Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

Живимо у доба правих „сеоба народа“

Разговор с професором Универзитета дром Драганом Недељковићем

ДАР ДРАГАН НЕДЕЉКОВИБ, ванредни професор за Општу књижевност с теоријом на Филолошком факултету у Београду, вратио се у земљу после четворогодишњег рада на Сорбони, где је био професор по позиву. То му је већ трећи пут да дуже борави у Француској, јер је раније радио на универзитетима у Страсбуру и Бордоу као професор српскохрватског језика и југословенских књи: жевности. Сматрајући да, као човек који је дуго изблиза пратио културна збивања у разним културним центрима Француске а посебно у Паризу, располаже корисним искуствима, „Књижевне новине“ објављују интервју с њим о низу питања од несумњиве важности за присуство наше културе и наших људи у иностранству.

— Ви сте, професоре Недељковићу, више година предавали на француским _ универзитетима: у Страсбуру, у, Бордоу, на Сорбони, Колико је интересовање фран“ цуских студената и научних радника за наш језик и нашу кул-

туруг — На француским универзите-

тима постоји четрнаест југословенских лектората. Није ли то довољно _убедљива чињеница о

знатном занимању за наш језик, за нашу књижевност и културуг У поређењу с другим малим језицима, наш језик је скоро повлашћен на француском универзитсту. Све остало зависи од нас. На жалост, рад наших лектората није довољно усклађен. Не постоји јединствена _ културна политика нити јединствен напор у ретшавању проблема наставе, у стварању приручника пи снабдевању библио“ тека. Извесна дисхармоничност Утрожава нашу наставу, а самим тим и положај наше културе на француском универзитету.

— Одражава ли се то и на наше присуство у француским библиотекама, рецимо у париској Националној библиотеци и у знаменитој библиотеци у Страсбуру 2.

— Свакако. Неких битних дела о нашој књижевности, историји и култури нема у Националној библиотеци, а то није само француска грешка. Ми се морамо старати о себи. Старају се о себи и већи и значајнији од нас, шаљући своје књиге, поклањајући значајна издања, вршећи размене. И у том погледу не постоји јединствена културна политика. Навешћу је дан пример: за руски, бугарски или пољски фонд у Националној библиотеци постоје и посебне картотеке. Југославистика није издво“ јена, па самим тим није ни довољно наглашена. Забуну смо сами створили. Од међусобне борбе за престиж имамо сви само штете, то јест нико није у прилици да се довољно афирмише. Јединственом културном политиком и заједничком бритом постигли бисмо неупоредиво више.

— Пратили сте изблиза прилике у систему француске универзитетске наставе. Да ли је тај систем у кризи и да ли је његов ниво виши од нашега»

— Прилагођавање универзитета. савременим _ захтевима – друштва није само практична нужда него и природно усклађивање са. раз војем и науке и друштва. Плуридисциплинираност, коју је усвојио француски универзитет, сизур" но: је позитивно начело, јер задовољава не само _ најразличитије радозналости _ студената — него п мнотобројне потребе, практичне и научне. Много лакше нето ли код нас, на пример, студије књижевности повезују се са изучавањем социологије, или филозофије, или психологије, или других уметности, или историје итд. Скоро све разумне комбинације су могућне. У том смислу, француски универзитетски систем је гипкији него наш. — У извођењу наставе коегзистирају најразличнији методи: од класичних предавања ех сатедта до округлог стола и других, још експерименталних постутака. Тешко је упоређивати разину наставе. Све зависи, као што знате, од оног ко наставу изводи, али ми се чини да опште, образо“ вање наших студената не заостаје за француским, а покадшто га и превазилази. Често у тежим условима, наш студент постиже колико и његов западноевропски колвга. Међутим, изгледа да је критички дух развијенији тамо где је већа методолошка строгост, 60гатије опште искуство, а мања наивност у расуђивању. Ми још и

сад плаћамо данак извесном про-'

виниијализму.

— У Паризу живи неколико десетина хиљада Југословена. Постоје ли југословенска културна

огњишта у том граду2 Да ли се нашим радницима, поред посла, нуди и извесна морална и духовна храна2 у

— Покрећете крупну и сложену тему. За хиљаде и десетине хиљада Југословена у Паризу и другде културна огњишта тек треба стварати, после помног изучавања како и где, Један клуб, а ни њега немамо, не би био решење, јер идеја о клубу увелико је превазиђена. У квартовима где су наше трупе велике најбоље би било стварати, у француским домовима културе, У библиотекама, у читаоницама, и наша одељења и наша огњишта. Наши исељеници спадају у најнезбринутије... Повремено их обилазе групе наших певача и то је добро, то је пожељно и неопходно. Али дешава се да ниво представа за наше исељенике _ забрињава. _ Нашим људима у иностранству треба пружити духовну храну достојнију њихове драме... Тема је, понављам, изузетно сложена и не може се ни начети једним оваквим разговором. — Није ли друштво Француска — Југославија једно од важних огњишта особито за сусрете двеју интелитенција2

— Несумњиво. Али друштво Француска — Југославија изгубило је своје париске просторије, а кад се нема просторија — како одржавати „огњиште“» Жан Касу и тоспођа Авлин чине огромне пријатељске напоре, али им треба још више помоћи, Њихова акција

ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ

је значајна. Прва помоћ била би: постарати се да се дође до одговарајућих просторија за француско-југословенске пријатељске сусрете. Не могу довољно да назгласим важност одржавања тога 02њишта. — Кад већ говоримо о нашим људима расутим у свету, шта би

"још требало учинитиг Ммате ли

неке идеје, иако се тим питањем нисте посебно бавили2

— Нисам се бавио, али је то наша заједничка брига. И наша туга. Прво што бисмо морали у чинити то је пружање јефтине и ефикасне правне заштите нашим радницима. Неопходно је одмах размишљати о темељном реформисању наших служби чија је дужност. да се старају о нашим исељеницима. При нашим конзулатима: морале би бити екипе врло стручних и модерних социолога, психолота и правника. Реформисање наших служби у иностранству морало би бити исто онако темељно, у смислу модернизације и стручности, као на пример у Армији. Као у свим другим областима где се ишло у корак с развојем савремене науке и савременог друштвеног искуства...

— Да ли бар литература прати драму нашег човека о којој говорите2 — Опет покрећете једно сложжено питање. Живимо у доба правих „сеоба народа“, у време драматичних, честих и трагичних судара различитих навика, обича: ја, схватања, морала. Наш човек се нашао у жрвњу савремене историје. О његовој драми књиожевност и уметност тек треба да посведоче. То је велика, једва начета тема. „Роман о Лондону“ само је један вид романа које нуди живот наших људи у туђини. Истина о њима је потресна, достојна уметности.

Разговор водио Миодраг Радовић

ЛЕТОПИС

Овогодишње седмојулеке награде

Овогодишње, традиционалне седмојулске награде, додељене поводом тридесет прве годишњице устанка народа СР Србије, уручене су — као што је познато 6. јула ове године следећим уметницима: композитору Миховилу Логару, архитекти др Бранку Максимовићу, књижевнику _ Васку Попи, сликарки Љубици Сокић и глумици Рахели Ферари. Ово, највише признање које се у СР Србији додељује уметницима им научницима састоји се од плакете и 20.000 динара а одлуку о томе ко ће бити награђен доноси комисија коју формира Републичка заједница културе и која се, углавном, опредељује на основу предлога што их дају установе, организације и групе појединаца. Ове године је, међу кандидатима уметницима, било двадесет три личности, а комисија је, користећи се у овом случају својим правом, предложила још седам. Међу предложенима је било шест музичара, пет књижевника и по три кандидата из редова филмских, ликовних, позоришних уметника и архитеката. Како је предвиђено да се, у области уметности, додељује пет награда пред.

ставници једне од шест области уметности су, овом приликом, заобиђени.

Композитор, музички публициста и педагог Миховил Логар везао је читав свој богати стваралачки опус за Београд и готово да нема музичке форме у којој се није огледао. Компоновао је, и компонује: велике форме —

„оперу, балет, симфонију, концерт

и кантату, камерне облике и минијатуре. У свему што ствара 0гледа се суверена композиторска техника и сасвим се слободно може рећи да је он један од оних композитора у чијем се делу неми новно осећа присуство завичајног тла, било да се инспирише пејзажом, историјским догађајем или литерарним остварењима.

Архитекта, урбаниста, истраживач, научник и педагог професор др ' Бранко Максимовић је стваралац чији рад данас представља потпуну научну слику. развитка наших градова током Х1Х века. У области теорије науке којом се бави професор _ Максимовић разоткрива међузависност природних услова, функционалних својстава и естетичких вредности урбаних простора, а у проблематици становања — којој је посветио тежиште свог педагошког рада — он развија пуне хумане димензије архитектонско-урбанис тичке дисциплине.

Песничко дела Васка Попе већ равно две деценије репрезентује највише домете наше послератне поезије. Уз његово име везују се авангардни покрети у поезији педесетих година, он је створио сасвим особени стих чији крајња дисциплинованост, једноставност и кондензованост откривају нове могућности наше прозодије, а при том је вишеструким нитима спојен са традицијом српске поезије. Његов невелик песнички опус (,„Кора", 1953, „Непочин поље", 1956, „Споредно небо", 1968. и „Усправна земља", 1972) је својеврстан пример јединствене песничке целине, чврсто грађене умет ничке реалности која има своје законитости и своју дијалектику и у којој, стремећи непрестано ка универзалним ситуацијама, пе-. сник саопштава своје опсервације о човековом положају у свету, о битним односима којима се тај положај подвргава, о владајућим принципима унутар читавог космоса. Један од главних представника круга београдских интимиста, сликар, илустратор и педагог Љубица Сокић позната је по рафинованој суптилности свог интимистичког расположења, по модерном лирски интонираном изразу. Поред Надежде Петровић и Зоре Петровић она у нашем сли карству непрестано помера границе интимизма изражавајући једну непосредну осећајност произишлу из посебног односа према појавама и проблемима нашег жи вота.

Рахела Ферари је, несумњиво, један од креатора галерије најразноврснијих ликова на нашој позоришној сцени. Остварујући изванредно низ улога из дела Шек спира, Молијера, Шеридана, Гогоља, Тургењева, Чехова, Горког, Шоа, Ердмана, Лорке, О'Кејсија и других страних аутора, она је свој аутентични уметнички израз испољавала, исто тако, и у де лима наших драмских писаца Нушића, Стерије, Јовановића и друтих откривајући своје разноврсне глумачке могућности. Могућности једне врсне трагичарке и комичарке, а и могућности осцитих двеју

дирања на граници крајности које тражи. модерни театар.

НАПОМЕНЕ СПРЕДУМИШЉАЈЕМ (5)

Тај проклети занат

списатељски

ИЗА СПЛЕТА ових ријечи које су истакнуте насловом, иза сплета ових ријечи на којима тако упорно инсистира Ерих Кош ис питујући прије свега морални смисао стваралаштва, крије се и једно, вјероватно најприземније, питање о материјалном награђивању књижевника. Али, на жалост, и без најприземнијих питања једна актуелна тема не мо же бити исцрпена. · Несумњиво, писање јесте рад а тиме се и питање награђивања тога рада У сваком друштву, па и нашем, непрекидно поставља, Рад, каже Маркс, главни фактор у производ њи, „извор богатства", слободна Људска дјелатност, лоше пролази код економиста.

У недавној распри око статуса Удружења књижевника „Економска политика" је економистички одредила писцима аршин по којему би требало да бУАУ мјерени и одмјеравани слободним тржиштем, Такав приступ проблему је, такођер, могућ са становишта које је Маркс дефинисао као став према којему слободна људска дјелатност лоше пролази код економиста.

Останимо, ипак, при економистичком тумачењу појава и погледајмо како о проблемима материјалног стимулисањакњижевнограда говоредва наша истакнута писца, два писца чије је стваралаштво не само утемељено у нашу савремену културу по општем друштвеном признању већ је, по својим тиражеима, изузетно комерцијално. Ријеч је о Мирославу Крлежи и Бранку Бопићу.

Недавно је у „Књижевним новинама'" (Година ХХТУ, бр. 415) Ћопић, у тексту који носи назив „У свечаној дворани, пред историјом", прозборио гласно и отворено о односу тзв. „комерцијалног" писца и разних менаџера којих је све више у нашем друштву и у културној сфери:

„Као врхунац свега, јављају се данас и на подручју културе менаџери, прекаљени крупни „босови", који не штеде никога и ништа и од свега праве бизнис, тешефт, зараду. Наступају неупадљиво, питомо, у рукавицама. Имају прсте у сваком културном подухвату, а кад напипају да „пролазиш код публике", зачас те смотају као муву. Организују ти турнеје по школама, фабрикама, домовима културе, иностранству, уприличују ти атрактивне сусрете, успављују комплиментима, надижу ти реп, Измјере ти брзо, попут компјутера, популарност, патриотизам, степен партијности, револуционарну прошлост, чврстину братства, гастрономске склоности, оланост Бахусу и Венери. Онда те убаце у своју калкулантску машину и стручно те транширају: за штампу то и то, за велике радне колективе таман ово, школе ће откупити мале курире, од Бухе до Мише, армија пламен Сутјеске и Козаре, жене Стојанку, а многи, ево, траже солидније мотке да подрже клонуле барјаке братства и јединства. Све је братац раскрчмио, а теби остају само рогови и колита па се послије питај, да ли си био мазга или во, кад су те тако лијепо насањкали да оставиш свој радни сто у пуној стваралачкој снази и расипаш се на четири вјетра."

Међутим, како нас упозорава Бопић, основни неспоразум с писцем почиње онда када издавач схвати да је пишчево дјело добра роба, роба с којом се може трговати. Ту почиње прави „културни" бизнис:

„Они лисци који су имали ту срећу или несрећу да већ одавно постану тражена роба, постају прва мета у овој културној најезди, која понекад тутњи преко наших глава као нека застрашујућа кавалкада од које се ошамути и заглухне. .

Издавачи их отимају и преотимају један другоме, продају, препродају, позајмљују, читавог и траншираног (проза — поезија дјечја!) поткупљују, откупљују, краду и плаћају „на зелено". Нарочито су агресивни новопечени „ге-те издавачи", зелене беретке, ајкуле које муњевито упадају на ратно поприште, зграбе, попале и повлаче се по извршену задатку као да их никад ни било није."

То је, дакле, по Бопићеву искуству, по искуству писца који се у нас сматра правом посластицом за издавачке зараде, позиција популарне књижевне продукције, продукције која има велик број читалаца па се, с правом, сматра продукцијом ваљаном за менаџерске трансакције.

Ево шта о наличју ових издавачких „подухвата" и трансакција каже Мирослав Крлежа у интервјуу који је дао за „Свијет" (број 763 од 7. јула 1972. године):

Књига код нас је непојмљиво скупа и то је најблаже што се може о томе рећи. Сви докази ко+ ји се износе као разлози за високу цијену књиге нису оправдани. Не улазим у испитивање фактора који увјетују ове бајословне цијене без обзира на големе, све скупље и све веће суме за наплату штампе, папира, администрације, пореза, дистрибуције и високог банкарског каматњака. То су, на крају, бриге економско-политичке нарави, но независно од свих тих коефицијената, из аспекта професионално књижевничког, овај поступак спрам књиге је немаран и увредљив. Кад се књите пишу у условима тако бијелним, да хонорари за најквалитетнији поетски белетристички _ или | есејистички рад Не достижу по табаку мјесечну плаћу једне чистачице, књиге не би смјеле бити као роба неприступачне _ пролетаријату. На који начин се у сусједним социјалистичким земљама постиже јефтина, цијена књига не знам, али да је наша књига роба која се цинички руга празном џепу просјечног куппа, то не треба доказивати. Да илустрирам ову аномалију, навест ћу само један примјер. У „Форуму" број 3, од марта 1972. година ХПТ, објављена је једна партија мога „Дневника" из године 1942. на страницама 297 до 517, што предстаља 20 нормалних табака, то јест 320 страница у шеснаестини. У издању „Форума" ова графичка маса продаје се по цијени од 5. — словом пет динара, а буде ли се појавила у облику књиге, њена цијена кретат ће се минимално између 120. — и 150.— динара, значи дванаест до петнаест тисућа старих динара, што опет значи тридесет пута скупље него што је пијена тог истог текста у „Форуму".

Крлежа је, не либећи се нимало, јасно и недвосмислено истакао узрочно-посљедичне везе из међу ниских хонорара писаца и високих цијена књига, везе које очигледно нису ни најмање „економистички" оправдане а још мање су могућне у друштву које жели, по хоће, да стимулише култури, а, тим самим, и литературу. Као роба, књига, по Кптлежином мишљењу, не би смјела бити неприступачна пролетаријату. Остаје, дакако, отвореним питање материјалног стимулисања самога писца. Јер један табак прозе коју пише један такав писац какав је Крлежа, писац од отромног друштвеног и литерарног угледа у нашем друштву, и не само у њему, „не достиже мјесечну плаћу једне чистачице". Тај проклети занат списатељски постаје изгледа и уклет, бар кад се о нашем тржишту ради, и кад се о нашем писцу ради.

Однос између поштовања књите као културног добра и поштовања пишчевог рада, бар у доб: рих и високотиражних писаца, какви јесу и Крлежа и Ћопић, требало би да су у директном и комплементарном односу. У наием друштву, бар по сведочењу Крлеже пи Ћопића, реални односи стоје потпуно супротно. Наиме, не само пишчево дјело већ и сам писац постаје саставни дио финансијских трансакција и разних „менаџера" у култури и њихових „економистичких" мјерила.

А рад, па и литерарни, како нас је упозорио Маркс још давно, прије више ед стотинугодина, лоше пролази код економиста. Вук Крњевић

ЈЊИЖЕВНЕНОВИН

Уређивачки одбор: Филир ДАавил, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драгав М. Је ремић (главни 8 одговорни уредник). Љу биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног _ уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир 6. Предић, (секретар релакције), Владимир Стојшин. Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметниз. ка опрема: Драгомир Аимитријевић.

Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, ар Милош Илић, Душан Матић ар Војин Матић, Момчило Миланков. ар Драшко Рећђеп, Јара Рибникар, Лушан Сковрав, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур. Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглав Кртић.

Аистл излази сваке друге суболе. Цена 1,50 дин. Годишња претилага 30, полуго дишња 13 динара, а за иностранство 480 струко. Лиса издаје Новинско-излапачко предузеће „Књижевне новине“ _ Београд, Француска 7. Директор Нојислав Вујовић. Телефони: 627-286 (редакција) п 626-020 (ко мерцијално одељење а администрација) Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас“, Београд, 848) ковићева 8.