Књижевне новине
ФЕСТИВАЛИ
МАКО ЈЕ ОД првог оперског спектакла у веронској Арени прошло равно 59 година, 50-та је тек ова сезона, јер су остале тодине прошле у светским ратовима. Италијани који умеју свакој ствари да дају већи значај, искористили су до максимума шансу овог јубилеја што је већ на улазу у Верону видно: хотели су пуни, и туристичке агенције, уместо да буду тиме задовољне, моле путнике да скраћују боравак како би и осталима омогућили да доживе славље Арене и све оно што то славље у обиљу прати.
Прави и стварни амблем града, симбол његовог културног и туристичког значења и престижа није легенда о Ромеу и Булијети већ деветнаествековна Арена, која је у својим грандиозним недрима нашла место и једној величајној ломачи за 166 јеретика (1278), и за једну реконструкцију средњовековних турнира (1892), па чак и за једну битку са 500 коња и ратника; и за један супер спектакл у ком су (биле најгледаније (Арманда, Султана, Росмилда и Арсила) пстлижиране у ондашње костиме за купање (1900), и за храбре летове првих балопа, и за бројне кориде од којих је једна (16, јуна 1805) почаствована присуством и самог Наполеона 1. Да не изостану са историјског списка за њим су убрзо дошли и свети победници: цар Александар Џ, цар Фрања 1 са својом четвртом царицом Каролином и кнезом Метернихом, пруски краљ Фридрих Виљем, па чак и бивша Наполеонова царица, тада војвоткиња од Парме, Марија Лујза са новим мужем грофом од Нојперга... У разним другим приликама Арена је угостила Голдонија, Гетеа, Хајнеа, папу Павла УТ.,., а у њеној каменој бешћутности Елеонора Дузе је излила трагедију своје Булијете...
Године 1913. по идеји славног тенора Ђованија Ценатела, Арена коначно постаје поприште оперских спектакала, које бива достојно инаугурисано „Андом“ баш на стогодишњицу њеног творца, Вердија, Била је то сјајна замисао, велики културни и туристичко-пословни потез, који је одмах уродио плодом: хиљаде обожавалаца опере и сензација покуљало је са свих страна света. Међу њима нашли су се и: један непознати млади студент по имену Франц Кафка, и један већ признали и познати Максим Горки, у улози новинара-дописника. Отада Арена живи као најграндиознија оперска позорница света (прима и 22.000 гледалаца) на којој је продефиловала једна читава армија извођача, почев од оних најславнијих па до безимених статиста, У књизи издатој поводом овог јубилеја, „Кроз музику и хронику“, учињен је по"кушај да се некадашње звезде отргну из заборава мрака и да се поставе у сазвежђе данас присутних и видљивих. ИзмеЂу толиких ту су: Марија Гај Цанатело (прва Амнерис и Кармен), њен супруг Бовани Цанатело (први Радамес, зачетник опере у Арени, доцнији њен импресарио и тенерални интендант), један од највећих тенора свих времена Аурелијано Пертиле, бас Назарено де Анђелис, тенор Бакомо Лауро Волпи, бас Ецио Пинца, сопран бина Биња, тенор Бењамино Биљи, бас Танкреди Пазеро, сопран Марија Каниља, мецосопран Ебе Стињани, сопран Тоти Дал Монте, сопран Лича Албанезе, тенор Тито Скипа, сопран Мафалда Фаверо, мецосопран Елена Николај... поред већ ближих, па зато и сјајнијих звезда, меБу којима су и оне најбриљантније; Калас, Тебалди, Монако, Ди Стефано, Христов, Бауров, Бастианини.., Није без значаја споменути да се у тој густој начичканости имена разазнају и: Бисерка Цвејић, Даница Мастиловић, Душица Сифниос и фониљана Молнар Талајић...
Сем певача било је, наравно, п других славних стваралаца 50-годишње историје Арене: диригенти Тулио Серафин, који је водио још прву „Аиду“ 1913, затим Серђо Фаилони, Франко Капуана, Антонино Вото, Виторио Гуи, Франческо Молинари Прадели, Банандреа Гавацени, Фаусто Клева, Нино Сонзоњо, Ловро Матачић, Оливеро де Фабритис, Фернандо Превитали... па редитељи — Пабст, Роселини, Вагнер, Граф, Ронкони... сценотрафи — Еторе Фађуоли, Никола Беноа, Серж Вакевич, Атилио Колонело ·..
Планери 50. Арене, генерални интендант Капели и уметнички консултант Де Фабритис, у очигледној намери да она буде што атрактивнија и привлачнија, ставили су на репертоар најпре три Вердијева дела: „Ернани“, „Аиду“ им „Бал под маскама“, затим Маскањијев шлагер „КаваАерију рустикану“ заједно са Делибовом „Копелијом“, и најзад један корално-симфонијски концерт испуњен кантатом Сертеја Прокофјева, „Александар Невски“, чија је предигра један ораторијум фратра Лоренца Перозија „Ттапзииз Аптае“, Сва ова дела требало је, од 15. јула до 24. августа (уколико их киша не омете), да буду 28 пута представљена публици.
Онај који је први пут у Арени и дошао је да доживи њене спектакле и уметнички а не (само) као туристичку атракцију првога реда, тај се мора наћи пред низом дилема, од којих неке иду дотле да постављају чак питање могућности коректног извођења једне опере у условима тако отромног пространства (отприлике једног фудбалског игралишта). Оперски глумац личи на таквој сцени као залутали или остављени усамљеник у пустињи! А тек његов само-ни глас! Баш као и, рецимо. једна обоа у оркестру у сцени на Нилу у „Аиди“. Треба ли озвучити те појединач: не наступе2 Колики је оркестар нужан>
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8
четири лепотице
ПЕДЕСЕТА ВЕРОН. У ЗНАКУ ВЕРДИЈА
|
Ако се гудачки корпус умножи јер наступа колективно, шта са дувачима, поготову са дрвеним који редовно. наступају као солистички2 А тек шта са харфом која је и у затвореном простору за многе певаче једва чујнаг Сем музичких, постоје и сценски проблеми, Чему, рецимо, дубина и њени величајни декори кад се мора, због везе са оркестром, све пласирати са рампе, Шта са хоромг Са његовим ра-
'споредом на сцени; Зар по деоницама, па
да један део гледалишта чује само басове, а Други сопранег Ако се хор умножи, већ и зато да би попунио простор, шта са гласом солисте који остаје онолики колики јесте! Већ и да не говоримо о игри тлумчевог лица, о финим преливима у тесту. ,, Не треба заборавити да су антички грчки глумци носили маске јако декоративне а уз то снабдевене левком за увећање глумчевог гласа. Овде, дабоме, света тога не може бити. Осим тога, грчки амфитеатар није имао партер као што га има Верона, који је готово идентичан са партером у затвореном гледалишту, и који, дабоме, за разлику од публике на елипсастим степеницама, доживљава сасвим другачије представу, и сценски и звучно!...
Видео сам три Вердија у Арени, дакле основу овогодишњег јубиларнот репертоара. Најпре сам видео „Аиду“ која је дата у прошлогодишњем издању у оквиру своје стогодишњице, у режији Сандра Болкија, и декору и костимима Булија Колтелачија. Извођачи су. делом били други, док је Праделија за пултом заменио Петеју Маг, у свету познат као изразити „моцартијанер“, што је представљало највеће изненађење. Кад сад размишљам о'тој „Аиди“ могао бих рећи да ми јеу сећању остало: једна маса континуираног, уједначеног, баршунастот, неодољивог гласа Фиоренце Косото, која ми је, међутим, у МГ слици због превелике жеље да засени, опсени, освоји... била мање симпатична али никако мање велика; дражесно умеће Лујзе Мараљано да својим гласом изваја читаву лепезу најфинијих лирских нијанси, што је био „кавијар за гомилу“, и зато сам баш претпостављао да ће херојски потенцијал наше Љиљане Молнар Талајић, па самим тим и њена Лида, на представама у августу, бити „ахенскија" и стога успешнија; смешна и неукусна претеривања Ричарда Такера, који упркос поодмаклим годинама има глас и за Радамеса и за ову Арену; дивно, просто чаробно мизансценско решење тријумфалне сцене, које је уместо уобичајеног баналног дефилеа изражено кроз кретање унапред по шаховским дијагоналама, које је било утолико „изразитије јер су статисти у истом наступу имали костиме истих боја. Уопште узев, костими, нарочито слагање њихових боја, били су крајње допадљиви и изванредно успели. Представа је, на жалост, после тријумфа нагло почела да пада. Редитељ је, да би смањио паузе, ујединио задње три слике у један простор, што је била срећна идеја, али до злабога неспретно изведена. Између осталог, просто је невероватно да је суђење оставио, по традицији, изван сцене, што је у овом простору било крајње неодрживо, већ и због тонске неуједначености између моћне сценске лимене музике и принудно малог гласа Рамфиса, иначе коректог Ива Винка... Диригент у оваквим просторно-акустичким условима сведен је па ритмичког усклађивача, што Петеру Магу није увек полазило за руком, нарочито са женским хором, који је, уосталом, био слабија страна у свим представама.
„Ернани“ је сада први пут изведен у Арени и њему је припала част свечаног отварања фестивала. Киша је, међутим, омела финале премијере, па је Ернани био поштеђен, на срећу бројне америчке публике, која, као што је познато, воли „хепиендове“. Они који су гледали репризу имали су више среће, јер су видели ефектно самоубиство Корелија, који је иначе са превеликом, и вероватно својственом, хладном елеганцијом тумачио свог бунтовног хероја. Уз Корелија и остали певачи су били из елитног реда: Пиеро Капучили (Карло), Руђеро Рајмонди (Силва) и Илва Лигабуе (Елвира). Редитељ је био Херберт Граф, једно познато интернационално име, за кога се не би могло рећи да је много учинио да оствари бар поетски веродостојно ово Вердијево младеначко дело, које многи сматрају зачетником његових будућих великих узлета. Истина, у томе му је приАично помогао један гломазни, одсутни, метални, авангардни декор вајара Лучијана Мингуција, али једно такво редитељ ско име и искуство могло се наметнути у својим тражењима и самом сценографу, који се није прославио ни својим костим-
„чина, у
"МАТИЈА ВУКОВИБ: „СУЖАЊ"
ским сивилом. Родолфо Челети на конференцији поводом ове премијере говорио је о Вердијевом хтењу које се, по њему, може изразити формулом: „Од хорског ка акционом“, при чему је под хорским под разумевао статично. Међутим, редитељ се није дао сметати таквим филозофирањем, и геометријски је слагао своје мизансценске шеме, које су биле више смешне но старомодне.
Трећи Верди био је онај његов славни, у много чему јединствени, драгуљ „Бал под маскама“, који је Еуђенио Гара тако лепо окарактерисао као „контрапункт између драме и осмеха“. Била је то прилика да се и у Арени потврди већ свуда при
сутни и хваљени тенор Лучијано Паваро-
ти, који је као Рикардо довео близу 22.000 гледалаца до делиријума. Потпуно заслужено. Ако га претерана гојазност, упркос које се лако и живо креће, не омете, Павароти ће сигурно'ући у ред највећих италијанских тенора. Уз њега нису били ништа слабији ни Рита Орланди Маласпина као Амелија, ни Марио Цанаси као Ренато, ни Адријана Лацарини као Улрика, који ипак лагано пролазе свој певач: ки зенит. Ова премијера даровала је још једног дебитанта, то је Лучијана Навара, некадашња примабалерина, · потом кореограф, а сада и редитељ, Иако је опера као спенска уметност блиска балету, она је ипак далеко комплекснија и не задовољава се само спољном кореографијом. То се и овом приликом видело, и у предивном декору Атилија Колонела, који је омогућавао и најмаштовитија редитељска решења, Навара је чак и као кореограф била спутана. Од ње се, ако ништа друго, могао очекивати бар један разиграни спектакл самог маскенбала. И он је изостао, Па ипак, не може се заобићи успела сцена терцета Улрика — Рикардо — Амелија, у којој је, благодарећи вешто разапетим рибарским мрежама, Рикардо био у позицији да сасвим згодно и ненаметљиво прислушкује Амелијину – нсповест. Маестро Прадели, који је изненадио са нешто преспорим темпом у финалу ЦП | квинтету Ренато — Рикардо Амелија — Том — Самјуел, дао је један чудесни музички финале, са једном најсублимнијом поезијом, која је граничила са феноменалним!
И то би било готово све. Можда на први поглед изгледа и мало сиромашно, али за веће богатство доживљаја потребни су, наравно, и већи подстицаји,
Завршавајући овај приказ требало би можда ипак додати ово: три опере, близу осам сати музике, 25 солиста — и ни један „фалш“ тон, ни једно интонативно колебање! Било је то једно такво чаробпо чистилиште, које и само за себе оправдава постојање овог монструозног фестивала. Био је то један празник не само за кантомане, већ и за обожаваоце праве, чисте музике, ако се тај термин уопште може употребити кад је реч о опери, УостаЛом, ако ништа друго, тиме је остварен онај срећни предуслов са чијих се позиција може полетети у оно што опера као комплексна сценска уметност тражи и јесте, што би требало и морала да буде данас.
Слободан Турлаков
СЦЕНА ИЗ ВЕРДИЈЕВЕ ОПЕРЕ „БАЛ ПОД МАСКАМА“ У ВЕРОНСКОЈ АРЕНИ
ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ
усамљено ДЕЛО
Матија Вуковић: Скулптуре 1952—1972, Галерија УЛУС
ДЕЛО Матије Вуковића показује се у два. де ишњем распону, од, „Рањеника «13 1952: до „Савијеног човека“ из 1972, као прометејски чин стварања, у славу човека и његове болне немоћи. Ова скулптура израсла јем формално и садржајно на Мини ји континунтета хуманистичког наслеђа, као својеврсна синтеза препотенцираног облика, осуђеног на драматичну експресију која додирује трагично, и подсвеспог затварања облика око невидљивог језгра као централне тачке скулптуре, у физичком и симболичком смислу,
Још од почетка, из времена педесетих тодина, било је јасно да Вуковићев кон„цепт одређује двострука негација форме: негација логичког идентитета облика и његове (анатомске) функције, али и негација равнотеже вањског и унутарњег напона сведеног на драматичну затвореност изу„зетне снаге
Ни реалистичка ни класично експресионистичка, рекло би се више апстрактна (симболична) артикулација облика даје овој скулптури не само израз јаке личне одређености, већ је на известан начин доводи у директан раскорак са тенденцијама које доминирају у нашој ликовној уметности данас. Тај раскорак је суштинске, стваралачке природе, али и личне, скоро приватне,
Збот тота је дело овог вајара све усамљеније, рекао бих — напуштеније м, што је парадоксално, све присутније: Оно је, истина, постављено на одређено место у лествици развоја послератне српске скулитуре, али је у исто време стављено под сумњу као могућност даљег развоја и уклапања у токове савремене скулпторске мисли: Привидно класична фигурација, класични материјали и упорна доследност великог поштења, мала продукција и одсуство егзибиционизма — доприносе оваквОоМ ТМ ,
збег оре ен и дешава да се све чешће име Матије Вуковића изоставља из списка аутора такозваних селективних изложби савремене српске уметности, и да се време твеговог зеншта омеђује годинама 1950. и 1960, „Рањеником“, „Бизоном „И „Асом“, док је, кажу, већ у „Његошу“ назначена силазна линија: Зато и нема предговора у каталогу ове изложбе који би, барем у ооновним цртама, још једном рекао шта је ова скулптура данас, па шта нас она упућује и чиме нас опомиње. Јер Вуковић, са више или мање снаге, и даље моделује симболе човекове моћи и немоћи, оритипалном дикцијом и језиком модерних симбода, у чудесном сукобу конкавних и конвескних површина, у оштрој борби исконске таме и светла која се одиграва на овим облицима драматичне напетости.
Срето Бошњак аОТА
НБА
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
поводом „СЕЋАЊА ВА ДИСА«
НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ објавио је у прошлом броју „Књижевних новина“ веома занимљива. „сећања на Владислава Петкови. ћа-Диса" са чињеницама које ће добро доћи биографима Дисовим.
У овим успоменама Трајковић наводи да је на једном добротворном концерту У Нормандији за првога светскота рата прочитан на француском Дисов говор па каже; „На несрећу, српски текст је изгубљен", а француски превод објавили су приређивачи концерта у брошури која се „може наћи у некој нашој библиотеци .
Са задовољством, међутим, _обавештавам да је цео овај Дисов говор сачуван и у оригиналу.
Године 1954. у „Књижевности" (књ. 18, мај, стр. 469—473) објављен је мој чланак „Владислав Петковић-Дис у Француској, у којем је у целости објављен српски превод францускога текста Дисова говора из горе поменуте књижице „СоГоте зетђе аез Решез — РаџЏез".
У мом прилогу, који, из ове књижице као и из чланка Николе Трајковића „Наша позоришта у Француској" (,Комедија", 29. 11 1925), наводи и друге податке о Дису, кажем на крају: „Разуме се да Дис не знајући францускога језика, шако је био на свечаности није лично прочитао свој товор; то је учинио место њега Боривоје Мартинац, тада студент права, а сада адвокат у Београду. Он је говор и превео на француски и чувао његов срп ски оригинал све до последњега рата, док није приликом бомбардовања Београда пропао".
Ово сам написао после разговора са Мартинцем, али сам касније ипак нашао Дисов српски оригинал у крфским „Срп ским човинама" (1916), па сам тај, сад аутентимчни, оригинални текст објавио у попожаревачком „Браничеву" („Један Дисов говор", 1960, св. 3. септембар, стр. 73—78).
Проза Дисова није мање интересантна од његових стихова, што се може видети из његових цртица у Нушићевој „Звезди" (1912). Једну сам прештампао у „Књижев. ности" („Дисова проза и други заборављени текстови", 1957. књ. 24, стр. 385—388) а такође и једну од његових ратних репортажа објавио сам у „Књижевним новина. ма" („Како је Дис видео и описао битку код Смедерева", 1960, бр. 119, 20. У, стр. 7). Све то, као и остала његова проза, с пи. смима, треба да уђе у критичко издање његових целогупних дела.
Божидор Ковачевић