Књижевне новине

Меша Селимовић

СТРАСНА ЧЕЖЊА

_ | ЗА животом БЕЗ ЗЛА |

ГОВОРИТИ О ВЕЛИКОМ

шко, ј ј дјело, поготову ако је већ скок Рисна националне културе, као Андрићево, тијева крајње пажљиву ријеч, иако ће она увијек бити ризична, будући да је такво дјело врло сложено, мада изгледа једноставно; а ипак је ово говорење лако, јер Велико дјело остаје и увијек свједочи само о себи својом непромјенљивом суштином, а свака ријеч о њему пролази или остаје, већ према томе колико је мудра и праведна, па ни тада није важна она већ дјело. Важно је колективно мишљење о дјелу, верификовано кроз низ генерација, а та провера, у овом случају, већ је извршена. Мени остаје да, овом приликом и на овом мјесту, изразим своје м наше поштовање према слављенику, иако се осјећам нелаТтодно што то чиним пред њим: његова скромност ће тешко поднијети сваку похвалу коју чује, па ћу се чувати куртоазних изјава. Говорићу само о дјелу а не о нисцу и о човјеку Андрићу, а најмање ћу говорити о јубилеју. — Како се може славити нечија старост! — рекао је Андрић, на свој карактеристичан начин, доводећи ствар до апсурда. Па ипак ће нам Андрић дозволити да кажемо, обазриво колико год је то могућно, своју ријеч дивљења према његовом дјелу, које није више само његово већ и наше.

Прошло је пола вијека и нешто више година откако је Андрић живо присутан у нашој литератури. И већ од првих својих почетака, прије првог свјетског рата, Андрић се пита: куда2 и зашто2 и већ отада у њему узнемиреност и страх од свијета, и страсна мисао о животу;

У ноћи зли су вјетрови, у ноћи, кад молитве тасну, тад страхом зелених језера испуни душу ми страсну

мисд. — Тако се јавља она, злокобна стара у ноћ касну

и кроз њу сваки тужно види смрт своју бијелу и безгласну.

(„Строфе у ноћи“)

Или у пјесми „Тама“;

...Тко ће мени да каже ноћас,

шта: мени значе лица и ствари и спомени минулих дана2 Е

и зашто бије тавно срце моје»

Куда2 И зашто

И цијелог живота, у свим својим дјелима, наш писац се пита шта му значе лица и ствари и сјећања, пита се о путу и смислу свом и свих људи. Том мучном и страсном бригом, исказаном у безброј ликова и судбина, испуњено је цјелокупно његово велико дјело, које је код' нас умногоме постало мјера ствари у области духа и висок домет који није лако достићи, али нам показује докле смо стигли у тежњи за његовом високом мјером.

Узимајући у обзир цјелокупно дјело Андрићево, чини ми се да могу да сагледам четири периода, четири фазе у, његовом умјетничком развитку, четири животна и књижевна раздобља у којима се огледа иста узнемиреност, иста страсна чежња за животом ослобођеним од зла, иста запитаност над судбинским тајнама и дилемама, али је у свакој од тих фаза осјећање свијета понешто па и битно друкчије, и разликује се у књижевном поступку, у стилу и језику, у односу према моралним и друштвеним питањима. Наравно, разлика се види и у умјетничким средствима, избору метафора, у општој интонацији, у тоналитету, тамном или Рта У атмосфери, бодрој или депресивној, ж ли тури дјела, разиграној или строгој. пе гуће је све то показати у овој св и у оквиру времена које нам стој располагању, па сам присиљен да Пе на вјеру своју импресију, коју Мн Ри верификовати никаквим егзактним ром.

У првом периоду, младобосанске зоне сености и кјеркегоровског утицаја Ја | 6 жењу апсолутног, јавља се чеживој ~ Пиве емотивно осјећање живота, уз стра : п гање за његовим складом. Вјера У Тарн нију и туга што је У НИ чкОМ 5 лако, резултира младићком Ј пене раним ст пховима у НЕ У форични за зи „Немири“ и »их . у НОСИ са и запрепаштеност Бад. ЈЕ вотним понорима, БјеРОВЕТНО ЛА Р ла ИЕ депресије, остали су У тим НОВИ а ЊЕ: вим радовима као трагови пи М НИ ДА ње. И језик и стил ОДТОВАРАН Би расположењу, дирски су „о0ојеко, ј

сочни као у спи као јаук, несуздржани, тла пе такав језик ни такав

тза. Никад се ви! 7 а СТЕ неће поновити У АНАРИНЕВОМ ај (Доцније Андрићев израз Ми је кан жи, све суздржанији, О Баија новне састојке, поједностав РА Ја, транспарентан при првом су рсту РРА ЛУ шћи у дубљим лагама, да на 5 а реТаНе аскетски функционалан, готов Мр рАно тврд, па је право чудо Ке Ела стиже онакву сугестивност као У „Про тој авлији“, на примје“ )

Послије рата Андрић се потпуно мијења. умјесте болне чежње за апсолутним у ње. му бе јавља трагична мисао да је зло вео-

ма моћно, и у човјеку .1 око њега, да је с , све против ЉудМ,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

ПИСЦУ веома је“

и тајна коб крви, и дру-

ги људи, и судбина. Већ у првој приповије-

ци „Пут Алије Берзелеза“, истиче се, као најважнија особина, трагика људског живота. Берзелез је опсједнут мишљу о женама, у ствари чежњом за недостижним, за чиме „цио свој живот пружа руке као у сну", тужан, смијешан, с мучним осјећањем неостварености, човјек коме нема станка „и коме ваља путовати". Изгубивши вјеру У апсолутно, како ка-

же Драган Јеремић, вјеру у смисао живо-.

та, у бога кбји душу смирује („Јадни -немир"), под ко зна каквим утицајем, због ко зна каквог искуства и разочарења, Андрић је притиснут мучном идејом о свеприсуству зла. „Свијет је пун гада"! — непрестано мисли и понавља Мустафа Маџар, за кога не знамо да ли је већи гријешник или несрећник, који с гађењем и стрепњом мисли на бесаницу као и на сан; гуше га неподношљива тегоба и ужас, егзистенцијалног колико и искуственог поријекла. Зло је и у попу Вујадину, оно га мучи и растаче, све док се његов двоструки (живот, свештеника и сладострасника, не заврши у лудилу. Михаило Странац све чини као у сну, несвјесно, коб зла и крви је над њим, и он ради оно што његов морал не може да прихвати ни његова свијест да 06јасни. Његово дјеловање је нагонско, подсвјесно,.он помаже у убијству незнано, без свјесног мотива и разлога, против свих моралних кодекса у себи, под притиском не-

и добро дјело људско, хаир и лепота. — Па ипак је ова фаза јаче обиљежена осјећањем муке, гађења и страха од живота. Такав грч створио је можда најјаче приповијетке у нашој литератури.

а

Период стварања у рату и непосредно послије рата, овог посљедњег, карактерише углавном бодра и активистичка оријентација, на свој начин, наравно, јер је код Андрића' књижевно стварање увијек сложена инимало једносмјерна дјелатност. Раман „На Дрини ћуприја" говори о пет стољећа живота народа, у којем су поједини људи епизоде, а поједине смрти свакодневни случајеви, у којем су несреће неизбјежне, али је живот вјечан. Ћуприја на Дрини је прерасла у снажан симбол који спаја етичке и естетичке вриједности: умјетничко дјело је постало знак највећег добра. Оно је и симбол трајности, чак и вјечности. Савршено осмишљеним умјетнич“

| ким поступком, мост се на крају сваког

поглавља јавља као поента, као лајтмотив, као смисаона кичма цјелокупног догађања.

„Смисао и суштина његовог постојања као да су били у његовој сталности... У низу мена и брзом оцветавању људских нараштаја, он је стајао непромењен као. и вода која пролази испод њега. Старио је, природно, и он, али на једној временској скали која је много шира не само од ду. жине људског века него и од трајања читавог низа нараштаја, толико шира да се оком то старење није могло да примети. Његов век је, иако смртан по себи, личио на вечност, јер му је крај био недогледан".

Мост је и поука да људи умиру, али да живот траје: >

„Тако се на капији, између неба, реке и брда нараштај за нараштајем учио да не жали преко. мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а

ИВО АНДРИЋ КАО ПРЕДСЕДНИК САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ

сагледивог нагонског импулса. Крстиница је сва под знаком зла, она гледа „својим звјерским“-погледом, пуним страшних и непознатих намера од којих ваља бежати, иако се не може далеко побећи". И у лијепој Аники је зло, она га носи у себи и сије око себе. Али су сви они и дубоко несрећни, јер зло је несрећа за коју човјек није крив. Крива је коб коју насљеђује, која га окружава, која је човјекова судбина. Све је овдје густо, пуно сјенке и наговјештаја, пуно подземних токова мисли и свијести, а у прецизној композиционој структури чести су симболи као носиоци тешких значења и мутних оптерећења. Мучну суровост људских поступака и језу мрачних тајни, то савремено осјећање свијета, наћи ћемо у многим тадашњим приповијеткама Иве Андрића. Његово искуство је тешко и горко. Већина Андрићевих личности из те фазе живи не само у „чулној грозници", већ су то „судбински кажњеници", тратичне иако невине жртве „нечисте крви", само теже и сложеније него код Боре Станковића. Они своју коб носе свијетом као опасност за друге, као проклетство и казну за себе. Поп Вујадин Порубовић, Аника, Михаило Странац, Лале Крнојелац, _Крстиница, Тијана и Коста Грк, Јакша Порубовић, Велиудин-паша, сви

„Памуковићи, Боркан, Мустафа Маџар и

многи други, то је дуга листа помјерених, у ствари несрећних, нечистом крвљу или туђим злом оптерећених и унесрећених људи, који ће отпатити и своју и туђу коб, и своју и туђу можда давну кривицу.

Али ни у том периоду код Андрића није коначно ријешено питање превласти зла; борба се води и у свијету и у њему. Понекад се Андрић ослобађа своје. опсесије о судбинском проклетству људи, нарочито У приповијеткама народског духа, здравог народног расуђивања, доброћудног осмијеха над невољама живота, широке људске доброте („У мусафирхани", „У зиндану", „Исповијед“ и др).

Одбрану од животних зала, од пропадања и смрти Андрић види у природи и великим дјелима човјековим. „Рзавски брегови" су прича о источњачком схватању да је свијет јачи и важнији од човјека, да је природа једина сталност у узнемиравајућим промјенама живота: „Тако је од: вајкада пролазио живот брегова у здравој јелноличности, а под укрућеним облицима изгледало је да се ништа не развија и ништа не мре, толико је ново жито личило на лањско и покојни на новорођенче". Стваралаштво је одбрана од осипања, од умирања, оно надживљава кратки човјеков вијек, као мост на Жепи, као свако лијепо

ипак траје и стоји чврсто, „као на Дрини ћуприја".

Мост је слика и симбол највећег људског добра, прекрасног у својој корисности; ' „А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, не деле судбину пролазних ствари овога света". — Тако „вечити и вечито једнаки мост", лијепи знак људске племенитости и великих дјела, остаје да траје, непромијењен, а све остало, па и зло, прдлази и нестаје,

И остаје сјећање на људску патњу и јунаштво, сјећање на Радисава са Уништа, који куне своје мучитеље и режи с коца.

А сасвим је бодра и Алихоџина мисао на крају романа, пошто су Аустријанци минирали мост: „Али нека, мислио је он даље, ако се овдје руши, негде се гради. Има ваљда још негде мирних крајева и разумних људи који знају за божји хатор. Ако је Бог дигао руке од ове несрећне касабе на Дрини, није ваљда од целог света и све земље што је под небом, Неће ни ови овако довека. Али ко зна2... Може бити да ће се ова погана -вера раширити по целој земљи; можда ће од васцелог света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве2 Све може бити. Али једно не може бити: не може бити да ће посве и за увек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љу: бав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, што би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити". Тако се „На Дрини ћуприја" завршава вјером у побједу хуманизма, у побједу племенитих побуда, које ће, као на Дрини ћуприја, остати трајне и учинити да земља буде уепша а живот на њој лакши. У тој вјери има врло практичних и сагледљивих циљева, као што Никола Гласинчанин говори својој дјевојци Зорки: „А ако изађемо из овога и ако се ослободимо, неће требати

„можда ни ићи у ону Америку преко мора,

јер ћемо имати своју Америку, земљу У којој се много и поштено ради а добро и слободно живи".

. Овај оптимизам, већи од могућпости гоје су нам се доцније указале, присутгн [е м у „Травничкој хроници". Давил се на

крају романа спрема да пале из пути уског Травника, сређује пожу: јеле паплус, а „тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји тај

управи пут" који је он целог живота уза- ·

дуд тражио, да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе. Он сам не зна како, када, ни где, али наћи ће га кад било његова деца, деца његове деце или још даље потомство.

То му је, као нечујна унутарња мелодија, олакшавало посао".

„Илирски" љекар Колуња говори Дефосеу о тешкој судбини људи на овом простору, на ивици између два свијета. Они су жртве фаталне подијељености на хришћане и нехришћане, „вечити тумачи и посредници, а који у себи носе толико нејасности и недоречености, добри зналци Истока и Запада и њихових обичаја и веровања, али подједнако презрени и сумњиви и једној и другој страни... То су они. То је једно мало, издвојено човечанство које грца под двоструким Источним грехом, и које треба још једном да буде спасено и откупљено а нико не зна како ни од кога. То су људи са границе, духовне и физичке, са црне и крваве линије која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума потегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде границе... То је трећи свет, у који се слегло све проклетство услед подељености на два света". Ова Андрићева ријеч је многозначна, јер говори о овој нашој подјели на хришћански и нехришћански табор, али и о широј подјели цијелог свијета на два завађена лагера. У Колуњином размишљању, међутим, има наде да ће нестати та фатална граница и да ће се успоставити јединство човјечанства, јер, на крају, на правом и коначном крају, „све је ипак добро и све се решава хармонично. Иако овде, заиста све изгледа нескладно и безизлазно замршено. Џп јопг Тоц! зега Бјеп, уоПа поште езрегапсе, како је рекао ваш филозоф. А друкчије се не да ни замислити. Јер, зашто да моја мисао, добра и права, мање вреди од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу2 Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник2 И зар је могућно да се та мисао не бележи, никако не књижи2 Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ниједна људска мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сада ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење".

Ова дивна, широко хумана, утопијска мисао, пуна наде о нестајању граница меЂу људима, испунила је готово у потпуности трећу фазу Андрићеву, у току рата и послије рата. Сам Андрић је то, посредно, потврдио у својој бесједи на првом посљератном скупу Српске академије наука, 24. јануара 1946, кад је предсједник Академије Александар Белић прогласио за „праве чланове" Вељка Петровића и Иву Андрића. Том приликом Вељко Петровић је прочитао пјесму „Мисао" и поетску слику. Гуслар код Милтона", а Иво Андрић есејљ О Вуку као писцу"...

Товорећи о Вуку, не помињући себе наравно, Андрић је, у ствари, исказао мисли о књижевности које се односе на Вука али и на њега, Андрића, које су, заправо, његово књижевно вјерују. Главни циљ и предмет Вукових, и његових, напора и испитивања је народна стварност и жив човјек у њој, а основна средства су разум и истина. Писци су свједоци а ријечи свједочанства. Прави писац описује нашу стварну земљу и наше људе од крви и меса. Реалистичка, народска и хумана оријентација, исказана у есеју о Вуку, одговара потпуно пјелокупној Андрићевој књижевној продукцији из тог периода. Такве су и неке приповијетке написане послије рата.

Истом бодрошћу и оптимизмом одише и реферат који је Андрић, на опште чуђење, одржао о статуту Савеза књижевника, на првом, оснивачком конгресу, крајем 1946. године, трудећи се да осочи ту тврду материју и да исциједи коју кап духа из општих декларација. Андрић је тада рекао да ће садржина статута „бити наша Љубав према нашем делу и наша повезаност са живим животом свога времена и свога народа".

Четврта фаза односи се углавном на „Проклету авлију", гдје је Андрић магистрално разрадио Колуњину мисао из „Травничке хронике" о драми двају раздвојених свијетова. То више није Колуњина утопијска, апстрактна, теоријска, у основи хуманистичка идеја, већ конкретна слика дата у лику и судбини Џем-султана, прилично безнадна, трагична као виђење и предвиђање. Између та два физичка и духовна простора нема и не може бити ни правог додира ни могућности споразу: ма, „два страшна света осуђена на вечити рат у хиљаду облика". А између њих стоји један човјек, у рату с оба та свијета. И исто онако како се Бамил идентификује са Џемом, тако се Андрић идентификује с обојицом, Проклета авлија је тај злосрећни простор између два сучељена и суп-

Наставак на 4, страни

ЦРТЕЖ ЛЕ КОРБИЗЈЕА