Књижевне новине
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
ХАЈНРИХУ БЕЛУ —
'
НОБЕЛОВА НАГРАДА 1972.
БУДУЋА ГЕНЕРАЦИЈА, увек ко. ригује суд савременика о литератури њиховог времена. Не страхујући од те корекције и примају“ ћи пуну одговорност, немачка критика верује да се из савремене западнонемачке литературе романа то не може односити на три писца. Та тројица су Хајнрих Бел (Непшлећ Вебц), Гинтер Грас (Сипег Стазу) и Мартин Валзер (Маћзег). А једног од ове тројице, Хајнриха Бела, Шведска академија наука је овенчала овогодишњом Нобеловом наградом за књижевност. Њему је припала част да после 43 године понесе највеће литерарно признање, да буде први немачки писац нобеловац после Томаса Мана, коме је ова награда додељена 1929. године.
Ове године је награда припала најчитанијем западнонемачком писцу послератног времена, напредно ангажованом католичком писцу. Хајнрих Бел је у литерарно уредно груписаној послератној Немачкој прави феномен: народни писац и оснивачки члан Групе 47, антимилитаристички, антиклерикалан (бар што се тиче виших црквених форума), нонконформистички по вољи, омиљен на Истоку и на Западу, превођен на бројне стране језике, а његове се књите могу наћи у католичкој парохијској библиотеци подједнако као и у неком дому културе. И зато се с правом поставља питање: шта је онг
О Хајнриху Белу се педесетих година бескрајно много писало, и то с правом. Он је био најузбудљивији и најискренији глас једне нове генерације писаца у СР Немачкој, која је била решена да друштво мн политику пре свега схвати као моралне феномене. Хорт Кригер је тада рекао да се Белово целокупно дело може сабрати под штихвортом „морално ангажовано савремеништво“ и да ће свака историја литературе педесетих година Белову прозу увек морати на првом месту да спомене и да је хвали. Његова патња због времена у коме живи потицала је из непосредног политичког искуства. Његова социјална критика је оштро погађала нову друштвену реалност која је настајала: Савезну Републику Немачку. Моралист и сатиричар, пародист и бунтовник, Бел је дао гласа хуманом протесту против једног новог етаблирања.
Својим музама Бел је назвао разум и фантазију: веома трезвен разум и веома храбру фантазију. А уз то се мора прирачунати и један мушки заштитнички дух: оеп!ц5 1ос!. Кал што је Гете био Франкфурчанин, а Томас Ман Либечанин, тако је Бел у искованом и обухватнијем смислу те речи Келњанин. Дух Рајне прожима сва његова дела. Он је тужилац, који у правом тренутку сагледава да пред њим стоје људи. Сатиричар је, али у себи крије и писца идила: Све то га ставља у веома те. жак положај. Скоро би се могло устврдити да једва који од западнонемачких „гневних“ писаца поштеним срцем тако горко осећа све што се око њега збива. И зато није чудо што је неким службеним поводом, пред самим угледницима, дао одушке своме срцу речима: „Тамо, где је могла бити или требало да буде држава, ја сагледавам само труле остатке силе. А ти очевидно скупоцени рудименти трулежи бране се: пацовским бесом“.
Хајнрих Бел је рођен 21. децембра 1917. у Келну, у занатлијској породици. По повратку из другог светског рата, у коме је служио као пешак на источном фронту, остао је веран свом родном месту. Његова прва књига ратних прича појавила се 1947. године. Већ у својим првим романима „Воз је стигао на време“ и „Где
ХАЈНРИХ БЕЛ
си био, Адаме> размишља о узадудности рата и исповеда своје очајање због догађаја у које га је рат увукао. После тога је написао многе романе, приповетке, радио-игре, позоришна дела и друго. Да споменемо само најпознатије: „Погледи једног кловна“, „Билијар у пола десет“, „Писмо младоме католику“, „Хлеб раних
година“, „АДоктора Муркеа сабра-
но ћутање и друге сатире“, „Удаљење од трупе“, „Приповетке, радио-игре, расправе“, „Франкфуртска предавања“, „Кућа без чувара“, „Ирски дневник“, „Гутљај земље“, „И не рече ни једну једину реч“, „Крај службеног путовања“ и најновији роман „Групна фотографија с дамом“, који се посебно спомиње у образложењу Шведске академије.
У свему што пише, Бел брани малога човека од притиска власти, новца, цркве, насиља и понижавања. Он је, пре свега, поборник мира, што доприноси да га много штампају и “ ДР Немачкој.
У саопштењу Шведске академије наука истиче саз да се Белу награда додељује за „стваралаштво у коме даје широку перспективу свог времена и уједно показује мајсторство у карактеризацији, чиме је дао допринос препороду немачке књижевности“. А доживотни секретар Академије Рагнар Гјеров је рекао да Белово дело значи поновно рађање из ништавила једне културе која је, готово већ опустела и угашена, доживела нов процват и нову зрелост.
Бел је у својим делима често у токовима својих најбољих сатира и пародија. Цео сплет глупости, конвенција и празног хода у немачком друштву Бел виспрено: открива. Језик му је конзервативно-пародистички бирократски немачки, који трајним низањем сувопарности добија разгалићујућу функцију пуну хумора. Бела никако не напушта његов већ и у свету познати кловновски мотив, па је отуд разумљив и његов међународни успех, који је стварно заслужен. Њега читају од Москве до Мадрида. Али је врло занимљиво рећи и то да је он данас тако рећи једини забављач двеју Европа и да као такав повезује наш подељени континент. Да завршимо и понеким цифрама. Дела Хајнриха Бела су досад штампана у тиражу већем од милион 'и по примерака само на
Западу, иу више од два милиона
примерака у Совјетском Савезу. Александар Б. Поповић
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“
НАПОМЕНЕ С ПРЕДУМИШЊАЈЕМ (9)
10 МАРКУ РИСТИЋУ Поводом
ИСТУПА РАДОВАНА ЗОГОВИЋА
КАДА ЈЕ, на недавно одржаном Октобарском сусрету књижевника, почео да говори Радован З0товић спорећи се са оцјеном својега друштвеног дјеловања у на шој култури одмах послије друтог свјетског рата, спорећи се са оцјеном Свете Лукића, име Марка Ристића, било је једно од оних имена које је Зоговић морао да помене у свом, вјероватно, првом „иступању у нашој јавној књижевној ријечи послије 1948. године. Наравно, најмање је томе допринијео садашњи Марко Ристић. Томе је допринијело, међутим, све оно што је Марко Ристић мислио и писао, бритко и бриљантно, управо оних година када је Зоговић, на незграпан и ванестетички начин, почео да се спори с идејама и људима у нашој култури и литератури. Та су се Зоговићева спорења завршила оном језивом књигом која носи назив „На попришту“, књигом која може послужити као образац за примјере из примитивно схваћеног марксизма у проблемима културе и као примјер прагматичног насртаја на појаве у култури.
Од часа када је, без правог повода, Зоговић поменуо име Марка Ристића, хтијући вјероватно да та придода Свети Лукићу као отежавајућу околност и доводећи га, уз то, још у некакву везу и са совјетским часописом који га је помињао, од тога часа име Марка Ристића, његово дјело, само се од себе наметнуло, бар мени, са својега непомирљивога и луциднотарасвјетљавања .примитивнога и недоученога тумачења друштвене функције литературе код нас. Марко Ристић је ту битку водио успјешно — сада ту исту битку води његово књижевно дјело. То, међутим, Радован Зоговић још увијек није схватио. Има, наиме, проблема које једна култура, једно друштво апсолвира ио њима се више не расправља. У случају Марка Ристића потребно је рећи баш данас, у ситуацији када Ристић учествује у нашој литератури и култури својим дјелом што га је остварио за седамдесет година својега живота, да низ идеја Ристићевих јесте утемељено у модерно мишљење, у онај степен критичке свијести у
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, др Драган М. Јеремић (главни и одговорни упедник) мр Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Чедомир Мирковић, Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић, (секретар редакције), Владимир Стојшин Бранимир Шћепановић. Гехничко-уметнич. ка опрема: Драгомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вуче нов, Предраг Делибашић. Енвер Берћеку др Милош Илић, Душан Матић, др Војив Матић, Момчило Миланков, др Драшко Рећеп, Јарг Рибникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур. Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме: Боглан Кршић,
Анст излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња ретплата 30, полуго. лаишња 15 динара, а за иностранство дво. струко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине“ _ Београд Француска 7. Директор Војислав Вујовић Телефони: 627-286 (релакција) и 626-020 (ко. мерцијално одељење и администрација)
Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају | Штампа; „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
КУ
~
УУЗА
нас који јесте и антидогматски и
антиграђански.
Није, дакле, случајно Радован Зоговић поменуо Марка Ристића мада га је поменуо без правог повода. Он га је поменуо због правог узрока. Наиме, не може се данас, а ни већ дуже времена, управо због дјела Марка Ристића о проблемима умјетности, о сопијалној функцији умјетности, говорити на начин како је то и прије другог свјетског рата, а и послије њега говорио Радован Зоговић, а као што то данас чини Василије Калезић, Зоговићев литерарни правозаступник, а ево поново покушава и Радован Зоговић.
Ускоро ће, 1973. године, бити четрдесет година од како је написан Ристићев текст „Морални и социјални смисао поезије“, један од капиталних текстова наше литературе. Већ тада је Марко Ристи тврдио понешто од онога што до дана данашњег уноси смутњу У здраворазумске или пак догматске духове: „...Једна „социјална“ песма може, дакле, да буде рђава, немодерна, антипоетска, неморална, и, тако, назадњачка, из истих разлога из којих и сваки онај песнички састав који својом беспредметношћу спада у „лирске преживелости“. Као поетски податак, она је онда исто тако излишна, исто тако непостојећа, Ако одиста одтовара нечему стварном, поезија има своју специјалну и специфичну социјалну мисију, а једно песништво које као поезија нема оправданог разлога да постоји, које као поезија нема постојања уопште, не значи ни као социјална акција ништа. Ако, међутим, поезија данас више заиста не одтовара ничему стварном, ако је као специфичан ред и род мисли треба одбацити, онда нема никаквог смисла, никакве сврхе покушавати да се од тог преживелог облика духовне делатности начини једно оружје класне борбе, јер ни као такво неће онда много вредети...“ Међутим, управо се здраворазумски духови данас позивају на срце, осјећања, вјерност и оданост. Марко Ристић, међутим, дозволио је себи, што сматрам примјером интелектуалног поштења, да сам прозбори понешто о том тексту када га је године 1956. прештампао, Говорећи. о томе како је, и зашто, компоновао књигу „Људи у невремену“ баш тако како се појавила, а не онако ка: ко је била замишљена, Ристић је записао: „За све ово што следује, изгледа ми уосталом бољи пролог, иако нешто заморан, апстрактан и догматичан, есеј „Морални и социјални смисао поезије“, мада, разуме се, том комплексном проблему моралног смисла поезије и социјалне функције уметности данас више не бих дао један тако схематичан и донекле једностран вид“. Ево, дакле, примјера критичке свијести о себи, о свом дјелу, о свом ставу.
Онај велики лук што га је Марко Ристић затегао у нашој култури, онај лук чији је један крај усађен у рана надреалистич: ка искуства а други у тзв. политичку књижевност која има мало везе са основним прерогативима Ристићева доживљавања и тумачења свијета, драгоцјен је управо ~“ свом средњем дијелу, у оном дијелу који је највише затегнут. Тада је, наиме, Ристић био провоциран не само својим интелектуалним и, евентуално, поетским поривима, већ је, стицајем окол. ности, и друштвено-политичка стварност, да не кажем реалност, безочношћу и бруталношћу, несумњиво иницирала многе луцидне тренутке есејистике Марка Ри-
" стића. Мијешајући живот и пјес-
ништво, историју и поезију, Рис тић је трагао за одтовозима на витална питања епохе. Одговори
које је проналазио им за себе, и
за друге, нису били само литерарно увјерљиви већ и такви да их је потврђивала пракса културе У многа каснија, и закашњела, љета. Мада није био видовит на пјеснички начин, Ристић је зрелошћу својега размишљања предвидио многе проблеме културе а некима је дао и умно, и револуционарно, разрјешење. Не мислим при 70ме само на изузетно ваљани текст „Предговор за неколико ненаписаних романа“ већ прије свега на Ристићеву спремност, и духовну зрелост, да интелектуално испровоцира ситуацију у којој ће се конституисати његово виђење проблема. Принцип монтаже података, чињеница, детаља, наоко узгредних, у вјешт духовни колаж обојен полемичким инвективама остао је у нашој литератури, у Ристићевој интерпретацији, примјер модерног начина мишљења и писања есеја.
Чак и онда када се Ристићева потреба за мијешањем живота и умјетничког дјела показала мањ кавом и злобном, као у есеју „Три мртва песника“, када се Ристићева луцидност показала, и иска. зала, недораслом за тезу која је, безразложно, унапријед узета, да не кажем догматично узета, чак им тада је, бар мјестимично, бар понекад, Ристићева реченица с Лакоћом _ достизала – есејистичку температуру високог нивоа.
Наравно, Ристић није одолио сопственој догматизацији и канонизацији, Његова политичка књижевност најбоље је свједочанство за такав суд. Али тај касни Ристић и није засметао Зоговићу. Напротив. Њему је засметао онај Марко Ристић који је псеудомарксистичку догматику и прагматику учинио смијешном. А тај Марко Ристић утемељен је у садашњи, модерни, витални степен савремене критичке свијести.
С идејама Марка Ристића могућно се спорити само у име још веће слободе но што је он проповиједао, у име суптилније оцјене умјетнине но што ју је он имао, у име универзалнијег тумачења културе но што га он има. Сваки други приступ дјелу !'тока Ристића духовно је нерелевантан. А најмање је релевантан онај који покушава да у име превазиђених критеријума, у име критеријума прошлости, унизи духовне залете Марка Ристића. Такав приступ је више податак о ономе ко га примјењује но о самом Ристићеву дјелу.
Управо због тога је баш Зоговићн морао поменути Марка Ристића. Вук Крњевић
Уплатом 30 (годишња претплата), или 15 динара (полутодишња) на жиро рачун НИП „Књижевне новине“ бр. 608—1—208—1 _ обезбеђујете редован пријем листа.
Годишња претплата за иностранство, која се уплаћује на девизни рачун НИП „Књижевне новине“ број 608—620—1—1—320/00535 код Београдске банке, износи: америчких долара 3,50, француских франака 18, западнонемачких марака 12 и британских фунти 1,20.
Црта Душан Аудвиг