Књижевне новине

“

Раде Војводић

ЗАПИС 0 АНДРИЋУ, А ПОСЕБНО.

() „ПРОКАЕТОЈ АВЛИЈИе

БИО ДЕ ФЕБРУАР 1971. м, када сам дошао код Андрића, по договору, нисам имао намеру — замишљајући да пишем књигу о њему, да ми каже НЕКЕ Ствари из свога живота, већ НЕШТО О ДЕЛУ и себи само. ме у томе делу. Па, тако сам и покушавао Ла усмерим оно: што сам ја желео да сазнам, можда превише помињући Достојевскога, а Андрић грофа Шатобријана, чија су дела, у луксузној опреми, били послали Французи нашем Нобеловцу. Неколика пута, затим, у току та два сата и нешто, тога дана, Иво Андрић је помињао и то: Знате ли.ви, шта је то значило, бити министар спољних послова једне Француске!

Међутим, разговор је био посвећен Уметничкоме делу, његовим значењима и одредницама, а посебно ОНОМЕ како се Иво Андрић, сам пред собом, осећа у своме делу, а како уошште пред уметничким. обликом: Сада, нећу казивати питања или моја инсистирања на неким посебностима, већ, овде, само неке реченице, врло 0особите, које је Андрић казивао: „Да, има две врсте писаца, опих који увек знају

_ штта хоће (или мисле да знају), рационаиста, и оних других, којима и ја припадам... Срећа је, што нисам објавио ни један ред мемоарске литературе... Да, има ту нешто словенско у свим нашим литературама, у праву сте, и у мојој литератури, нако сам ја мислио можда другачије али то се није могло избећи... да уметник открива у циклусима времена како се нешто понавља, да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине, кажете Да је то моја битка са бескрајем, рвање са њим! Можда. Да. ... Не, ја не волим да се враћам тамо где сам дело ночинио! (подвукао Р. Можда бих радије о ономе што сам хтео да урадим а нисам: Али не треба се понашати као стара глумица која сад каже могла сам ово, па оно·.. тужно је то, знате ·.Понекад ми је страшно жао што се нисам професионално бавио литературом. Требало је да идем на универзитет, то сам жедео, па да се бавим теоријом. Мислим, да сам ту могао нешто више да кажем и учиним. Сада ми се тако чини. Ја сам увек био гост у литератури. Ја сам гостовао увек. Ту се мора до краја ићи, дати се до краја: Потпуно · ·. Писац колико год то не хтео пише и о себи. У свему што напише пуно је тога и о њему самоме. То је тако и ту се ништа не може поправити. Као да исто тако не може да се пише у првом лицу а да се говори о другоме. Не, то се код нас одмах сматра да о себи пишете. Ипак, то је треће лице некако објективније, строже, на одстојању је и меродавније је...“

После, поново се враћајући на портрет Достојевскога у 'Третјаковској галерији, скренули смо били ка Усамљеностима.

М неким чудним самоћама, казао сам, човек би да казује неке ствари, да их се ослободи и да се смири, затим.

Да, каже Иво Андрић, али не зна ни сам куд то води! Велика је онага човекове воље, да се пи у тим тренуцима уздржава! (Мени се ово допало од Андрића, а и то је карактеристика његовога дела и живота.) Али он се не уздржава увек, ишао сам до краја.

Не. Уметник ствара: Писац гради. Он се, ипак, отвара: бол своје усамљености и бол света — казује и исписује!

Ево, одатле сам и мислио да почнем, јер се у овој Андрићевој реченици отвара пут и показују трагови за „Проклету авлију“, „Разговоре с Гојом“ и неке тренутке „Јелене, жене које нема“, ка ономе, дакле, што је, како се мени чини, најбоље у њетовом. делу и што то дело сврстава у породицу дела великих писаца.

Оно што се издваја у обимном АндрићЋевом делу, што сам већ казао, превасходно има и као структуру мотива и као позицију теме овај проблем: однос уметника и света, сукоб људске усамљености, већ издвојене у лику уметника, са друштвом које је и кретање и историја и напредак у времену. Што је, опет, и судбина мотива и тема у најбољим делима Томаса Мана.

„Хтео -бих, овога пута, да окоснице те судбине препознам у Андрићевој грађевини „Проклета авлија“.

“ Пре неколико година, изненада једнога

летњега дана, сам, у сремским виноградима, готово ослепљен летњим плавилом и неким као младим ветром са Фрушке Горе, ја помислих, колебајући се: колико је баш „Проклета авлија“ блиска „Записима из мртвога дома“ Достојевскога. Учини ми се одмах, да се то лако може препознати: Да онај који прича причу, и у једноји у друтој књизи, завршава на исти начин, али да се и повест завршава слично, без људске јединке која је трајала у повести, већ са стварима, можда клештима или којим било другим алатом, сада већ у другим и “ новим, туђим рукама. Али су то биле, помислих опет, сродности по избору, иако и у Андрићевом Хаиму и у неколиким јунацима Достојевскога има неке сличности и у начину причања и доживљавања и у кружењу по пустим тамничким данима, као и у страху, који их заједно неслободним, смешним и уботим чини.

оКВЕЖЕВЕРОВИНЕ 6

' баш Карађоз (име

Ами су разлике у видовитостима ипак: у Фјодора Михаиловича — пре свега им више од других мотива — присуствује стра-

• дање рускога човека, тема пропадања можда оних најбољих у народу, па самим тим губљење воље народне као и идеала, као и било каквих нада да се ишта може променити и да има излаза. Није случајно, што је Достојевски, баш у Мртвоме дому, заувек био поверовао да је утопија и заблуда свако веровање у било какву ревоауционарну промену друштвенога поретка у“ Русији, као и било где. Што, иако на други начин, може да покаже и атмосфера „Проклете авлије“, њени суморни дани и године, њени заточеници, као и они који су их заточили. Што су опет сличности по избору, а можда и по опредељењу идеје о људскоме страдању уопште. Иако је, помишљам, основни мотив „Проклете авлије“ — однос људске јединке, изгубљене у суровоме свету, једне сламке међу вихорима по Његошу, у духовној сродности близак више Томасу Ману, а нарочито „Доктору Фаустусу“. Природно је, мислим, исто тако, што је посве другачији амбијент, клима и медиј у Мана, него онај у Андрића, у „Проклетој авлији“.

Сваки је уметник веран своме јату и своме садржају, својим особитостима, У Андрића је тако природно и тако већ блиско: тај оријент, тај свет Истока у турској варијанти, а са друге стране, у нашој варијанти, у лику Фра Петра, готово типичног приповедача из Босне и наших крајева: поднебље и мотиви чији су корени још у народној поезији, па у Кочићу, па данас и у Бранку Бопићу. У Томаса је Мана то посве Запад, област духа и западне цивилизације, па је страдање уметника Под друтим околностима, у новим светлости-

љути

ИВО АНДРИЋ ПРИМА ОРДЕН ЈУНАКА СОЦИЈАЛИ СТИЧКОГ РАДА КОЈИ

РЕПУБЛИКЕ ПРЕДАЈЕ РАТО ДУГОЊИЋ

“

ма, него оно у Андрића, у мрачној средини, у глухоћи безизлаза, у страховлади примитивнога менталитета, где је понижено све оно што имало нагиње ка некој слободи, ка издвојености, ка осамостаљењу личности: “ 6 Хоћу да верујем, да је у „Проклетој авлији“ тај уметник ћамил из Смирне, и да је тамница његова отоманска царевина. Природно је, чини ми се, и типично за Исток и за Андрића, да ћамил не пише књиге, не компонује музику, не слика уметничка. платна, него је ИЗАБРАНА њему и томе времену и тој историји сврсисходна улога и удес: он је, наравно, преучио неке детаље из историје своје земље, он је открио већ типичну катарзу многих турских царевања, то јест, отимања, престола, у чему губи битку онај други, мектии, који је склон уметности, који је уз књиге, који је, што постаје нормално, посве Усамљен, посве издвојен, готово необичан лик и ненормална појава. То се десило и младоме ћамилу, Тахир-пашином сину, да изабере своју судбину, као судбину уметника на тај начин, што је преучио и што је, најзад, изговорио тешку и осудну реч: „Ја сам то“, казујући да је он Џем султан, брат Бајазита другога, онај, дакле, као и мноти у отоманској историји, који је преварен, коме је отет престо, који је ИЗГНАНИК из свога друштва, онај који је изопћен. Десило му се још, што У Андрићевом уметничком свету, где се увек неколико вера састаје, прогони и унесрећава, постаје природан ток: да се заљуби у лепу Гркињу, у другу веру, па све то постају судбински тренуци који младога. Ћамила воде на стрм и неповратан пут, увлаче га у усамљенички избор, то јест везују га све те нити са судбином уметника, која је трагична. Која је још, у заосталој · средини, тако несрећна, понижавајућа, сулуда. (Рекао би Томас Ман: ту гле влада сулудост без икакве отмености.) | Није случајно, наравно, ни то — да је гротескне _ личности турскога позоришта сенки) — командант затвора, онај који прогони, мучи и уништава младога уметника. И по томе још детаљу, по тој уметничкој одредници Андрићевој „Проклета авлија“ је блиска Мановоме, „Доктору Фаустусу“, као и неким деловима велике књиге Достојевскога „Браћа Карамазови“. Иво Андрић готово на исти начин, као Достојевски — први па Ман, интерпретира прогонитеља, онога који се супротставља. јунаку романа; који је чист, невин, праведан, коме не дају

да изађе на пут и да победи добро, већ га „зле силе“ скрећу, уништавају и скидају са позорнице. У Достојевскога и у Мана тај прогонитељ је Ђаво, а није ли то исто и Карађоз, ђаво у људскоме лику и обличју: Страна зла, пакости, тупости, сила незнања и ругања свему што је чисто и људско, то је по досадашњим шнтерпретирањима дела Достојевскога, па Мана, па и

_ „Проклете авлије“ — лице прогонитеља,

без обзира да ли је он ђаво или Карађоз,

Постоје и разлике у сличностима измеЊу дела Достојевскога и Мана с једне, а „Џроклете авлије“ с друге стране, Онај који гони и жртва, у делима Достојевско-

та и Мана, били су у истој кожи и у јед-

номе лику, у истоме телу људскоме порасли и стасали за жртвени стуб, Код Иве Андрића је то сад на други начин решено: прогонитељ и жртва су два лика, и две људеке судбине: Тако се чини. Међутим, то није тако. У ствари, опет су у заједништву и жртва и онај који гони, јер је Бамил постао страдалник баш онога тренутка када се, готово, изненадно јавио У

њему Двојник, онај други, ђаво, па он

лично изговорио: „Ја сам то!“ Дакле, тако је почела игра и тако је почела уклетост ћамилове судбине. Од онога часа, наиме, када му се ђаво увукао под кожу, када су постали (блиски, када му је млади уметник продао душу. Значи, велике СУ видовитости у сличностима између Достојевскога, Мана и Андрића у обележавању и решавању проблема двојника у човеку и уметнику. Само на изглед, то код Андрића чини се другачијим, јер је то обликовано на одстојању, опрезно, и превише обојено ситуацијама, судбинама и амбијентом ДРУГИХ, државе, односно друштва, његових закона, вођа, па тамнице и Карађоза, као нечега најсуровијег што може да унизи по унесрећи људско лице и удесност судбине уметника у људској заједници. Онај други у Бамилу ефендији, Ђаво дакле, двојник, затим, у заточеништву, већ игра главну улогу у „Проклетој авлији · Свуда се препознаје необична игра и улога двојникова. Колико је она, чини се одједном, луда и необична, показују реченице које изговара Бамил, који је већ Џем султан, који је већ двојник му, који је већ ђаво дакле: „Тамо или овде, он може бити

му У ИМЕ ПРЕДСЕДНИКА

само једно: Султан: Победник или поражен, жив или мртав... Султан, и ништа ни за длаку мање, јер би то значило исто што и не бити, ни за длаку више, јер више од тога нема. То је ропство од кога бежања чема ни после смрти“. Двојник је већ водитељ, већ онај који се поистовећује са самом судбином дела и уметничкога. облика. Мени се чини и казаћу и ово: Иво Андрић је опрезно и мудро, препуштајући главну реч и значење двојнику, зато и написао: то је ропство од кога бежања нема ·.. Мислим да је не двосмислено већ вишезначно ово „ропство“. Значење тога појма и означавање његово иду у ава смера: Први хоће да каже удес Џема султана, који је, схвативити своју улоту и осећајући по рођењу и праву да му припада, имао само један избор, ни више ни мање нето то: султан. Други смер је за уметност и за ктвижевно дело Андрићево значајнији и далекосежнији: он казује да је ћамил не више у сукобу са двојником у сеом, не више у одрицању ђавола, већ се подао њему и Ђаво сада води ипру! То је, исто тако, као и оно Џемово, ропство Од кога бежања нема.

Може се говорити о још једној сличности „Проклете авлије“ са „доктором Фаустусом“ и са романом „Браћа Карамазови . То је ова подударност, водећа у ствари, а стваралачке природе и знака: и у Фјодора Михапловича, и у Томаса Мана, и У Иве Андрића ђаво је представљен као сила мрака; пакла, зла и невоље. Тако су и интерпретирани ти тренуци, пре свега у Аслима Достојевскога и Мана: Те мрачне силе гоне и Бамила да проговори НЕОБИЧНО и да двојник надвлада у њему.

' Мислио сам да баш силе светлости и сло-

боде људске, дубоко спутане и необичне, проваљују једнога тренутка и оне постају џ човеку, у јунаку, у уметнику, велики тренуци ослобођења јединке и стваралачки чин. То је оно што проваљује и оно што чини НЕОБИЧАН КОРАК. То је оно, кажем, што је једнога часа провалило било и у младоме уметнику Бамилу, и онда је он казао: „Ја сам то“. Што је истом У романима, „Браћа Карамазови“ и „Доктор Фаустус“ (о чему сам писао 1970).

Лик Ћамила ефендије, младота уметника у „Проклетој авлији“, близак је, као што сам покушао да докажем, мени најдражим ликовима у литератури — Ивану Карамазову и Андријану Леверкину. Није као што су ти ликови, али им је брат по духу и по удесности. Е, па дотле, а куда ће више2 — како каже песма,

Слободан Новаковић г

ПУЦАЊ у воду

„Аникина времена“, филм В. Погачића по Андрићевој новели, откриће нових метафоричних простора

САМО ЈЕДНОМ, досад с пуном евешћу о ризичности таквог потхвата, посетнуо је домаћи филм за Андрићевим литерарпим штивом, с амбицијом да ову привидно дес криптивну прозу (набијену емоцијама, рефлексијама и згуснутим метфорнич ким смислом) преточи у „покретне слике“. Било је то 1953. тодине (у оно време, дакле, кад су наши филмски редитељи, на веома упрошћен и линеаран начин, углавном „причали приче у сликама“). Влалимир Погачић, редитељ који се веома инспирисао Вајлером, Хичкоком ни Велсом, снимио је тада, по Андрићевој новели, свој четврти играни филм „Аникина времена“ (пошто је, претходно, у „Причи о фабрици“, „Последњем дану" и „Невјери", већ довољно материјализовао своје инстстирање на барокној визуселној сим бо лаици која се рађа из пластичног 6огатства филмског кадра). Касније, ЛПогачић је написао: „Понесен дивном Андрићевом реченицом, блатом мелодијом наших речи, које су одједном зазвучалеу ме ни као откриће нашег језика, релативно сиромашног у односу на друге, култивисаније језике, ја сам био сигуран да ме ту, на путу визуализације тог текста чекају открића која ће ми помоћи да откријем нешто посве ново, можда _ стил близак спајању слике и мисли“ Рођена из ове слутње, да се из једног специфичног аитерарног језика може родити један специфичан филмски језик, Погачићева „Аникина времена“ (снимљена скоро читаву деценију пре појаве модерног европског филма, у чије ће се токове сасвим спонтано улиги и наш „ауторски филм"), заиста су и наговеаштавала нешто „посве ново“, отварајући нам неке неслућене просторе првенствено на мес тафоричком плану. Па, ако филм „Аникина времена" поново гледамо данас,

с двадесетогодишњом дистанцом и са О- ·

ним искуством до кога је у међувремену дошла филмска пракса, оно што при том делује нарочито узбудљиво јесте данашње сазнање да је ту реч о једном заиста пионирском потхвату, с којим је наш филм ски

„Аникина времена" су филм с добро познатом метафором о „злим дусима": ти „дуси“ гоне страсну Анику и несрећног Михајла, као што гоне и јунаке из мпого касније насталих филмова Александра Петровића, снимљених у време кад је филм престао да „прича приче" и кад је самосвесно почео да трага за својом властитом природом. Зар се Аника не понаша као учитељица Реза (из филма „Биће скоро пропаст света“)2 И она покушава да обузда свој немир водећи љубав са сваким и изазивајући и бога и Бавола (у „Аникиним временима“ и у филму „Биће скоро пропаст света“ постоји слична секвенца, кад главна јунакиња пркосно долази на врата цркве да изазива свештеника). Зар Михајло, који после убиства учињеног због жене почиње да лута, бежећи од самога себе, не дели судбину Белог Боре (из филма „Скупљачи перја“)2 Он узалуд тражи свој мир у отвореном пејзажу, међу гоничима коња (док у „Скупљачима перја“ постоји ефектна сцена убиства у белом гушчјем перју, дотле у „Аникиним временима“ постоји слична сцена убиства на просутом зрневљу пшенице — јунаци, оба пута, тону у пшеници и у перју). Пут који прелазе злосрећни Петровићеви и Погачићеви анти-хероји веома је сличан — он води од страсти, преко злочина, до лудила. То је, у оба случаја, пут обележен згуснутим метафоричким ткањем: поштујући глобални метафорички смисао. Андрићевог дела, Погачић је кроз свој филм вешто разбацао пригодне визуелне мотиве и лајт-мотиве, третирајући их увек као природни део амбијента, а не као пригодни

Наставак на 7. страни

У

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „АНИКИНА ВРЕМЕНА"

говор постао неупоредиво кул·тивисанији... К вид