Књижевне новине
Наставак са 3, стране '
ротстављена начина живота и мишљења, „То је ропство од ког бежања нема ни по сле смрти". МИ свако од нас би могао да призна, „отворено и гордо, да је истоветан са Џем-султаном, то јест са човеком који је, несрећан као нико, дошао у теснац без излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе, да не буде оно што је . А можда је то, прије свега, човјек који мисли, као Ћамил, духовно на размеђу између два непомирљива простора, отрован и једним и другим, неприхваћен ни од једног, као што ни он не прихвата ниједан, несрећан што је тако разапет, а сувише торд да би се одрекао себе.
Та мисао, дубока, истинита и далеко. сежна, јер би та историјом и мјестом наметнута двострукост и отуђеност могла постати знак и критериј за распознавање аутентичности и праве вриједности свега што је заиста наше. Ми смо одвојени од оба завађена свијета, који живе без Колуњине наде да ће се икада сусрести и ра зумјети, али смо завађени и сами у себи, драматично распети између свога и туђега, освојени и непризнати од оба свијета, с разумијевањем за све њихово, али без жеље да будемо претопљени и манипулисани. То није ни судбинска осуђеност ни трагедија, већ оно што нам припада, што су нам живот и историја одредили, а ми тај животни тјеснац отворено и гордо признајемо као свој, и као могућ, и нећемо да се одречемо онога што смо у суштини. Тај егзистенцијалистички, камијевски, андрићевски став, моћно присутан у „Проклетој авлији", истинито изражава дух и судбину наше егзистенције, горчину наше судбине и гордост нашег пркоса.
· Андрић је сигуран свједок а његове ријечи дивна. свједочанства духовне и моралне историје нашег живота, наше чежње за свијетом без зла, нашег тражења праеог пута. Повезани са живим животом свога времена и свога народа, Андрићеви романи и приповијетке остају да стоје, „са својом вечитом младошћу савршене зами-
сли и добрих и великих људских дела која“
не знају шта је старење и која, бар тако изгледа, не деле судбину пролазних ствари овог света". Јер је Андрићево дјело хаир и љепота, као на Дрини ћуприја.
Меша Селимовић
свечаној академији у част. Иве године на Коларчевом уни-
|Товор 'одржан на Андрића 10. октобра 1972. верзитету у Београду
Драшко Ређеп
АНАРИЋЕВИ
ГРАДОВИ |
НАПИСАО САМ једном како би, зацело, књигу о младом Андрићу ваљало зачети управо краковским доживљајима _ овога писца који је, као што је познато, са великим маром, усрдно најрадије на Јателоњском универзитету посећивао курсеве из историје, историје уметности, старих споменика... Тај Краков, како су га наше путничке очи виделе, и Андрић, како га је наша читачка меморија прихватила, постоје, по ме ни, као две ћуталице које кореспондирају и на даљини, али вазда у једном унутратињем поретку ствари и доживљаја. Једва да знам град, мислио сам тада, који по атмосфери, по својој загледаности у прошаост и по свом достојанственом трајању у савремености, више личи на Андрића. Како је време пролазило, ја сам, међутим, схватао, на трагу многобројних путовања. Иве Андрића по европским градовима, како је безмало у сваком граду где је '60равио, он прихватао баш онај његов део који није могуће освојити или препознати у површним туристичким шетњама, Тако пред нас наилази час бесана ноћ Букурешта, из предратне новеле, тако ниче у свој сложености људских односа Травник, тако се, из Крлежиних „Давних дана“, из магле полузаборава јавља загребачка Илица са сликом Балског у гали, усред ратног метежа, у Андрићевој реплици,
Видео сам, једном, такође давно, у нашим првим новосадским студентским дани ма, с коликом пажњом је. Андрић ослуш“ кивао, оним познатим одмереним кораком свог живота и своје литературе, жатор нповосадских улица који до нас стиже у мнотобројним језичким медијумима. Из старог Парк хотела, пре неких већ двадесетак година, Андрић је корачао Футошком улицом као по свом, најинтимније свом гра» ду. Касније, и не знајући за резултате наших студентских радозналости, причао је како је на тим нашим новосадским пијацама, на Темеринској, Футошкој, Рибљој, увек био у самом центру разговора који
се водио ни'мање ни више него на пет
језика.
Како ми се данас чини, ни за један град, један једини, не бих написао да је Андрићев. Напротив, многобројни су наједном прескочили своју властиту сенку тек што је он њих, тим стилом који све види али који се не види, како би казао М. И. Бандић, споменуо, опоменуо, изменио. И Вишеград и Сарајево, и Београд и Краков, и Мостар и Почитељ, и Букурешт н Загреб, и толики други, редом, јављају се као особена географија којој ни Бордо ни Граш, ни Истанбул ни Мадрид нису међе, када су већ посигурно изузетне ад: ресе,
Стога Андрићеви градови постоје у дутом, нимало једноличном низу. Њихова разноврсност је још једно богатство Андрићеве уметности,
Миливоје Ристић
|
АНДРИЋЕВА. АИК
КЊИЖЕВНА И УМЕТНИЧКА ДЕЛА, ако су од вредности, остају и живе, могу генерације и генерације да их проучавају, анализирају, оцењују и преоцењују, а творци дела одлазе, нестају и о њима има често мало података: какви су били · као људи, како су се понашали, веселили,
' мислили, туговали, борили, да ли су били
слаби или јаки, да ли су се ангажовали за. људе или не, да ли су ценили људе или не и да ли су волели људе или не2 Мене је то људско у ствараоцима занимало, па сам често то желео да сазнам и код оних које нисам познавао, а оне које сам познавао, с којима сам се виђао, разговарао
и друговао, увек сам желео да. упознам |
као људе. И често сам открио да сам неке виђао годинама, разговарао с њима, препирао се, ценио их или не, а да их нисам познавао, јер би само један једини тренутак и једна једина ситуација пока» зали да они нису оно што сам све до-тог тренутка мислио, већ нешто друго.
Андрића сам упознао негде крајем 1934. године на једној вечери ПЕН-клуба и отада смо се сретали и разговарали у раз личитим друштвима, на разним местима
и у различитим ситуацијама. У тим раз-
говорима увек сам имао утисак Као да Андрић полако разбија љуску, па скида кору и онда дубоко улази у бића и ствари. Као саговорник Андрић је био увек стрпљив, другога слуша и саслуша, сложи се с њим или нешто дода, измени, допуни нешто и унесе светлост у речену мисао, или поводом свега каже нешто ненаметљиво,
ИВО АНДРИЋ У КРУГУ СВОЈИХ НАЈМЛАЂИХ. ЧИТАЛАЦА
необично или сасвим обично, а увек ново. У разговору са једним или више саговорника, Андрић никад не води главну реч, али оно што каже искаже с мало речи и осветли и мисао, и став, и догађаје, и себе
и друге. Због његове одмерености и уздр-
жаности, сусрети и разговори с Андрићем делују. можда, и хладно, јер он мало говори, а много слуша, али осветли проблеме са свих страна, било да их сам износи или неко други.
Био сам у Удружењу књижевника Србије неким послом и ту сам затекао читаву групу писаца, па се зачас разбуктао разговор. Изненада, појавио се Андрић им сви смо заћутали. Андрић месецима није долазио у Удружење, био је болестан. Поздравио се са свима. Изгледао је уморан, исцрпен и слаб,
Сви смо желели нешто да кажемо, товорио је и Андрић, али разговор никако да крене, често су га испуњавале тишине и стално се завршавао на питању и одговору. Никако да пронађемо тему која би садржала нешто што би нас покренуло. Хтео сам да пођем, али нисам могао да оставим Андрића. И остао сам, а разговор никако да почне. Прештли смо на сећања, радићи смо у Удружењу и Савезу, било је много догађаја веселих, смешних, тешких, непријатних и тужних, Али ни ово није оживело разговор. _ '
— И ви сте ветеран као и ја! — рече у једном тренутку Андрић, мислећи на рад у Удружењу и Савезу. Одједном неко помену Милана Ђогдановића и разговор живну, као да је неко дунуо у запретану ватру, па се распламсала. Сви смо имали нешто да кажемо о Милану Богдановићу и сви смо говорили. 7
— Милан је непоновљив , Удружења, са колико га је сјаја представљао, па његова елоквентност. Биста, кажете, да биста треба овде у просторијама Мдаружења да се постави, али не само ту него и на Калемегдану. Милан то заслужује; а ми људе брзо заборављамо. Како је он имао истанчано осећање за праве ствараоце, О свима нама је писао, некако нам је Лавао аконтацију, јер како је он по нашим првим делима знао да ћемо бити писци... Ја та нисам познавао кад сам први пут дошао у Београд, али дочекао ме његов похвални приказ у „Политици“ моје прве књиге „Ех Ропто“. Мислим да је то било 1919, године.
6
председник ·
Какав је човек био Милан! Много смо тодина провели на мукотрпном књижевном раду. Сјајна памет! Имао је осећај (за праву књижевну вредност. Умео је да ухвати, да открије: и форму, и садржину, и дубину, и „површност, и лажни сјај и пуну вредност, за њега ништа није било скривено, продирао је у све. Милан је афирмисао читаву генерацију која се појавила после првог светског рата непогре-. шиво, убедљиво и тачно. После није више био тако непогрешив. Паметан, добар стилист, фино је уобличавао своје судове, али је мало радио и касније није више био тако сигуран, ;
Све је ово Андрић казивао са неким полетом, са прекидима да кроз нови пример потврди и развије оно што је хтео да каже. Видело се да је Андрић ценио Милана Богдановића, и није могао да та заборави ни као ретку личност, ни као ствараоца, а у истом тренутку наметала му се објективна оцена, јер ништа не дивинизира него све сагледа до краја.
Имао сам утисак да Андрић пише причу док говори о Милану Богдановићу, за-
то су била сва његова враћања да још,
| рељефније подвуче неку црту карактера, ствараоца и човека. Није блиставо низао та своја казивања о свом савременику, јер је говорио са застајањем, па са изненалним полетом настављао даље, са неком ведрином и тамом у исто време, И кад сам помислио да се понавља, он је дода вао лику Милана Богдановића нову црту, нијансу, потез. Искрено га је ценио, али је знао и његове слабости,
— А Милан, какав је Милан био човек! Блистав! Попне се на говорницу и само ко. мадић хартије пред њим, а на њему неки пут нема ништа. А све што каже делује убедљиво. Умео је и да слуша, па оно што неко неспретно изнесе, он после блиставо
и учено уобличи, наравно ако сматра дао
је то тачно. Био је лепорек и тога је одвело м једну нову област, модерно речено „димензију“, али је уништило неке друге, тако да је он у последње време могао само да говори, није више био у стању да пише,
— А тек његов однос према новцу!. Он новац није осећао, није га ценио, није га схватао. За њега је новац било нешто што треба у славу живота расути, Није волео бактање новцем. Увек је овлашћивао неког другог да потписује новчане налоге само да он то не чини, јер је био свестан као паметан човек да не осећа релације: човек, одређен рад и вредност тога рада. Био је увек расположен да више да него што вреди оно што је неко урадио. Уопште, он се некако трудио да уништи новац који је имао на располагању.
Андрић је вајао лик Милана Богдановића, допуњујући га све новим цртама, говорио је о Богдановићу другу, човеку, о његовом животном путу, о томе како је отпуштен са Универзитета У Београду и како је водио путујуће позориште. За ме не је ово личило на писање приче и чи. нило) ми се Андрић има готову причу. Пред нама је израстао човек кога раније нисмо видели тако јасмо и са толико АН мензија. : :
Никада нисам до сада доживео у сусретима и разговорима са Андрићем да толико и тако говори.' Његова реч постала је складна, низале су се мисли, он је изгубио своју одмереност, причајући о Милану Богдановићу. Говорио је о човеку, о његовој вредности, али је уочавао и, његове слабости. Као и увек видео је човека са свих страна. М тада, осетио сам први пут како је све оно што доживљујемо У сусретима и разговорима са Андрићем, ње гова уздржаност и хладноћа, само оклоп испод кога се налази топло ЉУдАСКО срце и човек који истински воли људе.
На и МАБРЕХТА ДАИРЕРА
'
Зуко Џумхур
мћо МОГА. ДЕТИЊСТВА
У ДЕТИЊСТВУ сам са својим родитељи“ ма становао на Дорћолу, у Господар Јевремовој улици, Тада је мој отац био београдски имам и наша кућа била је у АвОришту Бајракли џамије. Била је то мала и неугледна кућа, али у то време у чита“ вој Јевремовој улхци ни друге куће нису биле ни веће ни лепше. У то време улица
у није имала ни људски направљен Коловоз,
а камоли тротоаре.
Тако је било пре скоро пола века.
М тај скромни и мали дом моје мајке и мог оца често су долазили гости, И мој отац, пошто се оженио, био је новајлија у Београду, па су нам највише навраћали пријатељи и познаници из Босне и Херџеговине. 5
Сећам се, тако, да су. чести тости У нашој кући на Дорћолу били неки људи за.које сам тек много година доцније сазнао како су се звали и чиме су се бавиди. У то време мог раног детињства поглед ми је досезао до ивице. столњака, и једино што сам могао тада видети биле су њихове ногавице, чарапе и ципеле, Горе високо изнад моје главе биле су ђаконије и пића које је спремала моја мајка да их што боље угости. И тај део успевао бих да понекад видим само када би ме неко од тостију подигао и узео у крило да ме помилује,
Данас знам да су то били све сами б6осански специјалитети које је моја мајка као рођена Сарајка умела мајсторски да припрема. Биле су то разне јеланџи сарме, кадунбутићи, согандолме, шакавци, масленице, зељанице, буреци, сирнице, и још свега и свачега. За столом је било наравно и пића, али то је била брига мога покојног оца и ја се тада, наравно, у њих нисам нарочито разумевао. И данас се, тако, после толико година, сећам скоро свих ђаконија које су стајале на столу изнад моје главе, али ниједно пиће не могу поуздано да наведем,
Много тодина касније сазнао сам од своје мајке ко су били ти људи, Наравно, ни моја мајка не може да,се сети свих тих гостију који су у нашу кућу навраћали,
али неке је од њих добро запамтила и о њима ми је са највећим симпатијама при-. " чала.
Међу те најзапаженије и најдраже мо-
ја мајка на прво место увек ставља Иву Андрића, Андрић је тада био тридесетогодишњак. млади службеник Министарства иностраних дела, веома смирен и повучен, али је за Ђаконије моје мајке увек имао најлепше и најпробраније похвале.
Шта је могло једној младој жени и до маћици чинитм већу част, него када неко издашно похвали, њену вештину и њен труд у кухињи!
Иво Андрић је увек доносио бомбопе, и, наравно, ја сам га по томе тада највише могло упамтити. ,
Додуше, долазили су и други гости са различитим и пробраним поклонима. МеЊу тим званицама на седељкама у нашој кући и данас се добро сећам Тугомира Алауповића. Према томе господину сви су се опходили са наглашеним поштовањем, пошто је Тугомир'Алауповић био једини у томе друштву министар, а тада министара није било много, Долазили су м многи други људи међу којима _ Хафиз Мехмедбашић, Хаџија Земан, Густав Крклец, Перо Слијепчевић, Милан Богдановић, Хишо Башагић, Васиљ Поповић, др Влада Ћоровић и још многи „тазе“ граБани Београда.
Много година касније, после смрти мога оца, када се мајка са децом преселила у Сарајево, виђао сам у књижарским излозима лик Иве Андрића. Сарајевски књижар и писац Кушан, чија је књижара била у близини нове православне цркве, штампао је портрете наших књижевника и продавао их као дописне карте, Мислим да је портрете радио сарајевски сликар Ро ман Петровић. Међу тим портретима била је и слика Иве Андрића. Озбиљан, помало тужан лик, гледа мза тамних оквира округлих наочара. Не верујем да је иједан књижар у то време поручивао и продавао цртеже ликова савремених југословенских писаца.
Ускоро је дошло време када сам већ
увелико читао његове песме у прози и мно ге сам тада научио напамет. "Од свога џепарца једном сам купио и разгледницу са портретом Иве Андрића и дуго је чувао међу страницама његових стихова.
Прошло је много година док поново нисам срео писца кога сам упознао у свом најранијем детињству. И, зачудо, био је скоро исти као што та је давно нацртао Роман Петровић за сарајевског издавача, књижара и писца Кушана.
Када је изашао његов роман „Госпођица“ пронашао сам на странама те књиге оно време и прилике у данас већ старом Београду, у Београду у коме сам први пут срео. великог писца: „Куће многих београд ских породица почеле су у то време заиста да се отварају п добру и злу, сваком ветру и сваком намернику, 'а понајвише случају, томе несигурном пријатељу. Ново друштво које се стварало од Београђана и све већег броја придошлица и које је врвело на том уском уздигнутом језичку земље између Саве и Дунава у његовим стрмим падинама, није имало још ниједан од основних атрибута правог друш-
6. 4 > а тва, ни. заједничких традиција, ни једна-
ких погледа, на живот, ни сродних склоности, ни утврђених форми у општењу“.
· МОШЛЕВНЕНОВИНЕ 4