Књижевне новине

Танасије Младеновић: „МРТВО ВРЕМЕ“; „Просвета", Београд, 1972.

ВРЕМЕ ГРАДИ — време разграђује. Оно разграђује и човеков идентитет који, онда, настоји да се реконструише у речи н писму, па и у песми. Тако, од искони, јоков се одупире ћгопози. У ствари, он се не противставља „ћгопови" као таквом, него раздробљеном времену које дроби људску личност и њен индентитог са самом собом, Време је „мртво“, ако је расцепкано на оделита магновења прошло сти, садашњости и будућности. У овој збирци, међутим, песника не заокупља тоанко та распепканост, колико изолација и фетишизација садашњег тренутка. Јамачно, Младеновић алудира управо на изолацију садашњице од прошлости, кала проклиње „пакао несећања", оживљујући сећање на минули пакао, на „Сајмиште што плива сећањем — на страву, глад " смрт". Песмом „Неће се заборавити", као и читавим циклусом „Уста земље", његова реч непосредно пориче ту умртвљујућу амнезију. Негирајући култ осамостаљене садашњице, она наговештава да актуслни тренутак може бити „носталгични увод у једно рађање".

Као и свака поетска „шифра", тако и Младеновићева синтагма „мртво време остаје у извесној мери неодгонетљива, ол носно многозначна. Па ипак, тамни круг њене неодгонетљивости оперважен је јелном светлом короном у којој се разазнаје фетитш садашњег часа. Млаленовићева песма оглаџтава истину о том варљивом фететшу; још више, она предсказује побелу ове луцидне, критичке истине: „И слутим ветровит час — што мутне варке — раз гони",

У исти мах, она дочарава сан о преодолевању размрвљене темпоралности. Песник сања о живом трајању које садашњи цу спаја не само са временом предака већ и са временом потомака. У његовој визији, будућност симболизују унерођена депа" погинулог момка. Овде је цео тај сан суочен са једном истином која га, очевилно, подвргава окрутном искушењу. Она га може сагорети. Али и очеличити. М судару с њом, овај или онај сањар могао би да поклекне. Но, сам сан не мора пасти. Стисиутих зуба, песник га прихвата, диже к спреже са најсуровијом истином.

Оваква спрега истине и сна открива некакву двојност која обележава структуру Младеновићевог лирског универзума (циклус „Авојник у свету"). Потенцирана до праве аутомахије иста двојност је нап! ла збијен израз у „Црном сонету, посеоно пак у стиху: „И тако се вечно рвем, са собом и веком гложим". У основи, она није ништа друго до рана коју песнику и човеку наноси кидање, временског тока. Зато песник и чини покушај да да израза могућном континуитету времена.

Током тог покушаја, он успоставља и континуитет песничког израза, тако да савременија и слободнија версификација у његовом казивању „другује са класичним облинима као што је сонет. Унутар Мала. дленовићевог говора о човековој двојностп, поменуто „лдруговање" одаје извесну двојност самог говора, а донекле и његову несавлалану хетерогеност. С једне стране, песникова лекстка је упила бројне архаизме: маловечно, коленоприклона, хула, ништета, и тако релом; с Аруге стране, она се проширила појединим неодогизмима, репимо — придевом „змијава или глаго. лом „мињати". Тежећи ла се сама хомотенизује. таква реч ујелно звучи кас поргпање раскомаланог времена, Она погађа саму матицу овог раскомадавања: кулг осамостаљене садашњости.

Разуме се, погођени култ није сводљит на „метафизачки" став. Он се образује у друштвено-историјском „координатном сгстему" који је прогутао и природу: на јајиначким ливалама које је натопила крв стрељаних, „краве пасу отровану траву и мучу од бола". Исти систем је присутан у садашњој Млаленовићевој лирици каогол иу његовој предратној социјалној поезији. Његово присуство избија на површину, између осталог, и у слелећим стиховима: „Косачи на припепи, брујање златних нити — дреш који тутњи и грца ритмом тенка". Тављајући се унутар система који је овде у питању, „мртво време није ништа АРуУ:

КРИТИКА

то до раздобље „слатког живота". Простор овог живота поклапа се са кругом одреЊеног друштвеног слоја. Преко тог ексклу зивног круга већ почињу пламтети библијске речи: Мене, Текел, Фарес.,.. Исписује их невидљива рука историјске неминовности која је, у суштини, инспирисала и Млаленовићеву поетску реч.

Самим тим што успоставља континуум времена, а пре свега везу данашњице са сутрашњицом, ова неминовност омогућује људском бићу да обнови свој илентитет, парушен у апсолутизованој садашњости. За песника, та обнова значи стваралачку доследност самом себи, то јест 4фирмацију сопственог достојанства које од песничког говора захтева да не подлегне „страшној тишини", као ни халабуци сфемерног тренутка. Решен да удовољи овом моралном захтеву, Младеновић 06јављује: Хоћу „да још: једном кажем да сам жив — и стопљен са сенком смрти у облаку". Својим казивањем, он хоће ла потврди властити људски и песнички идентитет. Али, овај није раван једноликом опстанку, него противречном постаја њу, па и дијалектичком стапању живота и смрти, Стога се у Младеновићевој песми зује пуцкетање оне хераклитовске ватре „што изнова нас рађа, и на отпор спрема".

У приказаној књизи, ова песма је обликована као нека врста мисаоне лирике, будући да је обузета енигмом времена у коју може продрети, углавном, само мисао. Међутим, она се утолико разликује од пнтелектуалне или „метафизичке". поезије, што Младеновићева поетска мисаоност — попут танке измаглице — лебли над интензивним и непосредним доживљавањем такве материјалности, какву презентују „трули тресет и трска и раслојено грумење пиштољине". Срасла са тим доживљавањем. песникова мисао бави се више супстанцијама него структурама; у неку руку, она „супстанцијализује" чакги време. На тајначин, Младеновићев лирски свет био би поларизован између материјалности и мисаоности.

Чини се да оваква напета, покретна поларизација не пгралише песниково стварање. Пре ће бити да га стимулише, Подстиче га на оно неуморно самопревазилажење које је услов одржавања стваралачког идентитета. Уколико се манифестује у том самопревазилажењу, непрекнлни ток времена наставља да гради Младе. новићеву поетску реч. Судећи по збирпи „Мртво време", градња још није окончана; „Ја живим свој живот као црни сонет — никад недовршен, никад недосањан", у

Радојица Таутовић

На основама идеја

Иван Сламниг: »АМАКЕСТА«; Студентски центар Свеучилишта у Загребу, Загреб, 1971.

ИВАНА СЛАМНИГА књижевни историча ри строгих естетских критеријума и хро ничари послератне хрватске поезије по свој прилици неће уврстити међу неколи цину песника, међу двојицу-тројицу оних који би могли представљати њен нај виши ранг. Да сам у прилици тим послом да се бавим ни ја то не бих учинио. Пр венство бих, У складу са сопственим кон цептом модерне поезије, са својим схвата њем пеловитости једнот песничког опуса, врло вероватно ипак дао Славку Михалићу или Данијелу Драгојевићу. Ако бих, пак, тражио најзанимљивију и најатра«тивнију личност која данас ствара у хр ватској литератури бесумње бих се определио за песника, есејисту, припопелача, преводиоца Ивана Сламнита. комплетног интелектуалма и јелног од оних малобро!|них теп ог ЈеНегв који ту квалификацију заслужују пуном мером, И то не само због разноврсности свот литерарног рала, већ и због космополитског духа који њи: ме провејава, због хуманистичкот олпоса према послу којим се бави. Реч је о пио цу за кога кажемо да ствара на интелегтуалним осповама зато што су илеје по мазиште његове литерарне креације, зато што он свим својим бићем живи у свету идеја, њима се бави и са њиховим ког“ фатетима (се суочава, њима потчињава форму свог рада потврђујући уверење 'А. Б. Шимића ла форма мора бити функиија значења. Стога сваку нову Сламнитову

књигу чекамо са занимањем очекујући, ако и не баш светковину велике поезије, оно сигурно светковину духа, интелекта и песничке вештине,

Своју пету збирку песама Иван Сламнит је назвао „Апајесја", подразумевајући под тим насловом „пабирке, пробране остатке" (Вујаклија, дочим, наводи да је то грчка реч са значењем одабрана штива). Независно од правог значења те речи, ова збирка садржи управо оно што Сламниг има на уму назвавши је тако; она је састављена од необјављених песама писаних до 1950. године, други део опне песме из његовог најбогатијег песпичког периода, после 1951. године, а у твећем су песме спорадично писане 1971. тољине. То су, дакле, песме које песник иттје уврстио ни у једну од својих претхолтих збирки из ових или оних разлога и сад их, као „пробране остатке", спасава заборава.

Да ли је то довољан разлог за објављивање једне нове збирке2 Рекао бих да није. Јер, кад већ неке своје песме не објављују песници то чине обично с разлотом. Сламниг, међутим, ни по овом гесту судећи, не може да се подведе под општа правила. Своје досал необјављене песме — а има их и таквих које је писао ках му је било пигло тринаест година — он је опремио _„Ауторовом напоменом" којом тотово сваку своју песму на неки начин коментарише. Открива шта је, стварајући је, имао у свести, којом се поезијом у то време инспирисао, на шта се понеки стих односи, итл. Добијамо, тако, један мали историјат песниковог сазревања, путоказ ка лектири на којој се сазревајући учио «=, готово би се могло рећи, својеврсну кри тику тог сазревања у исти мах. И то кри-

тику којој строгост пи самокритичност нео

недостају: Сламниг се, на пример, не либи да призна како је многе међу тим песмлма написао у духу лектире коју је промчавао, ла открије како се понегде из раз лога функционалног саопштавања једног одређеног значења само граматичким 06-

„лицима поигравао. како је каткад непо-

требно стране речи употребљавао,.. а спреман је чак и да изнесе, и то кал су песме 1970. године писане у питању, да их је писао како би број стихова за ралиоемисију повећао!

Критичар ту, малтене, не би имао шта да рали,. Јер, то није пека јединствена збирка, књига која би репрезентовала је“ ну 0ол песникових развојних фаза, лело које би омогућавало један од уобичајених критичких приступа. Она нам, ухратко, не би. пружала прилику да о песнику Сламниту кажемо нешто особито ново што већ, поводом његовчх претходних књита, нисмо рекли. Преостало би нам ла се дпвимо младом Сламниту који је, рекло 6“ се, већ у својим стваралачким почецима схватио потребу фундирања поезије па актуелном искуству, да ужмвамо у љеговим версификаторским играма које је изводио читајући стару и нову поезију птсану на готово свим већим европским језипима, ла пратимо трансформапије ње. говог скептичкот духа, ла се олушевљавамо богатством песничких облика које вешт песник уме да искористи увек тако како би илеју упечатљиво саопштио (стро га метричка схема и питам понекал служе сасвим молерној идеји, да би, рецимо, изразили песников ироничан олнос према њој, а нека, назовимо је тралитионалистичком, мисао саотштава се свом сложенопт. ћу метафоричког богатства јелног молерног, слободног, фитуративног. стиха). да се пдентификујемо са његовим вићењем значаја меких ланашњих, влллајућих, коњ кретних и апстрактних илеја.

Песник се содом и истином о себи очевидно поиграо. Мчинио је оно на шта би се. данас, мало који песник осмелио тврдећи да би, „отварајући" свој креативни процес, нарушио невиност и изворност своје креације, ла би јој, тумачећи је, на рушио интегритет. Сламниг, лабоме, на тај начин не мисли, нити има било каквог разлога да измишља некаква оправлања. Он је рационални интелектуалац који зна шта ради и шта говори и зна зашто то што говори чини на овај а не на онај на. чин, Литература је за њега уметност, али пе сакросантна спекулација посвећених, већ. начин живота мудрих, оних који живе користећи се пи својим и туђим искуством. оних који веома лобро знају шта су у том животу, у његовом одређеном тренутку, релевантне илеје.

Свакако најзанимљивија могућност ос ветљавања ове збирке могла би се остварити поређењем онога што песме значе за самог песника (јер то, довољно испрпно изнесено, већ имамо) и онога што значе за читаоца. Мала ни то саопштење не би било ол веће користи за неког трећег читаоца. Оно би осветлило јелну дименот. ЈУ односа песник-критичар. Сасвим сло бодно, зато, могу ла кажем ла бих траго. ве Хајнеове, Лоркине и ттагове лектире

_ понеких руских и англосаксонских песнт.

ка врло вероватно открио, ла бих смисао појелиних песничких форми, можла, проникао и да бих комплетно значење извес. вих песама сигурно локучио. Са значењем већег броја песама бих се, исто тако, му. моишао, тражио бих им смисао на дару: гим таласним дужинама и у пеловитом дејству песме, смисао референпија на по једине идеје и песнике не бих схватио, значење понеке вербалне играрије би ми сигурно измакло... Природа разлике и» међу равни на којој лејствије песников и критичаров лух јотп једном би се потвр Аила и, у овом случају, потврдило би со знатно више ол чињенипе да је песникова раван шире поље луховне итре ол крити чарове.

Када је, међутим, у питању идеја коју нека Сламнигова песма носи — она је но си целовитим својим организмом и ту ми моилажења не може да буде. А идеје ко јима се Сламниг бави су готово увек ак гуелне или ванвремене, оне које произла 12 из нашег терена или су космополитске литерарне или филозофске и увек дина мичне и надасве хуманистичке, так: ве, дакле, да се без тешкоћа с њима можемо идентификовати и за њих опредељивати, Богдан А. Поповић

МЛАДЕН МАРКОВ

пивот после емрти

Младен Марког; „ЛИКВИДАЦИЈА“; „„љђегтагеа", Панчево, 1972.

ВЕЋ САМИМ поднасловом — „повест о смрти" — Младен Марков је назначио атмосферу свог дела. Радња ово реалн стичког романа одиграва се у ратно и поратно доба. Главна личност је Банаћанин Ђерђ Вуш, радник, који одлази У

партизане без неких одређенијих класно“,

политичких циљева, са једином жељом да се бори против окупатора. Немпи га заробљавају ин одводе у нишки логор, олакле успева ла побегне. Четнипи га поново "хватају рањеног и прелају, после неподношљивих мучења и попижења, Немцима Који га шаљу бродом у заробљенички логор, у Норвешку. У Норвешкој почиње за Вуша права драма: оп, намме, добија задатак да ликвидира неколицину људи за које се тврдило да су у земљи имали сумњиво политичко држање, или су пак у самом логору сарађивали са чуварима. После завршетка рата, Виш се враћа у ослобођену земљу, али му не по лази за руком да нађе своје место у н» вим друштвеним токовима.

Књига је неуједначена по својим врел: ностима и достигнућима. У првим поглављима причање о рањавању и хватању Вушевом је развучено и једнолично; ту нај више долази-ло изражаја птшичева скласност ла животне ситуације описује на репортерски начин. У другом лелу романа, гле аутор слика живот у норвешком логору и лаје портрете људи које је Вуш ликвидирао, ритам приповедања је неупоредиво живљи, док ликови постају увејљивији, а ПСИХОолОМТИЛ сукоби заоштренији. Цео роман је написан у облику сећања главног јунака. Он прича свој живот је дноставним речима, на изглед смирено, алн читалац осећа да у“ лубини његове луше још увек крваре неизлечиве ране. Вушева сећања писац није увек уобличавао са подједнаким успехом; тек је у другој половини књиге, тамо гле Вуш преузима на зебе ликвидатора, лао пуну меру свога лара и своје смелости, створивши неколико и» врсних поглавља. Можемо само зажалити што Марков није са истом снагом приказао по призоре Вутевог ратовања. Ла је тако поступио, лобили бисмо један роман изврстан у пелини.

Павле Зорић

КЊИЖЕВНЕЧОВИНЕ 5

пета"

к он _-