Књижевне новине
|
Момчило Миланков
ИВО АНДРИЋ И НОВЕ КЊИЖЕВНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
БЕШЕ ТО један од првих сусрета с Ивом Андрићем која и данас мааво памтим: седели смо у сали Клуба младих писаца на Теразијама и слушали разговор с њим у који су се упуштали они најспретвији и, ваљда, најупућенији из прве, тек стасале генерације послератних београдских литерата. Тема разгсвора. беше његово књижевно дело, у ствари, три велика прозна опуса изишла непосредно после рата. Још: нисмо знади за „Проклету авлију", за „Летовање на југу" и неке друге прозе које ће тек бита написане, За нас је он бо пре свега писац „На Дрини „ћуприје“ _ А „Травничке хронике". Они обавешленији помињаху у разговору много детаљније његово опус, помињаху се његове раније приче из предратних, издања, као и „Ех Ропто“. ДоТОДИЛО се то у оном времену између четрдесетпете и педесете године, времену по много чему азузетном, необичном, сумрачном и светлом истодобно. Било је то време када су наши књижевни листова већ увелико доносили преводе Јермилова и других тада славних теоретичара (соц-реализма. Време када се у главама нас, тада још неискусних јуноша, сањара и приврженика литературе стварала својеврсна збрка. Криза и иначе крхког искуства запретила је да се претвори у потпуни крах, у слепило. Данас углавном говоримо да званичног става, што се тиче свевладе соц-реализма код нас, тада није било. Пољматика, она на највишем нивоу, можда и није стигла да се коначно и судбински позабави тим проблемом, да прокламује принцип и што је, можда, још важније, да обезбеди чврсте инструменте који би тај исти принцип ожишвотворили. Било је превише других ствари за тих неколико година које су нас омеле да се консолидујемо као сош-реа. листички поглед на свет. ада (уосталом, коме би данас шкодило такво признање) треба најзад рећи и то да горчина једног таквог искуства ипак није могла бити потпуно избегнута у оном периоду и да је у нашој послератној историји запста постојао један тренутак, додуше краткотрајан, али јаш увек довољно одређен у нашем сећању, када смо били најближи прихватању догме, када је изгледало као да је већ наступио час њеног тријумфа на нашим дотле неоскрнављеним светилиштима. Моје сећање на један од пр. вих сусрета с Андрићем везано је баш за тај период, за тај тужни тренутак када су лађе поезије и
"разума, чинило се, почеле да тону
у неповрат. Сећам се, У препуној сала Клуба, он је одговарао на питања младих писаца. И тада се догодило нешто што је можда чак и било очекивано у времену које је покопавало старе традиције и стварало нове још немилосрдније, догодило се да је пало једно од оних питања која га сигурно не би мимоишла ни касније и то још теже и „одговорније постављена, само да је све то са званичном концепцијом литературе нешто дуже потрајало. Иван Ивањи, епгапегтрје тадашње генерације песника, прозаиста и, надасве, адоратор, упитао је нашег писца „шта он мисли, има. Хи у роману „На Дрини ћуприја , а нарочито у сцени набијања Н
кодац, има ли ту елемената натурализма2" Да се подсетимо Сао натурализам је онда, на окер те нове, наступајуће догме, Ра: дан од седам смртних трехова. ве ; турализам је био нашто пе . но, буржоаско, труло, дужно; У сваком случају неуклопљив а формулу ждановске утопија ла ја је, зачудо, на први поглед реке пријатно _ деловала иза : аи „Лепо — то је наш Ив аи ле, не узимајући У паче иу исти: ност и, најзад, мат ријала 4 1
ну описане чињенице кали давно збила на. вишеградскос“ мосту, питање је захтевало пр во питивање, покајништво, Ила. ар спретну лаж у | НЕ па покушао одбранити г, од саме помисли на Јеретик и У тишини, изненада насталој 5 сле Ивањијевих Растуша краћа < ће ипак Е ати ' пауза, прибирање, ОР РА тог одговора, припре = У на провокацију. Међутим, о га тога ништа није било. Др је мирно, не оклевајући ни 28, баш као да говори 0 најобич | јој ствари на свету, рекао Се ту стварно има матурал ан мо толико, ни речм виш ПА је наступила тек после Од ре. Ако се још понеко Од младих
Наставак на 2» страни
БЕОГРАД, 16. ОКТОБАР 1972. ГОДИНА ХХЛУ __БРОЈ 425 о ЦЕНА 1,50ДИНАР | ЈУБИЛЕЈ ИВЕ АНАРИЋА-
пут а."
'АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
лист ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
ИВО АНАРИЋ ПРИМА ДИПЛОМУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ИЗ РУКУ РЕКТОРА ЈОВАНА ГЛИГОРИЈЕВИБА
Петар Џаџић
ШАМАНСКО ЕКСТАТИЧНО ИСКУСТВО
Везе између екстатичног исжуства „шамана и поетске креације, универзални _ су феномен.
И (Мирча Елиаде)
АНРИЋЕВ однос према предањима, легендама, „причању“ уопште,
који бисмо често могли схватити,
и као принципе поетике, оставља трагове, понекад и врло АУ боке, у структури _Андрићевог приповедања. О томе је досад писано мало, налажене су мотив. ске сличности између појединих Андрићевих текстова и народних предања, као што је, на другој страни, налажен и претекст историјске архивске грађе, што је најпотпуније учинио др Мидхат Шамић у Историјским изворима Травничке хронике. О хомологији структура између Андрићевог
приповедања и усмене књижевности није говорено. _ Интересантан покушај учинио
је млади критичар Милослав Шу-
· тић: који је, полазећи Од, претпо-
ставке да је народна бајка имала значаја за основне елементе једне Андрићеве новеле, извршио упоредну анализу народне приповетке Чардак ни на небу ни на земљи и Андрићеве новеле Олујаци. Резултати СУ интересантни: обиље метафора ствара сугестију да је простор Олујака лебдећа инстанца прекинуте пугчане везе са земљом, домста нека врста чардака који није смештен ни на небу ни на земљи, а свет који настањује тај простор да је физички и психички _ дегенерисан, и то тако да морфологијом често подсећа на двојност карактеристичну за биће које може и да пузи и да лети, што ће рећи за змаја, „јунака“, народне приче. С друге стране, књижевни Ју нак, Мудезировић који ДОВОДИ „лепу и богату девојку из околине Мостара", У зналачки изведе.
сам асоцира на
ној анализи и змаја који отима лепотицу везу3 покушај брата
јући је за себе, а Х да је ослободи подсећа на церемонијални Поход митског јунака који хрли у сусрет искушењу и иницијацији — сукобу са змајем. Да би своју тезу учинио. што убедљивијом, Шутић се повремено служио и аналогијама из АРУтих народних умотворина, Стојше и Младена, Баш челика итд. Анализа је многоструко успела, али је млади критичар превидео један моменат. Веза између Олујака пи Чардака ни на небу ни на земљи која му изгледа непобитна, у ствари је веза између Андрићевог приповедања и темељ-
А а 1) Дело, Београд, децембар 1968.
ра, једном у причи
них принципа који важе за усмену књижевност уопште,
Јер, како нас упућује Рене Етјанбл, усмена књижевност служи се суженим регистром парадигматичних ситуација.и ликова-модела: њој је потребан само — ... мали број модела, граничних и симболичних _ ситуација: – „браћа непријатељи“, _зачарано острво, борба са змајем, силазак у пакао. — У казивањима фра-ПетШала у Самсарином хану, други пут у Проклетој авлији, приповедач се суочава са „монструмима" које бисмо анализом дискретних метафоричних сугестија могли такоБе да сведемо на неку врсту митских причина, на симболику ванљудског „или подљудског. У првом случају то је Џемо Кахри-
ман, са устима која су „обједена,
на крајевима, са жвалама као у младих прождрљивих животиња", и кога Петар назива „монструмом", а други је Латифага звани Карађоз, који по морфолошкој структури, начину и типологији деловања, као и функцији која му у „повести“ припада, представља другог и још већег монструма. Реч је о модалним, базичним ситуацијама оралне литературе; за њу је битно да створи типичне обрасце који се преносе с нараштаја на нараштај као готове формуле, али које нови дах поново оживљује, и који се могу уклопити У нове облике. По свему судећи, поштовање усменог наслеђа навело је Андрића и на прихватање дубљих струк туралних одређења усмене књижевности, У есеју Структура и облик, који представља осврт на дело Морфологија бајке од Вла димира Пропа, Клод Леви Строс говори о „двоструком виду" усмене књижевности: · „изузетној многодикости, питорескности, обојености; а ипак приметној једноликости и повратности", што је само привидно парадоксално и чиме хоће да се потцрта сталност облика које нуди митска матрица и променљивост садржаја који их испуњују.
Према аргументисаном мишњљењу које, поред осталих, износи и Мирча Елиаде, пре него што су постали _ „литерарни; – текстови, еманциповани од своје митске основе, маса бајки, прича, апологија, легенди, примили су, на свом нивоу; функцију мита> Ве-
2) Како се то збива. на конкретном примеру показује изврсна књига Ри туше аџ тотап аутора Жоржа Димезила (Сеогре5 Рште2) која открива митске изворе саге о Хадингусу коју је Саксо Граматикус (Захо Статпштансиз) интегрисао у своје велико дело Сеза рапогит,
лики број прича и легенди што, данас слободно циркулишу светом, некада су биле „истините приче", митови, а неке међу њима и сада задржавају тај карактер. Сваки примерак усмене књижевности — под чим подразумевамо конзервиран збир културних традиција који се транспонује орално, све што је речено а затим задржано у колективној ме морији — настоји да конструише једну ситуацију — тип и да од једне реалности или једног понашања створи модел за опонашање. Ситуацијакључ, егземпларно понашање, дефинишу људски положај, отварају шкољку људске судбине. Усмена књижевност при_митивних народа, као и народна традиција европска или оријентална, формирале су велики број тих ситуација-кључева.
Народна меморија следи усмерења формирана митском мишљу; историјска личност и историјска истина постају | прихватљиви тек оним делом који се најлакше интегрише у архетипски модел (Херој, Непријатељ), а догабђај у категорију митске акције (борба против монструма). Да би се утиснули у колективно сећање, историјске личности и догаБаји морају се модификовати на начин који доводи до губљења њихове пуне аутентичности, јер их управо то саображава вечном архетипу мита.
ж ж «“
Задржаћемо се сада на једном односу из Проклете авлије. Познато је да четири приповедача слажу мрак ЛПроклете авлије у једну органску целину. Поред фра-Петра, то су брбљиви али обавештени Хаим, ЉБамил из Смирне и анонимни младић са почетка _ повести, кога Петар у једној другој причи из својих казивања назива Ахбаб, што значи пријатељ.
Петров однос према Хаиму, или тачније речено према његовим приповедачким врлинама, у знаку је све већег уважавања, уз увек присутне недоумице, оспоравања и отпоре. Открића која чини Петар доиста су необична и могли бисмо рећи да спадају у домен мистериозног; јер, којим рационалним начином тумачити овакве његове констатације које се односе на Хаима: Призоре који су се одигравали између двоје
Наставак на 2. страни 4
Вук Крњевић
„Књижевне _ новине“ се придружују с срдачним честиткама које културма јавност целе Југославије ових дана упућује Иви Андрићу поводом његовог осамдесетог рођендана и већи део овог броја посвећују слављенику, објављујући следеће прилоге:
Меша. Селимовић: СТРАСНА ЖУДЊА ЗА ЖИВОТОМ БЕЗ ЗЛА,
Момапло Миланков: ИВО АНАРИЋ И НОВЕ КЊИЖЕВНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ,
Петар Џаџић: ШАМАНСКО ЕКСТАТИЧНО ИСКУСтВо, др Мветко Костић: СОЦИОЛОШКА МИСАО ИВЕ АНДРИЋА, др Арашко Ређеп: АНДРИЋЕВИ ГРАДОВИ,
Миливоје Ристић: ДВА АНДАРИЋЕВА ЛИКА,
Милан Боковић: ЈЕДНО СЕ“ БАЊЕ,
Раде Војводић: ЗАПИС О АНДРИЋУ, А ПОСЕБНО 0 „ПРОКЛЕТОЈ АВЛИји“, Зуко _ Џумхур: АНДРИЋ
МОГ ДЕТИЊСТВА,
Слободан Новаковић: „АНИ-
КИНА ВРЕМЕНА“ НА ФИЛМУ, Предраг Протић: АНДРИ-
ЋЂЕВИ ОРАЧИ МОРА,
Вук Крњевић: АНДРИЋЕВА МУДРОСТ,
Драган М. Јеремић: ДЕЛО ЗАСНОВАНО НА НАРОДНОЈ МУДРОСТИ.
У следећем броју биће 06јављен есеј Павла Ггтића „Метафизички реалпза:: ве Андрића“, који је, из техничких разлога морао изостати из овог броја.
АНАРИЋЕВА МУДРОСТ
ДАНАС кад се поново, с обновљеном _ заинтересованошћу, говори о литерарној предности локалнога обиљежја у уметничком дјелу, када се исхитрено локално подиже на степен аутентичности умјетнине, Андрићев случај као да улази, сам по себи, у жижу ваљаних разматрања о, том про. блему који не само дж је актуелан већ је незаобилазан. Наравно, одмах се поставља проблем унизерзалног у дјелу. Јер. дакако, оно дјело које подигне локално до универзалног реализује могућност превазилажења свега онога што се подразумијева под умјетнином ограниченог, смањеног, маЛОГ дејства. За нас који пишемо језиком таквог, ограниченог дејства тај се проблем посебно, и наметљиво, увијек изнова, поставља. Није нам нужно превазићи само запећке историје у којима смо конституисани, већ нам је зужно _ универзалношћу значења дјела превазићи и датости језика са ограниченом, да не кажем малом, зоном дејства.
Андрићев случај је баш у томе изузетно поучан.
Наиме, рано Андрићево стваралаштво, његова прозодија, далеко је од помисли да се приклони 10калноме. Напротив, она је изразито оријентисана на савремени пјеснички облик прије свега. Она је у тежњи за универзалним је зичким исказом. Али већ прва Андрићева приповијетка, ремек -дјело наше приповједачке умјетности, „Пут Алије Берзелеза“, управо је по својим естетским прерогативима, посве опречно Андрићеву пјесништву., Тај прозни првијенац је доте мјере условљен локалним да се, ако се ствари посматрају У континуитету, може већи да је ова приповијетка по ономе што је у њој литерарно ново настала као реакција на сопствени говор пјесништва, Почев ОА основног мотива који вуче поријекло из народнога пјесништва Босне, па до језика који је засићен турцизмима, понеким изузетно _ ријетке употребе, ово Андрићево дјело отвара прозни опус овога писца маестрално на: јављујући не само литерарни свијет овога ствараоца већ и његов, што би се старински рекло, поглед на свијет. Умјесто покушаја да се проговори на универзалан начин, на начин савременог пјесничког говора, долази нови говор о локалноме са становишта универзалнога. При томе погледу у локално, да тако кажем, писац се не либи универзалног већ му се уклапа у токове.
Наставак на 2. страни
Па