Књижевне новине
ДУШАН ВАСИЉЕВ –
ПЕСНИК БУНТА И ПОРАЗА
У мојим речима страхота веје од нечег великог, страсног, злог. • • х А. Васиљев: „Моја песма"
АКО ЈЕ ИКО од српских песника трагично доживео ужасе и кланицу првог светско рата, онда је то, прерано за бол сазрео, песник Душан Васиљев. Мако је
ство о психолошком прелому ратних дешавања у душама људи, патника и стра= далника, којима су нанесене тешке моралне и материјалне последице. Романзаносно, младалачки – темпераментно и ватрено, у једном маху на почетку „под теретом меса“ и „бичем крви“, желео је да обухвати космичко пространство и себе испуни „големим пожарима“. Међутим, време је направило нагао прелом: од безграничне снаге воље и енергије до безнађа и пораза био је само један корак.
УМ Васиљевљевој психолошкој драми постоји фрустрација, дешава се нешто мдесно, кобно и поразно,. Местимично је то љута и опака бољка, очајни и авер« зивни протест који досеже снагу и обзнану гротеске. Песников глас се појављује као глас који руши, као глас који сумња и глас који запомаже., Ударни акцент му је на стању душе која, ојађена и узнемирена, трпи и вапи за сунчевим зраком, за росом, нежношћу и млеком. Она се тако доживљава као лирска монодрама, исказана на рационалан и патетичан начин. Захуктали и засопћени ритам на момеште појачава снагу узбуђења и могућ ност катарсе, која доводи до "осећања узалудности борбе за измену _ животне ситуације, Гневни напад се, чаки у истој песми, разбија као талас о хрид. Кобно и тешко сазнање разочараног песника радтника, натопљено једом, обзнанило се као проклетство, разочарање и патетика клонућа. ,
Ја сам тазио у крви
џи немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци.су ми посекли седе косе.
тичарски
до колена
Ја сам се смејао у крви до колена, и нисам питао: заштог Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад сету мраку напред хрли,
и онда лети к вразгу и Бог, и човек, и ров, А данас мирно гледам како ми
4
| · жељену жену
аза а ама губави бакалин. трли,
' п како ми с главе разноси кров, —
и немам воље — ил' немам снаге да му се светим.
(„Човек пева после рата")
„У Душана Васиљева — каже В. Жизојиновић = рат као да је појачао не само интенситег чулног доживљавања, и, напоредо с тим, грозницу воље, већ и квалитете умних функција", Затечен на скели трошне друштвене грађевине, са висине веровања на почетку сурвао се У резитнацију и песимизам на крају. Као наговестилац преврата, У новој друштвеној ситуацији са читавом својом тенера-
џ дезилузији, У
цијом доживео пораз осећању неостварености идеала. Пандо-
рино зло остаје да тријумфује. Индентификовањем са човеком свога времена песник постаје носилац општег људског осећања у мучној ситуацији пометености "и клонућа. Колерик, Васиљев је пуцао У космос: императив младалачке – огорчености окретао та је против свега што би означавало. мирење са редом и стањем ствари у времену и друштву коме је припадао. Желео је да се пораскивају обручи људској мисли, да се разоре бедеми. који је онемогућују, Крхак и премлад да поднесе терет замајца и.лета, очајник и животни поразник, интелектуалну снагу употребио је на етички бој за промену, стања и ликвидацију насиља, робовања и теменања пред светињама, а за васпостављање реда, хармоније. усвојивијег света) пи праведнијег живота. ;
М песми „Плач матере Човекове“, која
кипти ОА инвективне јеткости, Васиљев исказује побуну против устројства света, зла толика
налазећи да је у њему сума да то устројство треба или уништити или преуредити, Горка истина, КОЈУ исказује мајка, поред одра погинулог сина, окомљује се и против друштвених институција и верског фанатизма и људског лицемерја. Мајчин плач је пун зуба, ироније, сарказма. Њена реч је најава обрачуна, који ће па идеолошком плану отворити врата атеизму и уништењу мистике; то је бој против заваравања и лажног уљуљкивања жалосним утехама 0 милосрђу и спасу људске душе Експлозија експресије, која се обзнанила у овој песми, подиже се на ступањ универзалне побуне и негације постојећих правила, норми и идола. Жестока инвектива долази у тренутку афекта и беспомоћности, као гневни ехо и крвава побуна У том гласу као да је сакупљен јед у. чвору људског стопиизма који има снагу отпора м боју
| певао само неколико година, јетка, опора, побуњеничка и трагична његова песничка мисао остала је узбудљиво сведочан| аверзије. Жустра и непоштедна, мајка, у овој песми испаљује магму жучи и горчине, сведочећи да сиромасима кроз историју одузимамо право на глас, на побуну, слободу мишљења. „Плач матере човекове“ је тематска претходница лелека рушне сељанке у „Труби" М. Настасијевића и запомагања и позива на освету Куленовићеве Стојанке у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка".
У рату је човек залутао и, против своје воље, бесмислено убачен у крваву драму; он се потуца, превија, злопати; осећа дах смрти и мирис крви, замах и ширину пустошења и апсурд солдатеске:
Облак се надвија ко пијан месен над коље у небо убодено · . и тече ирвена крв реком,
И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамани
у овом клању.
И пожар се ужасни похотно ваља преко свих река, мора, земаља. Умрећемо и ми сутра или нешто
; | касније, смрћу врелом, подмуклом,
; („ У колибама смрти")
Васиљев није видео спас на земљи, али. га није тражио ни на небу. Затечен у друзштвеној крчевини, осетивши кризу и осећање узалудности борбе, заморен и смркнут, пао је на њеном брлогу, „Бачен" у живот, — како би рекао С. Кјеркегор, побуњеник је постао очајник и поразник, патчик и искушеник своје колеричне природе. Његово узмицање и клонуће упливисани су и болешћу: малаксавање са телесног пренесло се на духовни план. У фројдистичком смислу код њега постоје отпор и потискивање, два психолошка типа лирског понашања и препознавања. Разорне силе рата окренуле су та сумору и замишљености, а послератна ситуација та је дотукла бесперспективношћу, Јавио се расцеп између индивидуе и друштва и његових институција, раскол између романтичарског заноса и потреса у друштвуси у човеку. Свет је лоше сазлан, друштвене ћелије -у њему
| не одтоварају идеалима прогреса; једин' ка која се упиње да било шта измени · удара главом о ветрењаче, те радије при" знаје пораз него тратикомични исход.
Својевремено је Војислав Илић пе симистички _интонирао неверовање у Аобро, односно веровања у све што човека може да задеси:
Ја ништа више не верујем, ништа, Ил, боље рећи, ја верујем све.
Васиљевљеве песме „И ништа више не помаже, ништа" и „Без наде и вере" и насловима дугују том песимизму и резитнацији. . Раздражљив, мргодан, грозничав и отворено жесток, Васиљев из патоса екстазе пада у безнађе и очај, Осцилација његових емоција товори о брзим променама које су та захватале пратећи његове немире и клонућа. Његова песма „Немоћ" _ почиње _ признањем: _ „Побеђени смо!", а „Смрт поколења" констатацијом: „Ми срећни нисмо били", Његово разочарање испољено је У име поколења коме припада, поколења које је своје најлете тодине младости провело на 601иштима, пред лицем страве и смрти. Несхваћени, презрени, голи, боси, обманути, изрнани = то су речи које носе своју опору тежину у песми „Нараштаји" (пееник их све пише великим словима), Живог није донео задовољство онима који
| |
СЛИКА АЛЕКСАНДРА БОНОВИЋА
АУШАН ВАСИЉЕВ
у бољу перспективу. У ис-
су гајили наде безнађе,
тој песми бију беспомоћност, нихилистичко пророковање:
Никад се више весела песма захорити неће...
Песма челичне музике разнела је нежне снове; стихијно махнитање страсти потресло је и отровало песникову душу...
Васиљгвљеве песме „Грозница" и „Болнице" имају претходницу у Црњансковој „Апотеози", а апсурд рата, кроз визију затечености у болести у том смисалу асоцирају на Крлежину аверзију У неким ратним новелама п ратној ринн, |
Осећајући тежину несреће свога времена, он је предочавао црну судбину онима који дођу на свет:
Ако се данас роди једно дете мало ће имати сзетлих дана. („Пророчанство")
Осећање празнине, напуштености и запушттености којим је Ујевић аутобиографисао своје поразно животно стање, није мимошшло, ни Васиљева, који је своју несрећу и трагику испољио рескије, али у тону привидне сомооптужбе:
Ја сам огранак трешничког пада, мој меки поглед трује, вида. Ко мене воли, тај вечно страда, јер немам бога, и немам стида, и немам брата, немам сестре.
Аутопсију, као личну коб, Васиљев даје м више махова. Он лични пораз признаје као немогућност превазилажења и психолотике победе стања ван себе за стање у себи и победу над собом. Нервоза, кошмар, кидање, отимање од живота у осећању да се неће дуто, учинили су да овај прерано сатрвен песник остане духовна авантура, фрагмент једног бујног темперамента и једне прерано сазреле свести. УМ осећању заравственог клонућа, он је хитао да даљине из себе пренесе у духовну зону отуђења од себе.
Када је сопијално обојен, Васиљевљев тнев букти, испаљујући хице убојних речи. Међутим, када са плана друштвене ситуације пређе на рефлекс импресија из природе, његова меланхолија открива нежниог песника који има своје суптилне трепутке,
Васиљев у природу не одлазила задовољи жељу, ла осети задовољство, Ону њој открива нити које значе живот у променама које чине да се и биљка, и птица, и перје, и лист, доживе као елементи подложни умирању и нестајању .
Код њега, као и код В. Илића и Ст. Луковића, јесен као временска ситуација има домипантно присуство („Септембар", „Јесења песма", „Јесен“), али она прати њене промене од повлате лишћа, дом њетовог распадања и леденог осећања знакова зиме. Иако наглашено субјективан У другим, он у овим песмама остаје посматрач, даје снимак стања природе ван личног осећања: Васиљев именује стање У коме се у бићу нешто распепило, ОдЛОМИЛО, сурвало, стање испољено час у облику заустављеног даха, час у знаку излива жучи им грмљавине протеста, Између ватромета вечи и поравне помирености у Васиљевљећој поезији постоји читава скала тоналних ни-– јанси, од незнатних разлика до потпуне поларизације, 5;
Њеегово. убојно средство у револту није заобљена. иронија, већ оштра, угласта инвектива, Када је помирен са судбином, он је благ, нежан и тих; тада је, углавном, окренут природи, процесима и дешавањима у њој, из
Васиљевљев стил је нервозан, њетов ритам променљив и у зависности Од степена „узбуђења. Његове реске експресипне мисли, имају. узлет и замах, а талас емотивиог у њима сеже: до језе, емфазе иексплозије, Ту нема елеганције, цизелирања и склада: постоји ред у нереду, коб У саутњи, сната у рушењу, лепота у поразу.
Драгутин Огњановић
Ли~,
Душко Трифуновић.
Из шок - собе
Ја сам централна, висораван. на којој се живи као у равници
Кад сам чекао кишу е Мотајице
снег са дДиља
сунце иза Вучијака.
мало сам имао срце
вешто прилагођено за сваку употребу
После сам видео Арарат
· чувену луку
којој се моле Јермени мислећи да је планина
и моје срце је расло са светским зидлудама
Гледао сам како се мрдају села и овце док сам о државном трошку
летео изнад Кавказа
и те слике дуго сањао у тунелима.
испод Алма и непознатих планина
јер свуд сам носио срце вешто прилагођено џи кад сам неке прешао пешке
пио млеко и брао цвеће
свуда носио срце
А планине га нису приметиле
Тај стари теолошки урнебес давно се уморио
и све препустио мени да се старам х
Тако сам лако могао бити
професор туберкулозе
човек са силним знањем о јакој храни о профилакси и терапији ,
о пнсумотораксу и стрептомицину
Човек за поштовање
масно зачешљан
„сув
кошчате уши
оштра рамена
нападно усправан
циник
са ходом тедног ауторитета
који застаје да би осмотрио свет и кришом пљуне
Око мене вода свуда дупке пуна.
и дубока
Унутра уопште нема зрака ни за лудака
А суштина
колико знам
одувек ја у ваздуху
и у ногрешном раду противнике. ~ ,
Смрад је вечан и нараста Мириси се изопачују
Мириси су сви у роду а. смрадови сваки за се
Мирис има своју кућу а смрад-номад долази у таласима
Смрад долази да нас пита Како се то догодило да се нисмо разумели Ја сам човек као и ви и разумем вашу тугу што сте били заведени И још пита нешто тише Ко су вође
Мириси су срамна клика сви у роду Декаденти А смрадови сваки за се а сви вечни у суштини из народа. проистекли и народу припадају
И још пита нешто тише Ко су вође
Схватили смо схватили смо схаатићемо ако нисмо
Мењају се наша чула
одмах чим се смени стража Смрад је вечан смрад је вечан мирис нико не опажа
х
Ти ме питаш напослетку _ зашто гледам у ту тачку које нема у твом свету
а ја кажем немаш право около су обавезе около је свет ботаничке чињенице . . гебдлошки урнебес авиони брусилише слепи Павле штани-машине ј вијадукти страна речи ат=ел-Лраб Пинус нигра кино-вино за. јачање човек трчи ко несрећа пукло поље провипцита мала варош поред воде а улица пред кафаном |, и. домаћи имбецил Кумба Ћеро као, индијска крава из читанке
Зато кажем немаш право Реализам 5 смешни деда.
тужном причом подучава брије брпду и бркове канда хоће у сватове.,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
=