Књижевне новине
ИВО АНДРИЋ И НОВЕ КЊИЖЕВНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Наставак са 1, стране
добудних јуноша и надао да ће можда сличним питањем уздрмати мир и сигурност нашег писца, после таквог одговора, у суштини ипак шокантног и тешко схва!љивог за моменат, морао се поколебати, Значи: да, има греха. Има јереси. Нормално. Зашто да не, уосталом 2 зашто се одрицати свог дела, себе, истине, за рачун некакве хипокризије која је буја ла ту око нас и чинила нам се толико јаком да је изгледало узалудно и поМишљати на отпор. .
Бесмислено је данас паметова: ти око тога да ли, га је време касније морало потврдити или не. И, исто тако, да лан је тај његов одговор био морални чин џшлап тек само обична сигурност, самоувгреност писца суоченог с гомилом младих колега и љубитеља књиге учијим очима је требало сстата на нивоу. Бесмислено је уопште чита ву ту анегдоту превише анализирати, али би исто тако било неопростиво и заборавити је. Јер она. колико год говорила о Андриђу, говори и о једном времену чијих се заблуда данас све нерадије се: ћамо. Она мени говора о данима када, и поред најбоље воље, нисам успевао да ставим ни два на|обичнија реда на хартију, када сам био мем, паралисан чулним неким захтевима и начелима мишљења и писања за која једноставно нисам имао довољно слуха. Можда је тај Андрићев одговор за мене лично ипак имао одређепа значај, можда је ппак био не какво охрабрење. Најзад, зашто бих га и помињао, ево, већ трећу деценију 2
М оно време наших почетака, када је клима из године у годину бивала све повољнија за књижевни рад, моја генерација приповедача имала је углавном – сасвим друге подстреке, угледе, циљеве. Андрића смо мање-више сви ценили, али, зашто не признати, био је некако исувише изван нашег видног поља. Ми смо били међу првима које је рат као тема прес тао да занима. Међу првима који су се одважили да дезертирају са тог попришта велике – црно-белс драматурпије, покушавши да своје уточиште потражимо на дотле прилично дуго занемареним урбаним просторима. На први поглед, џ том исхитреном настојању да се наставимо на неки тон, на некакву резонанцу било какве традиције од које би се можда могло лакше кренути путем сопствене авантуре, Андрић нам је изгледао далек, даљи чак и од претходника чијим стазама нисмо желели да се крећемо, Лектира моје генерације приповедача била је углавном оријентисана на дела Црњанског, Растка Петровића, Момчила Нас тасијевића и, у знатно већој мери, на преводну прозу. Наша највећа љубав с почетка беше Хе мингвеј. Достојевски, Кафка, Ман, Фокнер и Ками, у најкраћем би испунили ону прву, приручну листу наших књижевних љубави. Андрић је споро улазио у наш свет. Читали смо га све више и све пажљивије али нешто је ипак сметало нашем правом зближава. њу. Можда је у питању био његов на први поглед старински концепт писања, а исто тако п тематска особеност његових дела која је одволила далеко у босанске касабе, као м у време по много чему неспојиво с нашим.
Сећам се, можда непуних десет година касније, разговарајући једном с Андрићем о – међуратној књижевности дашло се однекуд м до Растка Петровића. Тада је он, шалећи се помало на рачун Расткове исхитрености, цитирао њего ве речи: „Слушај, Иво, па ти си талентован тисац, интелтгентан човек, знаш толике ствари... 1 шта ће ти, побогу, ти Турци! Имао би много више успеха пишући о нечем другом;..' Вермјем да је већина нас у то време младих писаца мислила у неку руку слично. Поучени _ новаторством _ форме, могућностима језика и опојношћу игре, тешко да смо могли имати слуха за помало тромо, мопотоно причање нашег старијег колеге, ма колико оно иначе било мудро и дубоко.
„У ствари, један од првих зна
чајних корака ка зближавању на.
шег поколења писаца са Андрићем беше књита Петра Џаџића, Можда је ту мање била занимљива књижевно-естетска. анализа његових проза, а више покушај да се пролре у изворе и бит његове филозофије. Све се више увиђало како нам он ипак није толико далек.
Напротив. Структура и оријенти. |
саност његове мисаоности, његов начин понирања у психолошке м егзистенцијалне проблеме, његова одважност да се упусти у тамне дубине људског понора, његово тражење одговора — све то беху и наше преокупације, наше диле.
· ме, загонетке, немоћи, Само, што
он беше даље одмакао у тој за:
једнизкој авантури. Додуше, те- | шко је било све то тако једностаћно проценити. У то време ствари
су сасвим друкчије изгледале. Бес. нео је онај данас већ увелико класични, и зачудо, заборављени су-
· коб на фронту модернизам — реа-
лизам, Читава наша савремена
књижевност беше тада мањевише , сврстана с једне или с те стране борбене линије. гара по природи неукључив у такве кон. Фронтације, ипак се стицајем околности, колико баш против своје воље тешко је рећи, нашао у табору реалиста. У ствари, више су реалисти пришли њему но он њима, али свеједно, чињенице ипак остају. Не знам колико све то може бити занимљиво за будуће генерације писаца и књижевних историчара, али тај некадашњи рат беше веома суров, ПочињаХо се од презира, неразумевања, а ишло се чак и до тоталне негације књижевне егзистентности поје диних иначе нимало безначајних писаца, Можда не директно али на удару је цело време, поред осталих био и Иво Андрић, Њега је тешко, готово немогуће било нападати фронтално, али се зато потезаху друга средства. Мундпропаганда, компланименти попут оног цитата Расткове изјаве која се, уосталом, разликује по томе што је Растко заиста веровао у Андрића, па до ћутње. Круг бивших налреалиста је вероватно по прироли својих оријентација као и оне својеврсне али нпак објашњиве
нетрпељивости, можда и могао осећати отпоре према том _— вилу аптературе, али је много мање
јасно зашто су други, исти такви реалисти, мада слабији писци из модернистичког круга, били тако доследни у итнорисању Андрића, а и осталих својих значајних колега из противничког табора,
Најзад, то је једно доста о» биљно питање наших нарави и наше историје и не односи се само на књижевност, Младој генерацији у том рат беше додељена уло га топотског меса. Тешко да је било који мадан критичар уопште имао прилику да објави једно једино слово ако се пре тога није укључио у стрелце одређеног табора, ако није продао своју душу, своје концепције, убеђења. "Та ипак, неслагања моје генерације је било, неслагање је најзад побеДИлО. Све се то догађало у оним, данас већ далеким педесетим годинама када су носиоци завађених књижевних групација имали и не малу друштвену п политичку моћ. Наша књижевност тада још није излазила у свет, превода још није било, она је бујала у границама свог језика, расла је у. грчевима, стицала својеврену“ отпорност н из године у годину постајала све
самосвојнија и имунија на одре- ·
ђене некњижевне утицаје, У то време, некако, пада и последње несхватање_ једног _ Андрићевог књижевног дела, То је било након појаве „Лица", књиге која садржи бар две, ако не и више врхунских антологијских праповедака српске књижевности уопште. Потпуно несхватљиво, ако се не узму у обзир трагови донедавно толико затроване климе, ова је књига негативно оцењена сд већине београдских критичара, Бпо је то тренутак, краткотрајан додуше, али ван сваке сумње вредан пажње. Андрићеве акције стајаху тада на најнижој тачки у читавом овом нашем послератном времену. Да несхватање буде још потпуније све се то догађало после појаве „Проклете авлије". Додуше, убрзо након тога уследио је дотле невиђени талас превођења Андрићевих дела, а писање пностране критике која је делом преношена пи у нашој штампи, ефикасно је збрисало тај мучни утисак.
Касније, после спектакуларног светског признања, појавило — се читаво једно мнаштво аналитичара, коментатора, доктораната, ма гистара, матураната и, као што обично бива, сви су они одједном знали да кажу пуно умних ствари, сви су они умели да осете, да схвате, да наслутес лубину и лепоту његовог дела, То је, најзад, нормално. Дело је победило отпо-
ре у простору н времену, Оно је несумњиво једно сл највећих охрабрења за нас, позније, јер
значи још једну победу литературе на широком фронту, на свим читалачким нивопма,
Момчило Миланков
ЦРТЕЖ ФЕРНАНА ЛЕЖЕА (АЕТАЉ)
|
ИВО АНАРИЋ (1939)
ШАМАНСКО ЕКСТАТИЧНО ИСКУСТВО
Маставак са 1, стране
људи, без сведока, он је знао да исприча до невероватних појединости и ситница,
Како се то бива присутан при пуној извесности одсуства, којом то моћи чујемо и репродукујемо "разговор који се води између „Аавојице људи без сведока" И многе друге сугестије истог усмерења припремају нас за драмски кулминативну сцену „повести", тренутак у коме ћамил полаже рачуне за гордост свог самовољно изабраног, самотничког животног пута — контемплативне стазе којој су свет књига, свет духа, извор и утока, јединствене тачке у којој се разрешава тензија приче, и у којој испаштање за непочињен грех бива запечаћено црвеном бојом крви. То је она позната, кафкијанска, стравична оцена из ЛАвлије у којој два иследника и Бамил, сами у ћелији која је пакао у паклу, изван чијих зидова не продире ни шум за спољни свет, решавају свој однос најпре речима, конверзацијом која се „претвара у солилоквије, аргументима без снаге убедљивости, а затим бруталном снагом мишица, Христолико Бамилово признање — Џем, та. сам Ја — које за њега аи: објективно има једно значење, за његове ислед-
" нике сасвим друго, и све оно што
се потом а и непосредно пре тога
збило, одвијало се у „шест очи
ју" које су, по свему судећи, тајну овог суочавања понеле собом и у гроб. ,
По богатству нијанси, изузетно разрађених, тамним тоновима морбидне атмосфере, описима појединости у контактима — лично сти, а и описима самих јунака, ова сцена свакако спада међу најрељефније у Авлији: неко од приповедача, и то меко ко поседује моћ да буде присутан, да се спусти у самицу-пакао а да физички остане изван ње, морао је „бити ту"; реч је наравно о Хаиму. Али како2 Којом то логиком чула изван пет познатих, којом то волшебном техником што подсећа на сасвим модерне даљинске прислушкиваче, који, међутим, нису усавршени човек, већ усавршена машина. ,
Додуше, у складу са „двоструким образложењем", са стално присутном реалистичком мотивацијом о којој смо говорили, постоји и једно другачије, оскудно објашњење о томе како се пронео глас о детаљима збивања у ћелији — пронео га је момак који је полицајцима држао светил» ку: „Од тог момка и од пробуђених апсеника сазнало се у Авлији за ноћни призор са младићем из Смирне,.." Но, тешко се може пристати на овај поједностављени тренутак који је, узгред буди речено, смештен међу заграде и чија је функција у томе да како тако задовољи принципе реалистичке _ мотивације. Тешко је претпоставити да би. слушче са светиљком могло да нам приреди тако обилну трпезу, са таквим богатством приповедачких ђаконија. Ту сцену приповеда пе само неко ко је био присутан већ неко ко располаже изузетним могућностима посматрачкоприповедачког дара.
Права мотивација на другом је месту; Петар нам поверава да је причу чуо од Хаима, и то коментарише на следећи начин; Тада је Хаим почео да прича... У томе што је казивао било је додуше појединих нејасних и пеобјашњивих места, али зато су нека дру-
· та била испричана са таквим и толиким "појединостима као да их је својим очима гледао. Хаим: је све знао, и видео и оно што се није могло видети.
Очигледно је да Хаим прича о догађајима „као да их је својим очима гледао"; очигледно је да је он, једном више, — онај који зна, који је „све знао", који је „видео им оно што се није могло видети". То нам је, уосталом, то. лико пута предочавано: „Хаим,
међи
· ПАОДОМ.
ка!
који је, поред своје личне муке, стизао однекуд све да сазна Или бар да наслути...'; „Све је знао и све предвиђао... овај Хаим из Смирне".
На питање како2 откуд: — Пе тар не намерава да нам пружи одговор. Он једноставно уочава Хаимове натприродне способности, верификује то до краја убедљиво сведочењем из „жаришта пакла", чиме признаје да главна сеанса „повести" није његов при“ поведачки плен, већ неког ко уме оно што он не уме. Он чак и по употребљава реч којом се често служи кад остаје пред тајне — „неразумљиво · тце нам/се да једноставно прихва“ тимо како Хаим, „човек који је морао да говори" — „ишао мното даље од онога што обичан, здрав човек може да види И сазна". Сугерише нам се такође да Хаим може да „буле, У у (другом, да говори „из“ туђег 0: Ја: И није само описивао љуов 0. којима прича него је улазио У њихове помисли и жеље, и то че сто и у оне којих ни сами нису били свесни, а које је, 0њ откри“ вао. Он је товорио из ти
Одтовора на питање како Ао тог виђења долаз; ] Мо ви јашњавају тај вид и-тај слух који партиципирају у нечему ипо је изван могућности и једног и Ару“ тог чула — нема. Одговор је у структурама усменог приповеда“ ња које чувају свест о свом ис ходишту. Ту свест чува и писац.
„Веома значајан извор усме не креације — каже Мирча Елиаде — налази се у екстатичном ис-
· куству шамана, визионара и про.
фета свих врста". Ови сибирски врачи иницирали су, па самим зачецима _ традиције приповедања, један својеврстан „позив на путовање" чије ћемо карактеристичне одлике налазити не само у усменој књижевности разних народа него и у свету „Гутенбергове галаксије". Гестом и песмом, шамани су опевали своја заумна виђења, боравак „с оне стране ; винуће у небо и силазак у пакао, подвите на дну мора и победоносне битке са демонима, трагање за оболелим душама и поновни силазак на земљу,
Техника шаманске екстазе подразумевала је виђење невиђеног:“ оно што ћемо касније назвати имагинације, опредмећеним. писаном речјј“. Грчки мит о Орфеју, као и многе, сличне при„че. пентрадне Ил АДЕ Азије, Северне Америке, Полинезије, инспирисан је екстатицчним _искуством шаманске структуре. Мит о Орфеју је на једном другом нивоу варирана прича о једном Великом Шаману — цивилизованом, свестрано _ образованом. Џојсов мит о Улису, на свој имплицитан начин _кодификује посвећивање, „иницијацију", што је увек под разумевао и садржајно понављао транс шамана, и што је фундаментални облик егзистенције митског јунака,
Кад усмени приповедач престане да буде само „око које види, постајући „око које све види, а нарочито оно што се „не може видети" препознајемо древну технику шаманског екстатичног искуства. Основно својство шамана, које коинцидира са његовим „натприродним" моћима, је сте да буде „изван себе", да „напусти" своје тело. Нормални, ранионални Петар има наспрам себе, или тачније речено чини „пар“, допуњују се са „ненормалним", неуротичним, компулзивним, брбљивим Хаинмом, који је, међутим, „шаман", модернијом терминоло. тијом речено — визионар. (МО. расима ·Алтенбурга Андре Мал роа, у субјективном виђењу једног од јунака романа, два творца октобарске револуције разликују се по томе што један, умни, трезвени, прорачунати „није ша-
ман" — ред је о Лењину, док други. који гори као буктиња у ватри визија, „јесте шаман" — и
то је Троцки). Ова лвојицна у јелном бићу пзгледа да су пеопходна за праву, потпуну креацију, и та двојица, у суштини. креирају „повест" о Авлији — један тумачи њене опипљивије, реалније, о» чевидније, други њене теже приступачне, архетипске, митске слојепе. “ Поштован је изворни „трпк" усмене књижевности, екстатимчна шаманска авантура одласка „у далеку земљу", боравка „с оне стране мора и земље", транс који води у грозоту пакла и сјај неба. Петар уочава код свог колеге митског казивача онај покрет у трансу што га спушта на дно пакла. '
Ако је тиме изневорен смисао за „реалност“, пије изневерена младост света писане речи, литературе, далека традиција усменог казивања која је и техником
шаманске екстазе назирала пут до дубље, визионарне реалности,
сведочења без присуства сведока.
Петар Џаџић
3 Меса ЕЛаде: Ље Сћаташзте е: 165 (ссћтамев агсћајамев (че јежаве. % .
! и чиме се 06- .
АНДРИБЕВА МУДРОСТ
Наставак са 1. стране
Од тога часа Андрић литерарно 'уобличава духовно наслеђе Босне тумачећи га за друге који га не само не познају већ га и не осјећају. .
Није елумајџно Аидрић једном приликом нагласио своју припала ност Босни, Тумачећи своје дјело, што је чинио и невољко и ријетко, он је рекао; „Све што сам досад написао било је то, само и изузетно, из сусрета са босанским фудима и догађајима који су се одигравали на тлу Босне. Та мала Босна и њена прошлост тако је ненадмашна, тако је пуна занимљивих људи и догађаја, да је јел“ мо веће књижевно дело него што је моје не би могло исирпсти," Тиме је недвосмислено објаснио своју улогу смјерног тумача суд бине.
Исто тако, Андрић није никада прикривао већ је, напротив, сам указивао на своју приврженост оном начину причања приче коју је интениозно — интерпретирала Исидора Секулић испитујући и Кочићево и Андрићево дјело. Почев од Кочића тај „босански је зик и стил" утемељени су у на шу литературу, Андрић ј] сјајном, кочићевском почетку А дао универзално значење. Све локално, што је у Кочића доминантно још увијек, он је подредио духовним значењима тради ције европске културе, Кочићев крик; „Душе су наше изуједане и изубијане" добио је у Андрићеву дјелу метафизичку димензију изубијаности и изуједаности људ ске судбине која је могућна сву. да а само се, случајно, збила У Босни. Враћајући се Босни, и ту, мачећи је, Андрић је спојио универзално и локално, У његову дјелу они су неодвојиви,
Али они су неодвојиви само у меду, у умјетнини, Због тога је Андрић често наглашавао да пи. сац треба да пише а не да говори. Нема бољег објашњења дјела но што је само дјело. Повратак дјелу је прави пут за Андрићево виђење свијета, Писац се у дјелу као и у класичних мајстора прозе, и скрива и открива. Све што је спољашње, што је нападни говор приповједача, његова атитида, смета дјелу. Јер дјело је при ча. Писац је субјективни свједок а само је прича, ако је права прича, прича људске судбине универзална. М једној од ријетких прилика Андрић је саопштио, ако је вјероцати живу човјеку, што се у Босни- каже, како“ је настајало једно од његових дјела, јелно Од најзначајнијих: „.... трудио сам се да према ономе што је било будем праведан, као што је човек праведан према стварном животу, да дам сваком оно што му при пада и да сваког назовем његовим правим именом, За мене никад није постојала, у том погледу, разлика између прошлости и садашњости, Сваки одломак клеса иог камена, кога сам _ налазио негде на путу, за мене је нешто говорио о целини чији је он део
пи о људима који су се са њим
служили." . Бити праведан — зар то за
Андрића не значи дати свему
његову праву мјеру. Па и себи. При томе ваља увијек имати на уму све оно што претходи и у историји, у култури, у животу, У свеукупности, Када га је, послије додељивања _ Нобелове награде. ако ме сјећање не вара, неки знатижељник упитао је ли сре ћан — Андрић је рекао да вије о томе размишљао, Онда је додао да му је тих дана стигло писмо из Босне од непознате и непот писане дјевојчице у којем она говори у својој срећи због тога што је он награђен и да, већ и због тога, он нема разлога да не буде
срећан — кад је њу учинио срећном, Одређујући тако и сам себи
мјеру за коју сматра да је љулска, да је мјера човјекова унутар свега онога што јесте континуитет прошлости и садашњости, Андрић је јошт једном, ко зна ло који пут, ставио у питање и сво зе дјело, и његов зпачај, покушавајући да га ослободи пе само локалнога већ и свега што није сходно високим захтјевима духа које собом поси традиција кул туре.
УМ служби те тралиције, у служе
" би „свјетског духа", оп је осјетио
своју сопствену шансу, Тумачећи Босну он је тумачио један мали, можда неважан, али свакако по. стојећи, дјелић тог упнверзалног луха. Одређујући и себи самом мјеру унутар тих духовних континуитета и константи Андрић је одредио _ своју људску _ мјеру, Нико нема права, а ни моћи. да ту мјеру која је изнад свега мјера сазнања о људској судбини, која је мудрост, доводи у сумњу, Њој се треба приклонити с осјећаљем искреног уважавања,
То и чиним,
Вук Крњевић
КЊИЖЕВНЕНОЗИНЕ 2
је том