Књижевне новине
Х М [ У
И ЧЕТВРТЕ Београдске музичке свема-
ности (одржане од 7. до 19. Еро):
предате су прошлости, али не и З
раву.
' _ Поред тога што нам је овогодишњи
с подарио заиста велики број до_ брих концерата и представа, чак и врхунских остварења, традиција се наставља: Бемус нема јасне концепције, исцрпљујуће је заморан и, најзад, домаће стваралаштво опет није добро заступљено.
У распореду програма владао је савршени еклектизам. Није постојала никаква идеја која би приредбе Бемуса подвела под неки одређенији смисао, која би му обезбедила обележје фестивала. Једноставно: Бемус — то је једна готово комплетна хетерогена музичка сезона, са успонима и падовима, сабијена, међутим, под готово компресорским притиском у свега неколико дана и кројена по мери несумњивог конформизма и поводљивости. Заморан, убитачањ распоред приредби (23 у 12 дана) доводио је до праве отупелости чула. Човек напросто није био способан за доживљавање тако учесталих климакса. А требало је бити спреман и на шокове, После концерта суптилног пијанисте Паскала Рожеа, још исте вечери, на концерту бриселског ансамбла »Мизјаџез пошуеЏез« на коме су извођена дела шампиона европске музичке авангарде, могли сте сазнати да се по клавијатури може музицирати и песницама. Тиме никако не желим да омаловажавам „ови звук", једноставно подсећам на иџак ограничену моћ перцептивности. Емоције са једног концерта су разбијене, а други нисмо могли да доживимо,
сем да та региструјемо искључиво рационално. И тако је бивало из вечери у вече.
Домаће стваралаштво било је нешто присутније, ма жалост само ,
квантите-
СА ОВОГОДИШЊЕГ БЕМУСА ~ ЈАПАНСКИ АНСАМБА СТАРЕ МУЗИКЕ „НИПОНИЈА“
том. Када би Бемус имао некакву међу. народну репутацију, што се од њега и очекује, дакле, када би се наша музика нашла у ситуацији истинске међународне конфронтације, са оваквим репрезентовањем не бисмо имали исувише шанси, Међутим, и овога тренутка мислим да је неоправдано у тој мери некритично пуштати све оне лоше осредње (част изузецима!) нетом написане композиције на Бемус, а тако бездушно, без осећања за вредности и предности традиције, заобилазити врхунске вредности наше музике: Јосипа Славенског, Љубицу Марић, Петра Коњовића, Крешимира Барановића, Рудолфа Бручија — да се задржим само на овим ауторима. Они су за Бемус заборављени композитори, готово табу. А можда су они — да се послужим реченицом Станислава Винавера — исувише „опасни јер су талентовани".
ПЕДАГОШКА ПОЕМА
Прелудијум за Бемус, међународно такмичење Музичке омладине (од 30. септембра до 7. октобра) у дисциплинама клавир и клавирски трио, донео нам је торчину пораза и отрежњавајућу трпкост сазнања. Ниједан од наших представника (а били су најбројнији) није се винуо до финала. Прва три места заузели су совјетски музичари: Елена Кузњецова, Борис Петров и Александар Малкус, следиле су две Мађарице, Чила Шултер и Табриела Торма, најзад Енглез Филип Мартин. Ако бих се у погледу редоследа,
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
| БЕЗ ЈАСНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ
10'
што је у суштини неважно, донекле десолидарисао са жиријем, стављајући на прво место блиставог шеснаестогодишњака Бориса Петрова, спремног за највише узлете у пијанистичкој уметности — остаје чињеница да је жири правично и оштро раздвојио „изабране“ и оне остале. На рачун оваквог исхода ствари,
" испредале су се међу нашим педагозима
и другим пристрасним навијачима невероватне приче о „руској предодређености", о „бесомучном дрилу", 0 „техници без душе". Наравно, све су то биле претпоставке инфериорности, немоћно правдање неуспеха. Истина је, међутим, да
"су млади уметници из победничке групе
показали висок технички ниво, музичку
__ интелигенцију и зрелост, а надасве про" А однос према свом позиву.
сто се односи и на поредак у дисципли-
ни клавирског трија, где је Трио Мо-.
сконцерт био за читаву „небеску дужину" изнад свих осталих, док наш представник, Загребачки трио, чак није показао ни занатску солидност,
Била је то заправо битка педагогија коју су, на жалост, по већ утврђеном редоследу ствари изгубили — наши даровити младићи и девојке. Више склони медитацији него акцији, после овог искуства, хоћемо ли се пренути2
ФАСЦИНАНТНИ КАРАЈАН
. Није претерано рећи: цео Бемус био је у знаку гостовања Берлинске филхармоније, тачније, појаве Херберта фон Карајана. Ова музичка сензација, смештена у средину трајања Бемуса као високи бујан храст у равници, бацила је у засенак интересовање за већину других збивања. Е
О Карајановим концертима доиста је тешко писати, као и о сваком савршен-
ству и чуду. Ако изузмем детаље, могу рећи дај никада раније нисам тако дубоко м јасно доживео музику Бетовена као скулптуру У времену, тако заносно чедну и зажарену Љубавну смрт Изолдину, ослобођену масивности и метафизичке спорости, Брамсову Прву симфонију тако лирски флуидно конципирану и са тако драматски раздирућом жестином Финала. Велика уметност Херберта фон Карајана и Берлинске филхармоније напросто нас је заробила и држала у готово неиздржљивој напетости да последњег тона, очаравајући нас и потресајући, а треба рећи: и померајући нам критеријуме у смислу већих захтева.
Дрезденска _ филхармонија са диритентом Гинтером Хербитом представила се као оркестар високог интернационалног стандарда. Чули смо одлична извоЂења Штраусове поеме Дон Хаун и Дворжакове Осме симфоније са зачуђујућом -—- пошто је реч о немачком оркестру емотивном тензијом. Клавирски концерт савременог композитора Рајнера Куната, некакав коктел поентилизма и експресионизма, извео је Гинтер Коц, вероватно добро, али то је било сасвим свеједно.
Концерт Београдске филхармоније под управом диритента Оскара Данона завршио је циклус симфонијских концерата на овотодишњем Бемусу. Овај концерт је био значајан из најмање три разлога. Најпре, премијерно је изведена награђена композиција на Бемусу Ргејцсфо, Ата 1 Ега Милана Михаиловића, поново је уведена у концертну активу ЛП симфонија Војислава Вучковића, упознали смо профињену уметност младе јапанске виолинисткиње Мајуми Фуџикеве им, најзад, чули ома једну виолентну интерпретацију Скрјабинове Поеме екстазе — као један од највиших домета Београдске филхармоније и диригента Данона.
Петар Поповић
· Јорк, односно једино Манхатан.
ступајући на њено тле, поново откривао Америку. Ја бих то своје откриће свео на: најскромнију меру. Не бих описивао оно што сам видео већ бих само дао импресију о томе како сам Америку доживео, Тим пре што сам видео само Њу
"Овај град је основан пре три и по века, кад је један пословни човек купио цео овај простор за цигло 24 долара. Ту, међутим, има места где је квадратна стопа дО скора коштала милион долара, Коштала, кажем, јер је цена порасла, односно више нема цене — уопште се не 'може купити. ни
Овде има мало споменика, а улице су углавном означене бројевима, Кад тражиш неко место, треба само на мапи да спустиш прст као, рецимо, на шаховској
· табли: „еб". Има више разлога са којих
ми ова безименост и анонимност изгледа добра. Прво, у овом огромном граду лакше је снаћи се него, рецимо, у Зрењанину, или Лесковцу. А сасвим је сигурно да је лакше возити аутомобил него у 560 граду. Друго, непрактично је означавати млаице именима ма и великих људи, Јер је та величина релативна ствар — често се временом много смањи. Па се и називи мењају а то изазива непријатна сећања, а и забуну, док се људи не свикну на нова велика имена.
Не верујем да би се из овог трада мо!ла написати репортажа. Нити да је неко овде спевао песму. Ту нема дрвећа ивицама улица, нема зеленила, нити птица. У овом пребогатом граду живи само сиротиња, богати станују ван њега, често доста далеко. Од тамних челично стаклених колоса са обе стране небо се не види, а и не гледа се — не верујем да ма кога небо овде много занима. Ни земље нема. Ово што се зове земља само је бетонска плоча испод које се, ко зна до које дубине, налази лабиринт коридора, огромних цеви, ходника подземне железнице, трговина и надлештава, и ко зна чега све још. Између невидљивога неба и непостојеће земље незауставно и прецизно откуцава живот као машина у некој безмерно великој творници. Јер овде, не само у стварима, него и у људима, чини се, уместо срца, живе и, раде мотори.
Гледао сам Њу Јорк са дна улице и такав призор беспоштедне борбе за простор, светлост и ваздух мислим да сам једино виде у старим, големим шумама. Тамо исто овако свако стабло жуди за висинама и под собом и око себе туши и уништава сва друга, мање отпорна, стара и нејака стабла, сваки, други, туђи живот. Но и најмоћнијем стаблу дође крај, а кад
се оно сурва тек онда се" види сурова: п
непоштедна борба за тај његов, сада осло-
"бођени: простор, У "ту празнину покуљају
сада одоздо и са свих страна безброј из данака, грана и глава да га за себе освоје. Јер тај простор значи, у исто време, и сам живот.
Тледао сам тај град и ноћу, из ресторана са шездесетог спрата. Док су из свих преградака наоколо, где приватно вечеравају пословни људи уз дискретно светло свећа, избијале, као светлећи меци у ноћној борби, само једне једине речи: „долар! . долар!" То су доле били неки стравични кланци по чијем дну теку светлеће реке. Али нисам могао да се сетим на шта ме тај призор подсећа. Не верујем да упоређења уопште има, то се мора видети.
У Њу Јорку има доста цркава. Оне су мале, питорескне и сигурно изгледају као украс ових улица—кланаца, нарочито својом чистоћом ми готским стилом. Али ми се ипак чини да је божанство ове земље човек као индивидуа, и да су ње това приватна иницијатива и власништво подигнути на степен светиње, То су темељи овога друштва положени још у Декларацији као „право свакога човека на живот, слободу и трагање за срећом". Да, то „трагање за срећом". На сопствени начин и од своје стране изабраним путем. Па ипак је чудна та спрега новога, америчкота „зен—-таде тпап-а им истога тога човека који међу овим челичним колосима губи своју индивидуалност им постаје полуга или нумера у незамисливо моћној машини.
Сигурно је да постоје многи корективи који ублажавају борбу у којој сваки човек ствара и одржава свој економ ски положај. Јер, сви људи нису једнако способни ни једнако срећни, нити заузимају једнаке стартне положаје.
Ипак сам на великим авенијама видео људе како по киши иду у распалим ципелама или седе у капијама облакодера и бе спомоћно зуре у кишни дан, Таксиста ме је јетко запитао: да ли сам дошао да видим њихову „красну земљу"2 Рекао сам му да не верујем да бих могао, а и желео да живим овде, али — капу доле прел овом земљом. На то се он сасвим разљутио:
— Ако вам је красна носите је са собом у Европу! Нама ова земља није крас на. Била је, али више није.
Свако друштво неминовно има и своје приземље — иначе ни врха не би било.
Метрополитен музеј је, кажу, највећи на западној хемисфери земље. Можда и јесте, али је свакако далеко иза Лувра, Ермитажа или Ватикана, Ту је тридесетак Манеових платна (чувени пејзаж „Тераса у Сент Адресу"), једна од највећих колекција Рембранта, платно „Жетеоци", још величанственији Ел Греков „Поглед на Толедо", Веласкез, Гоја, чак и један Бош. Е
ХМ музејској публикацији пише да су само пре сто година ова платна висила по зидовима разних европских колекција, „али овде, у Метрополитену не беше ре-
дивно Бројгелово“
ЈЕДАН ДОЖИВЉАЈ АМЕРИКЕ
| ОД КОЛУМБА до данас сваки човек је,
ЊУЈОРК
кем-дела — у ствари уопште ни сликарсжих платна". Тада је, 1870, један видовит по словни човек купио у Европи три целе сликарске колекције. Куповине су настављене, музеј се пунио. Да једна земља, дакле, има овако богат музеј није потребно имати сликаре већ само новам, Додуше, и они у Европи су често пуњени не само новцем него по некад и силом.
Овај монументални град има и свој Централни парк у површини од 840 акра. Али, ако је то парк онда жалоснији парк никада нисам видео. Више личи на пустару, али не — пустара набрекне од дивљи» не и зеленила, а овде је све тако; оскудћић + и сиромашно. Траве готово и нема, све. је, џтажено им неуредно, а гране дрвећа готово паучинасте, Чак и на слици, кал је у јеку бујања и зеленила, лепо се види колико је слој зеленила танак и прозрачан, до дна провидан, Чак и вода у вештачким језерцима је толико прљава да ју је тешко и гледати. Место да овај парк освеж:ва град — град њега дави.
Зачудићете се: Америци нарочито завилим на чаши млека! Заиста, ништа укус. иије нисам пробао од млека, које можете јевтино добити у свакој бакалници и у личном ресторану.
Истина је да је млеко свуда исто — ни није истина. Јер, од како се помузе па до тренутка употребе од стране човека постоје многобројни начини да се побољша, односно одржи у природним условима или бар не погорша. Дати човеку јевтино, на сваком месту и у свако доба овакву чашу млека сматрам великом ствари.
На аеродрому „Орли" у Паризу тра-
жио сам две чаше млека, али друту нисам ни окусио — толико је то млеко било млако и неукусно. О томе какво је код пас — ми сами знате. ___Америку су одувек насељавали, амданас је насељавају, људи којима је њихо ва домовина била тесна из било којих разлога, побуда или мотива — позитивних или негативних, једнако, Ти витални људи су у себи осећали снагу и жудели за ширином м слободом. Тако је ова земља служила одувек, а чини се и данас, целоме свету као уточиште снажних и немпрних људм, авантуриста и прогнаника, незадовољника па и криминалаца, Ољтерећени тескобом своје земље они су овој тежили ми прилазили као обећаној земљи искупљења, |
Ту су се одиграле најсуровије борбе између човека и природе и између досељеника и староседелаца, а и даље се одигравају између самих људи. Створена је пација снажних, самоуверених, робустних и безобзирних ребела, који су искупљење тражили у материјалном стицању и фи зичком потврђивању. лако је створен менталитет и култ снаге, здравља и виталности, издржљивости и тежње за успехом по сваку цену. То су људи који су постаАм од прогнаника прогонитељи, од слугу господари и од грешника свеци. Па су тај нови свет стабилизовали пи организовали баш на тој својој, новој основи. УдружиАм су се и свом друштву дали те исте осмове, готово непознате и пеприхватљиве У осталом свету. Да ли је то било изнад ИАН испод нивоа других старих друштава — ствар је оцене. |
Миливоје Перовић