Књижевне новине

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

БОГАТ ПОЧЕТАК. АНКОВНЕ СЕЗОНЕ

ИЗУЗЕТНО ЈЕ БОГАТ почетак ликовне

сезоне ове јесени; ; Ме а јесени: београдске галерије ну-

4 у и нуде изложбе к:

Ру Ра као спектар идејних и стилских кретања : ковној уметности овог трен У. нашој ли-

Успешна организација отоке ложбе Скултура у отвореном прос о (Вајарска секција УАУС-а) отворил Ку нове могућности правиј - : ТРИ А“ м снагама наше скулптуре. Наиме, идеја : е; ; ПН ја да се презентују дела двостепеном селективном методом (изложба модела као основ пе конципирана. за о: ор),

; Е унапред, одређени простор. потврдила је одавна > НАШИ 6 присутну мисао да у

ашој улптури има довољно субјективњих снага за монументалн:

- а решења, али да сопиолошки, културни и економски, па и методолошки фактори нису азрели. услова који у прин ~ плен у ринципу решавају проблем монументалне скулптуре,

САН

питуре добитника овогодишње награде (Коље Милуновића Милиј

Ћ – и Милије Нештића) биће реализоване као монументу ми ос : ЗАК“ 5 7 простору у којем су излагане.

|јихо, мада изузетно посећена, протекла Ја Излоскра акварела Божидара Продапиле у Галерији Дома ЈНА. Познати мајстор наших предела сликаних темпером показао се овом изложбом као изузетно осетљива личност, финог нерва, лаког и прозрачног потеза, импресионистичке треперавости боје. Његови омиљени мотиви, претежно пејзажи, споменици и градови, представљени су на неколико десетина листова у традицији наших најбољих акварелиста, али са наглашеном 'нотом личног односа према овој тешкој и осетљивој техници и материји.

Четрдесет пета изложба. Друштва орпоких уметника „Лада“ није нам донела У целини ништа изузетно ново, али је занимљиво да се ово наше најстарије уметничко удружење из године у годину подмлађује. Поред старијих чланова Друштва. који су му верни још из предратних времена — Драгиње Влашић, Лепосаве Павловић, Ане Маринковић, Живка Стојсављевића, Михајла Томића, излажу и неколико познатих имена средње и млађе генерације — Небојша Митрић, Слава Богајевић, Вера Божичковић, Мића Поповић, Милић Станковић, Радислав Тркуља... Двадесет излагача, скоро исто толико схватања, дају овој изложби карактер ревијалног прегледа у знаку традиције дуге пет деценија.

Још неколико дана може се видети изузетна изложба такозване примењене трафике Џоје Ратковић (цртежи, стрипови, илустрације, карикатуре, анимирани цртеж) у Музеју примењене уметности. Џоја Ратковић је познато име са страница многих наших листова (између осталих и „Књижевних новина“), у којима се јавља карикатуром, стрипом, илустрацијом, у једном заиста оригиналном стилско-садржајном односу. Између хумора и сатире, смешног и тужног као да су избрисане границе рационалних односа, свет се приказује у неком чудном, повампиреном и нестварно-стварном трагичном путовању У обрнути ред ствари. Време је добило димензије имагинарних предела, време-прос. тор за мале игре између две неухватљиве сенке, за горки смех на крају пута, пред

„ З 4 „Излазом“ и „Капијом“ у неизвесно. .

Тек се на овако добро постављеној из“ ложби добија права слика о томе какав је Џоја пртач: сигуран, оштар, луцидан.

ИСКОНСКА БОЈА ИСТИНЕ

Марко Челебоновић: Слике, Галерија Дома ЈНА, Београд

СМОЧЕНИ са новим сликама Марка. Челебоновића осетили смо да се у СРЕМУ његове имагинације постепено уобдичио принцип који је у новом светлу предст. вио његове тежње.

закљу“

Мада се на први поглед може

чити да се промена У Челебоновићевом

сликарству десила на плану супе па Е трансценденталног садржаја _ фено Па ним, остаје отворено питање а осмишљевот искуства, које, бришу ) рије и рационалне кон да гради слику као идеје са Јра остави у сти, већ, далеко више, : Ма нађе доволН 45 субјективног оправдања сликарске : је. . "те је, у ствари, резултат ВЕНА На процеса свођења _ ликовног = а нију, његову исконску, елементар У, уванувенокт али и на његову АНС карика: онутарњим токовима _ 3ту “са ИК КЕ ја уметничке свести. Тако ње и кад је непосредно инспир о ВЕеЋа етног света,

5 МОТИВОМ предам у па ретне везе са визуелним у вре постајући универзал-

ачког садржаја. Због ни носилац стварала О Што је ТЕЛЕ

1 азум тога је ваљда и Ра) тв. бонсвић сада ослобођен потребе Р

енскот и временог), ке м (новог, врем ] Ен "а БИ ка дефинитивно Па о“ њему. С од о сав а Енен) ико објекта, д телике и субјекта (у Ор КЕ 2 ром 5

] ге настала). У сваком с Ту,

којем |] а есеј.

боја, у скуп елемената (бо; о ) организованих на адреенаћис Пн 4 лобилају значај симбола

не истин

е, иако без јасно исказане поруке и натлашене ЖУАЊ

ге за новим. Неве.

ове слике су ослобођене сумње (мада

у њима пулсира стваралачки немир), сте су сада чиста чињеница, АИ

мисаовом и У емотивном Ба ИОнАТЕ о

__ Због тога је сасвим инди при

состро ОВОГ ИЛМ омот орле МЕ платно

ит немамо поттебе да у и пе

свету препозвајемо свој у

НЕБОЈША МИТРИБ: ФИЛИП ВИШЊИЋ

њица нас не узбуђује, не буни и не чуди. Слика је саздана од других, другачијих речи и знакова — смирених, осмишљених искуством и неком исконском __бојом истине једнаком за све епохе. „Кућа", „Бор", „Полица", „Четири чаше", „Велики. сто" — све неутрални, шкрти наслови за нешто што је у сликару значило живот пре но што је слика рођена.

Чак и онда када се аутор емотивно (сентиментално) везује за одређене предмете, та везаност је увек у сенци једне друге, дубље, исконске условљености општијим садржајем.

У том смислу је и боја добила другу улогу: она више није у служби драматских сукоба, опорих контраста или нежне везаности за објекат. Боја се претвара у светлост, У способност осветљавања из нутра, мада у све доминантнијој белини наслућујемо тежњу која у суштини није колористичка. Веома сам близак уверењу да се кондензовано искуство сликара ослободило потребе за тражењем истине у свету који није свет његових унутарњих предела. Зато изложене слике, настале у протекле две године, не само да имају јасан карактер целине, већ и неки изразити, особени печат личности.

ДУХ И МАТЕРИЈА СКУЛПТУРЕ

Небојша Митрић: Скулптуре и цртежи, Салон Музеја савремене уметности, Београд

СЕДМА самостална изложба скулптура. Небојше Митрића доводи нас у искушење да се зауставимо пред проблемом инспирације савремене, чак модерне уметничке свести садржајима истргнутим из неког прошлог и далеког времена. Али, већ на самом почетку оваквог размишљања суочени смо са апсурдом делења уметничке свести од њеног садржаја, упркос могућности да се инспиративни импулси зачну у сукобу садашњег и прошлог. То управо и одређује Митрићеву стваралачку свест, то осећање времена без прекида, његова филозофска, поетска, митска али и историјска компонента у променама које иницира она друштвена свест која као истина не допире до каснијих генерација. Остаје слутња истине или истина слутње као јединствени садржај креативне личности која се испољава у материјализацији идеје, више или мање оригиналној. И

Митрић је вајар изузетне културе и обавештености, али м п њеног нерва, изоштреност слуха за поруке (и захтеве) времена. Уз то и беспрекорни познавалац заната, оне магије претварања материјала у носиоца духовности.

његовом делу (претежно скулптуре у бронзи) доминира принцип развијене форме у контрасту пуног волумена и немирне површине, што скулптуру обавија магичном игром светлости и сенке, у ЧУАним, час оштрим, час блатим ритмовима. Тај Митрићев формални принцип није срачунат на монументалност па нас понекад дореде у недоумицу У додиру са идејом која је историјски добила димензије другачије од оних које нам Митрић нуди. Ту мислим на споменичку скулптуру која је симбол и синтеза неколико пројекција истине, оне давне и ове данашње.

Али ако вајару — песнику не оспоримо право да модификује временске садржаје дајући им смисао властите истине, онда је ова скулптура, У концепту и 06лику, ретко доследна одређеном _ схватању. У том светлу и његов „Кнез Лазар“ и „Деспот Стефгн" и „Филип Вишњић" стоје на оној неухватљивој граници која дели (или спаја) вишезначне и вишеслојне садржаје у једном стилском веровању.

Митрић је несумњиво занимљив по још једној компоненти свог скулпторског схватања: он беспрекорно осећа материју скулптуре, бронзу, на начин старих мајстора доводи је до израза који се крије у самој супстанци — бронза почиње да живи свој властити живот упркос њеној функпији у домену облика,

Већ је уочено да је Митрић врстан портретист („Сликар И. Т", „Аутопортрет", „М. П Барили"), редак медаљер, али ова изложба та је, представила и као одличног цртежа (серија пртежа из циклуса „Холандски дневник").

Срето Бошњак

= „Маестро и Маргарита“ |

ФИЛМ

ЂАВО

МЕЂУ ПИСЦИМА

Александра Петровића

У ЈЕДНОЈ КРАТКОЈ СЕКВЕНЦИ, негде на

почетку Петровићевог филма „Маестро и Маргарита“ (реч је о сцени у позоришту, у којој писац Николај Макоудов негодује за време пробе свог комада) чује се олнекуд из кадра добро знани глас Александра Петровића који, обраћајући се, Максудову у име редитеља представе, изговара ову карактеристичну реченицу: „АРУже пишче, ви мислите на писање, а на режију мислим ја!“ Као редитељ који ништа не препушта случају и који све чини с одређеном намером, Петровић се сигурно веома свесно одлучио да у овоме филму лично натсинхронизује баш поменуту реченицу, којом као да се он сам, додуше на. индиректан начин, обраћа и писцу Михашлу Булгакову, по чијем је роману снимио филм „Маестро и Маргарита“. Изречена мисао веома је тачна; кад је реч о екранизацијама уопште: писац, одиста, треба да мисли на писање, а редитељ на режију — па, у томе смислу, није нимало мудро правити било каква поређења између Петровићевог филма и Булгаковљевог романа, што су критичари досад углавном чинили, после пројекције у Пули и после пројекције у Венецији (да не бих и сам подлегао томе искушењу, одлучио сам да роман Булгакова прочитам тек пошто видим Петровићев филм и пошто будем 0 њему писао!). О филму „Маестро и Маргарита“, дакле, треба превасходно размишљати као о аутентичном делу једног ау"тентичног аутора, тражени одговор на два питања: шта овај филм значи у целовитом опусу Александра Петровића, а шта

значи у контексту нашег савременог филма2 Нови Петровићев филм, „Маестро и

Маргарита“, иако израста из свега онога што је Петровић као аутор досад радио, ипак представља за овог редитеља значајан стилски и садржински заокрет. Не без разлога, Петровића смо називали ,лесником филма“, јер је доследно и смишљено (и у кратким и у играним филмовима) традио свој сопствени метафорички товор. Понешто од тог „поетоког товора“ остало је, макар само фрагментарно, присутно и у филму „Маестро и Маргарита“, подсећајући нас на некадашњи Петрови“ ћев ауторски свет, у коме је готово овака конкретна. ситуација или реплика имала и неко окривено метафоричко значење. (Ево неколико таквих примера: дуге панорамске вожње по снежним московским улицама, на којима редитељ упорно инсистира током филма „Маестро и Мартарита“, подсећају нас, рецимо, на онај основни метафорички мотив из Петровићевог кратког филма „Путеви“, посвећеног сликару Сави Штумановићу, тде је овај исти мотив имао извесно судбинско и митско значење; или, једна на изглед безазлена али редитељски веома наглашена вожња лифтом, кад писац Максудов полази на судбоносни састанак с руководиоцима. удружења књижевника, где ће га колеге по перу први пут недвосмислено упитати. „да ли је свестан шта је написао“, прилично асоцира на ону кобну вожњу лифтом из Петровићевог кратког филма 9 сликару Петру Добровићу који је, такође једним таквим лифтом, отишао право У омрт; или, коначно, кад око позоришне представе „Понтије Пилал“ почну да се догађају чудне ствари, и кад разочарани Максудов почне да пије вотку у кафеу, непосредно пре него' што угледа Маргариту с којом ће му се „догодити љубав“, он пита стару сервирку која се тога дана свечано обукла да случајно није неки празник, нашта му ова одговара: „Четвртак је данас, четвртак, а ни сутра није ништа петак!“, размишљајући о данима готово на исти начин на који резонују и јунаци ранијег Петровићевог играног филма „Дани“, свесни овоје немоћи да зауставе протицање времена и да се супротставе догађајиМа У којима вољно и невољно учествуЈУ не

Неки метафорички мотиви, дакле, који представљају сталну Петровићеву опсесију, и које је он раније обилато разбацивао по својим филмовима, могу се тек ту и тамо наслутити, препознати и дешифровати и у његовом најновијем филму, „Маестру и Маргарити“ — али, посматран глобално, Петровићев редитељски поступак овде се битно изменио: некадашње брижљиво нетовање филмске метафоре, данас је устукпуло пред обновљеном и поједностављеном филмском нарацијом (као што је, У „Маестру и Маргарити“, Петровић — песник сасвим устукнуо пред Петровићем моралистом!). Тако су се сасвим изгубила некадашња елиптична значења, јер редитељу као да је стало да на што непосреднији начин комуницира са публиком! Петровић је направио један апсолутно недвосмислен филм, са изразито сатиричарским амбикијама, којим се обраћа нашем разуму и искуству уместо нашим осећањима и имагинацији, а то је његов поступак прилично изменило, огоаило им учинило знатно буквалнијим. Пре-

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

више лако уочавају се све редитељеве намере (Петровић ће, рецимо, показати У једноме кадру неред који влада у пишчевом стану, сликајући ствари разбацане то поду, а одмах потом Максудов ће рећи Маргарити: ,„Извините, код мене је увек неред!“, да би нешто касније изговорио и поенту, која открива сву рационалност и директност Петровићевог поступка: „ја верујем у ирационално, у благотворну моћ нереда!“ Али, мада је ту мисао Максудова илустровао прилично јасно, редитељ је то учинио и доста буквално — јер, очигледно. је да су ствари разбацане по пишчевој соби сувише наиван аргумент, поводом кога би се могло говорити о „ирационалном“ и о „блатотворној моћи нереда“: није то, без сумње, онај неред којим се мметност хуманистички супротставља суровој и баналној свакодневици!).

Определивши се за актуелну друштвену сатиру, Петровић је подлегао чарима „једног директног м оралистич ког обрачуна са бирократама и подлацима у уметности, који кроје судбину „поштеном ствараоцу“. Преузимајући улоту АРУштвеног сатиричара, Петровић не сакрива свој презир ни према уметницима (који пију и ждеру по клубовима, док Баво хара по њиховом граду), ни према критичарима (који на миг власти и телефонски налог нападају уметничка дела), ни према публици (коју гомила шарених крпа више узбуђује од било какве уметничке поруке) — спреман да их, због тога, све редом понизи и свуче до голе коже (што, буквално, и чини). Петровић, с гневом који не покушава да сакрије, дели шамаре свима редом кроз овој филм (од буботака је поштеђен једино Маестро, кога приказује с пуно обзира као свеца и мученика, као модерног Исуса или као себи блиског!). И сам Ђаво, нашавши се у таквом лошем друштву понаша се у Петровићевом филму као прави моралиста.

Разлога за Петровићев гнев, свакако, има довољно. Међутим, самом редитељу представљало је веће задовољство да прикаже како ђаво малтретира дружину покварених и корумпираних писаца (који су се продали за „комадић кобасице“, како каже Окуџавина балада), него да покуша да нам открије: због чега је ђаво, на неки начин, постао савезник и заштитник једном уметнику који трага за истином: (Да ди је, коначно, и сам Максудов, са својом декларативно изреченом девизом: „Морамо писати о непознатим стварима, морамо откривати истину!“, на неки начин, постао савезник ђавола, па је баш у томе и права трагичност његовог положаја, као и „трагична кривица“ савременог уметника уопштег). Али, уместо поетског бунта, који би био универзалан и који би нас суочио с проблемима читаве наше егзистенције (као што нас је, у филму „Скупљачи перја“, суочио с проблемом могућности слободе, која нас мами, а у филму „Биће скоро пропаст света“ с правим димензијама не-слоболе, у чијим смо се оквирима нашли спутани!), Петровић је овом приликом дао маха искључиво свом морализаторском бунту који је, ма колико био оправдан и користан, ипак доста парцијалан и веома уско примењен (у томе смислу, опет, филм „Маестро и Маргарита“ представља поштен и храбар гест аутора који, на сасвим непосредан начин, жели да се ангажује у овоме друштву и у своме времену, бацајући нам у лице своје горке и неспокојне мисли и то у ономе тренутку док многи други домаћи аутори посежу за безврелним и комерцијалним темама, желећи да на безаздон и компромисан начин угоде публици!), С пуним респектом, према томе, за оно што Петровић тренутно чини, ангажујући се на начин који бар за њега досад није био уобичајен, треба констатовати и то да филм „Маестро и Маргарита“, пако говори о волшебном присуству ђавола међу пи“ сцима, ипак није и филм који нас суочава с неком свеобухватнијом и ирационалнијом визијом чаролије ни трагике самог стваралачког чина. Овај нас филм, уместо тога, доста детаљно и педантно упознаје са једним суровим и опробаним бирократским методом, који угрожава сваку уметничку . активност и који нам је, из праксе, већ прилично добро познат.

Укратко речено, „Маестро и Маргарита“ су један користан, поштен и добро направљен филм — али, мислећи на режију, аутор као да није довољно мислио на остало! Слободан Новаковић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, 9