Књижевне новине

ЈОВАН СКЕРАШЋ И

_ | СРЕМЧЕВ „ВУКАДИНЕ

ВЕОМА ЈЕ ИНТЕРЕСАНТНО (и чудновато) да наш највећи књижевни историчар и најзначајнији критичар Јован Скерлић није посебно и опширније писао о ПЕ најооља романа српског реализма — „вакоња фра-Брне“ Симе Матавуља, „Нечиста крв“ Боре Станковића (о њој је објавио само белешку) и „Вукадин“ Стевана Сремца. Штавише, Скерлић и у својој студији о Сремцу, мада прилично простора и паж ње посвећује Сремчевој сатири и хумору, „Вукадина“ само узгред спомиње, а, насупрот Љубомиру Недићу, који је — по сведочанству Павла Поповића — „често говорио да је „Вукадин“ најбоље Сремчево деАло“, потцењује овај роман, Па нако своја запажања и оцене о „Вукадину“ Скерлић даје уз друга дела, не може се рећи да он није дао, истина летимичан, суд и показао свој став о овом, иначе занимљивом и значајном делу. МИ мада су се ти погледи им оцене могли оспоравати и оспорити још тада када су изречени, нико досад није покушао да Скерлићев одлучан и одсечан, али, по нашем мишљењу, нетачан и при"страсан суд оповргне и исправи.

Пре свега, Скерлићу се „учинило“ да је Сремац у „Вукадину“ „хтео да изнесе тип Ужичанина, који прилично буни осталу и: Ију и да му је „нарочито мрзак Ужичанин, халапљив, наметљив, безобзиран, који се увек само жали и коме увек добро иде, који од свих државних служби воли бити пандур или цариник, који је у школи вазда „Бак сиромак“ и Бент јалнсва, а кад уђе у живот, расцветава се његова трабљива душа, да се никада више ничим не засити“ (под вукао А. В.).

Зашто и откуда то да Скерлић тако уско и регионално гледа на ово Сремчево дело и инсистира на мржњи писца према Ужичанима када знамо да се о њима говори само на почетку романа (и без мржње) и када сам Скерлић у истој студији каже да је у „Вукадину“ описан „врло распрострањен тип малог аривиста из данашње Србије“ (подвукао Д. В.)2! На ово питање могућа су два одговора: или је Скерлић, како каже Младен Лесковац у чланку „Порекло и смисао завршне сцене Сремчева Вукадина“, био под великим утицајем „ауторитативних Цвијићевих типолошко-антрополошких _ квалификација“, те „није ни могао рећи више и боље, нити се изразити јасније и потпуније“, или је — што је, по нашем мишљењу, тачније — из свог ускополитичког угла и пристрасног гледања и гледишта хтео ла покаже и докаже и на овом примеру Сремчеву мржњу на радикале и социјалисте (Ужичани су тада, и раније, били познати као „нови људи“ и радикалски прваци), |

Роман о тринаестом (несрећном) детету Вујадина Скерлић и социјално оцењује веома уско и једнострано. Чак и када би се прихватило његово гледиште да је „Вукадин“ „роман једног карактера“, морали бисмо га схватити и тумачити много шире —као „студију“ из карактерологије нашег народа, а главног јунака овог дела као представника динарског типа, чије је особине (по очевој линији) поседовао и Скерлић. Није ли се можда и наш велики критичар, политички недоследан и амбициозан, осетио поговеним овим делом2 Тим пре што је Вукадина и вукадиновштине било и тада и касније, и међу чиновницима и политичарима, и међу књижевницима м научницима.

У овојој „Историји нове српске књижевности“, стављајући „Вукадина“ уз „Лимунацију на селу“, Скерлић каже да је Сремац „у многим својим приповеткама, делимично у „Вукадину“ и у целом једном роману „Лимунацији на селу“ изишао са својим плахим мржњама на „наролне људе“, радикале и социјалисте, на професоре природних наука и учитеље, не марећи много чак ни за себски свет“ (подвукао Д. В.). Што се „Вукадина“ тиче, треба рећи да Сремац са својим „плахим мржњама“ (пре би се и прецизније могло рећи „са политичким антипатијама“) 0 „новим људима“ товори само у једној сцени (када паланачки ученици дискутују о реализму и Андрејевићу), али не исмева њихова политичка нето књижевна схватања! а ;

У „Вукадину“ се Сремац не подсмева учитељима, а веома верно и вешто, духовито и занимљиво описује живот професора, нарочито пред испите и пред крај школске године. А, што је важније, он не исмева само професоре природњаке него и оне који са девојкама дискутују „о старом словенском језику и двојини која се код нас већ изгубила“ и оне који интервенишу да се Вукадин прими у гимназију (већ је био престарио) само затб што говори „чистим“ ијекавским наречјем.

Још мање би се смело тврдити да Сремац у „Вукадину“. не мари за сеоски свет“. Напротив, Сасвим у духу „нових људи“ и реалистичке школе, он сељака слика, као Домановић, тамним бојама и, попут Глишића, приказује га као наивног и осветољубивог, Према томе, овакве оцене могу се окарактерисати као намерне (и злонамерне) осуде, те се пре може рећи за Скерлића него за Сремца да та оне одају „више као партијског човека но као књижевна посматрача и доказ су само, ускости његових видика и његове. велике политичке нетрпељивости“.

За дискусију су “и Скерлићева схватања и ставови да је Сремац —- нако, по Скерлићевим речима, „хумористички таленат“, који „и јачином свога хумора заузима прво место у српској књижевности“ и „хумои над својим прет-

ром и духовит у стој ходником Јаковом

ватови М" = „без ЊИВА) ,

Итњатовићевих ширих схватања и социјалног значаја његових романа“. Сремац, каже даље Скерлић, „није у стању да види и постави какав проблем, нити може да да књижевну синтезу, било једне с редине или једне људске природе“ (подвукао Д. В).

Не би се овом приликом РА У расирављање питања да ли : аков Игњатовић више социјалан него Стеван Сремац, али се не можемо сложити са мишљењем да код Сремца нема ширине схватања и да његови романи немају социјалног значаја. Јопт мање можемо примити да Сремац „није у стању да види и постави какав проблем, нити може да да књижевну синтезу, било једне средине или једне људске природе“. Сремчев „Вукадин“ (и не само он) недвосмислено показује обрнуто,

Мако Стеван Сремац наводи као непотодну мисао Светозара: Марковића да је дужност књижевника „да разуме живот народни“, к многим својим делима, а нарочито у „Вукадину“, показује се као „ученик“ и „следбеник“ Марковићеве реалистичке школе. Штавише, он и у духу „експерименталног романа“ (кога исмејава и потцењује) пресликава живот и слика људе као „производе друштва“. Треба знати још да се Сремац и као историчар нашег средњег века и феудалног друштва првенствено интересовао за друштвене односе и проблеме (види, на пример, „Сремчев рад за професорски испит "Сталежи у старој српској држави и њихови међусобни односи'“, који је објавио писац ових редова. у „Прилозима за књижевност, језик, историју и фолклор“ бр. 1–2 за 1961. год.).

У „Вукадину“ Сремац је показао своје изврсно познавање не само србијанске паланке и београдске средине, већ и разних и разноврсних друштвених слојева (трговаца, занатлија, професора, чиновника и др.). Зато можемо слободно рећи и тврдити да овај роман није само психолошка слика аривизма, него и живописна панорама малограђанског менталитета и маловарошког света, односно социолошка студија једнот друштвеног поретка и историја једног прохујалог времена. И исмејао је Сремац овде и брбане и равничаре, и ћифте и чиновнике, И сви ти горштаци и грађани, склони пљачки и отимачини, болтаџије наклоњене каишарлуку и подвали, чиновници подложни миту и корупцији, нашли су се овде „руку под руку“ и дошли под удар Сремчевог сатиричног пера.

Слично овим примедбама је и Скерлићево схватање да Сремац „има око за оно што је спољње, лепо уме да исприча анегАдту и да оцрта занимљив тип, да задржи пажњу читаоца и да та насмеје, али то је без дубине и ширине, тек ради смеха и забаве. Смејући се, он клизи по површини живота и није у стању да 528 у суштину његову“ (подвукао

Међутим, колико је Сремац био способан да наслика не само оно што је спољње него и' унутрашње, да уђе у дубине чове“ кове душе и да захвати значајне друштвене појаве, може се видети и на примеру „Вукадина“. У овом делу наш велики писац је демагогију демаскирао, недоследност изобличио, лажне назоре искрено и отворено осудио, намештене параде вешто пародирао. Што је важније, у њему је оцртао једну појаву — вукадиновштину, која је типична за све нагле промене н за све скоројевиће и малограђане. Све оне Хљестакове и Остапе Бендере, Мићко-

виће и Алајбеговиће, Жутиловиће и На-

па а н

СТЕВАН СРЕМАЦ

ранџиће, те њихову недоследност и упорност у исто време, савитљивост и сналаж љивост, снисходљивост и користољубивост -- он је овде инкарнирао у Вукадину, У тој „троглавој силуети из наших дана , како је сам писац рекао за свог Максима, И само у једној личности он је насликао све простаке и примитивце, анималце и аморалце, скоројевиће и скоротечнике, бескрупулиће ми лижисахане, никоговиће и малебоговиће, махере и курмахераје, пресалдумиће и сунцокретиће — политичке незадовољнике са незадовољеним личним амбинијама, оне са „високим“ идеалима али миским страстима, оне са „материја листичким“ погледима који се задовољава ју задовољавањем себичних материјалних интереса! Је ли то клизање по површини и без дубине2 Је ли то смех тек ради сме ха и забаве2! Уосталом, Скерлић је сам себе побио истичући да је „Вукадин“ „и мао широку подлогу и више схватање“ (подвукао А. В).

Истина, појаве које се описују у ОВОМ АВА могле су бити насликане црним и мфачним бојама и исто су тако и толико за трагедију колико м за комику, коју Скерлић као књижевну врсту сматра ни“ жом и неозбиљном („Он је“ — каже за Сремна — „мео сложени људски живот посматђао само са једне стране, неозбиљне и комичне“ и „смејао се онде гле је било проблема и трагике“). Али, зар се од ху“ мористе може и сме захтевати да пише тратедије и озбиљне романе; Зар се сме потцењивати писац који је, како каже Лесковац, открио „живу и крваву српску рану своје епохе“ и који је, бат због те ране, своје дело прелио гогољевском тор чином и иронијома! А у „Вукадину“ не само да мау руку под руку смех и сриба, нето и осуда и туга, те је овај роман у исто време трагедија и комедија, карика“ тура и гротеска, сарказам и сатира.

Скерлић је осудио и омаловажио и крај — завршну спену овог Сремчевог дела. Тај роман, каже, „Сремац је завршио лакрднијом: како Вукадин стиче указ објашивши три пута неукротивог магарца по циркуској арени!“ Међутим, и ова сцена се не може потцењивати и сматрати умет-= нички неуспелом. Како је тачно рекао Лесковаш у већ поменутој расправи, она је „веома умесна, скоро једино могућа, па чак и њено место, и баш оно, на самом крају романа ... веома је прикладно“. „Нижући подвиге свога врлетног небојше, почев од оног његовог одметања у хајдуке па преко моралног смисла његова ерлијска гуслања све до заиста гротескног његова учешћа у циркуској прелстави, и тражећи како да закључи чудовишни животопис Вујадинова сина, Сремцу је, као заувек памтљив финале, била потребна сцена не само крепка и жестока, него својом речитошћу баш сурова, сцена ма и лакрдијашко-брутална само нипошто рационално вероватна, којом ће на завршетку да пусти у свет, још боље; да гурне од себе тог паразита, али да у тај исти мах осуди и дару“ штво којем је на неки посебан начин он чак и потребан кад га бат: таквог не само прихвата нето још узима у заштиту и ве лича као безмал некакву националну

“ . О

Најзад, у вези. са Скерлићевом оценом Сремчевог сатиричног и социјалног романа о Вукадину и вукадиновштини може се поставити питање: Да ли сатира може бити реакционарна2 Немамо намеру да 0 томе овде детаљније расправљамо, али морамб да кажемо следеће: као што нема реакци“ онарне науке (наука је само онда наука

„ако открива истину, а истина никад не мо

же бити реакционарна), тако ни права у“ метност, а поготову сатира,'у крајњој ли нији не може бити регресивна. Јер, баш зато што је она критика живота и дру“

„штва, што је готово увек политички про-

тресивна и мопална, тешко да може у својој бити бити реакуионарна им деструктивна. Тим пре и тим више, што она не само да изобличава негативно и неморално, него пи што се у једном тренутку не исипиљује пи има увек шире: и дубље значење. Драгољуб Влатковић

Елвира Рајковић

Пушеђи

нокри их сенка. .

Отворених очију вребаху опавндсти; највећа мећу њима оста им непозната.

Пролази моја. ноћ. 1 Чудовишта у скерлету им ближи су истини. . Скупљам вас да вам све хажем о умору, | о ноћи,

о светлости,

Скрнавим ли вас, убите ме! Затрите ме у корену!

Обићите ме, у у будите равнодушни!

Ја чекам само један чав,

мој тренутак није далеко; пророиц су мртви.

Живели бни који ниште не слу::

бични људи

Скупих отпатке. ! у Некбрисни ми лежаху на длану,

у смрти исти.

Огпаци обожаваних скулптура и отнаци шљунка гаженог по плажи.

Мислила сам двд,. | сусрела та лица, изговорила старе реченице, згадило ми се од миља, од добрих дела, _ од рахитичне дене; | тврдо је у мени, _. |. ко камен или предзнак смрти, јесам ли зла или. добра; ником ништа о вамете: зла. вас о ; . мазда ба ономе који не може ништа; све обично и бедна у мени са затекло,

« = =

Још су велика деца ивеће у мојој улини.

Дечаци миршау на млеко, девојчице КЕ ругају,

Да је нешто друго,

дечаци би били, озбиљнији, освојчице би плакале у потаји.

Још су велика деца цвеће у мојој улнић, а ја сам сенка детета ; геби.

Да је мрак, да је потаја срећа,

сви бисмо били бунтовници.

Још су велика овца цвеће у мојој улиши, покрај пута, покрај странпутице,

спавају остављени девојчице;

дечаци им силазе низ ребра.

Марпонете на сцени незналици,

сви смо све сами хтели.

Још су велика деца цвеће у мојој улици.

Ноћу,

ноћу на пустим местима,

ноћу на пустим местима чекам чекам да неке умре,

кажу ми тихо ба ме не уплаше, кажу ми истину, ћ воде ме од лица до лица, жале ме, .

ноћу на пустим местима, , умиру људи које не знам, кажу ми тада, ( -

то је кав и да нису постојалњ

ноћу на пустим местима,

налазим се,

подижем себи бедемв,.

нико да ме не изненади,

ноћу на пустим местима,

ходам жаб дивљач,

немам мириса, , мириса по којем би ме пеш нањушили, немам лица, и

лица пб којем би ме људи препознали, ноћу на пустим местима,

кажу ми,

када не бих дисала; .

кажу да се не бих ничеа сећала, траже ме !

да ме униште, Е .

али знаци могу постојања су волшеабни, ноћу на пустим местима,

на непостојећим обалама,

у несигупним градовима,

има ме пи нема ме,“

слушам ропац самртника,

још мало би да живим

своју крв још мало би да угрвјем. нема ме и има ме; ·

код ме пронаве,

ко ме пронађе мртву или живу,

— умреће!

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ б