Књижевне новине

ЕСЕЈ

ИЗМЕЂУ АВА ВРЕМЕНА НАВА СВИЈЕТА

Романи Борислава Пекића

ПРОЗА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА покреће још једном далеки свијет библијских легенди из његове митске статичности, али пластичним постским средствима оживљава и догађаје чији смо ми савременици саучесници и очевици. Његов романескни свијет стваран је на простору разграђеног тамног вилајета новозавјетних све тачких утвара, али, насупрот томе, и на историјској подлози савременог живота аутентичне и конкретне домаће средине и њеног човјека — његове збиљске и утварне јаве, његове реалне друштвене ситуације и његовог иреалпог субјективног односа према њој.

У оквире својих литерарних повијести и исповијести, Пекић ставља неисторијске и историјске садржаје, фантасмагоричне, сабласне и мрачне призоре митског карактера и кризе и распад традиционалњих институција и вриједности у сфери човјекових индивидуалних и друштвених моралних мјерила живота. Пекић пише својеврсну литерарну пародију на неке значајне историјске ситуације и моменте, књижевно-поетску повијест о сукобу два свијета и два времена на раскршћу историјских епоха. Његова изврнута логичко-вриједносна слика старог свијета дата је као историјски парадокс визије новог свијета који долази бучно са својим „чудима", не чекајући блатонаклону добродошлицу, освајајући мјесто за себе бескомпромисно и неумитно. Стари свилет не одлази, већ пропада издишући У временским дроњцима и крпама своје духовне и материјалне дотрајалости.

Између та два времена и два сукобљена свијета, затекли су се јунаци Пекићевих романа и сами подијељени и су. кобљени у свом унутарњем моралном и душевном бићу: Неспремни да служе историји, а и неприпремљени да 10] се достојно одупру, опи бивају дефинитивно поражени, — најприје одбачени, а затим затечени смрћу. Пишући своју повијест о њима, дајући њихове поетске портрете, Пекић је још једном показао да књижевност није гробље прошлог, већ поприште садашњег живота.

У романима „Време чуда" и „Ходочашће Арсенија Његована", Пекић је инаутурисао два нова свијета, двије нове историјске епохе. У првом" роману објав-

"њен је почетак хришћанског свијета, “ другом је најављен почетак социјалистичке хуманистичке епохе. Временски распон између њихових почетака износи скоро два пуна миленијума, али управо то космичко растојање омогућило је писцу да саопшти неке значајне константе човјекове индивидуалне и историјске свијести, да боље и дубље сагледа човјеков положај и трагику његове дичне судбине у драматичним сударима свјетско-историјских сила старог и новог, — онога. што успорава и кочи и онога што подстиче, поспјешује и убрзава друштвену еманципацију људске јединке, ослобађање њене личности и њених аутентичних хуманих

стваралачких својстава.

Алалогије и разлике између ова два Пекићева романа дате СУ ОВАЈе сумарно у формалном, садржајном, идејном и постеком погледу, мада би дубља истражи“ вања показала већи број заједничких карактеристика и различитих поетских рјешења. У композиционо-формалном потледу м један и други роман састоје се из двије одјелите цјелине. Засебну тематскомисаону цјелину представља први дио романа „Време чуда". Други дио романа „Време умирања, садржи духовну И практичну негацију свих Христових чудотворстава из претходног дијела књиге у којему су она описана на специфичан начин. Смрт је проста чињеница пред ко“ јом сва „чуда" морају да потамне, јер смрт је једна и дефинитивна, — васкрсења нема, пошто нема ни другог свијета ван људског. По узлазно-силазној линији климакса и антиклимакса, Христова свјетско-спаситељска мисија добила је овАЈе илустративне примјере свога обоготворења, али и примјере који значе оповргавање практичних резултата њетовог месијанства.

Основна инспирација овог романа дошла је пз литературе, библије, али најдубљи корјенови пишчевих идеја ископани су“ из животне стварности. Посматрано обрнуто, мистерије које се везују за Христово име имају супротно дејство од пр. вобитне чудотворне и боготворачке намјере њиховог починитеља. Тако су се мит и легенда у роману преобратили у своју супротност — једино је човјек остао дос љедан самом себи, својој грешној прироли и свом несавршеном поимању и доживмавању среће.

Роман „Време чуда" је литерарна по вијест о смјењивању старог бога новим, а

тај. нови бог Исус Назарећанин, виђен је изблиза — док је још ишао по земљи: Он је био људско и божанско створење У исто вријеме и због те двострукости свога бића недосљедан у властитој вјери коју је проповиједао, у дјелима која је чинио У славу бога свога оца, у испуњавању старозавјетних пророчанстава за чијег изврши“ теља је наименован словом Светог писма и у жртвовању сопственог живота за от ште спасење свијета. У Пекићевом роману Исус Назарећанин оставља утисак човјека који није потпуно свјестан значаја свога послања: Он страхује, колеба се у 94: дауци да ди да оде добровољно у смрт за идеал и идеје вјере коју нуди и натура другима, покушава да се замијени на ту билишту Симоном Кирењанином, да побјетпе од славе живота послије смрти. Њега, међутим, најближа околина присилно тура на божански трон до кога се стиже кроз муке на крсту, кроз физички нестанак у овом свијету да би васкрснуо У оном друтом — он треба да умре као човек да би се родио као бог. Христ је више бог по вољи других, него по самосталном избору и личној заслузи. Истина, послије ду: тог периода жртвовања животиња, он је прва људска жртва принесена богу. Стари бог био је сит мириса крви и дима жртвованих јагњади, па је међу људе послао свога сипа да му буде принесен као највиша жртва. Пекићев роман се олноси на Христов новозавјетни долазак међу људе и његово смакнуће, али У монументалним приповједним блоковима сложене струк“ туре романа, други људи — жртвовани У име и за славу новог бога, предмет су сталне и стварие питичеве пажње. Отуда „чу да" и „умирање", нису само вербалне о наке за двојну структуру дјела, већ историјска логика сваког времена васкрслих богова и божанстава.

У роману „Ходочашће Арсенија Његована" још увијек се осјећају трагови пера којим је писано „Време чуда". М њему није извршена формална подјела тематске грађе, али се јасно разликују „Авије осе“ бите цјелине, особене по својој џунутрашњој динамици. У првом дијелу романа главна личност се сјећа свог протеклог живота, асоцира и методом аутобиографског трагања реконструише прошло вријеме из перспективе садашњег тренутка и тренутне животне ситуације. М том прус стовском трагању за изгубљеним време ном, главни јунак не мијења објективно своју властиту ситуацију иако се привид но све мијења. Та илузија последица је његовог духовног немира и душевне узнемирености. У друтом дијелу романа главна дичност је и физички у сталној акцији. Анатомско рашчлањивање једног активног дана у животу главног јунака ове Пекићеве прозе, подсјећа на Џојсовог Уликса, али сличност постоји само У поступку реализације, а не п У психолошкој струк“

и лика Арсенија

тури и лоетској концепциј Његована.

Роман је пародија једне рафиниране буржоаске доктрине о виталности им вјечи-

тости капиталистичког друштвеног система

у коме приватни посјед и приватна само“

иницијатива чине трајну основу друштвеног прогреса и незамјењив предуслов Личпе среће. Стога, Арсеније Његован није само литерарни ЛИК, већ живо оличење грађанског менталитета и философије посједничке класе: Он је индиферентан пре“ ма објективном ходу историје, иако му 1е цио живот протекао у немирима и бунама, од којих се последња одитрала управо под прозором његове собе, док је он, загрпнут у пола реченице своје писане испови“ јести, издисао Од срчаног инфаркта,

разочаран, уморан и уплашен животом Ммро је пред застртим вратима своје пословне и животне философије, остављајући потомству да натађа шта значи њетова последња, недоречена мисао. Био му је такав им сав живот. Градећи куће он је раз грађивао себе, своју душу и своју личност,

у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ МИРЈАНЕ МАРКОВИЋ

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

да би се угасио као руина — у страху и са: моћи, у сиромаштву и болести,

Између Пекићевих романа „Време чу: да" и „Ходочашће Арсенија Његована", постоје извјеспе компарације у техници писања, у сродности духовне климе и У поетској концепцији ликова, мада су та дналошка својства неважна у односу на амтохтоност њихове структуре: Главни дио својих сведочанстава о Христу, Јуда Искариотски исписује на картицама апостолске благајне, док Арсеније Његован своју исповијест у цјелини пише на полеђини признаниџа за наплату кирије од закупапа својих бројних кућа. То индиректно указивање на постојање рукописа прије коначне питтчеве верзије, не може се тума: чити простим умјетничким разлозима, већ се тај моменат мора имати у виду прилу“ ком анализе композиције дјела. Други детаљ такође је близак идеји постајања некога коме 'е рукописна заоставштина намијењена. Јуда је полагао рачуне пред апостолима, својом браћом у Христу, Арсеније пред својим наследницима, тачније пред својим синовцем Исидором. Међутим, та! пишчев алибизам само у први мах чини се увјерљивим и неоспорним. Ти рачуни и обрачуни имају дубљи смисао од формадне чињенице да су писани на неџобичајен начин. Они више говоре о личностима које су их писале и околностима под котима су настали, мада улазе у композипиони склоп дјела као бизарна појединост. у Пекићевим романима издвајају се двије временске пјелине У чијим оквирима догађаји теку по унутарњој логици своје специфичности. У роману „Време чуда" формално су разграничена та два времена. Први дио „Време чуда" сасвим је независан ол лоутог дијела романа „Време умирања". У роману „Ходочаштће Арсенија Његована" вријеме Арсенијевог до бровољног кућног заточеништва. бар на први поглед, другачије је контипирано с“ времена његовог изласка међу људе. У првом по у другом случају та два времена негирају једно друго, поричу и оповогавату једно друтом основеи смисао, пазложност и свосисходност. Постоји у овим романима вријеме ван људске стварности и детерминисаности општим историјским и конкретним друштвеним приликама. Постоји и оно друто вријеме испуњено реал ним људским судбинама и живим садржајем људског живота.

Роман „Време чуда" је литерарна по. вијест о личностима из летенди, „Ходочашће Арсенија Његовама" је поетска легенда о једној уг ледној породици. У првом роману раз грађена је. једна митска структура, У другом је створен један поетски мит, први роман има сложену приповијелну структурну архитектуру, други је у том погледу једноставнији, али архитектупа ле једна од његових магистралних тема. М оба случаја, као инспиративно исходитте главног мисаоног тока својих романа Пекић је узео умјетност — “у првом случају литературу, библију; У другом случају архитектуру, кућеградитељство. Први дио и лелног п другог романа импрегниран је фантастиком — релитиозном и поетском, лок други дио представља теалистичку слику живота и човјека очишћену ол сваке мистификације, сведену на историјску мјеру дотађаја и стварне димензије људских мо. тућности. Пекић је, умјесто митског ( „Вземе чуда!) и историјског (.Ходочатиће Апсенија Његована"). понулио свој литераг ни модел два свијета. два времена и два виђења човјекове сулбине у њима. Истина није у моделима, него у животу, али Пе. кићђев модел истине ближи је животу Ол оба претходна.

Војислав Минић

библијских

Жарко Буровић

Итра

Само још рука суновратна Само још рука опојна и сетна А онда жеђ љубави

И арабеска лета

А онда дрхтавица чула Сићушни свици тшапата И дојке — два славуја. И тиха ноћ сред папратја

А онда некуд пође

У ноћје пусто и црно Оста несаница и јед И душа окована у лед

СЛИКА

У подножју вида пејзаж има рам У раму шума сура

Зору ту ковницу светлости

Птица дрско растура

Тад су круништа сна

Рубљена. чипкама. звука

У подножју вида свој лежај нађе И безнаће.

УДАХНУТИ МИР

Да ли је то мир кад се утиша вода, да. ли је то онај трен када се сунце вруће из своје навике дарежне и путујуће спусти благо на земљу са таванице свода.

Да ли је то мир кад реке отичу без гласа, да ли је то мир кад спавају звуци ветра, у некој самотној трски коју је обузела сета, трски саноћњивој, трски нежна стаса.

Да ли је то мир кад самују воде

и кад траве с росом деле постојбину несна»

Ла ли је то мир кад се оплођује песма,

да ли је то мир кад сни сне походе»

ЈА ЈЕДАН А МОРЕ СТОРУКО

Зашто не волети летор

Тада се оглашава чекић крвоточног брида, тада море талас на талас зида.

Можда због вида.

Толико тога а ја само један.

Један у себи и један у свему.

Све што се у немир и боје расточи, упијају очи.

Зар мора море талас на талас да зида, зар мора немир бојама да се вида2

Све што се у немир и боје расточи, упијају очи,

СУНЧЕВ ЗАЛАЗАК И МОЈ ОДСЈАЈ У ЊЕМУ

Сваки је дан по једна лука за очи,

а очи би хтеле да се недогледом озавичаје, очи би хтеле беседу шуморења да схвате, очи би хтеле траз ветра да позлате,

очи би хтеле да се некуд селе!

Да се селе тамо где сунце својим амом вуче сан и слутњу биља.

Зато сунцу хвала.

Ево та у оку,

ево та на уснама маестрала!

Сунце. У срж слутњи продире, уноси ћуд своју у додире.

Кад се спреми да заће, да оде на починак, остави величајно скровиште у очима.

КОЛО РАВНОТЕЖЕ МРАКА

Време је да укрешемо ум и шум 5 Бол весла сигурније кад нема пристајања Бол нема корак пролазника Е

У дубокој ноћи писмена је само звезда И дојка једне жене коју руке запљускују Ове руке што воде коло равнотеже мрака Где наћи мир |

Поново гласови шуме ноћас зашуморе

У наручју се буде нереди и зоре

Тад прсти постану фарови метафоре

И кану сан и кану биље

Не оста ништа од нашег света

До рука ова што свуноћ шета

Где наћи мир шумо тужна | Личим ли. ја то на каквог сужњи

Или то можда шуме босе

Краду сјај и злато росе

Или то сан надохват грома

Отима себе пре свога лома.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

а о савана