Књижевне новине

ЗНАЊЕ ХОДА ПУЖЕВИМ КОРАЦИМА

Наставак са 1. стране

! технолог у Бору кошта 200:000 динара. Штете ће бити још веће, јер ће Србији 1975-те године, бити потребно 80 хиљада инжењера, правника, економиста, лекара, професора и других факултетски образованих људи: Ако се буле ходало садашњим, пужевим кораком, једва ће бити подмирена половина ових потреба.

Па, како одмотати ово клупко, како брже улити више знања привреди п пелом друштву2

Један ол првих услова јесте ла високо образовање буде нераздвојиви део укупног друштвеног рада, да се пословно удружи са свима онима, којима су потребни стручњаци. Другим речима, рад на универзитету има своју цену, и она се не може мимоићи. Од новог закона очекујемо да дефинише улогу високог школства и да му обезбеди боље услове. Јер, ако факултет не треба да буле само лиферант диплома, већ научноистраживачки фактор, фактор модерног мишљења и организације рада, онда су потребна знатно већа олрицања. Уосталом, сваки динар уложен, у науку и знање, вишеструко се враћа.

Миодраг Илић

СТРАНИ И НАШИ ЈЕЗИЦИ

Маставак са 1. стране

требе економског живота: Код нас се у том правцу врше повремена анкетирања деце и одраслих, што је занимљив посао, који, међутим, може да покаже резултате приватних склоности, привремених потреба, помодности, снобизма и много чега другог што није за озбиљнија планирања релевавтно. За жаљење је што се, док одговарајуће институције не изврше неопходна а сложена _ истраживања, _ чешће не јављају истакнути универзитетски професори, писци и културни радници који би, макар за потребе културе, помогли _ објашњењима разлога п потреба веза са појединим културама и језицима. Вредно би, на пример, било чути мишљење да ли се францу-

ски језик — узмимо га, насумице, _

за илустрацију — у односу према осталим језицима изучава у ШКкОлама ни на факултетима У већој или мањој мери него што би нам било потребно.

Ни обавештеношћу о наредном питању које је предмет патих размишљања, о изучавању наших језика у другим земљама, не треба ла будемо задовољни Остављајући овога пута разговор о вишеструком значају афирмисања наших култура у иностранству, полсетићемо да на мнотим универзитетима · широм _— света, негде п у школама нижег ранга, студенти и баци упознају наше језике и литературе. О томе, ме Ђђутим, и о мерама које се предузимају ла се ово интересовање што више подстиче и да се учини што кориснијим, најчешће сазнајемо из узгредних новинских репортажа. Често, додуше, читамо вести да су паши предавачи гостовали на угледним „светским славистичким катедрама, али нам скоро реловно остајс непозната врста ових аранжмана, а погото-

— подсетићу на

ву број и профил интересената

за одржане циклусе предавања . "|| Нинова награла "предата Милошу

из језика и књижевности. Зато

свакако не би требало игнорисати искуства неких европских кул-

тура, гле и најтиражнији дневни,

лмстови повремено или редовно обавештавају о | интересовању (чак и графички израженом) У другим земљама за дотични језик, а културна јавност помаже напоре надлежних културних институција На назначавање трећег проблема подстиче нас околност да се у нашим ширим и званичним релацијама, мислимо при том пре свега на школе, недовољно знају и изучавају и наши језици. Без околишења: имајући у виду економске и културне потребе, као и остваривање равноправности кроз боље упознавање. постоје довољни разлози да се, рецимо, у шко-

лама српскохрватског · језичког подручја изучавају словеначки и македонски језик — и аналогно

томе на македонском и словемачком подручју: Зар неће све више постајати апсурано што ђак може да бира у школи страни језик који ће учити, и обавезан је да мочи, а нема могућности да поред многих предмета, од којих сви нису ни корисни савлада језик који није страни2 Зар није штетно што чак ни будући професори, студенти југословенске књижевности _ на — београдском универзитету — изузев једног одсека где се по жељи опредељује за информативно учење или словеначког или македонског језика — не уче поред матерњег и два остала _ југословенска _— језика2 Неће ли будућим генерацијама писаца и књижевних историчара бити смешно кад сазнају да су данашњи историчари југословенских књижевности најчешће могли да читају само на једном од три језика Предузимање практичних мера да се стање у овој области поправи мораће да произлази из дубоког уверења У стварне економске, културне и политичке разлоте, а никако из некаквог наивног међунационалног фер-плеја: Треба се помирити да ће ово ићи постепено и да ће захтевати материјална улагања У кадрове, но та ће се улагања, чак и материјално, брзо _ исплатити, Уместо коментара ни закључи вања — а ризикујући да се мало удаљимо од конкретних питања једно мишљење чије. сам различите интерпретапије некслико пута слушао. Наиме, боравећи у Београду и разговарајући са неким · нашим окњижевницима, један познати писац, иначе препадник нације која говори великим светским“ језиком, рекао је отприлике следеће: „Завидим Људима из мањих језичких подручја што имају прилике да науче језике". Чини ми се да ма како се односили према поводима за овакав став, из њега можемо извући и поуке и подстицаје

Чедомир Мирковић

стени и иритира мит он

РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА ОБЕЗ.

БЕДИЋЕТЕ АКО НА ЖИРОРА-

чуУНн НИП „КЊИЖЕВНЕ НОВИ-

НЕ“ 608-1-208-1 УПЛАТИТЕ 30 (ГО-

ХИШЊА ПРЕТПЛАТА), ИЛИ 15

ХИНАРА (ПОЛУГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА). ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Црњанском

На дан 20. јуна ове године свечано је уручена Нинова награда за најбољи роман на српскохрватском језичком подручју у 197). години. У присуству многобројних писаца, критичара, носилаца јавних функција и новинара, у клубу „Политике“ главни уредник Нина Фране Барбиери је, "најпре, отварајући свечаност, говорио о успеху реформе Ниновог жирија. Потом је др Драшко Ређеп, у име Ниновог жирија који су ове године сачињавали критичари из свих најзначајнијих центара српскохрватског језика (Велибор Глигорић, др Милош И. Бандић, Мидхат Бетић, Игор Мандић, др Драшко РеЂеп, Ели Финци и Петар Џаџић), товорио о „Роману о Лондону“ Милоша Црњанског, који је јеногласно освојио ово високо признање. „Чудноват, бесмислен, невероватан живот, како би то већ рекао Црњански, у „Роману о Лондону“ претапа се у блиставу пројекцију која отвара нов простор. Исидора Секулић забележила је. пре више од четрдесет година, на маргинама једне књите Црњанског: „Има у тој књизи поезије нешто од чари дуге. Разапета је дуга широко, дрхће у седам боја, али сви траже погледом: где и како додирује нашу њиву Исидора Секулић никада неће моћи читати „Роман о Лондону“ који је, месецима већ, у жижи читачке и критичарске пажње. Али тај поглед који испитује ову узбудљиву структуру. где И како додирује нашу њиву, непрекидно је присутан у толиким лектирама, сусретима. У „Роману о Лондону“, одиста, још се може сагледати тај велики цео свет, стоглава ажлаја, помамна успомена, трагичан крај. И управо овим романом тај свет такође постаје наша њива, укидајући својим узбудљивим тапатом о везама, не о утицајима, труле плотове наших предрасула и малених вилајета. По свету блудити, тај светли, усудио бих се рећи: тај свети типик лирике раног Црњанског, оваплоћен је. у великом луку, У одисејској параболи, овом књигом од које данас, у српској књижевности, пе познајем богатију.“ (Д. Ређеп). Потом су Мирољуб Лазаревић и Фране Барбмиери уручили ауторитативно признање Ниновор жирија критичара Милошу Прњанском. Захваљујући на награди. Црњански је нагласио да му је веома драго што она потиче ол повина и од куће у чијим издањима је он, давно, сарађивао. и које су га, у последњој леценити, свесрано прихватиле. Поњански је посебно истакао значај новина м стварању _ књижевног укуса и прихватању _ појединих _ књижевних дела.

Смрт Едмунда Вилеона

Средином _ јуна _ умро је Ба мунд Вилсон, амерички романсијер, путописац и критичар. Високо место у модерној америчкој литератури Вилсон је заузео за-

У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

ДАЉДАА Ма влАв она

ојринјид—

у те

ЛЕТОПИС

ЕДМУНА ВИЛСОН

реду мнотоотледима и

хваљујући у првом

бројним критичким | књигама (његова збирка есеја „Акселов замак" преведена јеи на наш језик). По мишљењу многих, он је најзначајнија фитура америчке критике уопште. Као сваки велики критичар, п ВЕлмунА

Вилсон је имао своје слабости, предубеђења п априорве симпа-

тије, каже његов наследник у часопису „Њујоркер" Џорџ Стајнер у чланку објављеном у париском „Монду"· Проза је Вилсона више привлачила Ол поезије _ Попут Тена, који је био његов учитељ, највише га је интересовала АРУштвена страна литературе. Препебрегавао је значај филозофије у развоју књижевног укуса; није волео Кафку, Броха“ и Музила. Уметност модерне литературе немачког“ језика остала је изван поља његовог интересовања. МеЂу Вилсонове крупније слабости можемо убројати, вели –Стајнер, и занемаривање _ примордијалне улоге Малармеа и Рембоа у кризи савремених литерарних форми. Али, величина | Елмунла Вилсона не састоји се у појелиностима, већ у савршепо тасној конпепцији критике коју је разралио. Презпрао, је сваку критику, без обзи-

ра да ли је реч о структуралистичкој, семиолошјкој или онтолошкој анализи, која је матловитија и тежа ол самог лела. Критичка проза која није јасна, коју не може разумети ни читалап аматер, која скрива смисао дела уместо да га учини јасни-

јим, таква проза не заслужује ла буде прихваћена. Прави критичар. по уверењу Вилсочовом, треба ла служи тексту. Аутор „Акселовот замка" је знао да припала свету Сент-Бева, Тена, Метју Арнолда; сматрао је ла је то,у ствари, трајни ток у развоју критике. Он није могао да верује ми у томе се показује још јелан вил његовог америчког прагматизма — да ће дим задуто важити као светлост. Вилсоновом смрћу осироматшен је лобар укус, завршава Стајнер свој чланак (19)

Критика о новим (пендеровим пеемама

свог београдског пре лавања _ славни британски пе свик и критичар Стивн Спендлер изразио је неповољан суд о такозваној исповелној поезији, јер „постоје ствари које је бсље ис повелити свом дневнику". Међутим, приликом недавног иптервјуа часопису „Ривју". Спенлер

Приликом

се отппрвније осврнуо на с вој дневник. којн је бесумње, 0осооеиз ње

не прироле, јер су управо гове грађе поникли стихови за најновију збирку истакнутог песника Од претходне Спенлерове збирке дели нас пуних лвалесе! и две голине: па чак и за човека живо обузетол ругим књижевним активностима, то је мало, просечно по једна песма крупише' сваку минулу голину — И 1071 | Није на

нам јелна преостаје: нама ла сулимо овем тананом и танком лелм, јер понеке песме

као да долазе из васкрслих рукописа, док друге, сетно затаедане

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

у намерно тајени _ солипсизам Блумсберијевске групе, захтевају друкчију критичку атмосферу ОА данашње. Топ сваког појединог стиха као да наговештава да је Спендерова улаљеност СА предмета његовог стваралачког интересовања већа од обичне 'удаљености посматрача и од посматраног. Произвољност и непсвезаност најјасније проггјају из песама у којима Спепдер „као ла клечи пред космичком кључаосницом или испитује ничију земљу вечитих труизама". „Разграђено каталогизирање, лабаво конструисање и готсво смешне таутологије изрази су којима се у свом приказу служи критичар ДејРиа Харсинт. „Да би одлучно скренуо од лирске неодређености својих „Са браних песама" Спендеру је био неопходан неки мање _срачунато антитетичан облик".

Повлачење незасловане паралеле између _домаћс трагелије ин повређене невиности или разапињање песме између чињенитје ин маште („ДЛечак, мачак, канаринац') или – притисак звуУчрРхХ ефеката у стиховима чији би језик пначе текао са | извесном наративном лакоћом, указују на зајелнички нелосталак свих песама. Ни у једној се осећање језика и осећање предмета не стапају. Нејелинственост се свакако

"може приписати свесном прелазу са ранијег посезања за „великим темама" на свакодневна размишљања извучена из дневника. Углављен између „смотреног искуства" и „универзалних стања" — ла се послужимо Спенлеровом властитом сутестијом о томе каква нам је поезија ланас потребна — чини се да он не налази шта да нам каже, а још мање како ла то каже: По Дејвиду Харсинту „проблем није толико у томе да збирци недостаје јелна изврсна песма колико ла јој нелостаје чак и јелна просечна". (М-М.)

Лодељене награде у Јату

Једна _доиста значајна културна манифестација приведена је крају: Друге позоришне игре у Јајцу добиле су и свој епилог доделом награда. Наклоност стручпог жирија изнова је добио „Камерни театар 55" из Сарајева, иначе прошлоголтшњи победник — овог пута за коректно пзвелену поелставу Пинтеровог „Рођенлана". Награлу за режију жири је долелио Мирославу Ђеловићу за редитељску поставу „Куће оплакане"; Страхиња Петровић добио је награду за сценографију за | исту прелставу _ Награда за најуспешнију костимографију припала је Раловану Маруптићу за костиме у“ прелстави тузланског позсришта „Човек је човек" Бертолда Ђрехтл За пајбоље таммачке _ крегпије награђени _ су Фузанка Ћачић пз Мостара по Мпес Фанчовић из Сарајева, те Тихомир Плескоњић из Тузле, Ибро Корић из Зентте и Храпислав Ратић из Сарајеза:

Чини се да је оллука стручног жирија полелила како учеснике Игара тако и присутне у велелеппој позоришној сали Дома кул туре у Јајцу. Није сувишно изнети јелан летаљ са уобичајених _разговора за „округлим столом" ко ји би можла лелимично разјаснио извесне нејасноће и лилеме везане за рал жирија. Напме, након виђене прелставе _„Рођенлан" на. велног преполнева прелселавају.

ћи за „округлим столом" а пу жирију др — Никола Кољевић (мако је то у јелном тренутку

јавно демантовао) у уводном 3 лагању обасуо је прегртштом комплимената прелставу булућет по. белника Игара што је чини се био сигнал ла се покрене једна спрега _ истомишљеника, _ Писап ових релова јавно је изрекао примелбу олноспо бојазан да такав став прелселавајућег може унеко. лико прејулипирати одлуку | жЖирија, што се најзал и обистинило, али се неколико лискутаната успротивило митљењу ла се жири излржава од изјашњавања у суперлативима. с објатњењем да су награде небитан лепо Итара:

Било како било, Улружење лрамских уметника БиХ као ла је желео ублажити насталу нела“

голносл у коју су били запали вредни театарски посленици 7 ентузијасти из Бања Луке, Мо-

стара, Тузле и Зенипе, па је равноправно три прелставе прогласила за најбоље „Еквинопијо" У извођењу _ мостарских уметника, „Кућу оплакану" Наролнот позоретта из Сарајева пи „Рођендан “ интерпретапији „Камерног театра 55" такође из Сарајева.

Аушко Бабић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

| )