Књижевне новине

| дежопис и Загреб 72 еветковина аниматора

Загреб, град који је захваљујући својој прослављеној „школи цртаног филма“ и досад био један од водећих светских центара анимације, постао је у јуну 1972. г. права престоница светског анимираног филма. На окупу су се нашли признати мајстори анимације из свих крајева света, као и популарни јунаци познати са филмских екрана: Попај, господин Магу, Душко Дугоушко, Ружичасти Пантер (познатији код нас као Пантер Панта), Пера Детлић, Том и Џери — а било је ту још и безброј оних нових и недовољно познатих, анимираних ликова ствараних разАичитим техникама, па чак и уз помоћ компјутера!

Реприза _ загребачког — „Првог светског фестивала анимираног филма“ одржана је и у Београду — у малој и у великој сали Дома синдиката (на поподневним пројекцијама уживала су деца, гледајући старе цртане филмове из програма ретроспективе, док су

| на вечерњим пројекцијама уживали одрасли, посматрајући најновију продукцију светског анимираног филма). На истоме попришту, тако, нашла су се већ популарна дела класике (нагонећи на смех и децу и одрасле) и најновији веома експериментални потхвати (који су нам дали доста повода за размишљање

о судбини овог специфичног фил-

мског жанра).

„Стапа рмх" загребачког фестивала, који се већ на самоме старту претворио у једну од најугледнијих интернационалних филмских смотри ове врсте, припао је совјетском аутору Ивану Иванову Вано за филм „Битка код Керженце“ (реч је о покушају

да се, путем анимације, оживе ликови и атмосфера са средњовековних икона и фресака!). Награда жирија критике припала је филму „Линија број шест“ италијанског аутора Освалда Кавандолија (у коме се, на урнебесан начин, добија обиље гегова кроз поигравање — линијом!). А од осталих награда треба најпре поменути ону специјалну, коју је жири предузећа „Кинематографи“, сасвим умесно, доделио филму Бруса Петрија „Историја Аустралије“ (јер, то је вероватно био најзанимљивији и најкомплекснији потхват У домену анимације, виђен на овој смотри!).

Загребачки фестивал показао је две ствари: прво — да се светски анимирани филм све више окреће серијској продукцији (тако да усамљени и вансеријски експерименти _ почињу да одишу аматерским духом!) и друго — да је место „загребачке школе“ дртаног филма веома истакнуто, па чак и водеће у контексту свега онога што се данас збива у свету анимираног филма (филмови наших аутора одликују се изразитим стилом, свежином анимације и гтегова!). А о свему ономе што је било виђено на шестодневним званичним и информативним пројекцијама биће, сигурно, још доста речи на страницама стручне штампе, па и на страницама нашег листа већ у идућем броју... (С. Новаковић)

(тихови Марине Цветајеве на енглеском

„Када сте сваку реч у реченици окренули са руског на енглески, па отуда. мало преиначили смисао, а звук, тежину и нагласак речи потпуно, не преостаје вам ништа сем сирове и рђаво схваћене верзије значења.“ То су речи Вирџиније Вулф из огледа „Руска тачка гледишта". Примедба стиче тежину оптужбе када је у питању стих, а актуелност ових дана када су песме Марине Цветајеве, познате досад енглеској читалачкој јавности једино по прозним преводима, _ објављене под насловом „Изабране песме" (издање _ Оксфорд _ Јуниверзити Прес-а). Да није веома корисних бележака тешко да бисмо осетили да се Шветајева „доследно придржава риме и метрике" јер је превод неримован, а станце компоноване у прилично слободан ритмички ток, тако да се песме читају пре као мање брижљиво организовани стихови Силвије Плат. За енглеског читаоца ова сличност је подвучена и то ном безнађа који понекад прелази у наслађивање пред могућношћу самоубиства — што се у оба случаја на крају и догодило. Али, опасност од — сентименталности, готово хистерије, чини се да је избегнута употребом кристализованих сликописа, а тријумф ње-

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА

ног коначног стила јивост изражаја и _ замирања, обелодањивање и гашење успео је несумњиво да се пробије иу преводу. Ако се сетимо да је према речима саме Цветајеве есенцијални захтев поезије „нека ухо чује!“ — како нас опомиње и преводилац, онда Си можда било 60ље да је опоменуо самог себе, јер и поред сву своје упечатљивости, ови стихови се не чују

нераздво-

Песник, чија је визуализујућа уобразиља драматично изражена звонким гласом, захтева више.

Да нису недавно, у посебним издањима, објављене песме Блока и Пастернака, а у = изванредном преводу Сталвортија и Френса, скоро да би се могле потврдити речи Вирџиније Вулф о непреводивости руске тачке гледања. (М. М) ·

Дани песникиња и везиља

година по разним местима у унутрашњости расте број културних манифестапија: песничких сусрета, позоришних фестивала и ликовних симпозијума — доказујући да су разговори о деметрополизацији културе заиста неопходни.

Од 22. до 25: јуна у Трстенику ми манастиру Љубостињи песници су читали стихове пред аудиторијумом који је сваки пут бројао више од хиљаду људи, а изложбе слика биле су непрекидно живо посећене, што је иначе реткост и за изложбе у Београду.

На овогодишњим „Данима песникиња и везиља", иначе изузетно добро организованим, прве вечери Сусрета стихове су читале песникиње: Весна Крмпотић, Ела Пероци, Насиха Капиџић-Хаџић, Светлана Христова, Марија Чудина, Соња Манојловић, Милена Јововић и Татјана Осречки. На из-

Последњих

ложби слика „Жена п боја" излагале су: Бета Вукановић,

Љубица Сокић, Даница Антић, Јелена Живковић, Вера Божичковић-Поповић, Оља _ Ивањицки, Иванка Живковић, Невена Теокаревић, Деса Керечки, Бранка Марић. Таписерије је излагала Импала Радојчић. О животу и делу Исидоре Секулић говорили су С ветлана — Велмар-Јанковић, др Мирослав Егерић ни Милан Комненић. Театар „Јоаким Вујић" из Крагујевца је приказао представу „Прозивка за вечност" Димитрија Тадића. Поред других

манифестација, у оквиру „Дана песникиња и везиља" на „Вечери љубавне поезије", стихове је ре-

цитовао Слободан Марковић.

На крају су учесници упутили предлог да се ова манифестација поново зове „Јефимијини дани", пошто су из необјашњивих разлога организатори посумњали и погодности овог назива. (С.)

АЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Уређивачки одбор; Филир Давид, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, Драгав М. је ремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметнич. ка опрема: Драгомир Димитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Арашко Ређеп, Јара Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Илејно решење графичке опреме: Богдав Кршић.

Аист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претилата 30, полуго. аишња 15 динара, а за пностранство 480: струко. Лист издаје Новинско-излавачко предузеће „Књижевне новине“, Београл, Француска 7. Директор Војислав Вујовић. Гелефони: 627-286 (редакција) и 626-020 (ко. мерцијално одељење и администрација). Гекући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, Влај: ковићева 8.

" совне

НАПОМЕНЕ СПРЕДУМИШЉАЈЕМ (4)

ЈУНАК НАШЕГ АОБА: НАРОДНИ УМЈЕТНИК

ДАВНО је прошло вријеме када је јунак нашег доба био млади, препланули партизански командант на коњу, прошло је вријеме када је јунак нашег доба био Алија Спротановић, ударник стахановац, прошло је вријеме када је јунак нашег доба био симпатични жонглер са Фулдбалском лоптом Драгослав Шекуларац· Ове ове јунаке нашег доба можете гледати у документарним филмовима или трагати за њима у сјећању. -

Какав је сада, овога часа, јунак нашег доба>

"Тешко је рећи. У сваком случају нисам у стању да та именујем одмах што значи да још није достигао онај тип општости, или што би се у доба соц-реализма рекло типичности, да не кажем баналности, који симболизује сваки конкретизовани веп! 5 заесић. -

Међутим, овједоци смо једне ове, „модерније" варијанте конституисања јунака нашег доба. Потенцијални јунак нашег доба, као прави представник друштва у којем функционишу средства масовних комуникација покушава самога себе да направи јунаком нашег доба, оличењем доба макултуре. Од политичара, бизнисмена, љекара, спортиста, филозофа и кога све не, немогуће је данас побјећи, од њихових насртаја у јавности којима је циљ да буду примјећени и упамћени не само по своме дјелу већ и по секундарним и терцијалним дјелатностима, како би се то данас рекло, по шарму, по успјесима у лову, по богатству, по лијепим сабесједницама, по здрављу ипо свему другом што би, по њиховом мишљењу, требало да краси јунака нашег доба.

Али, по свему судећи, најуспјешнија формула за јунака нашег доба, за јунака масовне културе пронађена је захваљујући тав. „народном умјетнику" који је и довољно „познат“ и довољно самосталан јер је окружен обожаваоцима, или се бар таквим приказује, да не зависи ни од кога сем од сама себе, односно од својих обожавалаца којима несебично припада:

Његова најсећа предност јеу томе што је обичан и апсолутно самоувјерен у своју обичност коју проглашава за необичност.

Народни умјетник је изникао из народа. Он не ствара „за вечност" већ за публику, Он се узда у се и у своје кљусе. Све што није „народно", све што није одмах употребљиво, све што је „увезено" или научено у Јевропи, све што није „изворно“ — њему је страно. Умјетничка самосвијест таквог умјетника је огромна а он је тумачи „лијалектички": она долази из народа и враћа сеу народ:

Тај процес узајамног дјеловања може се ововременије назвати и процесом конституисања масовне културе, културе која код нас има не само своје варијације већ и своје путеве- Њена инспирација је фолклорнога _ поријекла. Међутим, уз све специфичности нашег варварогенијства, та појава има темељна обиљежја. сличних процеса у другим срединама. „Масовна култура упија извесне фолклорне теме и, промењене или не, универзализу је их: Фолклор америчког Запада рађа вестерн, који сада постаје тема новог фолклора на целој земљи". Ова генерализација Едгара Морена чудесно се конкретизује на нашем терену. Обраћање фолклору у нас има разноврсне облике али су два, по мом мишљењу, најтипичнија. Један, наоко конзервативнији, покушћва да афирмише сентиментално-романтичне _ фолклорне мотиве, а други, наоко модернији, покушава да афирмише инаџијско-деструктивне мотиве нашег фолклора. Један је њежан, хуман а други опор, бунџијски. Али оба уносе с мање или више агресивности, у нашу масовну културу „мирис и окус земље, поднебља, отаџбине".

Да бисмо нашим читаоцима представили у аутентичном и пуном свјетлу ове потенцијалне јунаке нашег доба послужићемо се ријечима самих јунака, ријечима које су објављене у београлским публикацијама. У „ТВ новостима" (година ТХ, број 391 од 23 — 30. јуна 1972) публикован је разговор са Лепом Лукић, а у часопису „ДЕЛО" (тодина ХУШ, број 6: јун 1972) разговор о новијој српској прози: Међу осталима у разговору је учествовао и Видосав Стевановић.

Њихове концепције. исказане су, дакле, њиховим ријечима:

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ: „Пошто смо почели одвећ учтиво,

малтене јевропски, бојим се да нећемо нигде стићи. Ако не направимо џумбус и тарапану нећемо доћи ни до каквих вредних закључака. То као прво".

ЛЕПА ЛУКИЋ: „Сама сам се пробијала. Имала сам среће, мо рам да признам, Успех је могао и раније да дође да сам имала во ље да се намећем, да скрећем пажњу на себе. Ја никоме нисам рекла: „Ево, дошла сам да ме чујете". Људи су сами долазили и, кажу, нудили да снимим плоче. Мојој мајци није било право. Знате како је, женско дете у кафани а сада, каже да је могла да погреши. Ко је онда знао шта ће бити: Сада је добро".

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ: „Као друго: из све снаге се противим дељењу српске прозе па два табора: на фантастички и на реалистички. Изгледа ми да сечемо живог човека на две, половине, свакако мртве. Драгоцена осооина наше прозе јесте: у њој има

толико струја колико и добрих писаца. Пошто код нас има се дам-осам добрих писаца, Од До-

ласка Словена на Балкан па до данас, сигурно је да има седам-осам струја у прози.

ЛЕПА ЛУКИЋ: „Човек може да ради сваки посао и да остане чист. Ево, откад сам популарна одем у неку кафану где има музике, публика одмах хоће да ме чује. Певачице мало зазиру од мене. А ја, да бих им показала да

ми не пада на памет да им кварим посао, седам за њихов сто, ако ме позову, причам с њима,

али не бих запевала ни за. живу главу. Зашто ја да им кварим посао, јер публика је публика. Они ће сигурно више аплауза дати Лепи Лукић. Ја то нећу. Увек нађем неки изговор, или да нисам увежбала са оркестром или да сам прехлађена. Зашто да оне имају комплекс ниже вредности преда мном. Ја сам за то да свако може да живи: Бар ја никог да не угрозим."

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ: „Као треће, чини ми се да је тема вечерашњег прићатељског убеђива-

ња и разговора: Шта је нова српска проза2 Шта је фамозна, тражена, налажена и порицана

српска проза2 Знам да не знам шта нова српска проза јесте; али ћу покушати да кажем шта она није. Пре свега, сигурно није поетски — мелитативна, јер та струја такозване поетско-медитативне прозе није ни нова, ни српска: Могла би да буде писана у Стокхолму, у Токију, било где на куглу земаљској, чак и на Огњеној земљи. Не би се ништа изменило у њеном односу према свету, ни у њеном поступку, јер она виси у празном простору."

ЛЕПА ЛУКИЋ: „Право да вам кажем више бих волела да ме зову добра певачица а не краљипа. Али публика је тако хтела: Не могу да кријем, прија ми што ме тако зову. Међутим, никаква слава не може да ми удари у уши. Ја звам да је све пролазно, да се све мења. Зато толико и радим. Јер мени нико неће дати плату, нико ми неће дати пензију, стан. Све „морам сама ла збринем."

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ: „Ја мислим да треба презирати писце који нису угрожени. То више није писац, то је човек који лепо живи са својим папучама у замку. Литература сваком тренутку поставља питање егзистенције човека. Не у друштвеном смислу, већ у метафизичком. Ако га та литература не заведе у опасне области, где сваког тренутка може да погине, боље да је седео код куће и гајио кокошке."

ЛЕПА ЛУКИЋ: „Па ја бих волела да и онн добро живе. Али, зашто поредити крушке и јабуке. Он је научник, ја сам певачица. Ја имам, али са друге стране губим.- Он са друге стране добија. Моје је за пет година: Његово много дуже траје, можда и вечно."

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ: „Старо је нешто што чак и није било српска проза: Узимани су готови модели из европских литература, углавном помодни молели писања, и покушавало се да се они примене на тврдоглави и самосвојни српски језик, који се томе опирао самом својом суштином, језгровитошћу, метафизичком снатом по оригиналошћу. Познато нам је жалосно, траљаво искуство толико прецењиваног падреализма. тог увезеног – бастарда, који је имао подношљиву теорију и ништавну праксу. А познато нам је и жалосно искуство, свеже и послератно, следлбеника новог француског таласа.“

ЛЕПА" ЛУКИЋ: „Можда ја имам успеха зато што сваку пе сму провучем кроз своја осећања. Чак и ако ме песма не погађа, ја се уживим у њу, као да је м мепе слична судбина задесила. Уоп-

ште, ја сам осетљива, сентиментална: Никада не глумим тугу, Мвек умем да саучествујем са

људима, јер је млого тога прошло прошло кроз моју главу и моје срце ..-"'

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ; „Бојим се да су ме погрешно разумели; значи да сам се ја погрешно изразио. Нисам пледирао да се употребљава _ старословенски насупрот овога и насупрот онога, Јер, једноставно, моја теза којом повезујем снагу нове српске прозе са снагом српског језика је у томе да нова српска проза жели да употребљава читав језик, а не парцијално. Значи језик у свим његовим _ варијантама; црквени који постоји, улични који постоји, исто тако новински језик који постоји, и који се сада ствара на радију и телевизији и који је некакав копилански језик. Али хм сваком случају постоји, ми га морамо прихватити као некакву реалност. Ја сам за употребу читавог језика. и тог тренутка стижемо до читаве литературе, а самим тим стижемо до читаве јединствене, хомогене културе".

ЛЕПА ЛУКИЋ: „Нисам никакав апаш да се тучем. Ја ћу, као што видите, пре да заплачем Да се сажалим над собом, над Аругима и да заплачем. Никоме не мислим и не желим лоше. Не волим да се рекламирам скандалима. Новинари ме зову и ја долазим на разговоре. Али ако ме не би позивали десет тодина, десет година не бих дошла. Да ли добијам нешто ОА тих писања2 Не могу да кажем, добијам. Пототово, ако се о мени пише онако како јесте.

Зашто бих радила него за хонорар! Славу сам и раније имала, Они мени нису били потреби“

„већ ја њима..."

Наравно, слободном монтажом ових „идеја" нисам хтио да одуз мем самосвојност ни Лепи Лукић ни Видосаву Стевановићу. Оно што ми је била намјера садржано је у безазленој помисли на заједничку_ усмјереност њихових изјава, усмјереност која себе и своје стваралаштво и свој — приватни интерес, увијек, без призива, ставља У први план. Многи против-

ници оваквог, варварогенијског самопоуздања, неће наћи довољ-

но симпатија за такав, нападни начин саморекламирања. Алп то је ствар укуса, и схватања. Тај је успјех утолико већи што пол сјећа, бар споља, на добронамјећ ну тежњу масовне културе ла се ослободи

о стереотипног. — „увезеног“, индустријског фабриката масовне културе која је правље-

на, и направљена, за друго тржиште. Тиме се бар задовољава тел на илузија којој је основа. па'"нонално-патриотска, ма колико била наивна, основа која у прин ципу трага за „напионалним ко хоритом" не хтијући да призна ла и оп, опчињен успјехом масог не културе у другим срединама, мора бити духовни сурогат

Роба коју фабрикују варваротенији сада, вјероватно, пма добру потражњу. Између осталога она је потврда за даровитост имитације са локалним обиљежјима. Утолико је јед на њу већи. Са Аруге стране, међутим, то је својеврсна реклама за ту робу. Оно што се потрошачу допада. а нам: лази на недопадање малог броја пробирача, добар је знак за пра. вог потроптача. И Лепа п Вилосав све то, вјероватно, раде збот потрошача, због обожавалаца. И у томе, увјевен сам. имају успеха. А успјех је свемоћан,

„Указујући _ на потрошачког _ друштва) многи наши пнтелектуалци статије те нерације заправо оптужују право потрошача да сам одлучује о сво јим властитим потребама Напа ди на овај лрагопјени аспект ле мократске привреде у ствари су притајени замеци просвијећеног деспотизма'. Елита која је сигурна да зна истину лако се може сматрати позваном да свима на. меће своје ставове потанко раз» рађеним ограничењима. Она би чак, како каже, била спремна да поново прихвати неимаштину како би осигурала масе од моралних опасности слободног раста.“ Тако тврди Жан-Жак СерванШребер за француско ·савремено друштво,

експесе тзв.

Идеја – Серван-Шреберова да ништа и нико нема право ла спречава _ слободно _ формирање „слободног _ раста“ – примјењива

је, дакле, код нас. Лепа и Видосав су то одавно схватили и зобг тога и желе ла постану ју наци нашег доба. По мом мишље. њу они се свесрдно труде да то постигну. Они жртвују и сво! свакодневни живот да би постали прави „пародни умјетници".

Треба им пожељети мното успјеха у њиховом даљњем раду. Само конзервативци могу бити против. „демократске“ привреде — како то каже Серван-Шребер.

Вук Крњевић