Књижевне новине

Наставак са 6, стране

лексички знак (као што :

то чин, учинио и Антониоки“ 19; на свој наве 0 емоционалним , правећи филмо-

: Т јунака — али, не тр раумама – модерних

да је Антониони тек па см етнути с ума

5 7 читавих десетак година по 6 ки киних времена“!), Изворност Јерачићевог. деда, акте, баш у метафоричком смислу,

а је искључиво из аутентичне мета. форичности Андрићеве п НА

: . розе! (На

је чест у овом Погачићевом 45! рони;

метафорички мотив воде: Мизајло •. »

ни мало случајно, први на чесми, он се огле за време убиства к.

пут угледа Анику Е у бурету с водом ије

увек подсећа на ЗАЧИН, аји“ Пе ен жубор воде с извора спречава га да во = љубав с непознатом женом у шуми -а

Ати , А разоукталих водених слапова поново се сусреће с Аником, а распрскавање водених млазева у позадини кадра као да наговештава пробуђене искре живота у њима двома — м, коначно, на крају филма кад понесе мртву Анику ка обали реке, Михајло ће је пронети баш покрај оне че. сме на којој су се некада упознали, а из које у томе часу тече само танак млаз воде!). На том метафоричком принципу преплитања константних мотива и лајтмотива, десетак година касније, почеће да се стварају поједини ауторски светови домаћих редитеља. У томе смислу, Владимир Погачић _ (не само с „Аникиним временима“, већ са читавим својим опусом), утире пут новој ме: тафоричности домаћег филма, којом се филмски аутор супериорно дестанцира од баналног „причања прича", тражећи у гледаоцу тумача и сабеседника. Већ у том Аникином свету, насељеном кепецима и одметницима (као и код Бергмана!), збивање које непосредно траје те“ жи да се претвори у легенду (али, Бергман је у време „Аникиних времена“ био скоро непознат европској филмској јавности: он се појавио у Кану тек 1956. тодине с филмском комедијом „Осмеси летње ноћи“!). Трагајући за контекстом коме овај Погачићев филм припада, запитајмо се: немају ли, коначно, „Аникина времена“ и једну прилично рашомонску структуру (која, додуше, израста из искустава Велсовог „Грађанина — Кејпа“), с том битном разликом што се искази Атдрићевих јунака не сударају и не противурече једни другима, већ се складно уклапају у целовит драмски мозаик али, упркос томе, извесна драмска напетост ипак постоји (више у самим јунацима, но у њиховим сукобима!). Погачићева „Аникина времена“, дакле, настојећи да бу ду и Андрићева, уводе нас у свет слојевит и метафорички бујан: с претачући једно класично литерарно штиво у један сасвим модеран филмски проседе, овај филм као да наговештава појаву многих зрелијих и модернијих остварења. Каснији ток еволуције филмског медија, дакле, потврдио је колико је Погачић био у праву кад је, тра-

' тајући за модернијим језиком филма, по-

тражио инспирацију баш у стаменој Андрићевој прози...

Филм „Аникина времена" почиње и завршава се готово идентичним кадровима: иследник-кајмакан, окружен заптијама, се“ ди на обали реке и пуца у воду! Та срећно пронађена и метафорички прецизна ситуација послужила је Погачићу као пригодан драматуршки оквир у који је сместио читав свој филм: на самоме почетку (пре него што смо чули причу о Аники), кајмакан нишани и пуца у тикве које заптије бацају у реку — а на крају филма (кад је исповест о Аники испричана), кајмакан, не нишанећи, бесциљно пуца у воду која протиче, протиче... Смисао ове метафоре лако је одгонетнути, како у контексту Андрићеве новеле такои у контексту Погачићевог филма. Међутим, гледајући то кајмаканово смирено и равнодушно пуцање у воду (иза кога се скрива древна свест о мирењу с митским и Суд бинским протицањем свега, и живота и времена), морамо се сетити оне секвенце из Годаровог филма „Хо последњег даха, у којој Ласло Ковач, пркосно и бесно, пуца у Сунце из свог аутомобила (иза тих пуцњева, својевремено, откривали смо почетак једне модерне побуне против терора свакодневице). Но, пуцати равнодуш-

но у воду или бесно пуцати у Сунце, није ди то сасвим истог

Слободан Новаковић

ЦРТЕЖ АЕОНАРАА ДА ВИНЧИЈА (ДЕТАЉ)

дина "са = -____«_ _____________________„ ________.._______________________<< _ ПОРУЧНИК МУРАТ

Иво Андрић

ЗНАО ЈЕ да у медреси има још затворених угледних људи, али није знао који су нити је желео да распитује. У авлији, коАмко је он могао да види, долазили су оружани људи, распитивали нешто, викали или шапутали, па је затим опет настајала тишина у којој се чула само невиджива чесма са својим верним и једнаким жубором ,који се прекидао само кад би неко дошао да наточи воде.

По корацима, довикивању и објашњавању видио је да је стража неуредна и да се врши са више вике и добре воље него реда и сигурности. Његов чувар био је блијед човјек, танких плавих бркова, кога је његово оружје сметало у послу и збуњивало. Као сви побуњеници, и овај је био озбиљан, намрштен, пун неке важности и смешног достојанства. ћутке му је уносио половину великог хљеба и тестију воде. Стражар је гледао преда се, а поручник је окретао главу у страну. Послије се дуго мучио да се сјети гдје је некад видио то лице, а видио га је сигурно. Тек у бесаници, око половине друге ноћи, паде му на памет: то је терзија са Скендерије! Незна му имена, али се добро сјећа да та је у пролазу доста пута видио како пресавијених ногу и нагнут, реже великим маказама чоју коју шегрт затеже на другом крају. ПЏролазио је поред њега толико пута пешице или на коњу, у својој сјајној униформи, и никад га није погледао. И у свој својој муци он је налазио тренутак за ону нарочиту врсту подругивања самом себи које му је било урођено.

— Ех, кад би човјек знао кад ће се народ побунити, он би годину дана раније поздрављао дубоко и терзију са Скенде-

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

рије, само да осигура себи доброг и дулцевног чувара.

А кад се ујутру наоружани терзија поново појавио на вратима, поручник је, намерно, и опет окретао главу у страну.

Па ипак, у том терзији који је постао строги и достојанствени чувар народних издајника, крила је судбина наду на поручниково ослобођење.

Трећег дана пред подне кад је оружани народ врвио ка Беговој џамији на џуму, поручников чувар је помислио да и он не треба да изостане од скупне молитве, јер је и он подлегао општем осјећању тих дана, да треба ићи са гомилом и све радити у заједници. Он је убацио затворенику воду и хљеб и брзо и неспретно затворио врата, борећи се при томе са својим ду: тим јатаганом и зачађалом шешаном. Брава је шкљоцнула и терзија се брзо удаљио преко поплочане авлије ка џамији гаје се светина искупила на џмуму,

ХМ дворишту настаде потпуна тишина. Ни страже, ни пролазника. Шетајући по соби и загледајући ријетке и већ познате предмете, као што увијек раде затвореници у првим данима, поручник примјети да је терзија само један пут окренуо кључ

брави и да је жељезна пречага једва захватила ручицу на довратнику. Испрва је хладно посматрао Ораву а затим га одјел. ном подиђоше, као таласи, и страх и нада.

Чудно је да од прекјуче није примје тио како је ово слаба брава, прављена' за ђачку собу а не за апсенике, Жељезна премага није упадала у довратник него у једну кваку. закуцану на њему. Један трену так помисли, како је у буни све слабо случајно и неуредно, али одмах се сва њетова мисао усредсреди на браву. На, полици је био ђачки дивит од туча, жут

рага 2024 | |] | (ДЕ 8

а НЕ рад ревј 4 1424

прања 116. 2

и танак, Мирно узе дивит и поткачи кваку, настојећи да је савије у страну и тако ослободи пречагу. Под првим притиском дивит не захвати мали отворио клизну се, Тек тада дође поручник до свести шта ради. Презноји се одједном, како се човјек само у сну презнаја. Али од тог тренутка он се баци свом снагом и вјештином на слабо закључану браву.

Дивит је био сувише дебео, оклизивао се и кварио зид до врата, а поручник је посртао за њим и тукао челом врата, али се враћао увјек поновно. Чинило му се да је немогућно да ће квака попустити, али исто тако је било немогућно да престане са обијањем. Губећи свијест о опасности поче да туче кратким али снажним удар. цима дивита. Тада осјети како квака попушта. Горња страна се повила у десно. У тај отвор успио је да задјене тањи крај дивита. Тада се одупре цијелим тијелом на њега и квака се пови као да је од лима, а испод ње се указа крај гвоздене пречаге. Брава је била откључана. Заустављајући дах, поручник одшкрину врата полако. Авлија је била пуста. Без размишљања крочи напоље, пажљиво притвори за собом врата и у невјерици пође лаганим кораком ка предњем излазу. Крв му је била нагло у ушима и пред очима му је играла улица, Све је потпуно као сан који сваки апсеник снива. Сан о срећном и чудесном бјежању и опојној слободи.

Био је већ на самој капији и угледао улицу са ријетким пролазницима, кад неко викну са капије на противној страни дворишта.

— Еј, куда ћеш»

= 23

фи (уд о 410 '|

ТИ

( ЕУ ЊЕ 54) 5

Он се само напола обазре и одмах јурну низ улицу. За њим настаде вика.

. Знао је само да га гоне и мислио само једну ствар: да бјежи пут Кршле гдје ће се моћи сакрити или наћи заштите.

Док је бјежао улицама и између свијета који се комешао и збуњено окретао не знајући право ко је гонилац и ко гоњени, то бјежање му није изгледало тако страшно. Али кад је стигао до Миљацке и видећи закрчен мост и оружане људе на њему стреловито брзо се реши да се спусти низ обалу и да прегази ријеку која је У то доба године човјеку до чланака. Тек тада, потпуно издвојен од свијета, трчећи речним коритом, куда људи не иду, он осјети право сву изузетност и сву страхоту свога положаја. Срећом, друга, лијева обала била је пуста. Прије него што је стигао до ње, пукоше прве пушке и пљуснуше први меци у плиткој води око њега. Ти кратки, бијели клобуци на тамној површини ријеке били су као неки лијепи и радосни знаци који му казују да је још жив, Али пушке учесташе, дозивајући једна другу као сеоски пси.

Разабирао је сваки поједини метак и по звуку разазнавао пушке из којих га гађају. Већином се пуцало из старих шезшана или кратких коњичких шкљоцара које грувају као думбаре, али носе слабо и несигурно. Али на сваке три до четири такве пушке могла се чути по једна нова војничка винчестерка, кратког, јасног и страшног звука, Њихови меци гађали су оштро воду поред његових чланака илн земљу на стрмини у висини његових кољена. Сваки од тих куршума у води и ли зеленој ледини он је осјећао већ као погодак у своме живом месу. Мислио је са страхом: они сулундари у рукама раз јуначених и узбуђених чаршинлија лају,

Иво Андрић

СЛАП НА ДРИНИ

Влалом дише вода, навире магла долином.

Погашен огањ на сплаву.

Са мокре горе над реком

Неко дозива неког.

У размацима неједнаким Међу промуклим дозивима, Почнем да заборављам студен И ко сам и откуд идем,

Да се савијен мирим,

Али се онда одједном,

Већ кад се понадам да неће, Јави онај с планине.

Корим се: Спавај, не зове тебе нико. Ти, који си себе заборавио, зашто Да бдијеш и стрепиш сад Рад туђег незнана гласа.

Ал после краће тишине, која и није до чекање,

Опет се јави, па опет, и опет.

А по гласу познајем, да брзо замиче шумом.

И мислим, како ће скоро

Заћи за исполину

И будит другог човека ил уснулу звер

Ил. само очајну јеку.

А ја да заспем. Да спавам.

али ове енглеске гује жутог трбуха уједа. ју, и за њих нема мелема ни бајања. Па ипак, једна од тих чађавих кремењача била је прва која га је погодила. У тренутку кад је већ успио да устрчи уз стрму обалу која је водила из Миљацке на хладовит пут с друге стране, осјети ударац у лијеви кук, и занесе се. Али само за тре нутак. Од те синџирлије се не пада и не гине. Али од тога тренутка чинило му се да су му леђа широка као Требевић и да га ни слијепци не би више промашили Дуге, огњене линије испуниле су и испре плеле сав простор у висини његовог стаса и ма у ком правцу трчао, он на неку ол њих мора ударити. Сад му је изгледало да трчи не кроз љетни ваздух и свјежину, него кроз неку дубоку воду, мутну и муљевиту, а у ријетким и кратким размацима између два пуцња као да чује загаушну и мрску звоњаву _ хришћанских звона.

Већ је прешао пут и хватао се Атмејда. на, гдје су ниске зелене хумке и неравни давале не толико заклона колико наде, али тада учесташе и пушке. Тукли су га не само са десне обале и са моста, него и из уског сокака испред Мерхемића кућа. До првих врата у касарни, оних малих, жутих и округлих врата која воде у штале, има јошш десетак корака, али како да их претрчи рањен човјек кога бију са свих страна, горе него звјерку пред хајком. Његови изгледи бивали су све мањи и скраћивали његов корак и појачавали стрмину, а то је опет још: више смањива. ло његове изгледе. Овако сложно бију невина човјека, мислио је са гађењем и гње вом, и овако се игра унапред изгубљена игра. И тај гњев му даде нове снаге и замаха.

Мала врата која воде у уско, добро по знато двориште са чесмом и шталама то се већ видело — била су одшкринута Ето, и пред најнесрећнијим човјеком у кога гађају као у нишан, нађу се одшкри нута врата и заклон који значи живот Али у тренутку када је то помислио, осјети ударац у потиљак, неки чудан, дотле непознат ударац ког осјећа у мозгу, у грлу и на језику. Није му изгледало да је по гођен, него да га је неко пристигао и из најближе близине ошинуо врелом, оштром канџијом која му се подмукло и муњеви

то омотала око врата. Ох, и тога има, дакле. И да не би могао казати свој гњев и рикнути све негодовање, олузела му се

унјеч. Посље уња ријеч. силеоооспи помак Стојао је тренутак тако. Чинило му се де су све пушке умукле, само је ваздух пун једномјерног тутња. Умјесто ријечи коју не може да изговори, настојао је Ла оар главу одржи право. Али тада као да се цијела таласаста и зелена лелина покрену. подиже нагло, и удари га својим бусењем по устима и очима. Шта вреди борити се одупирати и бјежатиг

На малој зеленој узвисипи, на ломак Кршле, лежао је Мурат сфеплија, са лпцем у трави и раном од метка из винчестерке пушке. испод самог потнљка Крв је избијала, натапала му косу и бојила

траву испод њега

ОДАОМАК

_ КЕПНЕВНАЦВИЋ). - ~ Т

КА МИ АЕ у