Књижевне новине
ај
»келатошким квалитетима и
"ва генерација младих
ПРОБЛЕМИ
ЗНАЊЕ ХОДА ПУЖЕВИМ КОРАКОМ
Поводом Нацрта новог закона о високом школству
ОВИХ СПАРНИХ ДАНА, упоредо са трајањем јунског испитног рока, трају и јавни разговори о Нацрту новог закона о високом школству. На седници _ Српске академије наука п збору Удружења универзвтетских наставника, упућене су веома озбиљне примедбе овом законском пројекту, које погађају малтене све његове делове
О чему је, заправо. реч2
Реформа универзитета, његово прилатођавање потребама молерног, високопродуктивног друштва, свакако је пеминовност и услов даљет напретка. Полазећи од овог захтева, нацрт новог закона при преман је брижљиво више од годину дана у Скупштини Србије. Њиме се потврђује неолдвојивост наставног и научноистраживачког рала и изражава неопходност чвршће повезаности привтеде и науке: Оно што у њему; међутим, изазива отпор, односи се на превелико _ давање _ самосталности факултетима и на слабљење функције универзитета, чиме се ловоди у питање интердлисциплинарни научни рад: Изражава се и бојазан да ће ниво наставе бити спуштен тиме што се привредним групацијама и општинама лаје право да оснивају своје високе тиколе, које би радиле без строжијег друштвеног нивоа. С друге стране, наставници универзитета сматрају ла је њихова улога потцењена. Назђочито се приговара даљем озакољењу праксе понповног избора. Угледни научни радници, доктори и професори, зах» тевају да се коначно одговори на питање да ли је наставник универзитета изборна, функција _илл професија, као другде у свету2 Сматра се, исто тако, да су неодрживи они чланови, којима се студентима отварају могућности да приликом поновног избора наставника дају оцену о његовим способностима“ Нема сумње да је већина примедби оправлана, или да бар заслужује да буде размотрена. Зачуђује, међутим, чињеница ла се врло мало говори о томе. зашто сеу нас сувише дуго студира и сувише касно постаје стручњак- Наиме, често се истиче да студије у Србији просечно трају седам и по година, да тек сваки 10-ти студент дипломира на време, и да се половина испита полаже са оценом „б6". Ово су, несумтвиво, веома забрињавајући подаци, који нас нагоне ла се запитамо у којој мери су за слаб успех криви студенти, а колико је то изазвано неповољним условима студирања. И најзад, да ли нацрт новог заксна погодује ра-
ционалнијем, модернијем и ефикаснијем извођењу наставе на високим школама
На ова питања, чини се, није
Лежерност и навика само
тешко одговорити. недостатак радних су кап, која је превршила већ пуну чашу наше друштвене неспремности да се формира онак-
стручњака каква нам је потребна. За последњих пет година, број редовних студената у Београду, повећан је од 28 на 40 хиљада. а није саграђен ни један нови факултет. Три четвртине финансијских средстава које друштво даје за издржавање универзитета (а она износе четврт милијарде нових динара годишње), троше се на личне до-
хотке наставника, а само једна четвртина на опрему, учила, све друге
одржавање зграда и материјалне расходе. Сваки пети наставник на Београдском универзитету ради негде „хонорарно, а готово 40 одсто наставног 0собља Приштинског _ универзитета вије у сталном радном односу, већ гостује из других центара.
И, док је светска норма 30. студената на једног паставника, на нашим високим школама професори држе предавања за више десетина. па и стотина студената. Осим тога, ваља поменути да стипендије и кредите, у недовољним износима, прима ограничен број студената, да је места у домовима мало, ита.
Резултат оваквог стања је продужено и неквалитетно студирање, и што је нарочито важно — расипање новца. Не треба заборавити да сваки студент кошта годишње више стотина хиљада динара, већ како на ком факултету. Недавно је саотиштено, на пример, да један дипломирани
Наставак на 2. страни
Миодраг Илић
ШИ
КУЛТУРА И ДРУШТВО
ПРИ УТВРБИВАЊУ културне политике“ полази се од општих, познатих и прихваћених принципа политике друштва, оне м онакве политике која је омогућила унапређивање друштвених односа и конституисање материјалне основе погодне за развијање самоуправљања. При томе, посебна својства културне политике, очевидна и због посебних својстава ове 0области друштвеног рада, немају, у крајњем исходишту, циљеве супротне циљевима друштва. Дејством самоуправљања и новим позицијама културних радника, као и самих радних људи, проширени су оквири културне политике. Изишавши из искључиве надлежности државних органа, средишта културне политике су се, исто тако, почела ширити, добијајући своја упоришта и ван културних институција. То је највише и омогућило да се — у дневној културној реалности — непосредније остварују интеграциони процеси између културе и осталих друштвених области, нарочито привреде. Шири оквири културне политике, такође, омогућују да се и утицај културе уочљивије шири, што значи да се стварају реални услови да се повећава број оних који користе културна добра и који се мање или више активно прикључују тајанственом а примамљивом и лепом свету уметности,
_ Оваква културна политика, која у ствари омогућава испољавање интересовања за културу, А0принела је да се мења, мање или више брзо и успешно, и ОАНОС радних људи према култури. То је једнако значење и за радне људе и за саму културу, која се таквим, дакле активним односом — једино и може непрекидно да проверава и потврђује, па и обнавља. То је од виталне важности за судбину културе, која — примера за потврду, има доста — никад није била сама себи, довољна, нити је успевала да се, и кад је У неким њеним ретким трајањима тако и било, одржи, а поготово напредује. .
Слобода стваралаштва је 03 биљан предуслов за напредовање културе, а самим тим и уметности, као њеног нераздвојног дела. Свако уплитање У стваралаштво, а нарочито _ ограничавање _ његове слободе, било би стварање шанси за одвајање уметности Од Аруп-
тва. Уметност која би служила зла уметност,
Аруштву не би ни 6; слободно, со.
Једино демократско,
«појам култура тоанти
у овом тексту обухвата свесно, оргапизовано и на друштвеним потребама засновано усмеравање развоја _ културе, што обезбеђује да се у самоуправном АдрушТву културна политика конституише, пре свега, на јединству циљева социјализма и
+-
ка
циљева само култура
БЕОГРАД 1. ЈУЛ 1992. | ГОДИНА ххту.
ПОВОДОМ НАЦРТА НОВОГ ЗАКОНА 0 ВИСОКОМ ШКОлСТВУ: „... ПРЕДАВАЊА ЗА ВИШЕ ДЕСЕТИНА, ПА МИ СТОТИНА СТУДЕНАТА...“
НА НАШИМ
цијалистичко друштво може уметности омогућити да има активну слободу стваралаштва, која међутим не значи одвајање и ослобађање од друштва. Поистовећење уметности са дневним потребама друштва, свакако, утиче на сужавање слободе стваралаштва, а посредно и на напредовање друштва. Уметност најсвестраније помаже друштву ако — у свом слободном изразу и укупном резултату — богати чланове тог друштва и хуманизује их. Овај циљ и садржај наше културне политике, формулисан најјасније у Програму Савеза комуниста Југославије, представља трајни вид односа друштва према култури и нарочито уметности. Његово остваривање показује снагу, моћ, зрелост и способност друштва, што је у натој самоуправној пракси потврђени процес.
Стварање општих услова за развитак културе — такође је један од садржаја наше културне политике — подразумева да се у сталној практичној акцији културне делатности нађу у равноправној позицији са другим друштвеним областима. Такав захтев ни у једном тренутку не може да значи посебан _ привилегован _ положај културе, што би иначе могло да буде једино у том случају кад би се култура сматрала успутним, случајним интересовањем и потребом друштва. Међутим, ако тако није, а очевидно је да није, онда је такав захтев, У ствари, стварни однос друштва према култури. Општи услови за културни развитак нису — и било би једнострано ако се тако схвати — само у појачаној материјалној основи, већ исто тако у постојању што ширих могућности да културна добра трају, да се непрекилно користе и да се у том нужном обнављању обогаћују увек новим, увек вредним и увек потребним остварењима. Једино тада културне делатности могу да очекују да ће њихови утицаји имати потпунији одјек и разноврснији звук.
Социјализација културних делатности са разлогом се може убројити у значајне садржаје и циљеве културне политике у нашој земљи. То значи да културне вредности буду што доступније ширем кругу радних људи, заправо свима онима којима је култура потребна, па ма они и не осећали њен значај и не прихватали све њене хумане поруке и узбулљиве _ лепоте. _Демократизујући културни живот, ћи нарочито присуство културних добара, али и услозе за њихово коришћење, стварају се поголне могућности да се култура не огра ничава на уски круг изабраних зналаца или оних који су, већ локацијом свог живљења, иепре стано упућени у њу и њене резултате, · мини 5
= Упу Е.
демократизују-
БРОЈ 418
КЕВНЕНОВИ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ВИСОКИМ
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ШКОЛАМА | ПРОФЕСОРИ ДРЖЕ
Културна политика У самоуправном друштву
Сасвим је извесно да општи културни напредак, а свакако и
' реалнија културна политика, не-
ће моћи да се постигну ако се не оствари демократизација односа у култури. То, најпре, значи доследно и потпуно самоуправљање, _ односно _ установљавање праксе самоуправних односа и унутар културних јединица, али и између културе и других друштвених области. Претпоставка за такве процесе је, нема сумње, промењени однос друштва према културним делатностима. Престајање свих етатистичких, то јест административних, (буџетских и других утицаја, без обзира у ком се виду испољавају, условљава да се култура, са своје стране, ефикасније ослобађа сопствених ограничења и својој природи несвојствених елемената бирократског карактера. _Демократизација у култури подразумева и нови положај културног радника, који не сме остати делимични учесник културног процеса, већ треба, заједно са корисником, да буде основни и најважнији чинилац демократских односа. Свако задржавање културног радника на пасивним позицијама, као и свако одвајање радних људи из културног чина, може само да допринесе да се створе непремостиве и у овом тренутку непредвидиве тешкоће у културном развоју. То би се, изгледа, најпре одразило у још већем одвајању културних делатности од друштва и његових суштинских интереса, који су и интереси културе. Није случајно уочено да демократизација културе доприноси, врло ефектно, и свестраној демократизацији друштва. Стварање потодне материјалне основе представља, исто. тако, важан садржај наше културне политике. У пракси је већ више пута доказано да је културни динамизам у озбиљној зависности од практичне могућности да се стварају и користе културна добра. Те практичне могућности често се не могу реализовати, јер у разним срединама нема'основних материјалних претпоставки, нема заправо просторних _кадровских или других одговарајућих околности, које би омогућиле да се развијају културне акције и остварују разповрсне културне иницијативе. Смишљена, потпуна и доследна културна политика увек рачуна са ангажовањем на стварању основних материјалних услова, али и са сталним усавршавањем постојећег стања. Развијање материјалних претпоставки је саставни део опште месћи друштва п његових чланова, који ће бити и стању да се укључују у кКултурни живот, дакле да се због мате-
Наставак на 1!. страни
| Милош Јевтић
. ре са
у овом БРОЈУ: ——_—
ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА — анкета „Књижевних новина“ — учествују Лоубомир Симовић, Влада пн и Адам Пусло-
ић
Војислав Минић: РОМАНИ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА
Милнвоје Јовановић: ХЛЕБЊИКОВ И БЛОК — ЈЕАНО ПОРЕБЕЊЕ
РАЗГОВОР СА РОЛАНОМ БАРТОМ — спепијално за „Књижевне новине“ — водио Љубиша Рајковић
Милош Јевтић: КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У САМОУПРАВНОМ ДРУШТВУ
ПЕСМЕ Весне Парун, Жар- ' ка Буровића, Петра Швет- | ковића и Братислава Милановића ПРОЗА Благоја Којића
0 НОВИМ КЊИГАМА Танасија Младеновића, Ивана Сламнига и Младена Маркова пишу Радојица Таутовић, Богдан А. Поповић и Павле Зорић
Петар Волк п Слободан Новаковић коментаришу протеклу _ позоришну и
филмску сезону
Вук Крњевић: ЈУНАК НА ШЕГ ДОБА
Миолраг Илић: ПРОБЛЕМИ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ СТАВОВИ
СТРАНИ И НАШИ ЈЕЗИЦИ
НЕСУМЊИВО ЈЕ да гномичне изреке старијих, помало педагошки надахнутих писаца да човек вреди онолико колико језика говори данас више не морају имати некадашње буквално значење. Различите научне области _ све више захтевају усмереност ка ужем специјалностима, пнајважнија научна и уметничка дела постају ошштељудска својина преко превођења, које је постало такође ужа специјалност, па самим тим и познавање језика није више одлучујући фактор праћења доститнућа у области интелектуал ног живота и комуницирања уопште. Но ово гтго смо рекли, чини се, пре има начелно важење, док посматрано на ширем културном и друштвеном плану, , посебно из наше културне и политичке ситуације, ствари нешто друкчије стоје. За нашу културу у целини, и за књижевност посебно, изучавање страних језика код наси наших језика У страним земљама има мнотоструки значај
Овог бисмо пута поменули три проблема у вези са изучавањем језика (и литература), којима је — ако, можда, пи нису у дпректној вези, и не произлазе јелан из другог — заједничко то што се могу разрешавати само под непосреднијим утицајем, и на инсистивање, културне јавности.
Први је, разумљиво, проблем учења страних језика код нас. И поред све масовнијег интересовања за језике и модерних средстава н метода учења не бисмо имали довољно разлога да будемо задовољни резултатима: То првенствено зато што наше школство — од основног образовања па до различитих универзитетских ступњева — које још увек има у овом погледу највеће могућности, није увек квалитетом и квантитетом ишло укорак са потребама. Мислимо на два момента кад ово кажемо; прво, на крајње незадовољавајуће ефекте изучавања језика у школама, што ће се, свакако, исправљати побољшавањем ефикасности читавог школског система, ми, друго, на недовољну усаглашеност опредељивања за поједине језике са потребама. Морамо се помирити са околношћу да се потребе економског живота и културе у овом погледу не поклапају увек, потребе прве врсте се уз то много директније пи брже испољавају, али треба бити врло обазрив при одлучивању да ли треба дати апсолутни примат | економским потребама. Пристајањем на такав примат могли би, поред осталог, да се угрозе додири наше култу. неким (богатим светским културама и да ослабе везе које су традиционално блиске и за нас плодотворне.
Но питање је да ли без озбиљ-
них анализа п статистика — а таквих апализа пили нема или исто као да их нема, чим нису
публиковане — можемо бити ситурни да се данашњим стањем учења језика задовољавају и по-
Наставак на 2. страни
Чедомир Мирковић.
и = Бриж