Књижевне новине
'
АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
Традиција и иновација о»
ЉУБОМИР СИМОВИЋ
ИНОВАЦИЈЕ СУ МОГУЋЕ НА Основу Онога што ЈЕ ВЕЋ УЧИЊЕНО
ПОЈАМ ТРАДИЦИЈЕ код нас је последњих година актуализован на један помало нервозан начин, тако да смо добили претерано емотивну поларизацију: афективно за према афективном против. До највише заблуда долазило је када се тај појам без много оправдања претварао у политички термин, У тим нашим појмовним непрецизностима и збркама заборавило се да једно дело, на пример, није написано само за своје време, већ да је упућено и потомству, и да то потомство треба да га користи, пре свега, у покушају да види даље од онога што му се за његовог века нуди као хоризонт, Не постоји само данас, нити постоји само ја; и данас је тесно, и ја је тесно; човек се у њима осећа усамљено и спромашно — и у знању, иу нади. |
Сиромаштво нашег знања понекад је пресудно у нашим опредељењима. Ево једног баналног примера. Ми често кажемо „наша песничка традиција“, а тај појам заснивамо само на пеколико познатих имена, А шта све пије — превидима, лењо-
шћу, пли немарношћу, — искључено из нашег наслеђа! Читав низ наших песника. 19-ог века — да не идемо даље — није
присутан својим делом међу нама, осим фрагментарно, Ми смо појам наше песничке традиције конституисали па једном суженом простору, остављајући по страни читав низ сјајних песника. Код нас се не продужава увек само оно што је најбоље, највиталније и најподстицајније, већ оно што је познато, што се учи у основним школама и што се штампа у школским издањима. О каквој онда традицији можемо да говоримо кад нам је огроман део литературе необјављен, непроучен, заборављен, и — немарношћу, а не критичким одбиром — одстрањен из нашег видног поља2
О односу према вредностима наслеђа и према коришћењу историјских мотива у поезији не би требало говорити уопштено; у сваком појединачном случају то има другачије разлоге. Надам се да не, треба посебно напомињати да коришћење неког историјског мотива у поезији има смисла једино ако тај мотив може дубље да осветли неку данашњу ситуацију.
Нови, „европски и светски концепти“ поезије не морају бити, а ја мислим дам нису, | „антитрадиционалистички“. Наши песници питу и даље својим матерњим језиком и, самим тим, остају, у једној наслеђеној језичкој сфери, и све што у њој чине могуће је па ослову опога што је у њој већ учињено.
Као пример тих нових концепата ви наводите полптичку н критичку поезију. Критичка, па и политичка, поезија, одавно нису нове, па ни код нас. Она Мркаљева песма, пспевана „у торњокарловачкој боловаониши“, написана пре више ол 109 година, и данас је врло модеран, врло европски, и врло светски пример критичке поезије „Критичке“ песме пишу и власници старих, и власници нових конпепата: разграничење се не врши на тој тачци — ако се уопште негде збива, разтраничење се збива у језику и у структури песме, Нзтавно, ако није реч о разграничењу идеја. које је врло могуће п у оквиру јеусет јелапог котцепта,
Љубомир Симовић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
'
УТРАДИЦИОНАЛИЗАМ«
КАО НАТПРИРОДНА
ПОЈАВА
ТО ШТО СЕ „многи песници, припадници готово свих песничких генерација, везују у последње време за традицију, како историјску тако и песничку“. за мене није природна, већ натприродна појава, „Везивати се за било шта, за било кога, једино значи бити везан, чак и тада кад су те везе златни ланци отаџбинске славољубивости (опијеност сјајем и величином минулих времена, опчињеност која „древну прошлост“ фатаморгански лажно приказује и као могућу „блиску будућност“). Ова „појава“, како је и „Књижевне новине“ називају, као да жели да оправда „мит о вечном повратку“ Мирче Елијадеа, Наравно, све то има и своје социјалне корене: уколико нам је јава јаднија, утолико нам је сан о минулом лепши и умилнији. Мправо тај моменат и јесте преломни трен у којем се „мноти песници, припадници готово свих песничких генерација, везују у последње време за традицију, како историјску тако и песничку", а неки други не баш тако многи, немају друга посла нето пишу „критичку, политичку поезију, итд“ Симптоматично је, при том, што постављач питања из анкете „Књижевних новина“ тако сугестивно поставља (сугерише2) своје питање: „Мислите ли да је антитрадиционализам, који се у тој поезији (политичкој, критичкој, ита. — примедба А. П.) испољава, резултат извесног духовног сродства наших младих песника са песницима у свету, или је резултат некритичког ослањања на нове поетске моделе» Као да трећег и нема. А можда се управо у томе и крије одговор. „Критичка, политичка, итд, поезија“ наших младих песника не мора бити ни „духовна сродност“ ни „некритичко ослањање“ на оно што се збива у „спољашњим световима“ (како би казао Годар), већ може бити и „духовна сродност“ са светом У којем се дословно живи, као и „критичко ослањање“ на истински нове песничке форме. Дневнополитичка обојеност овог анкетног питања, евидентна је. Као — све што је критички усмерено, или је „увезено“ или је „помодно“". Ма, немојте!
За наше „традиционалисте“ далеко су важнији свакојаки историјски реквизити (цркве, тврђаве, оружје, одежда и са.) негдањих војевања, од живих људи тих историјских времена, У том смислу крајње часни пример велике песникиње Десанке Максимовић, у књизи „Тражим помиловање“, као да никог није довољно убедио и опаметио: традиција су живи људи, а не лажни мит о њима; традиција је сада у нама, а не у „славним рушевинама“, На крају, да будем конкретнији у својим одговорима, Користећи се разврставањем које је учинила ваша анкета, као изузетно зреле песничке резултате, издвајам досадашњу песничку делатност Васка Попе п Миодрага Павловића (као успешан и здрав приступ нашој свеукупној традицији), Предрага Чудића (као најуспешнијег и најискренијег представника наше „критичке“ поезије) и Десимира Благојевића, Петра Гудеља и Ибрахима Хаџића. (као истинске примере оних за које ви кажете да „остају при резултатима у песничком језику који темељно карактериту њихово песништво, покушавајући да их усаврше и доведу до онога што сматрају коначним својим опредељењима“). Такође, изузетно ценим и песничку делатност Милана Милишића и Милутина Петровића, двојице песника којима засад не видим места У фиокама ваше анкете.
Адам Пуслојић
АДАМ ПУСАОЈИЋ
ВЛАДА УРОШЕВИЋ
ТИРАНИЈА ТРАДИЦИЈЕ
У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ све више песника
"има поверења у Коктоову тврдњу: „коли“
ко један песник више пева у свом гемеолошком стаблу, толико више он пева истинито“, При томе песници, а са њима (или пре њих) критичари и антологичари, тенеолошко стабло редовно виде искљу“ чиво у доменима једне национално омеБене традиције, Не настављати се на некога, не продужавати једну већ зацртану линију у националној поезији постаје грех који се плаћа испадањем из круга изабраних песника; укључивање у „токове тра-
диције“ постаје обавеза, правило игре, облик тихе али веома упорне принуде. Наравно, надовезивање на једну О
линија поезије из прошлости може бити веома корисно за састављаче књижевно-историјских класификација и антологија, али ја не видим зашто би један српски песник морао да се обавезно одлучује између Бранка Радичевића и Стерије, а један македонски између Константина Миладинова и Рајка Жинзифова, Да ли да би тиме пошто-пото доказали припадност својој националној култури и избетли да буду квалификовани као они који доносе „туђе“ утицајег (Сећате се, свакако, времена, не тако давног, када је реч „Туђе“ стајала и сасвим сама У наслову неких критика као прст проказања и опомена дарзницимаг) Уосталом, у своје време сва четири овде наведена писца (који данас важе као путокази националне традиције) били су управо најприљежнији преносиоци утицаја страних књижевности на домаће тло и учили песничку вештину далеко више код извесних Немаца и Руса него КОА, својих домаћих претходника,
Средином „шездесетих тодина у македонској поезији — посебно у редовима њене треће генерације — многи песници су одушевљено и са заносом улазили У авантуру откривања националних пост“ ских симбола; тај откривачки жар уродио је значајним резултатима у овој литератури и допринсо много њеној доцнијој афирмацији, Данас има критичара који покушавају да те резултате прикажу искључиво као плод ослањања ових песника на наплоналну традицију, па народну песму посебно, Међутим, они заборављају да је коришћење елемената и реквизита, народне песме постојало и пре тога у послератној македонској поезији, али је давало при томе веома просечне резултате.
Оно што је у овом процесу одиграло Од,
аучујућу улогу било је, свакако, плодоносно упознавање са шпанском поезијом, посебно са поезијом Лорке, и искуство им сазнање проистекло из тог сусрета кроз који су македонски песници осетили све мотућности које пружа синтеза националног фолклора и средстава модерне поезије,
Култура је увек била плод комуникација и прожимања идеја; то свакако није нова мисао, али пије на одмет понекад је поновити. Сводити једну националну поезију на затворени круг у коме се песнички сензибилитети циклично понављају значи проучавати живо биће не водећи рачуна о његовој природној средини; једна поезија која би у збиљи била осуђена на то да се храни искључиво својом традицијом, без плодоносних утицаја са страве, убрзо би ушла у бескрајну мртвају понављања и стагнације.
Преломни и кључни тренуци једне поезије су много чешће тренуци њених додира са утицајима са стране, него њена окретања традицији, То не важи само за овај свет убрзаних комуникација; на овом тау таква искуства потичу можда још из сусрета са књижевношћу Византије.
Мада се песник остварује у опсегу свог језика, опсег његовог сензибилитета обухвата шири круг него језик, (Ако то не би било тако, превођењем песника се не би ништа добијало, Постоје у различитим језичким подручјима песници слични по сензибилитету; њихови сензибилитети се додирују прелазећи транице језика. Језик има своје границе, сензибилитет не: не видим зашто не би један македонски песник осећао сродном поезију Мишоа, Елиота или Рилкеа само зато што у традицији његове поезијенема песника тог сензибилитета 2
Тенеолотко стабло песника можда заиста постоји, али у оквирима светске поезије, Песник има на располагању сву традицију света, ни» потреба поезије је њена слобода избора; свако одређивање
ца значи за њу одузимање способности да буде непредвидљива, тог својства тако хранљивог за њу.
Влада Урошевић
Братислав Милан.
Будно језеро
ЈЕЗЕРО
„ледало што још нас одразило није, ОКА 6 огледало иза види
над којим су усхићене пребивале птине
пресудне мреже у које се плахи Е пи | веслачи лове.
стижу "ас
олућене земље за језером су су 2е и у 4 сучелице
ц зри немир.
у прави
«тло време. Ми дрско уденути дамрло вр ј свемир
надвикујемо тишину и вековни чвор се распреда,
Везане за њега још од првог плача раскида нас светлост
и нигдина уловљена у срж што не да
жудно да сопствену прерастемо 31007.
ЦРКВА НАД ЈЕЗЕРОМ
Ангел нам из уста у песму, У зид, У слику; да ли ће смети да пробуди време ито слути
у језеру и човеку. Не ангел, дете од крви светле
и -врелих речи обмањује 3ов и простор . згуснути
иза песка.
Црна црква од слова за молитву што блеска
за пределе остављене и оне риђе што се ближе можда ко градови знани У које друга зена гледа. у темељ јој улеће одлучно кобац што пристиже у иитомину из срца нереда,
ВЕСЛАЧИ
Да л' су од смрти тори ил' су им црна чела од љутог тласа што их прати Над оном потнути трагачи запросторја, скитачи уперени у беоњаче зора У своме слуху свијају злослути пев птица са туђих обала.
А исто је бежала земља, исто је бежала
ко пород јегуља ил' пород птица кад ојача,
уз обалу зру светиљке ко јасни изстови ноћи.
После весала и после језера
да ли ће моћи
ико да корача»
ПРЕД ОСТРВОМ ВЕСЛАЧИ
Земља надире, мирисна земља што одвраћа
од првобитних стања у влажни клобук за луде. Ведрина коју смо с рођењем испили сад товори
пи мутна весла што смерају похлепно да изнуде
исконску земљу за мотукаче,
Још нисмо луди, тек кад нам тела закораче
у кристалне шуме сићи ћемо злобно У тишину умља. Лемота од нигдине јача, камена лепота равнотеже затвара. напрсла. захумља за која нас давно одбегле још веже реч.
“о У «
Чаћава смо тела у крст силели под обалом, и сад тек на језеру бујамо другачији ал' чисти. Остављене кости и љуштуре тела. Овамо се једино бескрајан може, само се тврдим челом сме загристи стакласто биље.
АЛруга нас земља усисава у фусто окриље,
из сна у стварни круг помакнути, ми иза коре
разазнајемо тек подивљали одјек што све руши
и звер исицвалу у ружне бокоре
коју ће нови ритам да угуши.
и =