Књижевне новине
ЈОВАН СКЕРЛИЋ И ЈОАКИМ ВУЈИЋ _
ЈОАКИМ ВУЈИЋ је по своме типу и човека и писца и нчтедектуалца био изрази. ти представник човека осамнаестог века. Био је у подједнакој мери и писац и књижевни посленик, и педагог и културни ортанизатор. Србима су били потребни умбеници страних језика и Вујић је такве упбеџике написао. Истина, они нису били мното оригинални, били су или (не нарочито вешти преводи мили компилације не баш најбољих уџбеника; али бољих уџбеника у то време од Вујићевих није било, Српска знања из географије била су оскудна и Вујић се постарао да та знања попуни било преко једног уџбеника географије, било преко путописа са путовања на којима никада није био као што је био ре цимо његов пут на исток. Као што је хтео да упозна своје сународнике са, непознатим и пуним тајанства, истоком, тако је Вујић хтео да упозна своје сународнике и са тек ослобођеном Србијом. Имајући см сла за старине, Вујић је много штошта 32 писао, што и ако није меродавно као историјски извор може да представља. подстипај на даља. истраживања. Основао је позариште код Срба м, што је још много важније, код Срба усадио потребу за позсриштем. Јер Вујић није само отац српског позоришта, он је један од прзих твораца српске позоришне публике. Био је прево· дилам, глумац, редитељ, уколико се уогљ ште о режији могло товорити у то време, и“ организатор. Истина, као писац био је неоригиналан, прерађивао је углавном Копебуа и од тих Вујићевих прерада и данас живе многи литерарни паразити. Али преводећи Коцебуа Вујић, можда, није испољавао чеки бољи литерарни укус, али је изванредно добро осећао и дух времена 1' дух публике, Јер негде у то време вазмарски олимпијаш Гете, у једном од својих разговора са Екерманом, опођочавао је Коцебма на један начин који Коцебуу може да служи само на чаот, Наиме, Гете ге доказивао да је Шекспир бољи писац Ол, Коцебуа. Поредио је њих дволицу и истиило Шекспирове предности. Писац кога његови савременинт пореде са Шекспиром, макар и на његову штету, у своме времену је све пос него безначалан писац. Мо жда је тај Копцебу управо један од доказа у прилог тези да је Вујић умео да живи са својим временом и да комуницира с њетовам савременим вредностима.
Тедач такав шисац, чак п ако није до. бар писац, у једном времену када је ма. ле добрих писаца по свом основном жиРотнОмМ опредељењу, по свом мишљењу о месту и задацима ствараоца у једном ма лом народу који тек почиње да формира. своју културу, морао је да се свиди Скерлићу који је увек високо ценио културне госленике и за њих, и онда када нису били добри писци, умео да нађе или благу реч признања или неку олакшавајућу околност пред потомством које о њима зватно строжије суди. Међутим, мало је наших писаца из прошлости о којима Скерлић говори са толико много гнушања као што је то Јоаким Вујић. Вујић је за Скерлића рбав писаџ, Вујић је за Скерлића још гори човек, удворица и ласкавац, комична појава п све оно што је У своме гневу на једном старог писца један човек са тако изразитим реторичким талентом какав је био Скерлић могао да се сети каже.
пгразумевање, или тачни
Откуда то а 22
је нерасположењ
Скерлић је мотао Вујићу да опрости то што Вујић није добар писац, У својим расправама о нашој старијој књижевно сти Скерлић је више истицао културни значај неких писапа него књижевну вред“ ност њиховог дела. Једини писац осамна: естог века на пример о чијој књижевној вредности Скерлић није имао никакве мм леме, био је, као што се зна, Доситеј 06радовић. Те што Вујић није добар писац, није Скерлићу могло и морало мното да смета. Није могло да му смета ни то пшпо Вујић као писац није у довОЉНОЈ мери оригиналан. Скерлићева генерација била је мало спремна да верује, уопште, У из весну оригиналност наших старијих писаца. Њих је много више интересовало то на које су се иностране писце наши списатељи угледали пето то колико су били орпштинални, Ако се неко угледао на Вол тера пили Русоа, ако је читао Фенелона или. Лесинта, то је само значило да Је он био културан човек који својој средини, не нарочито културној, може да служи на част. У једном од својих првих критичких текстова, поводом књите књижевних ралова Милана Савића, Скерлић је прилич. но нељубазно и одрешито рекао да они који нису џ стању да зидају велелепне грађевине могу сасвим добро да носе ци!ле за њих, Колико је Милан Савић био добар повод да се то каже, остаје да се рас прави једном друтом приликом, Али ако се Вујићу могу оспорити способности за велелепне грађевине, не може му се поре ћи да је донео многу корисну шитлу за грађевине које тек треба да настану.
Мма један лични мотив код Скерлића који није тако тешко погодити. То је Ву јићев однос према кнезу Милошу. Скерлић је био демократ и за њега је кнез Милош био симбол свега онога што је у Србији аутократско, самовољно, ауторитарно, не слободавско. Кнез Милош није за Скерлића био толико оснивач модерне српске дРржаве колико деспот који је у крви тушио народне буне и: народне предводитеље изручивао Турцама, Читав онај бирократски дух који је притискао Србију кроз читав ХТХ век имао је свота родоначелника У кнезу Милошу. Све оно што је:мислио о Обреновићима појединачно, рђаво, скушљало се код Скерлића у једну жижу коју је оличавао кнез Милош. За Скерлића. кнез Милош је био у много мањој мери личност и у много већој мери оличење свега онога противу чега се Скерлић у Србији ХЕХ века, м као потомак и као савременик, борио, над чим се ужасавао и чему се целим својим бићем супротстављао. МИ зато је Скерлић у Вујићу видео једног ниског ласкавца који за бакшише кнеза Милоша слави тог деспота, који пузи пред њим и улагује му се, једну варијанту оних режимских новинара пи слисатеља "какав је, на пример, у Скерлићево рреме, при двору краља Александра и краљице Драте био извесни Миливоје Маленић или у годинама. своје потпуне мораане посрнулости Пера Тодоровић,У неукусним и отужним посветама Јоакима Вујића Скерлић није видео дух времена. Није мотао да наслути ни трагичну, судбину пис на који је присиљен да се понижава пред, моћнима. и силнима без обзира на то да ап су то кнежеви, њихова деца илп неки дру. те донатори. Оно што је могао да опрости и Доситеју и Вуку, оно што је могао да схвати код тотово сваког француског писца ХУМ и ХУПТ века, Скерлић није могао ши да опрости Јоакиму Вујићу ни да схвати код Јоакима Вујића. Јоаким Вујић је био за Скерлића не само један проститунсави интелектуалац који служи јед: ном оријенталном деспоту већ нека врста прототипа и претка свих каснијих прости“ тупсаних интелектуалаца који су током ХЛХ века писали оде султану, поздрављеан моћне и силне у тренуцима њихове славе, правдали мо величали њихове подло“ сти и служил свима и свакоме за мању
или за већу награду.
М случају Јоакима Вујића Скерлић је био двоструко неправедан. Прво због тога што Бујићу пије хтео да опрости нешто што су у Вујићево време радили мање-више сви п друго зато што је Вујићеве по типке тумачио разлозима који нису били прави, Као што је за Скерлића. кнез. М:е
"лош био све оно о чему смо говорили, та-
ко је за Вујића кнез Милош био нешпо сасвим друго. Не само господар који мидостивом руком дарује потребите српске списатеље, кнез који. у складу са својим осећањем културних потреба потпомаже извесне културне подухвате, од којих је један несумњиво бно и позориште, него пре свега и изнад свега осгободитељ и 06новитељ Србије која је пре Милошевог времена чамила у турском ропству. Када се чита, на пример, Вујићево „Путешествије по Сербији" онда Турци у Вујићевом
приказивању, протканом једном бујном н романтичном маштом, не изгледају као
жива људска бића него као на земљу доведени и у људски облик уобличени демони, И то не само одрасли Турци него и Тур. чићи који трче за Вујићевим колима, вичу и галаме, као што сва мала деца, у свим паланкама, трче за непознатим, помало
· необичним, п, помало необично одевеним,
путником, За Вујића Турци су нешто као
пакао, а кнез Милош, који је Србију ОА
њих ослободио, п Србима, бар што се Турака тиче, обезбедио сношљив живот — но ко ко је спасао свој Род од највеће опа-
сности којој је он, онло кад у својој прош-
6.% 2 % о | 4 са а ПА
а 1
1
ВУЈИЋ
ЈОАКИМ
лости, био изложен. Вујић путује Србијом и може још да види трагове борби с Турпима, оно што су Турци за време свог дутогодишњег владања разорили и што је кнез Милош, са пуно разумевања за реал. не потребе Србије, обновио. Вујић још није дошао до сазнања до којах је дошла критичка историографија последњих деценија (поучена и искуством са другим оку“ паторима) да Турци нису били тако сви. реп и окрутан окупатор каквим су их по робљени Срби приказивали,
Отуда Вујићево одушевљење за кнеза Милоша. Вујић је живео у једном ауто кратском царству као што је била Аустрија у коју је од владара долазило, како се онда веровало, и све добро м све зло. Аустријски Срби имали су један поданички менталитет какав Срби из Србије, после дугогодишњег робовања Турцима, нису имали. Вујић је био васпитан да поштује владара, и његово дивљење кнезу Милошу јесте и дивљење једном владару, али У исто време то је једно Дивљење ср: ском владару. У Метерниковој Европи народи су били народи, тек онда ако имају своју државу пи у тој држави свога владара. Одгојен и васпитан у једној таквој духовној атмосфери, Вујић у кнезу Милошу није видео само једног државног поглавара него и неку врсту афирмације своје сопствене нације, У Вујићевом виђењу и осећању ствари Срби су благодарећи кнезу Милошу први пут после Косова доживели поново да буду народ као што су народ они народи које је Вујић пре тога. имао прилике да види. Вујићева оданост кнезу Милошу није била оданост дукатима којима га је даровао кнез; мада ни утицај тих дуката не треба, баш сасвим, потцењивати, Вујићева оданост кнезу Мило“ шу била је последица једне дубоке захвалности човеку који је, како се то онда звало, „ускреснуо Србију".
Скерлић је имао једну истокоју Вујић није могао да има. Србија коју је оличавао кнез Ми лош била је она Србија коју Скерлић ни» је волео, она Србија пандурског менталитета, буџпоносаца, потајника и сејмена, она Србија које се гнушао Светозар Мар. ковић и која је по Скерлићевом дубоком мверењу била дефинитивно убијена официрским пушњима 29. маја 1903. За Скерлића је то била непосредна непријатна прошлост, један свет у чијем је разарању по он учествовао, и чији је слом дочекао са одушевљењем. Два различита човека, два човека различитих генерација, раздичитих политичких менталитета, то су били Јоаким Вујић и Јован Скерлић. И пошто Вујић није био сјајан писац Скерлићу је било лако да га отпише. Обрачунавајући се с Вујићем Скерлић се није обрачу навао само с њим. Био је то обрачун са једним одређеним типом који са правим Јоакимом Вујићем није имао никакве везе плин бар врло мало веза.
Наравно, ријску дистанцу
Предраг Протић
Ристо Тошовић
Предели
МЛАДИЋИ
_ Лепи и самодовољни као лавови
Протежући се на. сунцу
Док лавица залази у сенку
Тамо где се најслађе лето обзнањује Несрећнији изгледају ми
Но ми док их гледамо
Из свога удаљеног. ћутања
Лишени покрета
Мада још нису закорачили на чистину С које полазе гласници
ДЕЧАК
Кроз баште позлаћене месечином Дечак се враћа са далека пута
Бели коњи вриште на. бреговима Док ћук нариче с његова рамена
Низ ирну шуму сиве пастир Гонећи стадо облака М певајући Клече пред извор Захвати прегршт звезда. И умивши лице настави пут Ал дечак се не зачуди
Тад девојке назе расплићући косе Разбудише птице у вилином гају Но дечак продужи У ћутању своме леп. је Ал тамним Обавијен сјајем гриатше ко ветар У сребрном лишћу Кад заћве у сенку дрвећа. Где се тамна врата нечујно отварају
ХОДОЧАСНИЦИ
Сад, како нам храброст не треба,
Чини. нам се лакше пети се уз камењар
Него ли у лакомисленијем јутру
Пашњаком трчати и за младим срнама глас свој расипати.
Како ли смо се после обрели у шуми,
То нигде не би речено.
Можда су нас шумски духови
Намамили у своје јазбине
Где нас омађијаше зле виле.
Или нас задржаше уморни ходочасници
Богодарећи да их на светлост изведемо,
Те онђ продужише нашим путем
А нас на другу страну понесе таман облак.
БРАЋА а
О како је ваше умирање Споро и лепо | Браћо моја
У златно вече
Огрнути сећањем
Са тамних далеких доксаха. Силазите у баште тамјаном окавене
Одозго Изнад месечевих шума Тиху вечерњу оглашава звезда.
Под високим мирисним орасима
Гуше се крици срећних љубавнихс Док топла киша ваших молитав: Благо ромиња. по: зласном лишћу
О како је ваше умирање Споро п лепо Браћо моја
ГЛАСНИЦИ
Пред ноћ стигоше весели Фласни!, и На хитрим коњима
С брда нас дозивајући:
ХАЈТЕ! МОЖЕТЕ ПРОВИ!
И после, кад сјахаше, И кад се добро окрепише јелом и пићем, Пожуриваше нас истим речима, Док ми узмицасмо у своје сенке Бојећи се да им кажемо Да доцкан стигоше. Јер што нам некад бранише А сад дају, И што нам беше слатко, Презрело је, И горко нам сад дове у устима. Но не рекосмо им. Ни да. нам се више не приличи трчати за звездама Мако немадосмо шта. изгубити До вина које попише, Али. лакше нам беше гледати. Где нам се подруми празне Него ли истину преко језика превалити. Те се тако прегонисмо до зоре: Они пијући из златних бокала, Ми дворећи их У све гушћу повлачећи се сенку. Спасише нас нови гласници Што с првим петловима На сопним дојахаше коњима. С брда још дозивајући своје: ОСТАВТЕ ИХ, БРАЋО! ЗАР НЕ ВИДИТЕ; ; ЊИХОВО СЕ ВРЕМЕ МАВРШИЛО!
КЊИШТВНЕНОВИНЕ 5
реда ананас ареала пе репринт љетсљи тенор патња рањен
да лађу