Књижевне новине

ФИЛОСОФИЈА

Откриће марксизма у оквиру феноменологије

О философским схватањима Енца Паћија ·

позокалбад а Хрина дај вео у на ма своју истину, као на ЕМ МЕ 6 А о Па основу и као на пати по с оКрсКО гледиште у нашој епохи, италијански философ Енцо Паћи (Епхо Рас!) открива у Хусерловом делу велике теме марксизма и битне сагласности с Марксовим мишљењем, као што, обратно оу наје марксизам у феноменолошким идеЈама, увиђајући. јасно да се Хусерлово гледиште, од кога он полази у томе суочавању, мора критиковати помоћу Марк-

са, па се на тај начин придал. ава маркижав: Паћи је најпре заступао је ште блиско философији О о спео до позиције коју он сам назива релационизмом (вид. нарочито његов спис „Од егзистенцијализма до релационизма“ (1957), цит. доле са свим осталим његовим списима). Паћи налази да је реална егзистенција, коју карактерише потреба и потрошња, битно економска и да је због тога увек у нечем другом и за неког друтог (што значи, не по себи и за себе). Тек после своје почетне и претежне оријентације према философији егзистенције, што се догађа у доба непосредно пре другог светског рата, Паћи се суочава са Хусерлом и, изграђујући при том своју позицију, покушава једно ново тумачење немачког философа, уверен да прави критички приступ Хусерловом делу није наЊен, да је оно једнострано интерпретирано и да је зато потребно „ново читање" Хусерла. Као „минимум" за ту сврху Паћи захтева студирање „Кризе европских наука" и „Идеја" 11, али у битној и непрекинутој вези са раним Хусерловим делом, са „Логичким испитивањима", као и са знатно познијим, систематски изведеним делом, „Формална и трансцендентална логика" (вид. занимљив Паћијев чланак „Аб зашта аф; Низвег!", 11: Веуце пиегпанопаје де рћПозорће, Мт. 71, Еазе. 1—2, 1965).

Али и за актуадно разумевање Маркса Паћи захтева „читање без предрасуда", што значи суочавање с изворним Марксом без идеолошких посредовања како кроз историју марксизма, тако, и још више кроз историју немарксистичког грађанског мишљења: тек на тај начин се може схватити плодност могућног сусрета изме_Бу феноменологије и марксизма.

Схватајући Хусерлово позно дело и њетову значајну заоставштину пре свега (дакле, не само тако) као критику наше епохе, јер Хусерл се ту не бави неким интерним, чисто философским проблемима које философија поставља самој себи, већ пита за право, хумано значење науке у наше доба, за смисао историје и одговорност индивидуума, за могућност аутентичног живота у заједници с другим људима. На тај начин овај италијански философ се приближава Марксу, кога сматра најзначајнијим критичарем наше епохе, увиђајући формалну сличност између Хусерлове критике „чињеничке" и „објективне" модерне науке и Марксовог порицања апстрактне грађанске науке (нарочито политичке економије), у којој се огледа преокретање (гомезсјатеп!о) субјекта у објект у капиталистичком Ару' штву; сличност између Хусерловог враћања субјекту и за све културне делатно“ сти изворном „свету живота, и Марксовог' схватања алијенације и фетишизације, те значаја људског субјекта као аутентично хуманог опстанка у историји.

Тако Паћи открива „феноменологију У бити марксизма", као што у исти мах и у истом смислу проналази „марксизам У оквиру феноменологије . Увиђајући ствар. ност њиховог сусрета он, ипак, не придаје подједнак значај партнерима у томе са срету. Ако је, наиме, Хусерл тачно уе 5 новио кризу науке у нашем времену, о: зато нипошто није видео да она проистиче из улоге коју она (наука) има У а тадистичком друштву. Зато је, по и х ју, Хусерла. потребно и неопходно КР! + ковати помоћу Маркса, и зато се па та марксизам испоставља. као ВУ злоупотребе науке у грађанском Уа 7: Али, више Од тога, маркста анај људ: ћија „нова наука, наука о ре а ској историји, узето У атају Рао И ревава ности, а то значи обухве. историјске тенденције које плин И ки анализе садашње иТОриј а у оке. Ва НИ која постављању света рију хуманости ! от света, и то

зационалности или ; 5 - праксу ослобађања човека од ек

сплоатације, ОА4 безумља, О глади...

„»

] и значење човека“,

акција _ наука | | пр МЕ. касније, са осталим списима

овог аутора). : „1 Одатле се може разабратај И Рано

“ Ба мишљ

: илософије као пен авијевој перспективи, као мо тегова

| КРДЕВН НОВИНЕ

блискост кругу загребачких философа окупљених око Ргахја.

Паћијеву централну идеју о односу Хусерлове феноменологије према марксизму, идеју која је одлучна и за његову сопствену мислилачку позицију потребно је, међутим, нешто шире 'образложити.

__У бриљантној анализи Марксовог „Капитала" Паћи је демонстрирао марксистичку релеванцију Хусерлове идеје о преобраћању субјекта у објект, схватајући то преобраћање као процес апстракције, формализације, објективације, сцијентификације и, најзад, технификације живота у грађанском свету и у капиталистичкој производњи. Основну супротност У Хусерловом мишљењу између (трансценденталне) субјективности и објективности

" Паћи литерарно изражава у обиљу кон-

1

траста који осветљавају „дијалектику конкретног и апстрактнот" у ситуацији светско-историјског преокрета грађанског У социјалистичко друштво: реч је о супротности привида и стварности, субјективног и објективног, скривеног (латентног, анонимног, маскираног) и отвореног, посебног и општег, категоријалног и прекатегоријалног, створеног и датог, историјског и природног, конкретног и апстрактног и СА.

Криза науке, о којој Хусерл товори, јесте криза „значења“ науке за човека, криза њеног смисла за људски опстанак, а не криза самих тих наука, јер њихов напредак је не само очигледан, већ, у Марксовој перспективи, разумљив као од човека отртнути и отуђени развој његовог сопственог дела (вид. Паћијев чланак „Значење човека у Маркса и Хусерла" — И за ћсајо де!" мото зп Магх е т Низзел, јп: Ашбаше,, 73. јап. 1963). Наука по Хусерлу доспева у кризу када, као модерна наука, у тежњи да буде фактичка и објективна, апстрахује од човекове, субјективности респ. од хуманости, од смисла људске егзистенције. Интерпретирајући Хусерла, италијански феноменолог је уверен да се ни духовне ни природне науке не могу и не смеју свести на фактичпост и објективност, јер се у том облику истина никада не находи.

ДОКУМЕНТИ

алицин ниањиш ита

ЕНЦО ПАЋИ

Прихватајући традицију научне философије, просвећености и рационализма и ослањајући се подједнако на Маркса и на Хусерла, Паћи налази идеју научности као истину наука у рационалности (не у рационализму!) као смислу људског живота. И ту је потребно добро разумети овог негдашњег приврженика философије егзистенције, који добро зна да се људски опстанак не може свести на разум и разумност, као ни философија на систем, најзад; ни историја на било какво учење и знање. Сазнање је за Паћија истинито зато што је строго засновано, што значи осмишлљено или интенционално. Наука се заснива или утемељује у „животном свету", у конкретној субјективности као прекатегоријалном извору историјске човекове егзистенције. Таква наука представља један начин људског опстанка као живот заснован на истини, који се у новом веку јавља у време Ренесансе, али који је у принципу познат већ античком свету. Таква је Викова (У1со) „нова наука" која се по својој суштини и епохалном значењу _ повезује с Марксовом „једном историјском науком“ и Хусерловом философијом као строгом науком.

Тако се са почетком новога века зачиње идеја о новој хуманости као научној, о философији као тоталној пауци или науци о преобликовању света према принципима универзалне философије и,

Из духовне Опографије Ива Андрића

ПРЕ ОТПРИЛИКЕ два столећа зажалио је један велики пријатељ словенских народа што они заузимају много мање места у историји него на географској карти. И прорекао им за неку, за онда далеку будућност отприлике онакво место какво они данас и заузимају у светским збивањима., Као и Вук Караџић, о коме је писао са следбеничким разумевањем, и саговорнички, Иво Андрић је за наше време, а вероватно и за будућа, учинио много да и ми Југословени заузмемо у културном памћењу Европе ако можда и не много више места него што га имамо на њеној карти, а. оно сасвим очигледно много, много више него што бисмо га без њега имали, Ту је негде, у тим досезима, мера нашег културног дуга према. Иву Андрићу, пред којим и Филолошки факултет, на коме се проучава и његово дело, стоји не као пред митом и монументом, него као пред стилски дивно сроченим сплетом сигурпо веома сложених задатака, сазданих у његовом делу, које ће имати да решавају пажљиви, истрајни, осећањем мере колико и неопходним талентом обдарени, великим знањем опремљени истраживачи.

То је, рекли бисмо, бар за наше поимање-науке о књижевности као уметности мисли и речи главни, те и трајни део ње гове биографије, оне духовне, јер, упркос постојећим адетима, нема потребе да пред оваквим скупом говоримо о Иву Андрићђу лекспконске биографске податке. Они се већ одавна знају. Потекао је из малене Босне, земље великих мајстора полагапе приповедачке речи, кренуо из ње на студије преко Загреба, Беча, Кракова, који ће му касније дати почасни докторат, до Граца и доктората у њему, бунтовао У омладинским организацијама и тамновао по разним градовима своје земље а ондашње аустријске државе, бивао пославик свога краја у скупштинама, а своје земље па страни, са Босном у срцу, Југославијом у мисли, већ гоодавна граЂанин _ духовне, наднационалне · светске републике великих писаца.

Да ли Иво Андрић — им у свом животу и у свом делу — онолико негује истрај“ ност, уздржљивост, меру зато што зна,и истиче, да су управо то велике врлине које нам као народу увелико недостају, једно је од питања која ће вероватно занимати и друге, а не само књижевне исто. ричаре и естетичаре. Иво Андрић је колико бодрећи, толико и освежавајући пример за то како је лепо бити човек не пун себе, него — ума и лепоте света. и

то је мера снаге сусретања културности_

и цивилизованости духовног _ ствараоца и на овом нашем тлу, разапетом ето и између високих андрићевских сонатно-симфонијских бравура уметничке речи на једној и, изгледа, широке неписмености, не само сасвим доле у народу, на другој страни.

Чувајући се „глорије" и еуфорије, тих иначе неизбежних пратилаца _ сличних славља и успона, дозволићемо себи нешто

можда и смелу слободу да наведемо податак — два о Андрићевој биографији онаквој каква се она снагом своје ства-

ралачке лепоте уписује срца нај-

млађих.

Негде иза доделе Нобелове награде, пре десетак година, негде пред залазак сунца, пролазио је Иво Андрић, сами закопчан у светло-сивом мантилу, живим кораком ту Узун-Мирковом улицом према Калемегдану, свакако у једну од његових уобичајених шетњи. Чувши да је то

и у

Иво Андрић, дечко је испустио руку која га је водила и као из пушке излетео који ла-

стотинак метара напред, да се затим тано врати усусрет слављеном писцу и да му са прикривеним смешком непримећеног дечјег радовања посмотри. и упамти лик. Чује се — ово би био други, сувљи, али већ значајан податак — да је за прву октобарску награду предложен са Филолошког факултета један студентски рад о Иву Андрићу. Коликог ли одраза лепоте управо у таквим, најспонтанијим настављањима, подмлађивањима једног писца за

понављано њетово деловање на генераци. је које се смењују. Џ Наводи Иво Андрић на једном месту

познате речи Јакоба Грима, из времена када је Вук Караџић чинио тек прве ко

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ БОРБА ИСАКОВА

следствено, о философској егзистенцији као аџтентично људској. Пратећи у том склопу Хусерлове идеје о мисаоном развоју у новоме веку, Паћи се пита за мотиве опадања вере у разум, научног импулса и философије схваћене као строга наука. Зашто је застала и изгубила животну снагу философија која утемељује све појединачне науке и на тај начин ствара јединство научног космоса, философија која утемељује нову хуманост» То мора бити у битној вези са изробивањем модерне науке у чињеничку и објективну науку, што је равнозначно са отуђивањем њеног правог хуманог смисла и значења. Но, са феноменологијом оживљава идеал универзалне философије, схваћене као конститутиван процес у рађању нове хуманости. Ако је човечанство до сада градило философију, оно је на битан начин остало изван ње: сада се ради о томе да човечанство на философији заснује своју егзистенцију. С гледишта тог о „аутентичног рационализма" можемо, најзад, разумети Хусерлов захтев да философи буду „функционери човечанства".

Удружујући своју интерпретацију Хусерла са марксистичком _ перспективом, Паћи је уверен да феноменологија представља самосазнање човечанства, јер човеку даје његову сопствену субјективност и враћа га самом себи. Уколико је, дакле, философија данас уопште могућна, онда њен задатак мора бити онај који феноменологија испуњава: да отвори пут ка аутентичном човеку. Тако се феноменолотија у овој антрополошкој · интерпретацији Хусерла у духу Марксовог хуманизма коначно испоставља као философија слободе. Џаћи је рођен 1911. и професор је у Милану. Боравио је у више махова у нашој земљи, држећи предавања у Корчули, Загребу и Београду; такође је публиковао у нашим часописима. Као и већина других италијанских философа написао је велики број књига, чланака и расправа; уредник је часописа Аш-ац!. Његови главна списи јесу: „Принципи једне философије бића" (Ретар: #! ипа Шовзоћа 41 езвете), Модена, 1939; „Мислилац, егзистенција и вредност “(Репзтего, езја(епха е уојаге), Модена, 1940; „Интенс Силва“. Есеји о Вику (пвепз 50уа. Загоћ зи У1со), Милано, 1949; »Езуепма то е опстто« (Егзистенцијализам и историзам), Милано, 1950; „Ништавило и проблем човека" (ПИ пша е 1 ргоЂјета де! цото), Торино, 1950; „Време и однос" (Тетро е гејалопе), Торино, 1957; „Од егзистенцијализма до релационизма" (рап ечабепла то а1 тејамотзто), Торино, 1957; „Време и истина у Хусерловој феноменологији" (Тетро е уегна пеПа (епотепојовја 41! Низзегћ), Бари, 1961.; најзад „Функција наука и значење човека" (Еапдопе деПе заепхе е затнсајо аеП цото), Милано, 1963, 1964.

Милан Дамњановић

раке да постане српски списатељ: да ће се због песама Вукове збирке једног дана учити српски језик. Мислио је: на страни. Српскохрватски се језик учи данас све више и због Андрићевих романа м новела:

Септембра месеца имали смо на Филолошком факултету и међународни научни скуп посвећен проучавању Вука Караџића.

У октобар ево улазимо за Ивом Ан. дрићем, Кад је Веће Филолошког факултета,

проширено свим наставницима пи сарадницима, саслушало на седници од 26. априла 1972. тодине предлог тројице својих редовних професора — академика дра Михаила Стевановића, академика дра Воју слава Ђурића и дра Димитрија Вученова, изабраних за овај посао на претходном скупу редовних професора од 19. априла — да се предложи Београдском универзи-

тету да прогласи Ива Андрића за свог почасног доктора, спонтани аплауз је просто потопио суву записничку констатацију о једногласности одлуке.

За седам дана, 10. октобра, Иво Андрић ће оставити за собом завршену и

осму децевију. За њега ће, уверени смо, и они који буду долазили за нама, са по. штовањем п даље преносити истину; да је. пролазио и кроз преломна времена не сломивши се, не лајући ником свој УМ „под аренду", неподмитљив, те и неподмићен, загонетно тврд, а складно сложен неимар мостова, а не само њихов сликар увек свежом, јер увек _ најбиранијом речју.

Како се десило ла 80-тодишњицу, Филолошки факултет“ додаје изразима свог признања и своје захвалности, садржаним у предлогу за додеау почасног доктората, и своје жеље ла та 80-тодишњица донесе нашем слављенику што мање јубиларног замора, а што више стваралачког освежења, и увереност да нам он много значи пода и ми знамо шта то вреди за културну историју једног

промоција сачека

народа, једне људске заједнице, кала може да се, макар и само у зенитним сво јим часовима, обогати по јеличм так“ вим великим ·примером свог лхуховног растења.“ Миљан Мојашевић

» Реч декана Филолошког факултета на промо

цијп Ива Андрића за почасног доктора _ Београлског

универзитета 3. октобра 1972.