара и интимних ђачких дневника до стилистичких и структуралистичких интерпретација по стручним часописи ма, А објашњава и један парадокс: да поред изврсних критичких текстова написаних о Цесарићу критика може бити још није рекла праву реч 0, његовој поези-
ји, (И. 1)
бев ом и А
Мериен Мур
У Њујорку је умрла Мериен Мур, једна од најистакнутијих америчких песникиња. Робена пре 84 године у Сент-Ллуису _ (Мисури), проживела је детињство у Пенсилванији, дипломирала 1909. године, путовала по Европи, а од 1918, године настанила се у Њујорку. Бавила се наставничким радом, библиотекарством и једно време издавала чувени књижевни часопис „Бројчаник" (1925 — 1929), у којем је објављивала прилоге “неких од најпознатијих америчких песника: Паунда, Елиота, Камингса, Вилијемса. Почела је да пише песме још као студент, а пову збирку објавила је група њених пријатеља под насловом _„Песме" (1921). Најзначајније су јој збирке: „Ољсервације" (1924), „Изабране песме" (с предговором'Т. С. Елиота, 1935) и „Сабране песме" (1951). С француског је превела ЛХафонтенове басне (1954), а штампала је и збирку есеја „Предилекције" (1955) о својим омиљеним писцима. Више пута је награђивана, а 1957 године добила је и Пулицерову награду. Као песник, Мериен Мур углавном није обрађивала велике проблеме епохе и друштва, чити се бавила крупним питањима живота 1 смрти. Изизиматући донекле идејг папифизма и хуманизма, изражене након другог све. тског рата, њене најчешће теме су одувек биле ретке. и необичне ствађи. По етзим сопстзеним речима, циљ :0] је био да у поезији ствопа „иматинарне вртове с ре
, НИ ЧР а «
алнић жабама у њима", што би требало да значи стварање имагинарног света поезије с конкретним живим сликама које ће лако ускочити у читаочеву душу. Најдраже су јој биле мале животиње и егзотичне птице, које је описивала с великом пажњом и предизношћу. Песме је писала с великом | марљивошћу, као мозаик, са живим и оригиналним слика ма, стидиљиво скривајући риме и каденце. Иако привлачна и за широку публику због своје јасности, Мериен Мур је, како те већ запажено, због дотераности свог стиха, пре свега била песник за песни ке и захваљујући пре свега њима, заузела је видно место у савременој америчкој поезији.
Нови савез пнеаца
Током фебруара се у многим рад: ним организацијама сазнало да се врло лако може постати члан Савеза писаца. Новоосновани „Савез писаца аматера Југославије" нуди, кроз писмене дописе, свима који имају било каквих литерарних амбиција да, уз чланарину Од 2600 старих динара, постану чланови Савеза и добију књижице које ће, посебно кад су млади У питању, „деловати стимулативно". Онима“ који баш никаквих књижевних амбиција немају нуди се, по истој цени, да постану при јатељи књижевности и такође добију стимулативне књижице. Савез такође обавештава да њетов Правилник предвиђа да појединци и радне опганизације „моту пружити Савезу материјалну помоћ", па долаје: „Али ако је помоћ већа од 500 нових динара Савез издаје специјалне Писмене захвалнице појединцима и колективима као помажућим члановима". Уз све ово хитно се захтева од колектива да пошаљу _ тачан број претплатника на још непокренуте часописе и едиције, нуди
се рабат, а свима који се анга.
жују на омасовљењу _ подухвата великодушно се обећавају различите врсте бронзаних, сребрних и златних значки.
Поред оваквих – примамљивих понуда _ установама је послат и обиман текст са насловом _ „Информација о организационој структури, задацима и програму рада Савеза за 1972. тодину", у коме се одмах после броја жиро рачуна, обавештава да је нови савез писаца одређеног датума — прошле године регистрован код Савезног секретаријата за унутрашње послове. Циљ Савеза је формулисан у 7 тачака и креће се од сузбијања шунда, преко повећања продуктивности „нарочито у предузећима и у селу, уз помоћ духовне рекреације и самозадовољења", па све до остварења „високо-квалитетних уметничких резултата на књижевном пољу" и „развијања смисла за другарство"...
Савез писаца обухватиће „лица раличитог узраста, занимања и образовања", га међу његовим сек цијама за сада нема једино аматерске академије наука и уметности, пошто би, вероватно, чланарина 'за.гакадемике — аматере била висока" а“ значке скупе. Постоје, међутим, следеће секције: пионири — писци, омладинци писци, старији — писци аматери, признати — писци аматери и писци — наивци. Састављачи позива на учлањење и програма Савеза писаца за ову годину, очигледно, не би требало! да буду обухваћени последњом од набројаних секција. (4. МЈ)
Малутину. Петровићу награда „Бранко Миљковић“
~ .. , ФА»
Поводом десетогодишњице смрти Бранка Миљковића Скупштина општине Ниш је установила књижевну награду која ће носити име знаменитог песника. Награда ће се сваке године додељивати за најбољу збирку песама објављену на српскохрватском језику током претходне године. По из носу новчаног дела (милион старих динара), ово је засад у нас највећа награда за књигу песама.
Овотодишњи жири, у саставу Веселин Илић, Мохарем Первић, Сава Пенчић, Миливоје Марковић и Добривоје Јевтић, одлучио је да први лауреат буле беотралски песник Милутин Петровић са зби. рком. „Глава на пању"., Награђена књига трећа је по реду, и засад најбоља, збиока стихова овог да ровитог песника.
> 7
“ Е пари а