Књижевне новине

лем

"трафије,

– КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ.

ЈУБИЛЕЈИ

Оппрање

несавесности времена

Аве-три белешке о Марку Ристићу поводом

његове седамдесетогодишњице

Маи РИСТИЋ је изашао из првог свет-

ог рата као дечак; изашао је, не као ратник, страдалац, побуњени омладинац или завереник, већ као маштар. Просто као да је излетео из биоскопа, о чему ће кас није бити речи, и као да је У. ОЗСАОН

у ~ . да је протрљао очи, угледавши свет у гротескним покретима, А 4 Аруготг светоког рата изашао је као и Свет је био осветљен као на

рени, али опет ведар и неуништив и опет млад и хаотичан. Између два светска рата одиста је за интелектуалце трајао рат и то бо ан ни неумољива барба. Они који ниу суд "ховали у тој борби“ осећају је и давас по мнотим крхотинама, које су 0ставиле трага и у Ристићевом делу, и то више него у делима његових савременика. Свако ко пажљиво чита Ристића видеће да су сва његова дела опирање целокупног бића против несавесности времена. Непо-. средност докумената, која се налаве у Ристићевим _ делима, преобраћају се у општост која је, иако говори о личностима, знак виталности или невиталности једне групе идеја које с тим личностима имају своје пуно значење. Он је од података увек градио пуни смисао и зато се фратментарност у излагањима код њега увек чита као само једно од места на лепом и ужареном глобусу.

Онај ко је пратио Ристићеву литературу, из књите у књигу као роман, приметиће да се Ристић не само метафорично бавио више проблемом самоубиства, него убиством и да је, у трауми самоубиства, разоткривао крупне противречности века. Ристић је уверен да је наш век „закаснио“ за неких петнаест година, а у томе свом закашњењу нагло развукао у крваву експлозију, која је к нрагу послала многе невине душе, Да ли је у том, борбом распламсаном добу, односно на почетку његове саме прве половине, могла значити нешто грађанска храброст остаће једно од круптих ми нерешених питања. Отуда се развија једна дефетистичка литература, коју је Ристић оберучке прихватио. Ако грађанска храброст не значи ништа за све то време литерарних почетака Марка __Ристића, _ интелектуална _ храброст игра пресудну улогу. Свако интелектуално зашто развијало се у низ против. речних рефлексија, повлачећи за собом тешке лисице дилема.

Прва Ристићева стваралачка фаза мотла би се окарактерисати доминирајућом. ; м, али и податком из Ристићеве био| колико краткотрајним, толико стереотипним, али ипак упечатљивим, чињеницом да је песник неких петнаестак дана боравио на Плитвичким језерима 1924. године, месеца августа. Два су мламићска доживљаја преокупирала његову машту, Један је помрачење месеца, а други самоубиство неког војника. Обе ствари су присутне у његовим раним делима. Једна отвара његово трајно интересовање за положај човека у космосу, међу звездама, друга "његову жељу, када говори о људи“ ма, да у њихов живот уноси вео тајни, саш оне исте тајне коју је понео са собом онај војник што је извршио самоубиство,

Иако је Ристић био у коришћењу података веомд ревностан и Ао данашње: дана у погледу њихове тачности један од наших пајсавеснијих писаца, он није сво“ ју литературу слепо везао за податке. Ун чинившн већ једном неку селекцију, он се подацима враћао у свакој новој прилици и тако створио једну методу која би се, условно, могла назвати мултипликативном, тј. умножавајућом. Та метода се јавља 1 ралелно у целом низу савремених ЗА сти и популарна је, не само у времену К да је Марко Ристић стварао своја 6 чајнија дела. Наиме, ради се, фигурате ти речено, о једној те. истој глави У а предсказања или на једном ЈРМ вре које се предоказује без главе. типликаству најочигледније је да Је Му Рељи тивна метода нашла код Радомира 50. На изванредну примену. На једном те ивом платну, у живом али САРНИМ, ил Еве чном ритму, неко човечије тело к коте мађионичарски се титра са неколико ствених глава. 5

Није ли тих неколико, не више ЕАо „језерске теме“ Марка Ристића, 55 ечекоје је узело на себе да, ПАН тић ои Б не главе које се витлају по иховим делиКрлеживим часописима, по њ 1 2 Расма и у стварном животу:

Товорећи тићу као интелектуалцу, о су му приписивали ирапионализам, а

и не треба : а његовог писања. заборавити да су основ нео тве Пил тело и глава, односно тела и раван у м времену траже,

главе, који се у хаотично оредак античке не би ли се навели на и ЋЕ а Ветар аспоте, изражене у његовом те Х»

; у

над Акропољом“.

ако се види бројећи да броји оне који ечерње сате.

Лртемидер из Ефеза)

је за оснивача, часовнику, у но »

Боље сале на претходе ПОдДН 7 (Сведочанства број 5, 5 је оп савремели да каже да Је 6 у На неколико места у својим раним радовима он ватрено за а ц 4 уметност. У троброју „путеве 4

Ристић во ник филма.

1924. године, он пише панегирик под наоловом „Прве белешке о филму“. Младог Ристића не одушевљава филмска техника, што не значи да високо не уздиже улогу „биоскопске уметности“, сматрајући је по-

сзијом живота. Након тридесет година оно

се поново враћа истој теми. Човек који је ипак остао човек литературе, такође и 0нај који се са Луисом Буњуелом потписује испод заједничких докумената пресудних за европску уметност, заговарајући филм када то други нису чинили, бежи испред оних који су велики уметници, као што је Андрић, у једно ново доба, карактеристично за електронску епоху,

Ристић је у „Књижевним повинама“ 1954, године, поводом изложбе Француске кинстеке, поново, али са разумљивом сентименталношћу, говорио о филму као о детињству, дечаштву и младости. Он тврди да. је филм нарастао до џиновских размера, и постао масовна потреба, иако је претходним генерацијама био сасвим непознат. Сетимр се Андрићевих белешки и реминисценција о детињству. Андрић истиче да је имао сиромашно детињство и да није могао куповати књиге, али их је у провинцијским књижарским излозима знао сатима посматрати. Док је Ристић истакао пресудну улогу за своју детињу машту једану сасвим нову уметност још увек за њега неизвесне уметничке судбине, Андрић је пројицирао свој идеални свет на свет књиге која је, као стваралачки чин, с почетка века стављена под сумњу, не на индекс, него на непристајање стваралаца да се баве књижевношћу. Као што је Ристић био несвестан места и улоге филмске уметности мада га је она неодољиво привлачила, тако је Андрић полагао веру У књигу несвестан њене тотално светске кризе. Та разлика у лакмусу, који изазива дечију машту, опредељује два наша писца х“ два не може се казати блока наше литературе, али ипак два велика интересовања, сама по себи откривалачка, један ка смиреном посматрању човекове историјске позиције, а други ка могућности за још једну интелектуалну, односно моралну, оаносно социјалну победу савременог интелектуалца. Е

Андрић би да сањари, а Ристић да сања. У сањарењу Андрићевом намећу се и размећу (расткивају) дубоке страсти Уткане У непрегледно платно морала и историје на ивици пропасти, на ивици заборава. Ристић не жели да зна за такав свет. Он не подноси слом ако није пораз нанет у борби двеју супротстављених савести које чекају расплет у општесветском расплету догађаја. Ристић је крволоштво третирао у оквирима противречног развоја друштва, за које треба програмирати низ позитивних мера. Код Андрића је крволоштво вечито, а људске мере да се оно спречи увек су биле привремене. Ако таквих мера нема Ристић поставља питање савести, морала, револуције.

Можемо бити поносни што су нови кинематопрафи увели аутоматске пројекторе у односу на ручне, али у основи естетског доживљаја две технике, као што рече Ристић, не играју омтну улогу у једној те истој ствари. Ристић говори о руци (када говори о филму) која клизи „огромна, преко целог платна да би узела бомбону, телефон, револвер, вољену руку“. Тај доживљај је индикативан, ако не за карактер, а оно за стил. Ристић је, као што сам рекао у првим својим радовима, романтичар. Па и први његов текот о надреализму из „Сведочанстава од 21, новембра 1924. године упозорава: „Довољно је само нагласити какав је то замашан повратак романтизму, са свим ослобођеним снагама маште и чисте инспирације“. Не треба заборавити да нас то у надреализам уводи двадесетдвотодишњак Који активно суделује у уређивању књижевног часописа „са апсолутном слободом мишљења и изражаја.“ Пада у очи Ристићева тенденција У „Сведочанствима“ да његови прилази буду у одговарајућој мери аргументовани. Тако је текст о надреализму испао одлична информација, ами са извесном резервом наспрам покрета, Ристић је узео себи за право да обавести читаоце да ће их и даље обавештавати о развоју „овог револуционарног истраживања“. Био је то, дакле, увод у један покрет који се код нас У књижевности тумачи сасвим различито. А он је, бар У својој полазној оријентацији, наговештавао кретање ка романтизму.

Ристић је 1924. године много читао. Пада у очи да га у пламеној младости, У летње мирнодопско буржујско време 1924. занима огроман распон проблема у погледу стваралаштва и опредељења, То је нај значајнија Ристићева година. Чита, углавном, Французе, напада наше. Доста путује. Али једна те иста тема пројицира се у неколико димензија, у низу предмета КОЈИ не потичу са истог места, али се ту налазе. Не могу, наиме, безброј глава бити природне за једно те исто тело, али могу обележити његову позицију. Где спада, на

"пример, помрачење месеца2 Да ли у пес-

ничко стварање» Да ли у прозни изразг М' фељтон> Репортажуг Када Ристић ипак у њему говори на више места, и у поезији и у коментарима, он то назива парентезом, странпутицом. „ИМ гледали смо своју сопствену неизвесну сенку: смешане су У њој све земаљске патње, сав чврсти отров и разасути мед, шуме и мора и градови, сви наши ратови, и ми сами. Бачена тако увек, у неизмерни недоглед међу звездама, нашла је за један тренутак ослонац зе-

МАРКО РИСТИЋ

маљска сенка, затим се наша сенка усталожила, уједначила, уобличила, и полако оклизла са месеца да настави своје невилљиво лутање“. Исти мотив поновљен је у поеми „Срце над језерима“ уз извесне рит– мичке измене;

Бачена у небо

Од сјаја иза нас Нашла је најзад ослонца Земаљска сенка.

Навео сам ова два примера једне те исте ствари да би се видело како је још

на почетку Ристићевог стваралаштва била,

неухватива граница између књижевних родова, а у даљем се показало да је мултиплицирани стил књижевног рада већ наговестио писца који ће касније упозоравати на првим странама својих књига, У којима је вршио распоред већ објављене грађе, са обавезним индексима и коментарима, да његове књиге треба почети читати на првој, а завршити на последњој страни.

х

Када буду објављена сабрана дела Марка Ристића и када тих двадесетак „романа“ буду имали логичан ред и када увек неувиђавни издавачи одбаце лепоту мултипликапије, то јест када одбаце један сан са безброј варијанти у име једне варијанте, Ристићева дела ће бити потврда читавог јелног интелектуалног покрета. Када се морални односи међу нама промене и удесе тако да буде у људском животу мање патње и неизвесности, дела која су сва написана из истог аспекта, из аспекта унутарње вере у снагу прогреса, из наговештаја елемената мира, Ристић ће бити процењен као онај наш писац, који изражава нашу историју будућности а не прошлости, Шта је иначе оно лутање погледом по помраченом месецу, ако не наша реална младалачка жудња уочи пионирског испитивања космоса, уочи закаснелог века наше цивилизације чији је достојан савременик наш писацг Он је методом која је искључиво његова и о којој смо се усудили говорити као о мултипликацији тема и проблема без педагошког подцртавања, у своје Трагање уврстио низ блиставих страница о човековим небеским летовима, п не само летовима већ и вазнесењима. |

Када Ристићеви критичари иде у њему само доброг борца у литератури, или што је још горе, ангажованог писца за одређену проблематику, они недопустиво сужавају Ристићево трагање на избор који су сами учинили и који се никада више не би могао уврстити у мултипликативну лествицу његових „романа“, Реч је, наиме, о томе да су Ристићеви успеси, односно успеси Ристићеве борбе на чисто књижевном плану, потврђивани и потврђени опзитенаучним „успесима изван литературе, који су за његове противнике дуго времена били ирелевантни. Слобода ни демократија за које се Марко Ристић већ читавих пола века залаже на далеко ширим размерима од књижевне праксе и теорије, потврђени су као прогресивна тенденција не само савремених књижевних домета наше књижевности, нето и општеисторијских кретања човечанства.

Време које је Марко Ристић до данас превалио, увек као стваралац, захтевало је од стваралаштва велику самосвест. њЊетово дело је оплет сигнала преко којих се „стварност изграђује као уметничко дело“, а да је Ристић умео да стави акценат баш на стварност, чињеница је која много говори. Градећи своју стварност он није прикривао да је гради им то су она места у његовим „романима“ која се зову заплет. Изузев његовог „плитвичког циклуса“ радова, гле спада и увод у надреализам, заплети су у Ристићевим делима редовити, па је разумљиво да су они и редовити око Ристићевих дела. У испитивању Ристићеве књижевне делатности неки истраживачи кренули су у правцу генезе надреализма и ту нашли Ристићеве литерарне заплете, док су други заплете сместили у сукобе на политичкој левици до 1952. године. И једно и Аруго гледиште преуско је зато што изоставља нешто од целокупног Ристићевог суделовања у изградњи стварности, у којој се полази од преротатива веома комплексне духовне климе у којој су сукоби били начин за стварање јофилисаних ликова наше јучерашњице.

Остоја Кисић

Буро авва Над у бескрај

Вода на свом извирвиду извирила, д Х изворила, Тече тбчно течним током плава испод

небосвода,

И жубори, жуборица, жедна вала, рекотечја. Рекотечну у стишај је стиша море. Тако — вода.

Трава травна травна земљом зеленило, · Густи густом, зеленица, и док спава Сања росу, сањороса, па затрави, затравило, Мисли расте док је косе. Тако — трава.

Трептај што се из пупоља испупољи Растрепта се и растрепта, трептај, висје, И трепери, треперило, и зашуми, зашумило, Мисли листа док опада, Тако — лисје.

Отвори се миомирис и мирише миомирис, Таман трепти, мирисало, већ долеће Заљубљени дрски јунош да ода драгој Цвет што мртав још мирише. Тако цвеће. БЕЛО ЛЕТО ОСКОРУШЕ

Љубици Чујеш како шумни све шум шуми шумом Шумских трава пи коприва што се суше, Све то чујеш јасносетним црним оком У којем је раз-гранато бело тело оскорушс.

Чујеш како јесен јесте слична теби, Чујеш како јеси јесен, део тмуше,

Део тама што се никад не растами,

Ал у теби увек бели бело тело оскоруше.

Обитаваш ту где ниси јер си, јеси,

У том шумском шумошуму тде се руше

Над-раздања и појмови плавовида

У којем је бели знамен бело тело оскоруше.

Ти знаш да ће, пежив када будеш био, У твом оку, док се неке невидљиве траве суше, И док за те све умреће, Бити само златни знамен бело тело оскоруше.

САВ У СВЕМУ

Поново си у раздању,

Поново си у знамену. - ) Поново си сан у песну, а нка Поново си несан у сну. "

Поново си понов пови, Поново си нов непонов. Ла поново чујеш нечуј, Па поново видиш невид.

Поново је тмина, тмуша, Поново си у тој тмасти. Поново се јавља неруј, Поново се јавља нејав.

Поново си сав у песву, Поново си несав у сву. Поново је све у теби,

Поново си сав у свему.

ГОРКИ ОКУС

Ево земља, сво вода, ево трава, Ево навик, привид, привик, Ево невик, ево глава за неглаве,

Ево свевид, ево свереч, ево звезде, Ево, знамен, незаборав, _ Ево торки тамни бескрај.

МОЈ ГЛАС О МЕНИ

Већ си немлад за млад трепта/, Већ си неплав за плав плавет.

Већ сам није бескрај неба, Већ не волиш крај бескраја.

Већ дарујеш боју свему, Већ си болест због тог дарја.

Већ си оно што ћеш бити,

ЗЕМЉА

Претапаш се у непретап_ И стапаш се са нестапом У свом голом тологорју.

ТГравиш жито, мукогорко, Од немира до помира, од Понора до немира.

Бледиш, бледа, бледим бледом, Надиш тако надим надом, Надниш тако надним дневом.

Голим голиш гола голи, Ничеш тако ничјим ником, Живиш тако смртним живом

Висиш висјем висом висја, Мучиш тако муклим муком, Тајиш тако тајним тајом.

Жедниш жедна за. неглаћем, Гладниш гладна за нежеђем. Морним мораш мориш моро:

' Тамниш тако тамним тамом.