Књижевне новине
соа ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА
Тотални метод
и плуралистичка критика
УМ НЕКОЛИКО НАВРАТА током последњих година писао сам о проблему метода савремене књижевне критике пи о настојавзу данашњих критичара да превладају јаку и укорењену пимпресионистичку традицију. Плашим се зато да на овоме месту, у анкети „Књижевних новина", мећу. моћи да кажем ништа иово и да ће моји ставови нужно бити понављање опота тпто сам већ рекао.
· Пре више од десет година, на Конгресу славистичких друштава у Љубљани (1961), Светозар Петровић је први код нас размотрио извесне могућности такозваног тоталног метода, коме су спонтано, У
отпору према. критичком дотматизму п традицији импресионистичке критике, тежилн мноти послератни критичари. По
његовом уверењу, У средишту проучавања савремене критике и научне методоогије налази се проблем приступа књижевности, будући да се из мпекадашње разуђености књижевно-критичких метода — бнографског м психолошког, идеолои-
ког м СОПНОлЛОШКОГ, фор малноестетт!:чког и пманентио-аналитичког — _раз вија тежња ка обједињавању и син тези комплементарних критичких при ступа. Тај тотални метод развијен је на поливалентности модерџог сепнзибилитета и подразумева слободну и
креативну примену равноправних критичжих приступа чему модерна критика и савремена теорија књижевности тендирају подједнако природно пошто су ове раз аичате видови једне исте стваралачке диспиплине. Инднректно, за послератне критичаре, који су се развијали у немирним условима _ надмоћне политичке супрематије У свим областима јавног и уметничког деловања, то је значило да критику — која је дуго служила и као оруђе идеолотке акције — треба ослободити туторства политике и вратити књижевности, омогућујући јој да пронађе и развије свој језик, свој начим мишљења и своје сопствене унутрашње релације према књижевности. Не упуштајући се исувише често у стручна и теоријска разматрања, послератни критичари су то искуство прихватили као једну од битних претпоставки свога деловања. Упознати, у тлавним џртама, с основним критичким покретима у свету, пре свега са начелима амеончке нове критике и са У9ењима руских формалиста, чешких, а касније им француских структуралиста, немачких и италијанских стилистичара #, посебно, с различитим видовима и мОтућностима марксистичке критике, они су
прихваћене елементе модерне аналитичке без
критике у“ самој пракси, на делу, теоријских објава, повезали с оним теповинама импреслонистичке _— тралимије
које се, као позитивне тековипе критичкога духа, нису могле пренебретнути и одбацити. џ
На тај начин се, у послератној књижевности интелигентним _ повезивањем различитих критичких приступа У АеЛОвању читавог једлог нараштаја, формирала једил врста критичког синкретизма, чије су основе подједнако биле везане пи за раџнонални концепт структуралпог позитивизма и за бритку оштроумност и Аухесвиту – проницљивост најооље ттје импресионистичке критике, Повезујући _ обе традинионалне струје српске критике — јаку и жилаву импресионистичку и слабију, запостављену, али у савременој клими критичког духа обновљену по осмиажену аналитичку — најуглелппји и најларовитији послератпи критичари остваривалзи су живу и распламсалу критичку праксу синхронизацијом различитих „метода. Они су рапнопализовали „импресионистички постулак тиме што су, већ на почетку критичког пропеса, песиту ран субјективни утисак заменивали објективнијим и џеловитијим доживљајем ки жевног дела. У том преображавању критичке традиције, тито се У машој после– ратној критици одигравало тотово неприметно им безгласно, развијен је разрађен пауралистички метод синкретичке критике. Тежећи тоталпости, та критика данас делује У различитим правцима п споје продоре остварије на разним нивоима, омогућујући ла се постигле пуна многоаначност вишеслојне критике, запнтересоване помелнако и за структуру и за плеју књижевнога дела, за његову упутрашње конструкиију по за његове спољашње рефлексе. '
Предраг Палавестра
Трлли-.
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ ;
Одговорноет за јавну ријеч
КРИТИЧАРЕ и: критичарске методе пе бих дијелио па старе и нове. Прије бих поставио питање квалитета критике — њених разлога, улотг у развоју, тумачењу и усмјеравању књижевности, и посебно — вриједности критике данас. ,
Као што је познато, нема метода којим се до краја могу објаснити све мотућности и многострука богатства књижевног дјела. Круто подвргавање литературе разним критичко-научним системима и ДИСциплинама, често условљава судове који не доприносе интегралној вриједности дјела, тумачењу његовог смисла. Сваки критичар је — метод, а и вријеме условљава _ приступ књижевном АЈЕеЛУ. „Стара“ критика је учинила онолико колико је могла у утврђивању и рангирању књижевних појава. У својим“ најбољим изданцима, она је допринијела успостављању реда ствари и конституисању 1атих књижевности. Збот релативне неразвијености наших литература у прошлости, њен посао је био лакши, али ОАгтоворност већа. Јер, била су то времена рашчишћавања основних појмова и ОАноса у „литературама наших народа, што је условљавало м забуне и заблуде са трајним посљедицама.
Наше литературе данас толико су развијене да их је тотово немогуће све, компаративно критички слиједити, тумачити м вредновати. Данас је мање могућна појава Матоша и Скерлића — „неприкосновених" судија и усмјеривача литературе. Ново вријеме у г„итературама разних средина, појава више културних и умјетничких пентара, условили су демократскије стваралачке односе, а самим тим, паралоксално, и опасност од нестручности, пеодтоворности за јавну ријеч. Као критичари и рецензенти многих издавачких кућа, часописа и листова, јављају се људи који за тај посао често немају ни основне предуслове. Тако се дезоријентишу — и писци и читаоци, ствара се клима немопјерења према критици, потенцијал пи нисци и праве вриједности утапају се у“ безбојио мноштво им губе свој лик. Све тине се устаљује „метод“ дизања у звијезде и набијања на колап. Све мање се полази од свијести да су писин, они прави, основне
вриједности једнога народа и да се према њима тако треба и односити.
од нас се често изричу пресуле мисцима, а ријетко се чују аргументовани судови 0 њиховим дјелима. Колико је озбиљних писаца омаловажено међу заградама, 'узгредним напоменама, осветољубљем пижега реда — од стране разних ефемерних критичара који имају пеограничени простор у часописима по Аистовима, па и оним најтиражнијим! Неким редакцијама као да није стало до добре књите, до његовања слободе стварања, ло климе у којој ће се разликовати сурогати ол резултата. Нове књите су Код нас често повод за обрачуне и приватна иживљавања, а ке — да се писац што свестраније објасни, да се многоструки односи и вриједности у дјелу што ефектније приближе читаоцу, Мало се ко супротставља пулгаризацији литературе, иекритичности из које излазе хиљале необавезних ријечи и стихова, патетипи, историпизму, конкретности која ниједним елементом пијс стигла до поезије и слично. Критичар не може остварити мисију тумача литературе ако нема љубави према књизи, одговорности за ријеч, ако хоће својом мјером слободе да дозира слоболу другоме, ако у сваком тренутку нема на уму. класичну мисао: ко суди АРругоме, сули и себи. Ми не стижемо ла међусобно пратимо стваралачке резултате, али мам то не смета да негирамо, понекад и основне вриједности п кулатурно-историјске постулате једни АРУтима! А све у име виших „естетских“ циљева, „јединства“ које је у ствари отров за јединство, у име „заједништва“ које подрива заједнички живот.
УМ стварању климе повјерења према критици и према литератури, у ралу на међусобном зближавању и упозиавању литература наших народа, у васпитању доброг укуса и стила, афирмацији правих вриједности и младих талената, редакпије издавачких кућа, часописа и ли-
стова, по мом увјерењу имају особито значајну Улогу. _ Свој однос према литератури, своје
критичарско вјерују, покушао сам ла што досљедније строведем у књизи „Налмоћ људскости“, која већ и самим насловом формулише извјесне критеријуме у“ тумачењу књижевног дјела.
Милорал Стојовић у
А СТОЈОВИЋ ј
:
МИЛОРА
„динамичан
КРИТИКА
( РАЗЛАОГОМ (БНОВЉЕН ПОЧЕТАК
Љубомир Симовић: „СЛОВЕНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ“; „Просвета“, Београд, 1971.
КАДА ПЕСНИК на прагу духовне зрелости — песник иза кога су четири пубапковане збирке песама, доста прецизно трасирани токови стваралачког интересовања и заокружене фазе досадашњег развоја — објави прочишћену, допуњену и коначну верзију своје прве књите, то може имати више разлога. Откривање неких од њих могло би нас подстаћи да првобитно м ново издање упоређујемо т да из тог упоређивања извлачимо одговарајуће закључке. У праве разлоге Симовићевог поновног објављивања „Словенских елегија" продрећемо, рекао бих, мното пре ако ову књигу третирамо као сасвим нову по ако песниково осмишљавање сопствене прве стваралачке фазе схватимо као покушај да се кочтинуитет Од почетака до онога што се данас ради учи: ни поузданијим,
О природи Симовићеве надасве чулне, фигуративним песничким језиком остпарене и богатом метафором, јарким бојама. динамичним ритмом и метром оспажене песничке слике, врло инструктивно је писао Павле Зорић (у овом листу, бр. 388). У новом издању „Словенских елегија", илрочито у првом пиклусу „Ае– то", читалац се суочава са тотово чаровитим "осећањем и изражавањем једног, у извесном смисам, фолклорног пејзажа за који би се, нпак мислим, све пре могло рећи но да је ресалистичан. Тај је пејзаж у целом низу песама, а у песми „Место смрти" поготову, много пре фантастичан, тиагаловски малтене. Имагинација је ослобођена, везе са реалним искуством веома тамане, а са значењима ка којима би нас могао усмеравати наслов ове књите сасвим посредне. Тачније: иако у тим песмама има елемената који успостављају везе са митом и легендом, исто их је толико који нас уверавају да песник товори са становишта овог времена, Ако је, лакле, песник желсо да саопшти резултате своје везе са традицијом, резултате своје дионизијске идептификације са пејзажом о коме смо товорили (Па препи, душо, од музике! | Лутам, жељан очинстви, | маглом плављом од перунике ' до врелог доброчинства), ка коме се тежи и који је различит од данашњег (јер небо је чисто, без бродова), учинио је то лоносећи вам јелно имагинативно стање духа и емоција више но обнављајући нека позната значења. Као да је хтео ла саопшти део свог програма, један свој тотово теоријски став који ће се, проштрен и знатно сложенији, пројектовати у њетовој новој песничкој фази у којој је везу са традинијом оплодио изванредном критичком потом,
Само двема песмама које испуњавају следећи циклус ове збирке, „Два знака", Симовић је поставио методолошки троблем (у песми „Тражење речи"), проблем трагања за ефикасним стваралачким поступком, и разрешио га (у песми „Распутница") казујући своје, креативно а пе декларативно, схватање (безјизлаза у коме се нађе сваки прави песник који, свестан сопствене залудности, не може друкчије до ла увек изнова и увек подједнако страсно тражи ону праву реч. Та реч би, по Симовићу, требало да постоји вам нас жо биће (песпик је, дабоме, квалификује целим низом метафора и сликај; требало би, дакле, открити стваралачки поступак којим се песников АоживЉај меће описати, већ оживети, како би песма постала једна самосвојна и самобитна стварност, а не сенка већ постојеће. Такав поступак је, судећи по последњИиМ стиховима ове песма, немогућио изнаћи. Симовић, међутим, у другој песми овог циклуса песнички врло успешно Хочарава _ природу дилеме о којој је реч и, самим _ тим, постојећи методолошки проблем ретџава на естетски и уметнички сфикасан начин; сцена на једној икони,
коју песник гледа, посредством његоће иматинације постаје поприште смене двају“ значења — оно већ постојеће, иако
снажно и сугестивно, уступа место једном другом, ономе које се остваривало У песниковој свести док је, инспиришући се, посматрао икону. Тако песник, попово — питајући се којем од та два значења „да се повери, за којим да крене саопштава методолошки део своје погтике који ћемо у његовим потоњим ствараАачким ' фазама, у неким песмама „ПосАедње земље" и у већини песама настаих после „Шлемова", откривати: песма нијг, нити сме да буде, статична _ слика једносмерног и једноставног виђења, већ израз сложеног саглелавата (та. је дилема песнички веома упечатљиво изражена а, сама, по. себи, казује сасвим довољно без последња два, вићевски пнтонирана, стиха; ..:О, сунце пало! Онај ко погоди | оно што циља, промеаши све осталог)
__Месме трећег. циклуса „(Песме тамнице"),'у извесном су смислу тратикомичне и прнохуморис (у „Родољубдивој пес-
МИЉКО |
ЉУБОМИР
СИМОВИЋ
ми", на пример, Симовић, између осталог, сасвим _непатетично каже: Лежим, птружеем, преко земље црне | Стасит, снажпн, избушен ко сито), али увек такве да сутеришу апсурд ратовања мо да том апсурам супротставе један виталистички смисао. Како би се, уосталом, песник свестан неефикасности сопственог отреслсљења користио својим правом на протест, правом да се не мири са мрачиим СМлАама кеје људску мивилизашиту увек незаустављиво _ ваљају ка мањим или већим апокалипсама, ако не иронијом, ако не посредно саопшеном поражавајућом свећу — а такво саопиттавање је њеков, уметнички једино могућан вид апела да је неминовна сулбина оних који сатиРу друге да и сами буду сатрти и, што је најгоре, свешћу да је то само део кооне дијалектике коју свет перманентно 0стварује: О. дивите се летњој летоти традића! Мирисним одлаком пуши се златна супа, сво овчетине, риба, јабука, пића блажена чељуст бакарто месо чута!
На столу остаје траг крвопролића,
из рогате лобање гледа мас мирна рупа,
ко звоно сија ракија из полипа,
ко звонце из чаше; на столу расте хрпа
костура, згужваних салвета, пепела, и на дивану, под сликом вила у води, у полумраку бели се дебела
Анђелија, п ружа мирише мутна,
и све нас је мање ма великој 2036",
— поједине звери једу нос измутра („Тозба")
А такво уверење пије штита друго до полазиште за правац којим ће тпеспих кренути да би, разрађујући пи тпирећи тај проблем, остварио своју збирку „МАСмови", Ако се, напослетку, питамо ма шта, Оп у новом Симовићевом раду требало _ ла нам скрену пажњу мсеме из „Елитафа", из четвртог циклуса „Словенских елегија" —- одговор је врло једноставан: „Епитафи", а нарочито „Епитафи са каранскот тробља", представљају у ствари нацпомалну, гротескиу варијанту идеје о којој је у претходном ставу било речи по управљају нас ка песниковом потоњем, стојеврсном и доста опсежном бављењу традицијом. Јопт више: ти стихови су, чиним ми се, део песниковог уверења да сваки стваралац до упиверзалних истина долази “ сопственом, _ пационалном _ лухОвНОМ простору п ла их сваки — без обзира па меру и степен критичиости с којима том простору пристуна — као такве у своје дело на овај нам онај начин — уграђује. Симовић је, без сумње, речену универзадну идеју 0 сулбинској лијалектипи смрти потврдио својим одабраним новим песмама о искуству које се на том плану, у историји овог народа, пепрестано 000таћује. Песме из „Епитафа" су само зачетак исказивања тог искуства.
Ново издање „Словенских елегија" биће, на тај начин, — веома добром комструкцијом и јасно формулисапим мето-
- ДОЛОШКИМ, теоријским мо пАСтИМ пата-
њима којима се бави — за љубитеља Си мовићеве поезије врло поуздано стајамиштте које ће та усмеравати ка најважптјим њеним кочетитуентама и са којег ће те конституснте бити сатледивије но раније.
Богдан А. Поповић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5