Књижевне новине

Солидарност жибиг

Весна Парун

Пријатељи, о моји пријатељи сјећате ли се: на свијет дотрчах као бтегунац који је на друму оставио можда

мртвог друга (све јасније се сјећам)

Војник не бјеше сам

око њега

пјеваху

тавранови.

О давпа храбрости неупућених, како болиш: Пријатељи, моји живи пријатељи

дошуљах се на свијет као кријумчар

којег су на границама претресали дуго неки чудни лавови

припитомљени и лукави (запијело су балсамираа) Скинули су му обућу, био је 70.

Лли он је ипак

из мрака

у свијетлост

врло опрезно

успио да пренесе своје огорчено

дисање

и у стиснутој шаци једну сјеменку сунца

х

Ако то нешто значи за вас, моји. пријатељи. моји живи пријатељи с којима не пијем чај не играм шах, не гледам телевизију доспјех на ову сплав

као утопљеник

који је викао у помоћ, и урођеници та чуше на обалама жутог и зеленог мора, заокупљени одувијск својим загонетним пословима бјегунаца

кријумчара

и разбојника.

Јер најзад треба признати, о моји пријатељи

моји живи пријатељи с којима не берем трожве

не чупам коров с прага, не тасим креч —

долазећи на овај дивљи запад нитко ништа није имао, Да би нам допустили да живимо било је наређено

да опљачкамо оне

који такођер немају ништа

само суху сјеменку сунца У стиснутој шаци узнемирено дисање

и опрез точка

Сви смо на исти начин на путовање. ово домамљени

пи чудимо се што још хоће од нас та зима

то прољеће то љето тај напукли добош

моји пријатељи, од мене и од вас што хоће

повијест

астрономија

п земљотреси.

Тасо смо, зар не, ма једну литепу ријеч свг домамљени о моји још мало живи пријатељи; “а сад смо ту

хвала подневу у јабукама јесењим, у вјетповима.

И сватко од нас бит ће упозорен

кад куине његов чаг

да се још једанпут разпачунава на повратку

са царинипима

археолозима

п штакорима.

А то је много одговорније него случајна шала рођења о, непознати моји живи пријатељи

с којима не дижем буну у тужној каролини

не музем жраве, не оплакујем мртваше

%ж

Сваки од нас то зна али шутимо и журимо се (добро је бити неупућен у храброст вијека који зна своју смрт)

Ох. ако треба умријети, моји насмијешени другови зар није боље да то учине за нас

они други угроженијиа

они други

невиним ' .

(Још једна подлост којом се трепознајемо.

Сваки од нас то зна. Али тиутимо)

О да, сви ми љубимо до посљедњег, куцаја. срца. херојства записана у школским читанкама

зар не моји живи пријатељи

мој сусједе обућару. моја сустанарко чуварице лифта о највећем дућану овога града .

~ Илици коју толубови помало напуштају

број свеједно који, рецимо тисућу ти

један, и још један, и тош један...

Сви ми шутимо и не одајемо једни друге у тренутку неког несхватљивог обрачуна којему преживјели увијек дају име. Штутимо

сто такви смо

зашто да не.

Није ли то поштена међусобна погодба.

између мртвих и живих — није ли то чедумна кротка и — што је најважниле — птовно допуштена. солидарност живих. Која расте

о моји живи заборављени пријатељи

и бори се трчевито саму себе прождирући г"асуптот Големо!

Нитемој

Растућо!

солидарности мртвих (оних које никада ипна прољетна земља

неће заборавити)

Ми шутимо, ми сви добта знпо“.

шта од нас тражи блиједи

вампир акције, крилато

човјечанстео.

Сва је утјеха: можда ће и гробари тедног дана почети да се баве скромно филателијом.

А мртвапи чекат ће

стрпљиво

дан одмазде ; бојадишући ускршња јаја и пјевајући

ах пјевајући онако како пјевају мртви

но ипак пјевајући

за утјеху

за одмазду

(не бунт; то би било и одвише. практично)

Али ми. смо још ту, ми смо живи

о моји. живи равнодушни пријатељи. И шта нас се тиче велика

тјескоба

мртвих.

Нека плачу у својим сандуцима нека ридају умотани до лубање

у бијеле плахте

што миришу на дјетињства.

Мртваци, вичите У помоћ. Ми нисмо криви. Чујете ли, ми нисмо ништа криви!

Да, кад добро размислимо: ми заиста. заиста нисмо

ништа криви.

Ми смо живи. И то је све.

Ми смо мало више од вас живи.

(Тако мало да У ствари и нијс вриједно да се посвадимо) Кунемо вам се: то је све. ;

Само ипак — није нам свеједно што ће урадити с нама повијест, астрологија и земљотреси,

И док живимо ми: ћемо бити

на жалост све несретније

заљубљени у живот

Зато нек живи, 0 вјечно нека живи упорна, маштовита.

тврдоглава

сунчана

понекад безосјећајна

солидарност

живих.

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

_ Ђерта, вртиреп женски

Благоје Којић

ЉУДИ МОЈИ, данас сам одлучила да опет кренем у оргије, па куд пукло да пукло, јер сасвим поуздано знам да ће то подићи грају и русвај на сметлишту и да ће мржња и псовке почети да џигљају као отровна боца после бурћевске кишице, свеједно што то и не би морало тако да буде, пошто сам и ја створ који има право на живот и његова уздарја (изем ти такво уздарје; нит залогај, нит риту пристојну на себи, већ само ринтај и рови од видела до мрчила по овом смраду и кужи; рови, троши то мало здравља и снаге, па кад дође ноћ а ти уместо да летнеш и одмориш се мирно, навали да клацкаш грчка коли па и да кокаш кмекавце до стоједан и натраг, јер то ти је све: и биоскоп, и позориште, и телевизор, и књига и викенд), мада то нико неће поштено да призна, што, уос талом, није никакво чудо, јер таква ти је судбина сваког коме је рођење подарило нешто што другима није, или бар не у толикој мери, па зато — дај — фрчи и сикћи отров пакости ми зависти на њега да га сатреш, да та укопаш неколико ашова под црницу, да та нема као да никал није ни постојао, мада ја на то, право да вам кажем, ни пет пишљивих гроша не дајем. већ кал наумим своје, терам и зезам све одреда као мртвац даску, што сам, сто.

одлучила да и сада учиним, свеједно што ће бити повуци- |

ТУГЕ он

ИЛУСТРАЦИЈЕ МОМЕ КАПОРА

ш и јесте петља: ви потискујете а ја ад пробијем брану, окренућу се | про елије, У сваку пору нек вам се уву: Пан глогов три штавише) и

потегни (у томе ба ћу да одупрем, па К сути смех, нек вас пр че, нек се укопа као паразит џпумбуса до гуше.

претходно кажем ко сам, па тек опда

Али да вам ; о хоћу.

зашто хоћу то шт

Зовем се Берта, , „лудија", и „салаука , и ) оном сакалудастом ветру што, АТПААНА. јр под сваку сукњу завири) и пштајоога НО 98: с им ја на то, свим ТИМ заврпутим "и пшчаштроним с ЛЕ ). кама покажем ову моју округлу, селласту У „на кажем, „пољубите ме због тога сви бал! овл с“ = пре дужим срачунато изазивачки ла њитем ови вео ' у кошним боковима, јер знам да их то све одреда, Те нет карске шмоље и назови мушкарце изазива " ма им Ло сто тера сласт и воду на уста („уХ. лепче Па та 1870 1: колутајући ужагреним очима за мном „поглела!: Це. Ра: ам да јој стрпаш на селало и опет ла ти остане м ста да окренеш кодо-маоколо") и да би ме сваки од њих то часа обалио на леђа да може, али — клинац — зна ла не може, јер ја вам нисам таква женска да летнем кад се то другом накриви и проћефи, већ само кал то мени

али ме још називају „лртирен" и „ћорава Лићелија" (то ти је по мапгалија и терет један, све, али

приспе, а кад ме то тако спопадне — спасавај се ко може — онда не бирам ни ајгира ни седло (.обара1. бато" кажем „ил сад — ил никад“) и у стању сам тада да се

бато сен "а

прићим ту, на сред видела и ништа ме, аман ме не би било стид, а и због чега би кад је то сасвим птеглолна ствар и кад то све што је живо на овом свету чини баш тако („кад ти већ дође мило" објашњавам увек овој сме. ћарској, зврндуравој гулији „не оклевај, не дај ла ти ћеф спласне, јер ћеш се провести као она! са ископпелом лубенидом: очи пуне — српе празно"), сем, зна се, ми, људи: му, паметњаковићи вајни (окинем ти калпиш и таквој памети) што, бајаги, торимо од стила већ и кад се тако шта само помене а овамо смо спремни да у тим тренуцима чинимо и такве гадости какве ни оно последње живинче не би (о, људи, што сам се једном нагледала чуда божијег када сам случајно набасала на два клинкура у шикари; окренули ти се они на тиригаре, па не знаш гле је коме глава а где нога... фу).

Међутим, кажем вам, код мене ти је све то само онако како је бог рекао да буде, свеједно што ме страст и таквом стању зна да обезнани скоро до бесвести и свеједно што бих за сваког ко се покаже врстан тада била у стању много тога да учиним, али онако тшта, као они у шикари, нипошто па да му је клис као чигра жива или, штавише, да му је природа подарила не тридесет и два зуба а само једну ону ствар, већ обратно, пако тако нешто, да јесте као што није, не би уопште било на одмет, пошто би се тада, ваљда, догодило најзад ла бар један ол њих не омане и ла ми тако испуни на крају ону неутољиву жељу због које, у ствари, и јесам оваква каква јесам — као пчела у јаловом ружичњаку — и због које чиним све овако како чиним, надајући се да ће се једном збити и то чудо ла осетим како ми трбушак затеже кожу око пупка, па како затим унутра почиње да се мпла живот живосани, и то испрва сасвим полако: лева иотипа, десна ногица: лева рукица, десна рукица па све беже и бр. же: туп, туп; туп, туп, туп — изе му мајчица тупало.

Ух, људи моји, да хоће то да ме потрефи, стала бих на сред среде п довикнула свима: „Ево, ту је, џигља им све вас поздравља. А ви, извол'те, хватајте се за штап ла видите чије је ..." Затим бих се разлетела по овом смрдљивом ђубришту и запела Од зоре до мрака, лан уз дан да чепркам па да снабдем онај мој ћумез сачињен од лт менки — као царску ризницу, да ми малецко не оскудева пи у чему (та, гајила бих га као птиче у тнезаћ злим, ех неће та срећа мене, па сам зато оваква орјатка; бесним и по васдуги дан зазјавам и истежем се по овој кужпој Содоми, а могла бих, верујте ми, баш бих могла да некоме будем приљежна _ жениџа и још боља мајка. али, ето неће ме кец, иако сам све покушала; и прости. рала се, и јахала, и веслала ми притискала им коленима слабине не бих ли истиснула коју кап истинску, алт џабе" одлазили су од мене као исцеђени лимунови — жути п спарушени — а ја сам остајала са мзалулном надом да ће се најзад изродити неки белај, мада ме је — морам признати — оно бангаво, оно безното чудовиште ол чове. ка било понајвише понадало (како ми 1е био сметтан кал смо први пут узели то да радимо па кад је. онако као клат. по зањихан на својим рукама, почео да брекће и тишти као теретњак на узбрдици)... А м јесте право чудо: Не ма га, такорећи, ни три фртаља, али му је она алатка као да је некад имас три ноге, па ова једна остала у надокнаАу за оне две изгубљене — једном речју, право чараматкало Од којег има да се риташ, ла гризет по њтттит" као Ламјанов зеленко, и да поверујеш у успех као у Свето писмо или у рачунар, али је и он изневерио, свејено што сам већ увелико била почела да сакупљам по Ђубоититу дарангулије п што сам му (њему, бајати мом булућем летету) направила играчке ол тога какве ни у радњи не мо. жеш да нађеш: и аутомобиле, п авионе, полутке. по читпе и стотину, стотину Баволија, али сам после све то, кад је ствар промашила, уништила и, штавише, закопала што дубље у смеће да ми, узалуд не тера сузе на очи.

и То је било доскора, управо до оног лана када сам се била завукла у мој ћумез и ридала даноноћно, проклињу. ћи своју злу судбину и цели мушки род. Али данас, данас сам, као што већ рекох, одлучила да поново кремем у оргије, да опет оклтам срећу па макар се све на: тлавце окренуло (ала ће бити: жеве, ено оне беснуље, рашчеврљила је наћве као мајмуница мамило..."), јер знам сасвим сигурно ла грешка није до мене — ма, ја сам ти, погледај, као богаташка тр.

пеза: пук војске да нахраним и опет ла ме остане да му

шкарац каже: „Ух, види је, овле би. брајко мој, биле пу не очи, пун кревет и пуне руке посла..."

Грешка је, велим вам, само до њих; до њих, шоња и њоња чепркарских (ударим ти калпиш и таквим муш карпима: својим женама кокају по четворо, по петоро жгебаца а мени не могу ниједно, макар с пелља ма летно). али ћу их ја — хоћу, среће ми ове моје гураве — још по једном прочешљати све одрела; та, ваљда ће и мене најзад огрејати Сунце, људи моји људски.

НВИЖЕВНЕНОВИНЕ Ф

„Чувајте, чепркарке, му