Књижевне новине
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
ОТКАД СЕ ИСТИНА · НАЗИВА УВРЕДОМ 7
пр ОвиНа вруже Јеремићу, зодом Вашег написа „Књижевна' реч употребљена као увреда, објављеног у прошлом бро. У „Књижевних новина“, молим ас да објавите следеће: | 4
1. Управа Удружења књижев. ника Србије је у месецу ЈУЛУ из. дала саопштење поводом иступања из Удружења групе писаца и захтева друге групе за одржавање ванредне скупштине. У саопштењу управа је свом чланству обе. ћала да ће у догледно време сазвати пленум или ванредну скуп штину. А то „догледно време“, пре. ма Правилима рада Удружења, износи два месеца. Управа своје обе ћање, боље рећи дужност — није испунила. Ваша констатација, дру же Јеремићу, да управа „нема никакве могућности да се на силу одржи на „власти“ — није тачна,
2. Сасвим сте у праву кад тврдите да је моја „необавештеност велика у вези с радом управе“. „Ова управа и оне раније нису ме никад обавестиле — а колико знам ни остале чланове — ко заступа Удружење у многим важним кул турним институцијама и форуми ма, ко се и на основу каквих кри: теријума шаље на студијска путовања у иностранство, колики су
х
приходи Удружења, какве акције спроводи, на основу чега се бира редакција часописа „Еејанопз“, зашто се клупске просторије издају оудзашто, и слично. Као што видите, моја необавештеност је занста велика: од тако баналних па до врло важних питања.
А кад руководећи органи једне
· организације прикривају свој рад
од чланства, та појава има један свој врло прецизан назив: приватизација илити бирократизација.
3. Пишући о неуспелом плену. му од |. септембра ове године, ја ни у ком случају нисам „напао идеју о праву (младих) писаца на присуство и учешће у самоуправним органима издавачких предузећа“. Мој „напад“ на један миноран и бедан скуп који је органи: зовала управа УКС не значи и није, наравно, напад на једну врло занимљиву и прихватљиву идеју.
4. Ваше објашњење да пленум нисте одржали зато што је чланство заузето пречим пословима. нето бригом о свом Удружењу, те и да би пленум пао у „невреме“ кад се одржавају и припремају Аруги скупови (међународни Октобарски скуп писаца, на пример) — само је једна претпоставка и ништа. више. Прво, откуд знате да
ИСТИНЕ НЕМА А УВРЕДА ОСТАЈЕ
Драги колега Савићу,
Жао ми је што се поново излажете незгодама на које мора на“ ићи свако ко настоји да одбрани тезу која је очигледно неодржива. Али, кад тако хоћете, ево и одговора, који ће показати колико је мало истине у ономе што сте тврдили и тврдите о садашњој управи Удружења књижевника Србије.
1. У правилима Удружења нине стоји о року у којем пленум, док се
на своју иницијативу или на захтев петине чланства и да је у другом случају управни одбор дуажан да то учини у року од два месеца од подношења захтева. А пошто до тога није дошло (петину садашњег чланства чини 66 чланова), не може се говорити ни о каквом року. Тим поводом не могу а да:се не запитам:. чему ова. Ваша мистификација у вези са правилима, кад су она и ме ни и другим члановима _ управе добро позната2
2. Мако се Ваше примедбе у вези са обавештавањем чланови не односе само
ду управе ојрРРУ Ар на _ра-
на ову управу нео и није управе, нећу да _избегнем ни на њих да Вам одговорим. На годишњим скупштинама се редовно износе подаци о. раду управе и материјалном пословању Удружења, а уз то управа и у току свог мандата писмено оба. вештава своје чланове о свим важнијим акцијама. "Удружења. Уосталом, сваки члан Удружења може, све што жели, да сазна сваког радног дана у самом Удружењу. А учини ли тако, сазнаће да се све тито се у њему чини, чини према постојећим правилима. Што се тиче материјалног пословања, Удружење добија дотацију 38 одређене акције од Републичке и Београдске заједнице културе и мора да поднесе документацију За сваки потрошени динар. Руже ње, у ствари, живи од релативно
остварује 00 а њих је о увећала.
малих прихода које о просторија које издаје, баш ова управа знатни
С тим У вези морам приметим да Вам нису ој мови које користите У напасу на управу Удружења. У свакој умногоме „одлучују изабрани. представници, јер Је не. за сваку одлуку се“ зива цело чланство организације, Овакав начин одлучивања. може се назвати „приватизацијом и
јом“ с ле бирократизацијом _ само “ бата с који настоји да
поново да јасни пој-
организацији
могуће да се
дишта анархизма, 4 1 негира и саму друштвену орган,
во У гма томе, и пра зованост, па, пре а одлу-
оководства. С 4 изабраног Р' усвојених
чује на основу опште
шта треба: одржати
. о ванредној скупштини (члан 20) каже да њу сазива управни одбор
| ТБШЖЕВНЕНОВИНЕ 11
правила. Ако, пак, власт видите у привременој управи. једног слободно (без принуде) организованог, Удружења, онда нема сумње да не знате ни шта је власт ни где се она стварно налази.
3. Ваш „напад“ на пленум ко. ји је одржан на захтев Републичког секретаријата за куллуру до. казује да се један важан пленум (или ванредна скупштина) никако не сме одржати без великих при“ према. У том нападу сте, на жалост, показали и ниподаштавање својих младих колега, који су, по Вашим речима, објавили једну свеску стихова, а већ траже да учествују у самоуправљању изда. зачких предузећа. А та Вам мисао није била ни колегијална ни демократска. 4. Своју необавештеност о раду Удружења показујете и тврђењем да се пленум могао одржати и у време припрема Октобарског су. срета. Очигледно је да и не претпостављате колико је труда управа морала да уложи да би са успехом припремила одржавање једног овако великог сусрета, на којем се окупило око седамдесет писаца и преводилаца из земље и иностранства. Мали успех једног. неприпремљеног пленума јасно је, међутим, показао да се без добрих припрема не може одржати ни успешан пленум. Ускоро ће управа имати приликеда товориио при: премама за тај пленум (или ванредну скупштину). То је, уосталом, неопходно и стога што се, с обзиром на нови статус Друштва књижевника Војводине и Аруштва књижевника Косова, морају мењати садашња правила Удруже-
бисте своје чланство оптеретили бригом уколико бисте пред њега поставили проблеме рада Удру жења; друго, не значи ли, по Ва-
· шој логици, да се обећани пленум никада неће одржати јер ће увек.
за њега бити „невреме“: сада је, рецимо, Сајам књига, после на: илазе новембарски празници, па Нова, година, па Први мај...
5. Моје аргументоване критичке примедбе о раду управе назвали сте, необјашњиво, увредом! Штавише, покушали сте да на један демагошки, заиста недостојанствен и превазиђен начин, на основу једног написа, дисквалификујете читав лист у којем је објављен („Зар младе треба учити како се „књижевна“ реч може у потребити као увреда>). Али кад толико бринете о младима, врло сте недоследни и кратког памћења! Шта мислите, поштовани друже Јеремићу, како су млади читаоци „Књижевних новина“ примили недавно објављени памфлет „Јунак нашег доба“, најприземнији и најзлонамернији који се у по-
следње време појавио код нас, а.
који сем најпримитивнијих увреда ништа друго не садржи2!
6. То што сам критиковао рад управе Удружења не значи да сам се солидарисао са групом која је иступила из Удружења. Али, пошто сте ме прозвали, поштовани друже председниче, најљубазније Вас молим да ме бришете са списка чланова Удружења књижевника Србије.
С поштовањем, Милисав Савић
Београд, 25. 10. 1972.
ња. Чланство ће о томе бити на време обавештено и имаће прилике да донесе одлуке важне за будући рад своје организације. А. нема. сумње да је много важније донети разумне и корисне одлуке од тота да се пленум (или ванредна скупштина) што пре, наврал-нанос, одржи.
5. Ни на крај памети ми није пало да Ваш иступ. идентификујем са листом „Књижевна реч“. Погледајте мало чак и реченицу коју цитирате, па ћете по наводницима видети да није реч о листу већ о Вашем напису. Кажете да. сам недоследан и кратког памћења, јер се не сећам написа „јунак нашег. доба“, објављеног у „Књиожевним новинама“, а то је, наравио, још једна увреда, настала на основу занемаривања праве исти не о целој ствари. Заборавили. сте да је објављен и одговор Видосава Стевановића на тај напис и да сам том приликом сасвим недвосмислено изразио неслагање не само са основном идејом овог написа него и са увредама које су дошле са обе стране (в. „Књижевне новине“ од 16. јула 1972, стр. 11). Млади читаоци „Књижевних новина“ су, дакле, имали прилике да прочитају шта ја мислим о том напису и увредама међу писцима.
6. Најзад, ништа није смешније у овој ствари од Вашег тврђења да се не солидаришете са онима. који су иступили из Удружења, а као и они тражите да будете избрисани из његовог чланства! То је, међутим, једино логично У Вашем иступу и истовремено непобитно доказује колико сам био у праву када сам указивао на ту солидарност.
Желећи Вам много успеха у будућем друштвеном и књижевном раду, срдачно Вас поздравља
Драган М. Јеремић У Београду, 25. октобра, 1972. године
М МЕМОКТАМ
РАДОВАНУ А
РАДОВАН ЛАЛИЋ
ИЗ НАШЕ средипе отишао је врсни духовни посленик, човек пера и акције, професор и почасни доктор Универзитета у Београду Радован Лалић, Отишао је у часу када више није било наде да се одлазак може спречити или ОДлОжити. У складу с неопозивим законима памћења, и ова смрт ће подстаћи рад на сабирању свега чаме је један предани живот, проведен на међашаима од сеоцета крај Андријевице, Призрена, Београда и Прага, од Скопја и ратиишта за људско достојанство до поновног Београда и упућености ка највишим дометима културне и интелектуалне Европе, задужио ово поднебље у сферама културног рада и војевања за националну етику.
Биће, свакако, по заслузи оцењен педагошки и научни допринос професора Лалића средини из које је поникао, наћи ће се прилика да се његово име упише и у књигу о елити наших бораца за социјалну правду, покренуће се, вероватно, и зкција да се сачини зборник о његовом труду за боље разумевање велике руске литературе и њених тесних веза с нашом и другим словенским литературама. У том испитивању биће неизбежно да се истакне и то како је професор Лалић основао и по кренуо на делање послератну српску славистику, оборужавши је снажним осећањем дужности и духовне мисије.
Професор Лалић је припадао оној врсти људи, који више живе
_у делу и акцији пего у баналним
контактима свакодневних односа. С њиме се вазда могло разговарати само огбитноме, о начелноме, о ономе што је важно за живот и рад људске заједнице. Не познајем, другог човека, који је у тој мери био неправичан према себи даби могао сачувати веће разумевање и правичност за друге. Захваљујући његовој реткој култу. ри, великој интелектуалној спреми и високом духовном _— нивоу, разговор с њиме је увек носио више од дијалошког комуницирања, свеједно да ли јеу питању било присећање на драме са бојишта, разумевање индивидуалних криза, поглед на догматске ставове у савременој писаној речи или пак машљење о некоме коме смо се некада дивили, а сада подстиче наш револт, каквим се у једном од наших разговора проФфесору Лалићу представио Михаил Шолохов.
М сећање продире један од последњих сусрета и разговор у коме смо се дотакли питања о ко ме људи, понесени инерцијом свакодневице и страдалничким искуством, настоје да задрже право на субјективно гледање на _ ствари, Професор Лалић није оставио ни
камен на камену од моје концепције о праву на лично реаговање кад је реч о заштита угрожене индивидуалности у савременом свету. Са убеђењем мисионара говорио је о једном за свагда утврђеном ритму објективне идеје који постоји изван нас, изван наше воље и наших потоњих сазнања, не допуштајући нам ни за часак да стремимо ка бедемима. личне сигурности. Професор Лалић је бао човек од историјске видовитости, а мени није остало друго доли да признам ограниченост (двог субјективног прилаза проблему.
И онда — наше последње виђење. Тему која се више није могла избећи и осећање кога бисмо се најрадије одрекли покушали смо да заклонимо неистином необавезног ћаскања. Професор Лалић је често, као пред једном од ретких загонетки живота које није одгонетнуо, застајао пред чињеницом велике уметничке креације у веома кратком периоду суђеног живота. Говорили смо о Љермонтову, Писареву и Лунцу, о Миљковаћу и Нађи Рушевој; говорили смо о људима изузетног ума и дара, који чине да се живот побољшава брже и севрсисходније него што то његови троми и гломазни унутрашњи законл допуштају. И наједном, отело му се скромно жаљење што „Историја старе руске књижевности", на којој је последњих година интензивно радио, неће бити завршена. Било му је јасно да му је животни пут при крају и зато му-се-последња мисао дотицала незавришенога дела. Ја сам, пак, осетио како је велика штета што је тако, јер ће његове значајне мисли за нас заувек остати тајна.
То осећање траје и док се питу ова редови последње поште. Смрт великих интелектуалаца је свакад и умирање нечега у читавом нашем роду, што се ничим не може надокнадити. Никаквим колективним напорима на реконструкџији једног одузетог _ нам мисаоног става, никаквим твораштвом ученика. Тако је одвајкала у прироли ствара ни у примеру префесора Лалића има оне тужпе истине из Бултаковљеве параболе о „црвеном зраку", чију је тајну познавао само доктор Персиков и која је оттшла у неповрат заједно с његовом смрћу. Човек може зрачити речју и угле дом, примером и утицајем, али он ипак одностч са собом најдратоценије искре свога духа, п такав тубитак може да значи позив на окупљање и збијање редова следбеника, алт није кадар да одагна сумњу да ћемо тиме моћи да надокнадимо азгубљено.
Миливоје Јовановић
о
ЛЕТОПИС
Америчка критика о новом роману Миодрага Булатовића
Нај ! роман Миодрага Була. а рк је био бољи“ наишао је на знатан Одјек У Америци, Критичари се, углавном слажу у оценама да је ово значајан анти-роман једног врсног писца необуздане маште. Истичу особеност главног јунака Тр бана Ма. лића, као и то да је улатовић секс, насиље и ругобу извукао у први план изрутујући се рату ко ји је изједначио са развратом. Амерички критичари са прекором упућеним себи и својим чи. таоцима, констатују да је У Француској, Италији, Немачкој и Скан. динавији Булатовић писац који се много преводи и о коме се говори.
Истиче се да је он преведен на више од 20 језика међу којима и на неке афричке, на хебрејски и кинески језик. . Познати критичар Џозеф Хитрец је у Њујорк Тајмсу (Тће Ме Уокк Типез Воок Кемем) и у Хе ралд Трибјуну (птегпанопај Нетаја Тгђиле) објавио подужи чланак о Булатовићевој књизи. Он спомиње старије изјаве критичара о значају овог писца и тежњу да говорећи о Булатовићу стално при зивају имена Гинтера Граса, Бекета, Достојевског, Фелинија, Ра: блеа и Боша. Кад је реч о новом роману та се потреба не јавља. Из Булатовићеве књиге — вели Хитрец — „јасно избија посебна врста црногорског витештва, које је тешко објаснити, али се може назрети кроз чињеницу да је рат био бољи чиме се парафразира средњовековни балкански еп о Краљевићу Марку, легендарном борцу против Турака“. Хитрец да ље пише да Грубан Малић, јунак овог романа, има „зачарану сгзистенцију“ као и Краљевић Марко, Малић је умро у роману „Херој на магарцу“, а сад је опет жив и здрав. „Док је претходни роман још: увек поседовао неке чари реализма; „Рат је био бољи“ иде иза ограничене површине литерарног
и усмерава се ка ужасном и мон: струозном у савременом искуству, У тој „вишој стварности, да употребимо Булатовићев израз, ишчашење је норма.“ Е
У врло познатом америчком недељном часопису „Суботњи преглед“ (5атдау Кемје). професор Васа Михаиловић је недавно објавио ласкави приказ ове књиге. Он пише: „Булатовић никад није марио за логику и измењена техника анти-романа, коју примењује у о: вом виолентном делу, тражи од читаоца честу напетост неверице са циљем да искуси роман као сан, ноћну мору или наркомански занос. „Рат је био бољи“ — на ставља Михаиловић — првокласни је надреалистички пут уназад, У ратне и поратне дане, емоционални циркус препун злочина, апсурда и лудила. То није ратни роман у правом смислу те речи, нити је типични анти-ратни роман. Булатовић узима рат на Балкану пре као изговор да се руга рату уопште и да покаже шта он чини човеку. „Да извучемо тлавни ефекат: он ослобађа сексуалну снагу џ некима од личности ове књиге, док је пригушује у другима, Резултат је силовито скретање и перверзија — између осталих; пиро-
манија, некрофилија, бестијалност и инцест.“
Ауторов основни поглед на свет је четворострук: живот је апсурда; човек је луд; рат је порнографија, а секс је најмоћнија покретачка сила, .
Веза са идејама Вилхелма Рајха се сама намеће. Али, док Рајх сматра да је секс здрав покретач који када је пригушен избија у рат и револуцију, У Булатовићевој схеми секс је демонски, иако се у атмосфери потпуног лудила чини као сила избављења. Раз-
врат постаје аналоган рату.
Маја Херман