Књижевне новине
Предраг Протић
СУДБИНА И ОРАЧИ МОРА
ИЗМЕБУ РОМАНА, приповедака и песама
Ива Андрића и њего ј постоји неколико база Не је, свакако, најуочљивија и истовремено најстарија. Када се пажљиво читају краћи им дужи Андрићеви текстови о литератури које је он писао на почетку своје књижевне каријере није тешко да се уочи да све Бр тражи, очекује, прихвата или од р , У литерат ћ је и на своје те ла Арна примоује или роман. Он је писац који има своју поетику и које се држи и када размишља о књижевности и када ствара књижевност. "Он се обраћа оним књигама код којих може да провери ваљаност својих схватања, да их верификује; много чешће него да их ревидира. А то верификовање Андрић обавља са извесном сигурношћу као човек који нема много недоумица о тајни писања, свестан чињенице да је писање једна велика тајна. Као што постоји веза
између Андрићеве _ поетике и Андрићеве _ приповедачке, најшире — узето, прозе, с тако постоји и · једна ве
за _ између Андрићеве _ приповетке и есеја. Романа чак и више него приповетке,
У есејима Иве Андрића писци који се испитују и проверавају, личности о којима се говори, нису предмет истраживања или су најмање то. То су јунаци есеја како што су личности у његовим приповеткама и романима јунаци приповедака и романа, ИМ то не у оном смислу јунаци романа како је то замишљала Вирџинија Вулф приписујући основној мисли есеја ону улогу коју има главни јунак у роману или причи, У Андрићевој мисао ној прози, као и у његовом есеју, уостадом,. није главни јунак мисао него личност. Гоја и Вук Караџић, Петрарка и Симон Боливар, Петар Кочић ,.. једном речју све личности које су привукле пажњу Апдрића есејиста, у његовим есејима изгледају као јунаци једне чудне приче која се зове живот, У исти мах у приповеткама и романима Ива Андрића срећемо се са једном мудрошћу која није приповедачке већ есејистичке природе. Као код свих писаца Андрићеве оријентације тако и код Андрића постоји једна филозофија живота кроз коју се све прелама, позиција са које се ствари најбоље виде; мисао и радња представљају једну интегралну целину, есејист и приповедач иду заједно.
Ала она трећа веза чини нам се сва како најчвршћом. _ Историјске личности које су привукле пажњу Андрића есејисте, историјске личности које су јунаке приповедака и романа овог нашег писца и оне отреће личности које су у историјском смислу анонимне и које спадају међу Авдрићеве личности припадају све или бар већином _ једној те истој породици духова, Односно те духовне сродности међу њима Андрић посредно открива и оне се, када читамо Андрићево дело, не како саме од себе преплићу, долазе пред нас, буде одређене асоцијације; ми се за њих везујемо или их повезујемо, Између Симона Боливара који је својим прису“ ством историју зеленог континента поде“ дио на два дела, на време пре њега и вре ме после њега, и који умире са сазнањем да у животу ништа друго није радио по да је орао море, и великог везира Јусуфа који после свих могућих перипетија Обри: ше последњи траг записа који би требало да говори о његовој величини им да краси мост на Жепи постоји нешто више Од ду“ ховне сродности, Да је поживео колико и велики везир Јусуф вероватно да бин Боливар дошао до сазнања да је о ономе шта смо о животу закључили неупоредиво боље ћутати него говорити и да орати мора није дар, таленат или пи које припада само њему. Јер један така
тесте Алија Берђелез који орач мора јесте и Ј р Ф да може да победи свакога али не мож АЕ освоји ниједну жену сем Екатерине, и
мил из Смирне кога његова. интелектуална т води право у пропаст, и радозналост води пр у пр НЕ
< Ћоркан и сви они људи Кој аи из Андрићеве литературе. А ан 18 ко као што постоји та веза између Рич ка, условно речено Андрићеве И Ре је, та и таква веза постоји и МЕН ријских личности којима се АР! пе (но сазнање које је својствено ЈУ пој Апдрићеве литературе присно Је- ДЕ НЕ Вуку Караџићу и можда најв
: своме време Петру Кочићу. Сви су они, У: зеној мери,
1у и простору, у мањој И ИЕ Саки оБЕЧи мора или, У ПРЕМА рани кризе, имали осећање да не 50а НИцИЕ друго до да прекопавају и оаЋ но море Жоје Са МИ ел А и се никада ма и које се може орати Ма а Хада не може преорати; што уз оу уро! зао: Н0 је никакав разлог да та не тр рати. ИМ онда мостови 0 којима Масаи Иво Андрић могу да добију " ЈАВЕ Ру У 3 пу мење. И велики везир Јусу
салата Сокодови који су празир Мехмелпа! али колико је она бес-
мЕ ју, И зН Вили НИ један страх Од мира и
зислена, имали су и овојства који су хтели да победе, Када [= море у лревна времена потопиле Дари~ је" о, каже легенда
бродове оп је наредио, ан коле и грчки историчари, да се пиши. ба море п тако казни за своју свирепост. А пшибано море још више се узбуркало редиво торе него раније,
а било је неупо у М6 него што се Даријсва, брине гневна сллико непромитљена, одлука 'претвори“
ла у стварност и реалност, То Даријево «
| КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. 5 (5
„
. Прва. од тих веза.
писање када пише приповетку.
искуство имали су, вероватно, и оба ве лика везира и Јусуф и Мехмед Паша и поучени тим искуством да море што се више оре све немирније бива, хтели да
успоставе неку равнотежу између себе и тога мора које не могу да преору. Јер није нимало случајно што Мехмед Паша хоће да премости Дрину коју никада нико пре њега није успео да премости, И Дрина која се онако сурово поиграва градитељима и мостом, пре него што је мост победи и заузда, бива на крају побеђена да би потврдила да је све оно што се у Андрићевој прози дешава просто мнапросто орање мора. Орачи мора хоће да победе Дрину и граде преко ње мост, Дрина се не предаје мосту и опире се њему и борећи се тако, узалудно, против једне неминовности и сама постаје нека врста орача мора.
Орати море код Андрића постаје вечни закон и судбина овога света; орати море значи за Андрића и.код. Андрића живети. Човекова судбина која је Асо судбине овога света своди се на судбину орача мора. На најлепшу судбину која се може пожелети и која се може имати,
« Милан Боковић
ЈЕЛНО СЕЋАЊЕ
ТЕК ШТО СЕ земља смирила а ваздухом се још кретала бела повесна кречне прашине, док су неке жене вукући децу за руке унезверено ишле средином улице чувајући се пољуљаних кућа, видео сам како ми у сусрет иде Милица. Наилазила је хитрим али устаљеним кораком на свој складан начин: Кад смо стали, лице У лице, њен пријатељски осмех се једва назирао очима: Није могла да сакрије немир, Однекуд је чула да се, изнад оног дела на ивици града где је Андрић био код пријатеља, сручио тепих разорних бомби, У људски разумљивој потреби да страх с неким подели, позвала ме је да тамо одемо заједно.
Приближујући се, видели смо, изнад врхова дрвећа, кров, Пред том охрабрујућом сликом Милица је, ћутећи, само успо-
рила корак:
Двориште је, међутим, било у нереду. Проваљена земља, уз сам зид куће, зјалећи стравично, подсећала је на близину смрти која је окрзнула живот али, случајно, није успела да га угаси“
Тих и усредсређен, исти онакав каквог смо та знали пре него што је ратни ураган захватио и нас, Андрић је мирно објашњавао оно што се десило и Аопунио слику коју смо већ сами себи створили са искуством становника бомбардованог града, Ни најмањег трага неког узбуђења што му се смрт била тако приближила, А кад је неко управо то поменуо, о игри смрти, он је, осмехнувши се и очима и гласом, одговорио нешто једноставно мудро о човеку који увек живи на граници између живота и смрти, вероватно слично ономе што _је написао у „Мосту на Жепи“ • „Кад између живота и смрти... није било размака ни колико је оштрица ножа“, А онда је, после краткотрајне медитације, нагло ушао у тему о Београду, о његовој историјској судбини и, док је причао тихо, а вече се спуштало на Саву и чуо се бат окупаторових мизама, ми смо, ваљда сви, осећали како из. љегових речи, иако то дословно не каже, зрачи чврста вера да и ово зло мора проћи.
Тог дана се често сетим И увек ми се чини да сам тала открио неку везу између човека и уметности коју је створло;
,
Цветко Костић
СОЦИОЛОШКА МИСАО
ИВЕ АНАРИЋА
ЈОШ ПРЕ НЕГО што је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, један страни социолог ме је упитао о месту које Андрић има у нашој социологији. То је био један од познатих познавалаца медитеранског друштва, а посебно његовог села, О овоме сам разговарао, баш негде уочи његове смрти, и са Сретеном Вукосављевићем, нашим познатим социологом села и он је дао за право овоме страном социологу, посебно истичући да не само џм књижевности него ни у науци нико није тако пластично приказао босанског кмета и његов живот као Иво Андрић. Ту се границе између књижевности ти социологије губе а да је то могуће постићи показује анализа Адрићевог дела.
Овде се дешава нешто слично као и са Балзаком, за кога је Енгелс тврдио да је више од њега сазнао о заснивању и одржавању капиталистичких веза него Од свих економиста и статистичара његовог времена заједно. Слично би се могло рећи и за Андрићево дело; и у једном и у друтом случају, и код Балзака и код Андрића, поред талента посматрања друштва, велику улогу има и метод прикупљања чињеница и умешност њихове класификације у типове. Сва дела Иве Андрића, а посебно она која говоре о Босни за време Турака, речито говоре о томе; докази о томе су необориви-
Андрић изврсно познаје друштвене односе у „турском феудализму“ и то му олакшава да их уметнички прикаже; тако су настали неки његови незаборавни описи разних прилика и сцена у којима се слика положај ага и „раје“, ситних трговаца, амала и других друштвених катего-
рија: То исто вреди и за друштвену стра- ·
тификацију у „чаршији“ босанске касабе, у којој на друштвени положај појединца и групе не утиче само економски моменат, већ и вера и други фактори, Исто вреди и за многобројне друштвене институције тога друштва, па и облике друштвене патолотије. До генерализације у типове и до типологије друштвених група, Андрић не долази само снагом стваралачке имагинације, већ и путем једног тананог аналитичког поступка, који на првом месту прикупља друштвене чињенице а затим их упоређује и класификује према њиховој миутрашњој сродности и природи.
Примера за ово има у свима Андрићевим делима, било да се ради о сликању сеоских радова, било да се ради о „мусафирханама“, „каравансерајима“ или · ма каквим згодама у друштву касабе, а међу
еасаблијама Овоме“треба" додати мајстор-
ство у сликању личности, префињеност У уочавању њихове психологије и сликање њихових статуса и'улога у разним моментима животне борбе:
“ Све је то од изванредне важности и за науку, особито социологију, ради стварног упознавања многобројних нити које су уткане у друштвене процесе. Ами, има још једна непролазна заслуга Андрићевог књижевног дела с гледишта социологије. То је његов мајсторски начин сликања пута продирања капитализма у Босну током прошлог века. То је време конзула у ОВОЈ турској провинцији, када новац све више постаје мера друштвенст угледа и става у животу. Ово је из Основа мењало устаљене облике понашања и мишљења, а све се то на нашем тлу дешавало на специфичан начин, који досад није довољно испитан. Све се то догађа међу људима „динарског типа“, с њиховим Особним ћудима и каприцима и с њиховим честим алогичним мишљењем и понашањем. Због тота је Андрићево дело и један социолошки докуменат, којифтреба тек да се проучи; и та проучавања само ће допунити његову књижевну _ монументалност и допринети
спознаји изузетне вредности његовог ау-.,
тора.
ДЕЛО ЗАСНОВАНО _
НА НАРОДНОЈ МУДРОСТИ
Драги и поштовани друже Андрићу,
Велика ми је част и изванредно задовољство што на овој свечаној академији. могу да будем тумач жеља стотине писаца који широм наше земље пишу _ на многим језицима и да Вам у име њихове заједничке организације, Савеза књижевника Југославије, честитамо осамдесети рођендан. Они то не желе да учине само зато што сте некада били председник њихове организације нето, још много више, зато што им Ви и Ваше дело и данас слу жите као један од поузданих путоказа У њиховом тешком и одговорном раду,
Путоказом, наравно, може бити само неко ко непоколебиво стоји на чврстом тлу тачних и истинитих судова. Не поводећи се за привременим и ефемерним утицајима, Ви сте одувек настојали да своје дело поставите на чврстим и трајним темељима. народног искуства, које је исто“ рија освештала као највећу животну мудрост. Али, истовремено, показали сте како ниједан истински стваралачки напор не сме да се затвори у границе једне нације и једне земље, већ треба да. буде окренут према целом свету и да обухвати и разуме све што је људско.
Из таквог тледања на стваралаштво, проистекао је у Вашем делу и став о огранимености сваке нације појединачно, сваке вере посебно и сваке тенерације за се“ бе ц њиховој немоћи да задовоље све човекове потребе и испуне све прохтеве душе. При том сте указали и на то да њихово противстављање нужно доводи до тешких и крвавих последица и да једино њихова заједничка акција, вођена ради остварења узвишених циљева, може дове-
сти до стварног напретка. А залогу успеха |
~ будућности, у којој ће доћи до усклаВивања свих парцијалних интереса, хтења и идеала, у наше доба треба да обележавају непоколебива толеранција и истрајно међусобно разумевање и појединаца и народа,
Један од узрока који Ваше дело чине великим остварењем наше културе јесте свакако и тај што је ове принципе открило као најбоље руководство како за историјска опредељења наших народа тако и за усмереност целота света. И у том смислу Ви сте не само наш, српски и југословенски, него и светски писац. А као писац чија се мисао непрекидно односи на цео свет, Ви сте, више него ма који други наш књижевник, допринели да књижевност Југославије стекне светски углед, У исти, мах, много сте учинили за: увећање“ достојанства писца, тако дуго потцењиваног, као | и за истицање велике: важности књижевне речи, тако много занемариване. ~
Због свега тога, постали сте узор и 20рња мера за све што су писци Југославије написали, што пишу и што ће написати. Ви сте прокрчили многе раније непознате или мало познате путеве књижевног изра ожавања и тиме нас обавезали да сада и мбудуће много одговорније обрађујемо своје теме и знатно вештије владамо сво“ јим пером. И, најзад, захваљујући _ Вама, можемо да верујемо да ће наши потхвати бити све успешнији и да ће се у нашем друштву глас писаца све боље чутц и све више уважавати,
То су, у најкраћим цртама изложени, главни разлози што писци Југославије најискреније желе да дуго поживите и да их још много година не само присуством свог импозантног. дела већ и својим личним при суством подсећате како пред њима стоје велики задаци, а и да им уливате наду да се с тим задацима могу успешно носити и својим делима их надмоћно испунити“
Драган М. ЈЕРЕМИЋ
ж Поздравни говор одржан на Свечаној академији у част Иве Андрића 10. октобра у Београду.
ИВО АНДРИЋ СА ДОБИТНИЦИМА „ПОЛИТИКИНЕ" НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉЕ ПИСМЕНЕ РАДОВЕ ИЗ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА
све
на ~