Књижевне новине

у

=

#

"ТЕЛЕВИЗИЈА

| Фејдо из

АКАДЕМИЈЕ ДОЊЕ

БРЕШАНОВ „Хамлет из Мрдуше Доње“ размножава се попут великог кашља: театар за театром открива у тој трагикомедији оно фатално нешто, што се копрца на дну душе малтене сваког нашег човека,., Жудња за „хватањем за реп“ неких друпих светова — чак и кад их не схватамо, чак и када смо до грла огрезли у своје упрошћене, али у основи истоветне драме. Мало село у забитној Далматин“ ској Загори, у грчевима првих послерат их „култ-прос“ акција припрема „зделтирану“ представу Шекспировог „Хамлета“, скоро не примећујући једну сељачко“ -античку трагедију која се збива међу њима ,.. Брешан, наравно, не одговара на питање „ита је после било>“ Да ли је, на пример, бар један од мрдушких хамлеташа икала стигао у Талијине храмове како смо доскора неоправдано звали економске радне јединице позоришних трудоеника, Телевизија, верујемо нехотично, приказала нам је случајну верзију такве „хамлетијаде“ — нако је са врло племенитом побудом укључила своје свемоћне камере: уводећи праксу обавезног стављања на репертоар дипломске представе свршених студената Академије за позориште, филм, радио им телевизију у Београду, она жели да нас упозна са лицима, гласовима и глумом девојака и младића које ћемо две или три следеће деценије свакодневно сретати на телевизијским и филмским е“ кранима, у позоришту и на радио-таласима,.. Није наше да просуђујемо зашто је професор Маричић овотодишњим диплаомцима за испитно мучилиште одредио и режирао баш Фејдоа и његову „Даму из Максима“. Тај избор несумњиво потврђује „раштимованост културе У једном друпштву, вид духовне дезинтеграције — која увек почиње херојском патетиком а завр“ шава се булеварским вОдВИЉОМ.

Али чак ни стари, зацерекани Фејдо не заслужује горку судбину каква га је снашла на овој представи — и то је сигурно једини тренутак у којем се Фејдо опасно приближава Шекспиру: искасапљени „евонски лабуд“ у Мрауши Доњој и превремено абортирани Парижанин на Академији Доњој осећају се У својим гробовима као рођена браћа, Шекопир је, по обичају, прошао нешто срећније: њега су унакажавали неписмени горштаци, захваћени општим пламеном „великог скока“ у прогрес. Фејдоа је „представљала“ тенерација школованих глумаца, после четири дуге године специјализованог студирања, гомиле контролних и семестралпих испита, бесконачних вежби, мањих и већих глумачких задатака — после четвог рогодишњег труда да се ишчауре у; праве уметничке личности, спремне и спо“ собне да на „велика врата“ уђу у свет уметности, '

Јална _ деца! Претпостављајући да У сваком од њих ипак клија јаче или бескрвније зрно талента — са згранутошћу смо гледали њихово незграпно корачање од зида до столице и од столице до излаза, слушали ужасну лепезу неразумљивог кркљања и мрмљања или неартикулисаног урлика, праћену гимнастичарском збирком „шмирантске“ гестикулације, гримаса, вашарског „ударања шамара“ и четвороножних бегова, у млазевима зноја и незгодама саплитања и сударања... Прогласити све то за — промашај на нивоу аматерске дружине, значило би чисту увреду за пожртвоване и често веома квалитетне аматере. Прикладно је само поређење са неком школском приредбом — одржаном у корист фонда за Ђачку екскурзију!

Паралелно с тим — баш као у доњемрдаушком „Хамлету“ — обелодањивала се једна истинска драма: дебакл система и квалитета наставе на нашим уметничким високим школама, Установљене ради упућивања младих талентованих људи у тајне професије, дакле ради буквалног давања „алата и заната“ у руке, те установе већ дуго пренебрегавају своју основну _ сврху. Логично је да ниједна школа не може да створи уметника, Али недопустиво је Да неко „производи“ глумце који свој дар обезвређују у рвању са проблемом сценског говора и језичких ак“ цената, редитеље чије знање монтаже филма не иде даље од лепљења два краја филмске траке или сликаре, који аутоматски беже у „апстракцију“ — пошто никад нису савладали цртеж и пропорције људског акта, Импровизација, поникла из пепознавања заната, није надградња. већ — дилетантизам.

Није ли дошло време да се на ову Академију, која образује глумце и редитеље, поново врате велики глумци и најбољи редптељи, они који су својим уметничким делом доказали право на преношење искустава, порука и креативног духа својим будућим наслелницима2 Није ли последњи час Да понеки професор, доцент или асистент сиђу са својег педагошког пиједестала — да би на отвореним уметничким борилиштима стекли, обновили или потврдили репутацију2

Можла је најсигурнији „барометар стања“ пелавна изјава једне дојучерашње студетткшње, а данас чланице реномираног бсогралског театра; девојчица каже да осећа похједнако задовољство због добро оствапене улоте и — добро скуваног ручка! Не знамо да ли је ту науку понела са школовања, али знамо да је потражња за добрим куварицама увек већа од оне за добрим глумицама — младој „звезди“ је и тај пут широм отворен. А што се тиче Фејдоа и овлашње поплаве његове забаве за мале буржује — ако баш не можете без тог драмског прелјела — прошетајте до Теразија и поглелајте Љиљану Шљапић, Бар ћете видети, у улози „Даме из Максима“, једну глумицу,

Берислав Косиер

НАДЕЖДА ПРВУЛОВИЋ; „ОДЛАЗАК“

ПОЗОРИШТЕ

.

Велике амбиције

„Мали

домети

На маргинама овогодишње позоришне сезоне

СУВИШЕ често су нас позивали у позориште! Парадокс је у томе што иза лепих жеља и обећања сасвим ретко налазимо права задовољства тако да ови сусрети помало личе на својеврсну лутрију. У том потледу сезона је по много чему подсећала на неке раније. Ново је једино можда то што је било нешто више агресивности у ширењу уверења да је театар са којим се суочавамо довољан сам себи и једино мерило свих вредности Отуда противљење поређењима, валоризацији, истицању заједничких циљева и радикалнијим променама, У целини узевши, нашим позоришним животом и даље доминира провинцијална инфериорнест, На периферији смо светских збивања и одавно немамо представа које у међународним релацијама нешто значе, Доста смо затворени, сведени на ограничена интересовања тако да је све што се догађа више животарење него истинско стваралачко прегнуће, То је сасвим логично када се има у виду да смо уништили систем вредности и унели пометњу у тумачење чак и елементарних појмова о смислу театарског деловања. Позориште само по себи не може у уметности и животу да опстане — и да би та волели и разумели мора нужно да учествује у одређивању вредности нашег живота и кроз то да ствара свој свет и истовремено га превазилази ширећи осећање слободе и мотућности постојања у новим. и увек другачијим формама. Наша позоришта немају правог идентитета; оно што се игра у Народном позоришту могло би да се, у већини случајева, нађе и на репертоару Југословенског драмског, а нешто из програма Савременог позоришта могло би се играти у Атељеу 212 и обрат-

но, Редитељске поставке личе једна на Аруту па и игра се мање или више на

исти начин, Једна добра представа или занимљив комад није довољно за идентификацију, поготово што се у уметности каква је позоришна, сценска све више тражи да ансамбле оцењујемо по свеукупности њиховог испољавања, Тај основни недостатак се осећа не само у репертоарској политици нето и у свему оном што прати једну представу, Већина дела са којима смо се упознали током минулих месеци могла је да буде представљена публици и пре две или три сезоне, као што се ништа не би догодило да их видимо у неком периоду који тек долази. Позориште без акције — није данас позориште, а трагично је управо то што ми на плану духовних активности од позоришта најмање очекујемо. То је уједно објашњење што се махом задовољавамо занатски коректно изведеним · представама, формалистичким аранжманима појединих редитеља или дирљивим _ импровизацијама популарних глумаца. Позориште се не може изражавати општим појмовима и непоновљивост креације постаје доминантна у индивидуализацији самог израза, Велики ансамбли и ствараоци данас у свету теже обнови аутентичног театра и истински значајним и великим представама, Једини такав поаухват извео је Хореа Попеску на великој сцени Народног позоришта својом поставком „Мајке храбрости“ и успео да анти-брехтовским стилом дође до аутентичне експресивности самог Брехта, Стога нема ничег необичног што је то — представа сезоне! Вербализам више никог не може да заведе пи зато о позоришту можемо да објективно судимо једино по ономе што сусрећемо на његовим сценама, Да ли смо

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

још увек у домену грађанскот театра или смо више склони модерном — није толико битно колико чињеница да у постојећим оквирима нисмо довољно креативни, неконвенционални и слободни,

Народно позориште је имало највише амбиција: у објективизацији израза свога ансамбла, Несрећа је једино у томе што је фаворизовање великог броја представа довело до недопустивих осцилација у квалитету и интензитету самог деловања. Јутословенско драмско позориште на великој позорници ни са једном представом није досегло ниво креације из ранијих сезона, мада је било успелих редитељских. решења у представама „Елизабета Енглеска“ Аце Огњановића и „Варварима“ Стеве Жигона, Највише признање припало је ипак представи „Дејство гама зрака на сабласне невене“ у редитељској поставци Мате Милошевића, која је играна у театру „Бојан Ступица“. Овај ансамбл се доста дуго врти у кругу и никако да пронађе пут који би од појединачних и сасвим личних иницијатива водио ка сложенијим подухватима. Раскорак између могућности и резултата је већ узнемиравајући. Савремено позориште је, стицајем околности, остало доста на периферији и оваквих позоришних _ збивања тако да стагнација прети да угуши и оно мало жара што је остало међу глумцима. Највише пажње привукла је режијска концепција Миње Дедића у представи „Ревизора“, Атеље 212 — је посебан проблем јер уноси својом наметљивошћу највише смутње и у наш оскудан позоришни живот. Треба отворено признати да по ономе што се догађа па његовој сцени то више није у правом смислу ни авангардно ни експериментално позориште, Ако се изузме представа. »Рјау 5лдбега« у Дорићевој режији, Атеље све више постаје булеварско позориште, Имитирање бродвејске оперете је један од главних циљева ансамбла, затим долазе _ еротско-сентиментални _ ритуали, сладуњава мелодрама и репродукције које остварујући _ лош, помодан и тривијалан стил немају ничег заједничког са

„правом уметношћу,

Биланс сезоне је, у суштини, поражавајући. За суочавање са том чињеницом треба доста храбрости јер предрасуде су толико велике да се сваки позив на промену унапред обезвређује. У нашим позориштима се годинама ништа не мења, а савремени театар је динамична уметност која своју аутентичност непрекидно мора да потврђује кроз надрастање постигнутих резултата. На сцени ништа није трајно, а на нашим сценама толико је старих и изанђалих ствари, почев од режијских поставки до глумачких — интерпретација. Психологизирамо или пародирамо, уживамо у ситном реализму и апстрактним импровизацијама, понгравамо се на утртим стазама а трагично верујемо да трасирамо нове путеве, враћамо се на елементе израза које је савремени театар давно превазишао тако да задивљује стрпљење публике која ипак иде у позориште и све то подноси, Позориште мора да комуницира са својим временом, а код нас се, на жалост, понекад то правило извитоперује и своди на контакте и подилажење најтрубљим _инстинктима, Таква изопачења чак и друштво помаже системом материјалних стимулација, Још увек плаћамо данак лажном популизму и фаворизујемо позориште које све мање припада сфери праве уметности,

Међутим, оптуживати само позориште за ову ситуацију било би неумесно. Створена је атмосфера равнодушности и опортунизма у којој се све толерише,. Зар је онда необично што овим позортиним тренутком доминира потпуна неизвесност!»

Петар Волк

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

ТЕЖЊА КА УНИВЕРЗАЛНОМ

Надежда Првуловић: Слике, Салон Музеја савремене уметности

џ Београду

,

СЛИКАР И ВАЈАР Надежда Првуловић представила се ових дана по шести пут београдској публици са четрнаест уљаних слика у Салону Музеја савремене уметности у Београду.

Морфолошко одређивање стила садашњег циклуса њених слика није ни једно ставно ни захвално; испод привида иденличности и делимичних формалних аналогија са одређеним стилским концептима крије се једна недоречена жудња за неком универзалном функцијом ликовног језика, Та чињеница је занимљива због тога што се тежња ка универзалном није свела на говор ликовне материје као такве, већ је задржала неке одређеније везе са светом виђеног и доживљеног.

То је у основи психолошки мотивисана потреба да се у ограниченом временском и просторном подручју дефинише она једина (и јединствена) синтетичка компонента која. дело не уводи у време већ обрнуто; време се уткива у дело као њетова неограничена, динамичка и свеобухватна основа. Ако би формална анализа ових слика и могла дати могућности за сумњу у изворност инспиративних процеса и за скептичко прихватање извесних постулата на граници еклектицизма, њихова вишеслојна иконографска и садржајна одређеност у дисконтинуитету изазваних представа у свести активног гледаоца, преводи асоцијативна значења у деловање одређеног ликовног значаја. Не мислим да ове слике због тога треба посматрати као чист ликовни фактум, као голу визуелну сензацију. Њихову срачунату игру у недоумици коначног одређења њиховот садржајног. радијуса, њихове формалне, композицијске и техничке продоре у свет затворених целина одређених схватања од ренесансе до данас, треба схватити више као конструкцију а мање као емотивну опијеност, више као филозофско дистанцирање од једноставно виђеног него као поетско понирање у свет доживљеног, Ту импресију потврђује донекле и онај привид колажа беспрекорно исликаног детаља, она парцијалмна развијеност платна у основној композиционој шеми класичне концепције, да би у чудним комбинацијама реалног и имагинарног, логичног и „апсурднот“ зазвонила носталгична нота „расцепљене свести“ пред недосањаном сликом неког целовитот света, То стадно подсећање на прошло као да нас јон више веже за садашње и као да је то једна од примарних преокупација Надежде Првуловић у овом тренутку.

Но, упркос општем утиску да је рационално изнад емотивног тешко је олредити меру којом стваралачка воља трага за пелином и колика је улога детаља у контрасту са том целином, То је у салашњим сликама Надежде Првуловић питање које додирује степен њене оригиналности ни снагу њене инспиративне везаности за човекову судбину у овом свету неизвесности и узал Нека општа хришћанска иконографска, тешко одредива али стално присутна асоцијација, она одавно испражњена љуштура једног неухватљивот садржаја, у супротности са двоструким гретманом форме: класичним и модерним (фино исликани детаљ, скоро веристички, преко надреалистичког и кубистичког комбиновања до неких искушења поп-арта), поставља ове слике у неко имагизарно средиште равнотеже на ивици великих сумња у праву улогу уметничког дела у животу овог вратоломног века. Ако Од Ове расцепљености свести која сабире парчиће своје присутности у континуитету времена прошлог и садашњег па до њене потребе да буде уткана у свет будућег, постоји неки празан међупростор, онда је то управо место у које се усађује илеја слике као одређени израз стваралачке потенције.

Када у колажу (као основи будуће слике) тражи разрешење идеје, осећања и знања. кала у свести пречисти са дилемама око припадности овом или оном „изму“ им када техником с старих мајстора ствара илузије живог, Надежда. Првуловић стоји, као и толики пре ње, пред мистеријом превођења искуства, знања и 0сећања у језик симбола, драматичне снаге, хладне лепоте и вечитог чуђења.

Срето Бошњак

МИ _- оваа аса ~ ивиннваииивн -= нивои > = и и