Књижевне новине

Човек суди државнику

Чедо Вуковић: „СУДИЛИШТЕ“; „Обод“, Цетиње, 1971.

ИСТОРИЈСКИ РОМАН на нужан начин подразумева овакво или онакво схватање историје. Већ самим насловом свога ргмана, Чедо Вуковић је обзнанио да историјско збивање схвата као својеврсно суђење. У ствари, Вуковићева концепција дала би се свести на мисао немачке клз сичне филозофије: Ме везсћећје — мМењ зетеће. Према тој концепцији, суђење човеку почињало би са његовим рођењем, а завршавало би се у смртном часу. У Вуковићевом роману суди се — умирућем Његошу. Али, овај самртник био је полидимензионална историјска личност: првосвештеник, владар, песник... Стога ваља прецизирати да је овде у питању Његош као владар, па самим тим и као врховни судија, Ту се суди самом судији: „Судим ја њима, ма више они мени, они сви мени једном", вели Његош, алудирајући на сво је тврдоглаве и својеглаве поданике. На тај начин, кад владар издише, однос из међу њега и његових поданика преокреће се за сто осамдесет степени: „Ми смо господари над тобом, господару , дошаптава Пиркова сен умирућем владаоцу. Вахваљујући таквом _преокрету, пред мет просуђивања постаје она држава, она просвећена аутократија, у коју је Ње гош преображавао наслеђену, примитивну теократију. Вуковић је евоцирао неке битније моменте тога преображаја, на при мер — везе Његошеве власти са „паза ром" и трговином, па и са „чојком од ко: мерце" Бурашом. Он је нарочито живо приказао драматичан, чак и костоломан судар државне организације.са племенским поретком. Најзад, али доста овлашно, романописац је означио две против. речне функције државе: спољну одбрану и унутарњу принуду. Ову битну противреч“ ност жигоше перјаников отац говорећи своме сину: „Мњава сам: поста си перја“ ник да би ме бранио од некрста, а не да ме и ти с дружином робиш и пржиш . и заиста, историјски суд о једној држави зависи од друштвеног и народног циља којем она служи. Међутим, пратећи Њетошеве тактичке кораке на путу изградње државе, Вуковић није довољно освет лио онај стратегијски циљ коме се његов јунак приближавао тим путем. баш овај историјски циљ, и само он, могао би да оправда она брутална средства што их је државотворац употребљавао. . Примена таквих средстава натонила је човека и песника Његоша да лије искре не, крваве сузе над оним што је он сам морао чинити као владар. Док се владика Раде ангажовао у историјској и политич“ кој драми, једна морална и психичка драма развијала се у том цетињском Фаусту који је „од сама себе рањаван понајтеже". Зато му Стефан Перков с пра вом каже: „У теби је, господару, бојна пољана шира и крвавија но у икога жива". Ова интимна фаустовска арена пред стављала је позорницу Његошева „само-

суђења". | У ствари, ту је будућност судила прошлости, Она је била легитимни судија,

пошто се „сад осваја оно што ће сјутра доћи", те стога Његош и може да постав“ ља питање: „Шта на то велиш ти, Сјутрашњи2", Само питање, уосталом, није ништа друго до варијација познатог стиха: „Покољења дјела суде..."

Присутни у духу умирућег визионара, потомци оцењују баш дела, јер се вред ност и битност човека састоји управо у његовој делатности: „Непрегалац није да: леко од нечовјека", вели Вуковићев јунак,

ормулишући закон по коме суди сам се. и, као што ће му судити и потомство. Када процењује сопствени чин, овај далековиди државотворац успева да надвисл традиционалну антиномију добра и зла,

"па и вапијућу супротност етике и поли-

тике. Он их надвишава следећим закључ“ ком: „Да се рече: ту није злочинства. Али ни врлине није".

Чини се да наведени закључак обележава критичну тачку где се мора превазићи визија повести као „судилишта". Он импликује мисао да историју не ствара вољна делатност, подложна вредновању; другим речима, он подразумева схватање историје као извесне објективне нужно-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ДАНИЛО

ЧЕДО киш

ВУКОВИЋ

сти која не зарезује „вечне“ категорије врлине и порока. Тако, у Вуковићевом ро ману, почетно морализовање историје тежи да се преобрати у историзовање морала: „Свако вријеме има своје теразије... и своје тегове..."

Аутор је ту тежњу приказао у облику осавремењеног историјског романа који надмашује и епику и лирику, сажимајући их уједно. И епоке анегдоте и лирске реминисценције (рецимо, псковска епизода са девојком Либед) неразмрсиво се пре: плићу у Његошевом унутарњем монологу. Са своје стране, овај последњи развија се као Његошев имагинарни драматични ди. јалог са најразличитијим личностима, а нарочито са Пирком и Сутрашњим,

У таквим дијалозима обелодањује се не само Његошево етичко „самосућење", већ и критичко самопросуђивање народа, понекад избрушено до трагичне ироније, па и до црнога хумора, на пример — до спрдање са одсеченим главама („Шалиш се са главом једнако као да мачки вежеш за реп лимену звечку").

Ово лековито самопросуђивање обухваћено је Вуковићевим анти-митским сазна» њем, али романсијерова спознаја обасјава, углавном, само један омеђени круг: у средишту стоји Његош као државник; мислилац и песник Његош помакнут је ка периферији круга, а донекле и преко ње. У тим оквирима Вуковић је сачинио је дан реалистички портрет, чију истинитост потенцира изворан, богат и неусиљен језик. Одиста, то је језик од кога „зуби трну" (како би рекла Десанка Максимовић).

Али, Њетош је исувише велик и многостран лик, да би се дао обујмити чак и таквим романескним портретом. Због са“ ме природе свога предмета, роман „Судилиште" није се могао уметнички изравнати са Вуковићевим капиталним делом „Мртво Дубоко". Из истог разлога, он из гледа само као „секвенца“ неког целови“ тијег, још недовршеног, књижевног „фил ма“ о цетињском Фаусту. Та секвенца обећава један истинит и значајан филм,

Радојица Таутовић

()дорана виталности литературе

Данило Киш: „ПО-ЕТИКА“; „Нолит“, библиотека „Дело“; Београд, 1972.

НЕОПХОДНО ЈЕ, како не би било забуне, пре но што саопштимо чиме се десет есеја Кишове књиге баве, и на који то начин чине, утврдити следеће: књига врсног прозаисте и преводиоца поезије није ни поетика, аниетика у целости. Из пишчевог односа према. проблемима и питањима са којима се суочава могао би се, по свој прилици, и један систем теоријских тумачења и схватања склопити, али систем који, сасвим извесно, особености поетике зш сепел5 не би могао да задовољи. Његова књига, подједнако, неким својим деловима дотиче се и сфере коју етика разматра, али, опет, ни издалека оном мером која би била потребна за. реконструисање једног сложеног етичког става. Реч је, укратко, о знатно мање претепциозној књизи која је настала из пипчевог сучељавања са проблемима естетске, теоријске и, донекле, књижевноисторијске и социолошке природе, из сучељавања чији се резултати могу схватити (и ми их тако схватамо) као делимична и сво јеврсна пројекција збивања у нашој књижевности током протеклих десет година. С тим, дакако, што и као књига о ауторовим интимним проблемима и о њиховом разрешењу има и независно значење и сопствену вредност.

Иако у неколико махова употребљава синтаму данас и овде (у есејима, истина, у којима о прози расправља), нама се може учинити да Киш, бар кад се поезијом бави, улази на отворена врата, да рашчишћава већ доста давно рашчишћен терен, да актуализује дилеме које то више нису и, највише, да савршено неометан нашим сопственим околностима исписује есеје о француским, руским и енглеским темама... И, као и увек кад сметнемо с ума да код нас многа елементарна. књижевна питања нису скинута с дневног реда и да, у најмању РУКУ, теоријска и терминолошка, збрка још траје, погреши-

ћемо. Погрешићемо, јер добро писани есеји о Бодлеру и Верлену, о симболизму, 0 превођењу поезије, о приближавању научног и поетског начина мишљења у модерном времену, о „нејасности“ поезије као

о „суштаственом изразу људске еманације“ — и то тако добро и обавештено писани, са јасним ставом и опредељењем, како их Киш пише — све су само не у нашим књижевним приликама сувишни. Најмање су то кад имамо у виду да је сваки од проблема о којем Киш расправља на неки начин у посредној или непосредној вези са нашим збивањима, са дилемама које су пред нас у последњих десет година промена у српској поезији искрсавале. И, хтели то или не, ми ћемо, кад прочитамо Кишову књигу, бити сасвим сигурни да је У питању писац који је — иако нам досад није морало изгдедати тако — веома живо учествовао у већем делу пресудно важних тренутака наше послератне књижевности.

Сасвим је, наиме, извесно да је питање јасне и нејасне (каквом се модерна поезија сматрала) поезије било код нас итекако актуелно и да та актуелност још траје — а о тој теми Киш пише у есеју „Одбрана поезије“ полазећи од Ридових ставова; да је симболизам имао своје трансмисије и у послератној српској поезији иако представе о симболизму нису биле увек најјасније — а Киш их у есеју „О симболизму“ сасвим сигурно чини јаснијима компаративистички објашњавајући рађање и особености руског и француског симболизма; да нам природа поетског као син тезе „рационалног интелекта“ који „организује лирско треперење“ и помало ирационалног служења „Лепоти“ која „кроз контемплацију и екстазу домашује натприродно и супранатурално“ није била о собито блиска — а Киш нам је приближава у есеју „Шарл Бодлер“ и. још више, можда, у изванредном есеју „О превођењу поезије“; да карактеристике импресионистичке поезије, иако смо је у својим расправама спомињали на овај или онај начин, нису биле оно што смо најбоље познаваћли — а да их посредством Кишовог есеја „Верлен“ поузданије препознајемо, итд. итд.

Све то, дабоме, не значи да Кишове ставове у целини морамо прихватати, дај њима не можемо наћи извесне несагласности, извесна непотпуно аргументована мишљења и понеку погрешно усмерену артументацију. Уважавајући и разумевајуи, на пример, сав Кишов занос у одбрани „нејасности“ поезије, занос који има посебно значење јер је текст о коме је реч („Одбрана поезије“) писан 1960. године, плашим се да је он комплетну аргументацију (аргументацију засновану — на ставовима многих теоретичара — песничке уметности, од Платона преко Шелија, до Рида, Вика, Валерија итд. исувише једносмерно везао за термин „нејасност“ тако да из његовог текста произлази готово да је она, нејасно ст, врховни принцип поезије, идеал коме треба тежити и једини критеријум поетске вредности, Виково мишљење које је Рид парафразирао, — по коме је поетска, паганска мудрост првостепена, то је метафизичка мудрост „која не произлази из резоновања и апстракције (...) него из сензибилитета и имагинације“ а имала је свој зачетак „у нужности да се створи метафизика-о6јашњење свемира“ — Киш је искористио како би показао да „логика резоновања“ није била стање духа у коме су се стварали првобитни облици поезије и да то није ни данас када се ствара комплексна поезија неподложна традиционалним критеријумима лепоте и вредности, То је, свакако, и врло мудро и тачно мишљење. Алт, не и једино тачно. Познато је да су првобитни облици поезије биле магијске инкантације, али модерна лингвистика иде и даље у прошлост у тврдњи да је поезија У људској цивилизацији постала пре не-поезије: поезија се рађала из перцепције целина им јединстава различитих значења и сенки значења којима је човек, немајући изразе за све појаве, могао манипулисати; он је, дакле, „пре-разумске — односе“ перципирао терминима метафора и слика природно, као јединствене целине, а тако, у извесном смислу, чини и модерни песник само што он може. одједном рекреирати целине које је примитивни човек откривао по деловима, из генерације у те нерацију. А то опет, значи да су у питању вербалне комбинације које не мо рају, али могу имати свој рационални корелатив. Крећући се ка тзв. модерној поезији линијом и следом такве аргументације ми на сваки начин не бисмо „здраворазумски“, како Киш воли да каже, одбацивали „питијски језик“ поезије, већ бисмо настојали да докучимо природу, дејство и ефикасност његове сугестивности како би наш естетски – доживљај могао бити и рационално употпуњен. Ми не морамо, па макар то Херберт Рид гла-

Растко Закић

У ПРОЛЕЋЕ, УЗ ВЕШТАЧКО _ ЦВЕЋЕ

На гробљу идеала Догоревају задње свеће, На гробовима, вене Вештачко цвеће.

С пролећа ће, затим, вештачко цвеће Поново ницати у тишини,

Док идеале буду живе

Сахрањивали у прашини,

Пролеће, туго рањеног срца, Колевко бившег пољског цвећа, Пролеће, јесени свих идеала, Догорева ти задња. свећа.

ЈЕДАН ЖИВ ЧОВЕК ШЕТА

Гробље на свим странама света, Кроз гробље један жив човек шета,

Весело корача, нове песме проса, Док дође до свог ископаног гроба.

Изненади се човек да је тако брзо Стигао до краја, света,

А тамо далеко, весело, кроз тр бље, Други жив човек Х

Шета.

КАКО ТО СВЕ МОГУ ИСТИ ЉУДИ Како то све могу исти људи,

Исти те милује, исти коље, МИ Како то све могу исти људи:

смуди,

Како то све могу исти људи, у Младо дрвеће гласно да саде, а у потаји да секу зреле шуме, Час глупости да заповедају, час за " . опроштај да моле и куме:

Хоће ли свако почети једног дана. да се чуди.

Како то све могу исти људи,

Ко се задњи буди, најслађе се буди

Како то све могу исти људи, Да белом кажу да је црно, да црном кажу да је бело,

Да исте песме певају и за крштење и за опело2

Ако смо будале нисмо луди, Исти се сам хвали, и одмах затим сам се куди,

Како то све могу исти људи»

Како то све могу исти људи, Једну цркву да сруше, и од истог ап камена да подижу другу, Да пет углова доделе троуглу, да одричу пречник кругу2 они поносе, и да се за њих они наживе, Нема њиховог злочина који не правдају,, Нема туђе правде коју не окриве.

Жртве су пале да се

Како то све могу исти људи, Ко се задњи буди, најслаће се буди, Како то све могу исти људи»

вом тврдио, пристајати на то да песма „мо ра да се прими директно, без питања, и да се воли или мрзи“, нити се морамо мирити с његовим мишљењем да песма „непробојна за разум, нако има значење које се не може открити, има немерљиву снату . Чак и да је песма само „објективни еквиваленат песниковог емотивног искуства , како вели Рид, а она је и то без икакве сумње, можда бисмо се, зарад њеног сложенијег разумевања и примања, ако ничим другим могли послужити психолошком Ричардсовом теоријом о песми као вербалном ткиву које упућује на оно што се у песнику догађало пре ње, пре рађања песме, како би се то, потом, довело у везу с оним што се у читаоцу догађа после ње, после читања... Занемарујући, на крају, партерни разтоворо здраворазумској јас ности илио утилитарним разлозима поезије, који не би морао бити много једностранији од разговора о поезији ван хуманих значења и изван рационал ног људског искуства, хоћу да кажем само једно: ако нам се једна песма не „отвори“, ако је не примимо целовито или, чак, ако не успемо да комуницирамо ни с једним од њених могућних значења (реч је, свакако, о доброј поезији, о доброј модерној поезији) то не значе да је песма лоша, то може значити да ми нисмо У стању из ових или оних разлога да се с њом идентификујемо, али, исто тако, нипошто не мора значити да је песма добра управо и само зато што је нејасна!

. Но, упркос овом неслагању (које није једино) сасвим је очевидно да ће читалац у Кишовим есејима, у онима које смо споменули и у онима које нисмо (у тексту о „Пустолини“ Владана Радовановића, о Ла сићевој књизи „Сукоби на књижевној љевици 1928—1952“, у одбрани Лукача од једностраног схватања његовог противљења тав. авангарди, у тексту о нашој савременој прози) препознати писца формираних, изразитих и, можемо рећи, модерних погледа на књижевност, писца који заступа. и модерну поетику и модерну естетику.

, што вије ништа мање значајно, човека од пера који све што пише пише за ствар литературе, за ствар њене слободе и антис њене хуманости и витал-

Богдан А. Поповић