Књижевне новине

ДАТУМИ

ХАЕБЊИКОВ И БЛОК: ЈЕДНО ПОРЕЂЕЊЕ

Уз педесетогодишњицу смрти Велимкра Хлебњикова

ХЛАЕБЊИКОВЉЕВА ПОЕМА „Ноћни пре-

трес“ није ушла у круг разматрања критичке литературе ни као структура ни као оријентација. За прво је увелико закаснила, будући објављена тек седам година после настанка, у првој књизи пишчевих Сабраних дела 1928. године; њену полиметрију и експеримент с доследним унутрашњим монолотом личности могли су да оцене само формалисти, а њихова истраживачка активност се у то доба већ клонила заласку. За друго је времена било, али није било воље за објективни суд; не“ обична ситуација претежног прећуткивања „Ноћног претреса“ траје и данас, поготово што поема није штампана у издањима Хлебњикова 1940, и 1960. године, а није ни превођена у неким земљама са развијенијим _ интересовањем за писца (Чехословачка, Пољска, Југославија). По мишљењу једних критичара, „Ноћни претрес“ је антибољшевичко дело (Б. Јаковљев, В. Завалишин, В. Марков); за Јаковљева је то повод да се о њему не паше, за двојицу емигрантских аутора — да се посебно натласе околности антиреволуционарног става у посми, Други, бројнији критичари, сматрају да је „Ноћни претрес“ у реду најзначајнијих поетских текстова о револуцији (Ј. Тињанов), доказ Хлебњиковљеве оријентације у корист Октобра (А. Дравич), пример светковине историјског разума (А. Мењшутин, А. Сињавски) односно јемство ауторовог људског разумевања за револуционарну окрутност послеоктобарских година (К, Зелински). У опширном есеју „О Велимиру Хлебњикову“ Е. Перцов је читаву концепцију „Ноћног претреса“ изградио на поставци: „Тај утописта-речетворац са великом снагом уое“ ђења заступа историјску правичност плебејске одмазде“. Овај поглед редовно означава вољу критичара да његовим формуаисањем окончају разговор о дискутабилном предмету.

Сврха овог текста је у томе да укаже на једну особеност Хлебњиковљевот ети“ чког прилаза у „Ноћном претресу“, који та зближава с Блоковом концепцијом о Амазде, изложеном у поемама „Одмазда“ и „Дванаесторица“ и тексту „О песниковој мисији“. Реч је о метафизичком супротстављању интелектуалног („Одмазда“), моралног („Дванаесторица“) и уметничког начела („О песниковој мисији“) свакодневици револуционарне нужности, које У разним варијантама прати историју совјетске литературе.

" Иновациони поступак „Ноћног претре“ са“ као поеме са максимално развијеним говором личности није примењен да би се открила криза понашања народне стихије (како мисле неки критичари, међу њима В, Перцов и К. Зелински) већ да би се насликала њена криза свести, У том смислу тест морнара који су поштедели сестру убијенога Владимира не треба схватити као морални гест, као израз њихове човечне свести; у питању је само на“ редна околност баханала, који нема строго одређене почетке и звршетке и у коме се околности преплићу, прелазе једна У другу и често противрече једна другој, какав је случај и у овом примеру. Криза свести представника народне стихије јавља се тек у часу гашења свакодневичке јаве, У тренутку који би могао претходити сну, а дешифрује се као пијанство, тек тада се може дознати с каквих позиција наступа ова свест, и какве су њене етичке координате, У Хлебњиковљевој поеми је то онај тренутак, кад вођа дрвеноармејаца морнара показује шта је за њега значио чин убијања непријатеља.

Свој лични однос према суровом рево“ ууционарном чину Хлебњиков је изразио м песми „Одустајање“, написавши да би пре слушао шапат цвећа у врту него што би убијао оне који желе да му одузму живот. Јунак „Ноћног претреса“ не дели овај ауторов морални став, непријатељска сила која жели да га лиши живота за њега је само „бели гад“ и „бела звер“. Он је, дакле, спреман да убија како не би био убијен, и тиме доказује да је један од многих из револуционарне легије, да је анонимни припадник масе у стихијском

кретању кроз освету. Но, Хлебњиков на-

стоји да и њега, припадника масе у знаку Пугачова и Разина, представи као појединца, Да би то могао постати, он мора да се нађе на путу испољавања личне свести о збивањима, која је превасходно свест о моралном карактеру збивања, У „Ноћном претресу“ то је сцена у којој јунак признаје да га је изненадила храброст убијенота суоченог са смрћу, који се весело смејао; „Ја сам у живот његов упао и убио та, Као мрачно ноћно божанство. Али сам побеђен био његовим звонким смехом, Где су стакла младости одјекива“ ла“, Јунак у том часу посумња у снагу своје личне свести, и покуша да се на етичком плану идентификује са убијеним, како би се ослободио утиска о моралној неравноправности, Он прибегава коначном средству — побуни против бога, које би на највишем нивоу обезбедило морално оправдање убиства храброга, и истовремено сугерисало да убијени није морално снажнија личност,

Јунакова побуна против бога у „Ноћном претресу“ у блиској је вези с Блоковом провокативном сликом из „Аванаесторице“, али њени разлози су друге приро“ де, као што је друкчије и решење сцене које је Хлебњиков у финалу поеме изабрао. Као Блокови, и „Хлебњиковљеви јунаци су претежно, оотаттњени на колективном плану, који у полјелнакој мери значи спрезност према непријатељу и спремност на заједнички, анонимпи баха-

нал; да није било личне сторије са Пећ-

ком и Каћком, и Блокови црвеноармејци. би се нашли у атмосфери пијанке, Као Блок, и Хлебњиков бира лик Христа (607 та) да би показао наличје једне колективне акције револуционарних војника; У оба случаја финале поеме је против воље јунака, без обзира на то што су Блокови јунаци укроћени Христовом „надмећавском“ појавом, која њихове претходне напоре да у њему открију обичног непријатеља чини смешним, док је емотивна провокација Хлебњиковљевог јунака из ети“ чких разлога повод трагичног завршетка У коме је сан о идентификацији с храбрим непријатељем пропао, Разлика је, међутим, суштинска, и захваљујући тој околности Блокова поема је могла бити схваћена као почетак званичне совјетске литературе, а о поеми Хлебњикова је могућно говорити и као о уметничком остваре“ њу ван овог контекста.

Блоков Христос је пре свега „надмећавски“, то јест изнад свакодневице У „Дванаесторици“; он није симбол каквим та сматрају или би могли да та сматрају јунаци поеме. Христос је, осим тога, У Блоковој представи искључиво ауторски, уметнички симбол, који се у поему уноси споља, убедљив као и продор ауторског гласа у последњих девет стихова „Дванаесторице“. Ова надсвакодневичка симболика његовог лика нарочито се појачава ауторовим инсистирањима (у разним потоњим објашњењима) на личном двојаком ставу према. лику; Блок хоће да на“ гласи како му Христос може и не одговарати својом женственошћу, али другог решења нема, будући да је такав закон апсолутизоване песме и њених симбола. Управо апсолутизован песмом као таквом Христос у „Дванаесторици“ је оруђе песникове одмазде историјској нужности револуционарне свакодневице, која по Блоковом убеђењу не може без његове етичке подршке и његовог снажног примера у прошлости; стога се Христос у поеми не нуди као саучесник збивања, већ се намеће одозго, вољом уметниковог акта, као знамење једног утопистичког решења, неопходног току живота. За Хлебњикова, пак, лик бога није у подручју симболике апсолутизоване песме и њене утопистичке слике, Његова функција је баш у свакодневичкој симболици, провокација којој та излаже јунак „Ноћног претреса“ резултат је свакодневичког поимања његовог лика, што изнуђује и свакодневичко ре“ шење провокације у финалу поеме. Хлебњиковљев бог није надређен као Блоков Христос и стога што би се његовом надређеношћу _реметио поступак поеме, у складу с којим је ефикасан само говор личности и ток њихове свести исказан тим говором. Он постаје такође личност поеме (нако не даје знака од себе, егзистирајући мокључиво у јунаковој свакодневичкој симболици), при чему троугао односа убијени белогардејац Владимир — црвеноармејац — морнар — бог треба да посведочи о његовој равноправности са осталим личностима у свести јунака који бога провоцира (у тренутку настојања да се у етичком погледу идентификује са убијеним); уметников удео је, пак, у околности да јупакова свест открива и страх од тајанства бога и у чињеници да финале поеме показује како је провокација неуспешна и стога што није рачунала с једним истрајним етичким кодексом који не обележава само појединачне представнике старог света него је у природи тога света као заједнице (старица — мајка се неу“ страшиво придружује примеру убијенога сина, пристајући на смрт у часу кад црвеноармејци — морнари нису кадри да прихвате неминовни исход пијанке),

Јунакова провокација бога у „Ноћном претресу“ одвија Се по закону тока свести, који не познаје границу поруге и изазивања, страха и адорације. Она почиње надмено — изношењем запажања да се

"бог „није одао“, да „није изашао из рова“,

да је остао „скривен у облацима“; с тим, правим богом у јунаковој свести, неће бити сукоба, али ће сукоб настати између јунака — црвеноармејца и бога у људоком поимању са иконе; о њему се, са истом дозом надмености, примећује како је из" решетан мецима морнађа („обичај мора“) и како би се од њега могао добити „угаљ најбољег квалитета“, Потоњи опис бога У јунаковој свести открива се као израз дубинске самосвести јунака о његовој (и њиховој) позицији у свету револуционарног обрачуна: „Очи модре као праскозорје И мудре и тихе И озбиљне и лепе, нежне од неисказане речи, И тихо гледају доле Као тајна прекора, На нас, на сву трупу Убица светих, На нашу пијанку Убица светих“; такви су објективно и Блокови првеноармејци, иако „Дванаесторица“ не говоре о њиховим „светим убиствима“, Прва фаза јунакове провокације завршава се предосећањем страха од божје одмазде, који је у природи скривене свести примитивног колектива, тек формално — декларативно ослобођеног религиозне визије.

М другој фази провокација бога добија образложење, које треба да докаже како она није плод пијанства него акт етичке свести, Јунак објашњава друговима морнарима смисао провокације, говорећи у име свих, будући да представља и њи" хову појединачну самосвест (мада друго“ ви привидно не прихватају његово слово у њихово име — примедбом да се „наш матори,.. нацврцкао“); он жели смрт Од бога како би могао да га победи веселим смехом суоченога са смрћу, чиме је и сам био лобећен у контакту са убијеним белогарлејпем Стога је његов изазов непоореднији и оштрији; акценат на богу — де

ВЕЛИМИР ХЛЕБЊИКОВ

војци (упореди са Блоковом женственошћу Христа) јача, јер је таква квалификација у примитивној свести равна највећој увреди; идентификација бога са девојком у овој провокацији достиже врхунац кад јунак помишља на нову пијанку у друштву бога — девојке и других проститутки, на којој ће „напити свеца“. Но, у овој фази провокације се указују и друкчији нагласци, који сведоче да јунак говори из осећања пролазности сопственог живота и неуротичне напрегнутости на коју га приморава сваки тренутак револу“ ционарног обрачуна и пригушена свест да његова окрутност не може остати пекажњена („Браћо! Где ћемо се наћиг У заједничком гробу»). Услед тога читава сцена с. планираном другом пијанком у друштву бога — девојке делује као податак о суманутој и очајној анархистичкој природи личности, коју је историја одредила да представља историјску личност У духу познатом из Бабељевих новела (Конкин, Сидоров, Афоњка Бида и други). Ова фаза провокације бога, природно, сугери“ ше решење финала у коме се из медитативних висина јунакова свест враћа мрачној свакодневици. што носи трагичан завршетак и ново сазнање пред лицем смрти. Јунак је кажњен, али на начин који негира сврху његове провокације, задржавајући симболику бога у простору и времену које јој је одредио аутор — из" ван песме; истовремено, његово сазнање о убијеноме Владимиру је поткрепљено свешћу о старичином тесту храбрости, којим је стари морал други пут у поеми лобио битку с јунацима новога света, У финалу поеме старица је у улози Мојре, али је њен прст вођен доследностима једног понашања у свакодневици, која је у суштини једина поразила амбивалентне јунаке новог живота.

Поема „Ноћни претрес“ је написана у истих пет дана кад и поема „Садашњост“ (7—11. новембра 1921), у време изузетне Хлебњиковљеве стваралачке плодности, после повратка из дугих скитања по свету револуционарног пожара, У поеми „Садашњост“ (речима Великог кнеза) револуција је оцењена као акт божанског гне“ ва; у складу са овим уверењем (које је било и уверење аутора), текли су гласови улице у поеми и, нарочито, монолошки исказ Праље, које је критичка литература прихватила као доказ афирмативног става писца према Октобру, Тек у „Ноћном претресу“, међутим, открива се шта је Хлеб-

пњиков имао у виду под изразом „божан-

ски гнев“; у томе изразу је одсудна кате“ горија историјског суђења с њеним носи“ оцем и етичком заснованошћу, које не може и не сме протицати као свакодневица одмазди, Блок се у „Дванаесторици“ зауставио на ноћној визији револуционарне одмазде, спречивши јутро свакодневице после велике прокламације увођењем надређеног Христа; пошто је ноћ великог манифеста описао у посми „Садашњост“, Хлебњиков се упустио у слику тога свакодневичкот јутра о коме је с толико резерви етичке природе говорио и Громеко у Пастернаковом „Доктору Живагу“. „Ноћни претрес“ не побија слику „Садашњости“, већ је допуњује и објашњава. Историјска одмазда револуције је из реда акција космичке правичности у којој је, по Хлебњикову, прави ауторитет кодекс заснован на религиозном етичком учењу, Хлебњиков је отишао даље од Блока, јер није хтео да своје револуционарне јунаке спасе од етичког бумеранга тиме што би их лишио свести о Христу као вођи, како је то учинио Блок, Он је организовао и спровео нереализовани дијалог јунака са врховним етичким симболом из Блокове посме, показавши без ауторске провокације (што касније неће избећи ни Булгаков, ни Пастернак) како делује његова, ауторска концепција одмазде у свакодневици личности. Тиме је Хлебњиков припремио ауторску реч у „Зангезију“ којом се, после личности бога, апсолутизовала, коначно, и личност уметника — неимара и луталице по вечности, на други начин, али са истом сврхом коју је и Блок имао на памети када је сачињавао инвективну реч о. Пушкину и историјској свакодневици, Ван сваке је сумње Да ће концепт „Ноћног претреса“ и „Зангезија“ попут Блокових последњих прилога, морати да буде прихваћен као јелна ол нај битнијих оријентационих траса животне и уметничке филозофије совјетске књижевности, без којих се не може замислити коначна порука Булгаковљевог и Пастер. паковог дела

Миливоје Јовановић

Ми нисмо дрвеће. Дрвеће расте у шуми, Ми нисмо у шуми,

Шуме су у нама.

И дрвеће расте у њима

као казна што не живимо у шумама,

Ноћу, док ћутке седимо

да незадовољство своје утишамо, дрвеће са зверима пристиже

и јаву нам прождире.

И када гласови провале испод кора, ми са бубама хор вежбамо

' за братске покоје.

И свако од нас мисли да ће се казне ослободити. А нико и не помишља да су нам, док мирно спавамо (и поворке нестају наге) — куће пуне курјака.

ПРИПИТОМЉАВАЊЕ ДАЉИНЕ

Одувек смо се обраћали даљини,

тој подивљалој чељусти која стално расте верујући да смо одатле дошли

на ово угашено место

где нас изитравају птице и звери

и тласови сусрећу, подмукли и крволочни.

Међутим, како се времена споро мењају та отровна и насртљива назота

још увек прети својим уморством, губавошћу и распадањем.

Па ипак, ми и сада. скупљамо мрвице јутра

да нас растојања очињег вида

питомошћу не стопе

док се одјеци не врате

да чауре отворе и објасне жеље.

О ЛУКАВИМ ПОВЛАЧЕЊИМА ЧУЛА

Док облике своје из хладних тишина одвајамо, упадамо у нечије запуштене јаме, откинуте

од празнина.

И док се спремамо да пођемо, чула нам се около по блештавим шиљцима окрвављена буде.

Са комадом срца

ослушкујемо:

наслеђе нас није ујединило,

само је спољашност прилагодило не зауставивши време

да осмисли и остало.

Зато су нам се чула, незадовољна преображајима, давно разбежала.

И сада их једино кожа

навикама дугим понижс'" позива

да се врате.

БУБЕЊЕ

Будити се из нагона

г0ло2.

и одупирати разуму

теже је но викање у помоћ.

И постојање незнано док се тражи на танкој граници живота и стварности веселије је но мумлање узвишено којим се бес честити исказује.

Па, је си ли стигао до тог места

које ти је поклоњено2

И шта ти још преостаје

између онот што си прикривао у себи и оног што су те други учили2

НЕШТО КАО ДУБОРЕЗ

Дубили смо дуго, дубили и добовали, док га коначно нисмо издубили,

прорезали рупу

И најзад разгласили место,

Али пошто ниједан покрет на време искупили нисмо, живели смо тако,

између папака и кљуна, слушајући туђу јеку, обрасли само кожом

и хладноћом

која нам наслеђе наставља.

Сад чекамо само

да блештава сечива оштрија дођу

пи отворе дуб.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7