Књижевне новине

ТЕЛЕВИЗИЈА За ка

| ЗАШТО, ЗА КОГА,

о ДОКЛЕ2 |

А НОРМАЛНА разина свакодневног теловизијског програма лежи неколико степени испод ознаке просечно". _ Падови у неке још ниже сфере нису реткост: они су слични несрећним крајпуташима који, нечијом грешком, место у небо — | штрче у земљу; |

Већ годинама траје једна спектакуларна телевизијска _ спекулација. _ Скривена. или разголићена, уобличена, у разне врсте и подврсте такмичења. надметања, натпамећивања, дуела, испита знања, докази“ вања вештине... Реч је, наравно, о квизу. Јер квиз је бастион забавно-хумо“ ристичког сектора телевизије, најјачи адут за трошење великих средстава, нај рентабилнији _мост за повезивање робустног света бизниса са мочварним теронима масовне потрошачке културе. Објективно, сваки квиз је значио по један „пролом на доњу страну", по један пад | ниједан није остао у сећању као цело“ вито успешно остварење, као значајни датум у рејону забаве. Памтимо понекот лобитника — више по „висини награде коју је освојио, него по његовом знању. А најновији квиз, под именом „На четири точка", у аранжману познате пословне групе Маринковић — Орловић — Караклајић, отишао је даље од свих досада“ њих, спустио се још за пет копаља ниже — можда на само дно провалије. Он је, несумњиво, . југословенски дубински рекордер.

Зашто — квиз И зашто овакав квиз> Пре свега, зато што је квиз, на први поглед, најидеалније задовољавање прастарог императива хлеба и игара. Гледаоци, схваћени као телевизијски „плебе", имају прилику да се идентификују са појединцем хазарлером пред камерама, да тако илентификовани _ „показују" познавање оних области _ према којима је 90 гледалаца У животу равнодушно, да „освајају“ на лак начин круљ не своте новца... Квиз је лажна игра, у којој се добија лажни хлеб. Један облик модерног саучесничког надигравања Као створеног за формирање погрешне слике о основним _ интересовањима _ широких

маса— али исто тако по за скретање њиховог интересовања ка безопасним, неозбиљним, периферним _проолемима жи-

вота.

Салашњи квиз „На четири точка" ставља у фокус наше пажње аутомобил, аутомобилизам,. техничке детаље мотора и табеле коњских снага, ларкиралишта, миља за подмазивање. чак и природне лепоте миле нам отаџбине ако се до њих може стићи аутомобилом. Не треба заборавити: телевизија је одувек била спремна да прихвати, подржи и развије сваки облик забаве који одговара малом, жотонцијалном европском , буржују, презаежовољном самим собом и својим стандардом. Телевизија з нада је наша „приватна техничка револуција" резултирала увозом, кредитирањем и куповином огромне количине практично углавном _непотребних аутомобила. дакле једном _малограђанском стихијом јавног етикетирања својег социјалног престижа. Њен квиз, без обзира на дидактичку „пресвлаку", има карактер подстицања те стихије па продужетак, као п приказивање _ аутомобила као централног проблема целе ове друштвене заједнице.

За кога — такав

квиз Веооватно за људе који лебде у облацима благостања, оправданог или неоправданог, који се безбрижно препуштају монденским релијима и фризирању паса, однеговапим супругама и напарфимисаним _ љубавницама, чије је „животно питање" · запремина резервоара, који мисле да је испитивање порекла имовине — ружан сан. За све остале, а њих је већина, тај квиз у овом тренутку значи непотребан и пома-

ло увредљив остатак једне неповратне прошлости.

Докле2 Све док се питања креативног и техничког квалитета не испреплећу са питањем идејне вредности у оним, за сада, прилично академским дискусијама службеника _ телевизије. Последице тих

дискусија, упркос миогообећавајућим натовештајима, нико до данас није успео да региструје — чак ни најосетљивији сеизмографи. Докле Све док неко или нешто не смогне довољно храбрости, савести и одговорности да отворено каже: ваша емисија је промашена, безвредна и за њу — нема места на репертоару! Самозвани „тенији шоу-бизниса" и „струч њаци за психологију маса" дојадили су попут старе клавиристкиње, која дебелим слојевима шминке ми осмехом ве

шттачких зуба покушава ла нам се представи као — малолетница.

Мосталом, негде у роману „12 столица" пастоји смеши шах-клуб „Четири коња". Неви квиз „На четири точка" може тамо својег

о судбини врло

ла прочита све сличног сабрата.

Берислав Косиер

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 8

!

СЦЕНА ИЗ ПРЕДСТАВЕ „КАКО ЈЕ ЈУДА ИЗДАО ХРИСТА“ У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

ПОЗОРИШТЕ

_ МОГУЋНОСТ ПРЕВАРЕ ИЛИ КАКО НЕ БИТИ ПРЕВАРЕН

ИЗГУБИТИ казалиште као институцију, не значи изгубити казалишну представу! —- ову девизу у последње вријеме све чешће слушамо, њезину реалност све ви: зе искушавамо, Све се чешће и, све се више групирају нека посебна, специфична казалишна искуства која аболирају казалиште у његову официјелном, дакако и конвенционалном виду, а у замјену за то добивамо казалишну представу као догађај који се збива тамо гдје он мора да се збије или гдје се то некоме прохтије. То казалиште онда постаје догађај на улици, у сутерену или на прузи, под китшобранима или под кишом, Представа. бјежи из свог унапријед измјереног и од прије познатог простора, она се као стиди свог поријекла, и презире норме своје дисциплине. Казалиште хоће да прескочи и презре своје властите техничке баријере и шансе, да се исели из постојбине своје естетске и повијесне логике збивања и да се претвори у нешто што може провоцирати нови простор, што може конкурирати вјеродостојности рецимо неке телевизијске драме или филмске драме, Мени то личи као да се један добро написан сонет побуни против своје власти„те дисциплине изражаваља, против своје форме, и излети на цесту одушевљен што 'више не робује шеми и рими. Ми мо жемо да признамо да је тај побуњени сонет ин даље остао пјесма, можда чак и добра пјесма, али то више пије сонет. Тиме нисмо можда много изгубили, али смо изгубили форму сонета, што опет не мора само по себи значити ништа трагично, уколико заборавимо да је у тој шјесничкој форми било и великих, незаборавних мајстора, који су били баш зато велики јер су се умијели грандиозно изразити и потврдити у оквиру једне задане дисциплине.

Оваква успоредба с поштеним намјерама може ипак бацити сјену сумње на мене, јер шта значи данас призивати М помоћ и у сентиментално суосјећање неке славне, али давне и онемоћале форме казалишта, када оно, већ годинама послије другог рата само себе потире им из пенела своје властите ватре препорађа У казалишну револуцију нашег доба. Бити у казалишту смртно вјеран традицији, а гаух за сувременост, значи бити глуп У казалишту. Значи, најпристојније речено, бити суспендиран из дуге колоне повијесног тока, гурнут на руб улице, са избезумљеним закључком да та улица није она наша добро позната улица гдје се све од прве препознаје, па макар она одавно већ била преграђена, дакле слијепа. Али је још више безумно по тлупо презирући ту давну улицу прошлости, не знати како се хода по новој цести, у џунгли нових знакова и замки, нових опомена им опсесија, учити се корачати по тој новој улици, као да већ једном давно нисмо научили како се хода.

И да се сада послије ове параболе опет вратим на реалност једне девизе коју све више искушавамо. У нешто парафразираном облику та би девиза упитно речено изгледала овако: можемо ли данас направити казалишну представу ако заборави. мо поријекло казалишта2

Казалишну институцију не поистовјећујем са казалиштем само зато што се оно збива у тој институцији. Казалишна институција у форми у којој смо је насљедили, а коју нисмо умјели да измијенимо, чешће негира казалиште него што та афирмира. Ми добро знамо препозна. ти оне бројне, скупо и парадно опремљене казалишне представе с машинери јом која иде сва као науљена, у којој казалиште није ни преноћило, Ми у такво казалиште параде и репрезентације водимо госте из иноземства за које унапријед знамо да их не занима проблем него да уживају бити негаје јавно при сутни и запажени. Али не знам да ан бисмо се ми усудили људе којима се не може продати рог за свијећу, који знају шта је лице а шта.наличје трика или про ве побуде и побуне, позвати баш на сваку ону нашу казалишну представу која је једино модерна, револуционарна, аван. тардна само зато што се не збива у казалишту, него негдје на старом броду привезаном уз обалу ријеке, или у гимнастичкој дворани, или у зубној чекаоници До-

ма здравља или у големој бетонској степи неке празне велесајамске хале.

Ту нашу таштину због насилно измијењене форме добро ће нам упућени наш тост одмах прозријети, као што ћеи о мах схватити да смо бјежећи из једне конвенције упали у другу, обје подједнако терористичке за самородни чин казалдишног стваралаштва,

И у Загребу, а и изван мог града, мноко сам видио таквих „модерних“ пред: става које су побјегле из свог унапријед, измјереног и од прије познатог простора, које су у чежњи да буду сличне можда динамичној телевизији или филму са стидом презирале своје казалишно поријекдо, и које су да би се наругале нормама своје дисциплине, пронашле неку нову синтаксу и граматику изражавања нудеБи у најбуквалнијем смислу прекид комуникације са публиком, и покушавајући ту очиту ману казалишне акције претворити у врлину, инструирајући нас како је потребна посебна интелектуална или под: свијесна предспрема да би се она могла “ пуном њезином значењу схватити.

И видио сам (рекао би пјесник: видио све боље) да када ти казалишни бјегунци, слободари духа и простора; побуњеници против сценографије и костима, ренетати из институција, кољу своје живе пијетлове у представи, коитирају у“ кади пуној воде, повраћају на први ред гледалишта, уринирају на себе саме и гледаоце тко ће даље, када гутају чавле, заиста се опијају да би били пијани, када сричу свој нови манифест побуне против старог ка“ залишта, да они у ствари дословно муцају, да они У најкласичнијем смислу не умију дикцијски ријешити ни најосновпији проблем диференцираног изговора консонаната, да не умију ходати у про. стору, да им час смета лијева, час десна рука, да не знају куда би с гузицом У својој глуми — да су то у суштини највећи преваранти у казалшиту, махом сви дишени талента и казалишне културе. У казалишне плакате величанствених улога једног Станета Севера, Дубравка Аујшина, Пере Квргића, Миливоја Живановића или Петра Прличка они заматају своје смрдљиве „авангардне“ кобасице, балаво се ругајући дједовима да су — Фетоде!

Замјериг ће ми нетко да сам се ухватио за екстреме. али њих бих ја врло радо прескочио када би они били изнимка из правила. А управо такви виновници немаштовитих представа у правилу су најгрлатији када вичу да изгубити казалиште као институцију не значи изгубити и казалишну представу. Као зачеље слиједе их оне компромисније формације глумачких група, које су игнорантски окренули леђа етаблисману класичних казалишних кућа, па се скрасили у неку периферну шупу, У неки бивши магазин, У напуште ну поправљаону старих локомотива, и та мо на даскама пребаченим преко буради опет направили позорницу сличну ОНОЈ с које су побјегли, ругајући се конвенцији и старим данима казалишта умјесто ре флектора инсталирали на позорници петролејке (као да су их они први измислили у театру), и само зато што У шупи играју Брехта они код критике и публике мољакају визу за авангардно казалиште,

Ако наше вријеме тешко носи терет наслијеђа старог, конвенционалног каза» ашшта истетовираног малограђанским ложама и идеологијом театра као разоноде за суботу увече, ништа мање нису тешко бреме и ти којегодовићи који се у театру понашају као неталентирани сликари У сликарству: сви се они знају у разним колористичким _ комбинацијама упрскати на бијело платно, па је то онда крик њихова отуђеног бића у једном козмосу ко ји их не разумије, али када их замолиш ла направе најобичнији портрет или да ријеше – једну најобичнију улицу мили трамвајску пругу у перспективи, ту њихо во знање и њихова умјетност престаје.

Дакле, на нама је самима да разлучимо тко је у казалишту још увијек на позорници, па макар му на њој било већ и тијесно, а тко је око те позорнице тек магла, и тко покушава продавати ту матлу, Само то је проблем м зове се могућност преваре и како не бити пре

· варен!

Јозо Пуљизевић

сраним текстовима. и

ДОМА И. ОПРЕДЕЉЕЊЕ

Поводом приказивања Ненадићевог дела „Како је Јуда издао Христа“

у режији Мирослава Беловића

ОТВАРАЊЕ јубиларне, двадесетпете сезоне у Југословенском драмском позоришту, са текстом Ивана Антуна Ненадића „Како је Јуда издао Христа“, доста је провокативно и изненађујуће. Поготово зато што се њиме жели указати на једно другачије оп-

редељење.

За време Беловићеве представе публика седи на позорници. Гледалиште је прекривено црвеним платном и зјапи празно.

о на сваког ко џрође салом делује и шокантно и асоцијативно: цаша позоришта немају више своју праву публику. Лутају, хтела би нешто ново, а опет се опредељују за старо, имају врсне глумце и понекад доброг редитеља, а стално се врте у кругу, тражећи сопствени идентитет. Беловићева представа је, тако, занимљива — као некакав алтернативни програм. Истина, ни он није ни нов ни непознат, али је врло озбиљан и зато заслужује пажњу.

Мода средњовековних тропа, миракула и моралитета већ је одавно прошла. За ове старе текстове као могућа. изворишта. пучког театра велика позоришта и познати редитељи интересовали су се шездесетих година: ко се не сећа Дејмекових модерних мистерија о Христовом страдању2 Или оних посвећених Светом Николи, Антону, Аполонији, Богородици и мученицима. Ма колико да су сви ти експериментатори обраћајући се прошлости имали пред собом програме будућности они нису успели да оду сувише далеко. Једноставно у тим црквеним текстовима нема ни правог позоришта, па, чини се ни изворне литературе.

Југословенско драмско позориште је сасвим некритички прихватило сугестију Милорада Павића да се овим „лаје важан допринос оживљавању и конституисању нашег _ позоришног _ репертоара УШ века". Ова фраза није ништа друго до пренебрегавање чињенице да разлози који нас везују са прошлошћу нису толико у домену превазиђених научних сазнања колико у духовним категоријама. Ненадићев текст је можда занимљив за историчаре литературе, али не и за театар модерних концепција. Вредности које му се приписују толико су безначајне да те на њима тешко изграђивати једну моћнију структуру. Језик није особито богат, стих је доста неправилан, натегнут и ма"жом лишен лепоте. Теза о Јудином издајству по налогу, како би се испунило Христово пророчанство, није много ори-тинална и њој је доста простора посвећено у црквеним расправама. Она припада

свој офипијелни коментар је добила закључком да је свако издајство на крају ппак само излајство. Обичај је био да фратри и свештеници у разним земљама праве своје локалне варијанте познатих моралитета. Од оних које су начињене у овој средини, а неке игране у црквеним портама још пре тридесетак година (чак и у самом Ђеограду), Веншловићева је далеко најзанимљивија. То, наравно, не значи да смо 14 прианциту против оживљавања старих текстова; потребне су друге приликеи друкчије амбиције.

Ако на Ненадићу треба градити нову визију о могућностима и путевима овог позоришта, основано је страховање да ће се опет запасти у противуречности из којих је, бар како показују многи ранији покушаји, тешко изићи часно и препороЂено. Зато је помало тужно гледати АО бре глумце (Миша Ј анкетић као Јуда, Танасије Узуновић у улози Језуса, Зоран Ристановић у лику Понција Пилата, Стојан Дечермић као Мисандро, Миодраг Радовановић као Каифас, или Адем Чејван као Петар) како се ми надахнутим костимима Божане Јовановић, муче и са крајњом озбиљношћу покушавају да У своме телу нађу разлоте за све оно што се догодило са овом хришћанском легенСвештеници су увек желели да пуб-

дом. лику (вернике) убеде у реалистичност својих приказања — а ово је позориште

седамдесетих година! Права сцена је увек измицала верским законима и зато је данас мање него икада раније схватамо као објекат с којим треба манипулисати.

Представа као целина због свега тога носи на себи печат предрасуда које доста дуго спутавају Југословенско драмско позориште. Али, истовремено, она се неким својим унутарњим токовима исказује н као негација сваког догматског схватања тсатарске игре. Беловићу су познати механизми модерног театра ни он необично сигурно преноси глумцима текст као систем чињеница или надражаја неопходних да унутарња артикулација тела и емоција добије органско јединство што

ће се индивидуализирати пред — очима публике. Ансамбл је добрим делом припремљен за ту сложенију организацију

целине и права је штета што су се његови чланови предали са толико озбиљно сти ни страсти истраживањима чији их резултат води управо на супротну страну од циљева који су се желели постићи,

Беловић заједно са Жигоном и Плешом може много шта да учини за преображење израза и осавремењивање Југословенског драмског позоришта. С тим, дабоме, што и њему и другим мора бити Јасно да се проблеми модерног театра не решавају у домену кућних правила и де кларација већ у самим представама. Крајње је време да се прихвати уверење да се само у креативној нпгри и непоновљивим формама може наћи ин смисао позоришног деловања.

Петар Волк