Књижевне новине

Бранислав Петровић

Пеш МЕ.

песама

ПРЕДОСЕЋАЊЕ БЛИСКЕ БУДУЋНОСТИ

Опет ће на ме невреме и звери Бог задужен да ми издржљивост мери.

ЕХО Извори планински, шуме, ветрови, у . глечери сањам вас ове моје црне земаљске вечери.

Сунце излази и залази: ближи се доба Е старости. Неће бити заноса, подвига и храбрости.

ПРОЛЕЋЕ

Дивна прилика да се плаче због лепе вештице са ломаче

Ил да се у тајној крчми до смрти пије због будуће погибије

Па отићи на гробље и с правим , мудрацима. провести сат два као учитељ с Ђацима

Постати извор жуборити певати постанути тица одлетети нестати

Све поноре ума све подвиге срца кука дивна тица кукавица

Што не може љубав што не могу речи мој драги брате смрт ће да излечи.

Поново те слави страшна авантура које ли је доба Креда или Јура

Ил можда Терцијер намрштен ко Ђаво у ком си сазвежђу моја луда главо

Зна ли за твоје ноћне погибије берберин што те свако јутро брије

А његов шегрт што ти уши пере зна ли за твоје паклене намере

Да једнога јутра довеш да се шишаш па усред радње ко гром експлодираш

Бријачи који на тебе кидишу престаће да брију престаће' да дишу

Мудар као болес' или тешка рана. последњи бријач грла пререзана.

%

Не умем да живим а живи ми се кад умрем родићу се чини ми се

О боже боже боже шта учини твој син ти му даде лиру он је окачи о клин

И јаукну страшно ко нико пре њега одричући се и песме и себе и свега

Србија је земља у којој за пића песнике туку за нова открића

Кад постизнем циљ и доспем у тмину нек се зна да нисам им'о отаџбину

Време је свемоћно оно звезде меље да се зна да нисам им'о родитеље

Па и мајку своју најсветију зору сам сам измислио као метафору

Мајку то сазвежђе што кроз бескрај броди дуго сам молио да ме живог роди

И родила ме живог ко жаруљу ал ме без оружја пустила у руљу

И будући да сам први пут ван тмине не умедох да се браним од светине

И дотле је дошло о мајко опрости враћам се натраг у Тебе кроз кости

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају како ми је било тесно у бескрају.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ б

АКО ЖИВЕТИ

па пре |

|

__ ПОД ПАЗУХОМ

К Весна Парун — Мома Димић

ЉУДИ СЕ РАБАЈУ под пазухом ногу. А отхрањују се под пазухом руку. ;

Пословице разних народа означавају пазухом највећу бригу, негу, заштиту и чување. Кад би вам неко рекао у детињству да бирате место живота у заштићености под пазухом или место незаштићености — шта бисте урадили» Вероватно бисте се, ипак, уплашили те доживотне заштите коју вам нуди пазухо, макар и најрођеније. Макар и симболичног пазуха бисте се уплашили и побегли било куд, ма ветрометине, на раскршћа,

" да се ставите под окриље великих ветрова, и зима, неизве-

сности година и увек новог страха ни новог откривања опасностима, које и сачињавају живот, због којег као да вам је он и поклоњен био, кад сте рођени под оним пазухом, отхрањени под њим. Бежећи од њега, од материнског свезаштитног пазуха, одаљујући се од њега ми га тражимо. Ако сте и ви међу тим задиханим, огорченим трагачима, било на којој тачки трагања да сте, при бегу или повратку, у колебању између једног или Другог, у недоумици једног већег раскршћа у нама, где су зов м недозив једно исто (а то сигурно јесу), онда посЛлушајте ову малу причу коју ћемо вам испричати, коју ћемо овог часа измислити за вас, за коју не знамо да ли ћемо умети да вам је испричамо, коју као и увек видимо само из даљине — причу која износи истину, али која и ту истину, задржимо ли се на њој само један трен уже пего што је могуће, похлепно прогута.

+ неком краљевству, давно, кад су се често круне смењивале, кад су смене престола биле честе, где се готово нико није осећао заштићен, где пазухо рађања није онло издашно, где су окриља порода била уклета, где су се и најнежнија пазуха претварала у тамна крила птичурина, и где се мад целим краљевством надвило тамно небо, бездано пазухо, од ког се није подаривало ништа добро, нити обећавало становницима, бедним житељима — краљу и краљици родио се син — наследник, Према обичајима тог краљевства позвана је врачара, нај-

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

старија пророчица, да над колевком каже будућност пророштвом које никада није смело да прелази дужину једне реченице. Према овом пророштву требало је п малом краљевићу наденути име. Пророчица, се смркла, дуго је размишљала, гледала чело краљевића, додиривала ухо, табане и свечано изјави пред родитељима и целим двором (притнувши главу самом поду): — нека се престолонаследник назове Сузум Фатум Тристе Нај, и ућута. Отац је упита: — Даље, говорите, шта значи та реч. А пророчица одговори: — Ово име значи „Како живети под пазухом". Нек вам буде довољно то што каже само име. Тад настаде жамор у дворани. Мајка врисну, краљ се смркну, а као да је и сам краљевић у том часу зажмирио на једно око и погледао у правцу пророчице. Главни све. ћеник дограби пророчицу за рамена и запрети јој смрћу ако не каже све, до краја шта мисли тиме што је промрмљала. Она рече да је оно што ће рећи толико страшно да ако каже мора рачунати са најстрашнијом казном, једино ако јој не опросте; па упита: — Да ли да кажем или не Дворана још више завапи, краљ се још већма смрче, мали краљевић отвори оба ока разрогачено. Пророчица се поново пригну поду, размахујући рукама и

скупљајући. их уврх чела, неколико пута. рече ту једину судбоносну реченицу, која је гласила: — Ово дете одрашће, живеће и умреће под пазухом свог најљућег

душманина.

Након пророчанства двор је био дуго обавијен стравичном шутњом; нико се није усуђивао да изговори гласнију реч, или да трупне ципелом. Пустили су сви краљицу и краља да размишљају. Краљица је замолила да се сви (па и краљ) уклоне да би насамо разрешила — шта учинити. Чак су и слуге и дојкиње били отпуштени, да је дете скоро умрло у остављености и запуштености. Трећег дана краљица се тргну и одлучи да дете одстрани од двора и од себе; јер да је дете остало она би му била најљући непријатељ. И лукови који су састављали стубове, и кубета двора учинише јој се пазухом неке немани која ће притегнути дете. Краљица хитро узва старог пастира М. и нареди му да прихвати дете и наложи му да одгоји дечака, не говорећи му ко је. М закле се да га никад неће видети. Дешифровала је поруку пророчанства, схвативши да је двор и цела њихова лоза једно такво проклето пазухо под чијим су се слонокосним стубовима и луковима одигравала насиља и злочини. Стиснувши срце, пуна одрицања, окрену се двору. Двор настави са својим свакодневним животом и бригама.

Пастир је одвео дечака „Како живети под пазухом" у своју колибу на Седмом брду. Био је заборављен овај његов долазак на свет, и догађаји се стишаше.

Сад бисмо опет могли, цењени читаоче, да вас замолимо да сами довршите причу. Ми бисмо радије пришли некој другој причи. Ова ионако има много вероватних завршетака, а можда овај који бисмо ми изнудили из нас није ни прави, нити најбољи. Помолио се дуги, лукави нос друге приче, приче — клауна, и ми бисмо радије њој полетедли, али морамо да се дисциплинујемо како бисмо некако завршили ову причу, јер и нас занима тужна судбина малог краљевића. Зато пређимо на причу.

Прошло је, дакле, неколико година, у којима се краљ и'краљица надаше да ће добити новог наследника. Али се ово не испуњаше. Краљ је све више падао у тугу и бивао све неспособнији да управља својим големим и мрачним краљевством. И једног дана, од неке незнане, нејасне болести — умре. Краљица се огрну црнином, а вест се о тужној краљевој смрти протеже целом земљом. Тако

] + допре и до оне пастирске колибе У којој је са а ром оон лао мали Суада Прреддо овј вел. У том тре ј КП ; а аоАИ ак он играо на прагу колибе,

ча | ИУ ГР ЗИШРИ 26 змија, као под пазухом,

ј пик а А и те Ба ласица, обгрљен; а под

омотан, у клупку лепршају . У његовим пазухом = била веверица, то клупко И ре ко пазуха, под пазухом крошњи, шуме, под Ба аб ка облака. Чобанин је погледао у дечака и попут нож . ј

га је пробо, зацари се у њему мисао како да се домогне престола. У његовом срцу је омо скривен уротник; похлепник за влашћу, коме је можда она иста врачара прорекла

] ј јве ладар краљева ће пос ; страшнији и највећи в | 1 с ПОВВЕ ар честохлепља. Знао је

ства. У букну пож

да ће а аКИЕ земаља, удовци и нежење, хитати коњима двору, краљици, која мора да нађе мужа. И гле, његова мисао се потврдила; обазре се са клисуре. Имао је исувише добар вид да не би пронетио пора како са свих страна примичу. Схвати да пе на ити ни часа. Како је имао под каменом скривено кр зе И рухо (које је чувао годинама, чекајући НОС од: А је убио у лугу краља Малог краљевства) узе рухо м остави дечака у игри и у пећини се преобуче; на „руте навуче нај ређе прстење, стави златну браду, круну, подиже скиптар. Одвоји од. стада свог магарца са златним ушима, уседе на њ, крећући ка оној која је од њега набављала најбоље магарце. Пастир је знао да она Волн Румено Руно, које је само за њу скривао, као ми прстен од аметиста, који је први ставио на руку. И упути се, најкраћим путем, измичући спорим поворкама просаца који су дизали облаке прашине далеко за њим. – б

Пред дворском капијом сјаха, а нека труба па бедему, и глас, јавише краљици да први просан стиже. Краљица је седела у истој двопани где је био обављен обред крштења малог Сузум Фатума. Да не дужимо, драги читаоче, јер поново можемо да паднемо у искушење да је оставимо недовршену, причу, или да је вама оставимо — зато ћемо је испричати у већим скоковима, ближећи се крају. а :

Подразумева се само по себи да је краљица изабрала пастира. И пре него што су дошли остали просци свадба је отпочела.

Подразумева се и то да неки од оних, који су пристизали, нису могли лако да окрену натраг, него су вадили мачеве, па је и неколико двобоја било на двору. Нови краљ је победио, пошто је дуго у планини мачевање изучавао. И тога дана, и наредних, крв је текла под пазухом дворца. И једва се смирила.

Поосци су се вратили својим кућама, а на самом двору је почињао други немир јеп је нови краљ показивао толику окрутност и тиранију. И буне и немири нису престајали, па се проширише на цели земљу. Нови краљ заштићен пазухом дворца, лудом срећом брањен, остајао

5 је. Толико се узохолио да је за живота поставио на сред свог краљевства свој велики споменик (на магарцу) са замахнутом руком с које је гранитни плашт падао. И није се знало да ли је рука држала штап пастирски или мач, и није се знало хоће ли да закрили мили да уништи то царство. Тај споменик није нико могао да му опрости — ни повест, а и сама краљица је устукнула од њега. А шта је било са дечаком са Седмог брда2

Дечак је у планини чекао повратак пастира, и кад га није било преузео је стадо и кренуо по брдима да га тражи. Кренуо је куд су овце хтеле, тражећи најслађу траву, га је тако кренуо у супротном правцу удаљавајући се од двора. Није слутио ни ко је он, а ни да је његов пастир-заштитник његов поочим. А није могао ни много да брине о томе, јер му је било четири године.

На двору, усред терора, сви су почели да се сећају и да говоре наглас како би један једини могао да уклони тиранина краља онај који једини има право на престо. Толи-

_ ко су били измучени насиљем, да је и сама

~ „дине су пролазиле и краљица је потајно тражила људе. који би пронашли краљевића. Али краљ-поочим би све 1о осујетио, и поубијао их. Краљ је схватно да је једини такмац, једини ког се бојао, управо тај дечак; и њега је највише мрзео, желећи његову смрт, како му нико не би преотео престо.

И како смо одлучили да будемо кратки, вратимо се на дечака који је нагарио наусницу, поставши младић. Од његовог стада више ништа није остало, нешто је продато на сајмовима, нешто од вукова растргано. И кожух је чак свој са себе продао за кору хлеба. Напатио се свих невоља; одрастао је под пазухом свих невоља. Ноћивао је под пазухом звезда, пио над пазухом извора. Све као да је било уклето, надвијено црно пазухо, кад год би хтео да се одмори, да отпочине постајало је његов, душман, пуп претњи; бежао је беспомоћан, престрављен. Под пазухом зима, ветрова, душманским раскршћима док га није шчепало пазухо болести и глади. И тако га пут довео у неки трад, у ко зна који крај краљевства, у сиви град као заковани. Куцао је на врата. Ноћ је падала северна. Под пазухом севера, сивила и магле, једва се скљокао као богаљ. Већ је био богаљ, од штака су му се пазуха искрастала, да је посртао; у једном паду бацио је штаке, скљокао се на неко црно постоље, гранитни ковчег, који није могао да разазна онако слеп. Почела је киша, и он је пузећи завукао главу у неку шупљину гранита.

Сутрадан се град пробудио, град са именом краља. Људи су пролазили главним тргом крај полумртвог скитнице. Од спуштеног круха или покојег новчића преживљавао је данима. Стражари су га хтели макнути са тог места, али би увек погледали понад његове главе, с мржњом према томе што би видели, према тој стрехи; чак им они би му спустили по коју парицу и остављали га на миру, тако да је ни град навикао на ту скитницу која се ту угнездила. МИ он већ давно није био ни дечак ни младић, већ старац. Краљ је и даље владао, крв је текла. Једног дана, некакви туристи, новинари са фото-апара-

· тима дошли су на трг. Сунце је било синуло. Снимали

су. Дошли су до тог места, до средишта трга. Скитница, који је спавао у кутку био је мртав, тек што се охладио. Младић, неки новинар, који је највише био потресен, написао је: „Непознати скитница, богаљ, данас је у зору, по свему судећи издахнуо, обгрливши кошичатим рукама транитно, набрано постоље највећег споменика, под пазухом црне гранитне скулптуре владара, који је придодао краљевству седам нових покрајина и који као да је као добри пастир, очински пружио руку да заштити и ту последњу скитницу свог краљевства, али узалућл — смрт је била бржа! Али и то му је можда олакшање, можда је сретник што је скончао под краљевским пазухом, пазухом најмоћнијег на свету! Занимљиво је да скитници нико није знао име, али говори се да ни он сам себи није знао име.

Сутрадан, пошто је вест изашла, подразумева се већ шта је краљицу коснуло. Новинари, туристи и остали радозналци организовали су погреб скитнице; истовремено је то био дан и краљичиног погреба. Неки кажу, да је на погребу скитничином, док је земља падала на скромни лес, пружила се нека црна .кошчата рука, кроз траве, и бацила трумен земље доле. А на крсту саме од себе појавиле су се речи: „Одрастао, живео п умро плод пазухом свог најљућег непријатеља".

А краљ је дуго, још дуго година живео на радост поданика и читавог света. А ви који ово читате можда ћете још једну нову пословицу придодати; не знамо како да је формулишемо, али бисмо желели да она гласи: Није довољно родити се под пазухом ногу, неприхезћен од пријатељског пазуха грејаног рукама живота пред

"којим је немоћна и црна рука пророштва!

краљица заборавила ма оно пророчанство, Гон'' +»